NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » KROZ TAMNIČKI PROZOR

KROZ TAMNIČKI PROZOR

 

KROZ TAMNIČKI PROZOR
PORUKE SRPSKOM NARODU IZ LOGORA DAHAU
 
XL
Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu. Jedan od njih ode i stade do samog oltara, a drugi stade u dnu hrama. Ovako se moljaše onaj prvi sa uzdignutom glavom: „Bože! Hvalim Te, što ja nijesam kao ostali ljudi!“ A onaj u dnu hrama bijući se u prsi i oborenih očiju molio se ovako: „Bože! Milostiv budi meni grešnome“ (Lk.18, 11-13)!
Onaj prvi, bio je pravednik u očima svojim i u očima sveta. Ovaj drugi, bio je grešnik i u očima sveta i u očima svojim. Onaj dakle – zvanični pravednik, ovaj – zvanični grešnik. Tako su oni označeni bili na merilu ljudskom. Na merilu Božjem, pak, onaj sa dna crkve istaknut je kao prvi, a ovaj što se rebrio pred oltarom kao prvi, stuknut je u dno kao poslednji.
To je bilo pre dve hiljade godina.
No, to je bilo i juče. Vlastoljubivi narodi Evrope, ili ne mogu da spomenu ime Božje, ili ako ikad snishode da se pomole Bogu, da bi ih ljudi videli, oni se pred Bogom hvale i stavljaju Boga kao ravna sebi, ili kao nižeg od sebe. „Bože, mi nismo kao ostali narodi!“ – To je jezgro njihove molitve, to je jezgro njihovog mirovozrenija. Bože, mi nismo kao ostali narodi, pa ni kao ovi prezreni Srbi.
A potlačeni Srbi klečahu u dnu ovog vasionskog hrama Božjega, u prašini od ruševina svoje države, u hrpama od kostiju svoje poginule braće, u bari od krvi svoje dece, pa bijući se u prsi vapijahu kroz plač Gospodu Bogu: Bože, milostiv budi nama grešnima! Bože, milostiv budi nama grešnima!
Evo vam, braćo, dve vrste ljudi i dve vrste naroda. Farisej i carinik, to su vam dve vrste ljudi. Vlastoljubivi i oholi narodi Evrope, i recimo, narod srpski, to su vam dve vrste naroda. Tamo nacionalna oholost i naduvenost. Ovde čovečanska iskrenost i skrušenost. Tamo šovinizam do majmunske grupne drskosti, ovde javno priznanje svog ličnog ništavila.
Zaista vam kažem, Srbi zaslužuju kaznu Božju zbog mnogih grehova svojih ličnih i posvednevnih. Ali, ovi isti Srbi zaslužuju pohvalu zbog jedne svoje korenite osobine. U čemu je ta korenita osobina srpskoga naroda? U optuživanju samih sebe. Kad god Srbe nesreća snađe, oni viču pred nebom i zemljom: mi smo krivi. Sami smo mi krivi nesreći koja nas je snašla! Na Kosovu nisu nam krivi Turci, nego Vuk Branković. Na Marici nisu nam krivi Azijati, nego Vukašin. Bože, budi milostiv nama grešnim Srbima i spasi nas!
Ovaj jezik je nepoznat vlastoljubivim i oholim narodima Evrope. Oni nikad ne priznaju svoju krivicu. Izgubili su pojam o grehu, o grehu i o kajanju. Za svako zlo u svetu oni krive drugoga; sebe – nikad. Ta, kako bi oni mogli učiniti greh, kad su oni seli na presto Božji i sebe proglasili nepogrešnim bogovima! Prvo njihov verski starešina papa proglasio je sebe nepogrešnim. Njegovom primeru, a uprkos njemu, sledovali su zapadni kneževi i kraljevi. Svi su se proglasili nepogrešnim, kako oni što nose krst, tako i oni što nose mač.
Kod srpskoga naroda sve je drugačije. Veliki župan Nemanja, kao starac od sedamdeset godina, napušta svet i svetski život i odlazi u Svetu Goru da se muči i posti da bi mu Bog oprostio sve grehe i da narod njegov nebi patio ni zbog jednog greha njegovog.
Kralj Dragutin ogreši se o svoga oca Uroša i o svoga brata Milutina. Kad je grešio bunom protiv njih onda nije znao da greši. Ali docnije osvestio se i pojmio da je učinio greh prema roditelju i prema bratu. Zbog toga, osuđuje sam sebe na teške podvige vapijući Bogu: Bože, budi milostiv meni grešnome! Zida manastire, koji i danas svedoče o njemu kao kralju i pokajniku. Svedoče o njemu: Ozren i Lovnica, Rača i Arilje, i druge mnoge zadužbine njegove. Sve te zadužbine do današnjeg dana tajno šumore Bogu u ime svetog ktitora: Bože, budi milostiv meni grešnome! Pored toga on otvara na svome dvoru radionicu svih crkvenih stvari i utvari. Mnoge umetnike tu on zapošljava. Odatle on deli potrebitim crkvama i sveštenicima odežde, knjige, krstove, ikone, kadionice i ostalo što za službu Bogu treba. Osim toga, on daje hleb sirotima posvednevno. Osim toga, on ustupa presto bratu svome, skida krunu a meće kamilavku, oblači se u rizu monašku, i uteže se teškim lancima po golome telu, vičući: Bože, milostiv budi meni grešnome!
To je duh Srbinov. To je stav Srbinov. To je cela hrišćanska istorija Srbinova; naime: u grehu kajati se, u nesreći sebe kriviti, a uvek Bogu se klanjati i svetinje Božje obnavljati, pomagati i snabdevati. A sve to izražava se jednom rečenicom: Bože, budi milostiv nama grešnim Srbima! A ja vam kažem, čuvajte taj duh skrušenosti i pokajanosti pred Bogom. Dokle taj duh bude živeo u prsima Srba, dotle će Srbi postojati kao narod Božji. Bogu na slavu sada i na vek veka. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *