NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » KROZ TAMNIČKI PROZOR

KROZ TAMNIČKI PROZOR

 

KROZ TAMNIČKI PROZOR
PORUKE SRPSKOM NARODU IZ LOGORA DAHAU
 
XXXIX
Da se preda sotoni na mučenje tijela, da bi se duh spasao (I Kor. 5, 5)
Šta je jevtino, a šta skupo?
O vrednostima govore ljudi svaki dan, i o ceni svake stvari prepiru se neprestano.
Šta je jevtino, a šta skupo u pogledu samoga čoveka?
Imovina je najjevtinija, telo je skuplje od imovine, a duša je skuplja od obojega. Kad se čovek rodi, imanje mu dolazi tek na trećem mestu, a kad umire imanje ga najpre ostavlja. Upravo, on se pri smrti dreši najpre od imanja, pa onda od tela. Čovek može živeti i bez imanja i bez tela, samo ne može bez duše. Kad čovek iz nevidljivog sveta ulazi u ovaj vidljivi svet, on ulazi sa telom, no bez imanja, a kada izlazi iz ovoga sveta, on izlazi i bez imanja i bez tela. Čovek se može zamisliti, dakle, i bez imanja i bez tela, ali se ne može zamisliti bez duše. Jer, duša je živo biće čovekovo, suština čovekova. Božji svetitelji i svi naši rođaci koji su prešli preko ovog razbojišta, na kome se mi sada nahodimo, jesu samo žive duše u onome svetu, bez tela i bez imanja. Kao takvi oni će ostati do završetka istorijske drame čovečanstva, do kraja vremena i do vaskrsenja tela iz mrtvih.
Telo i imanje Bog daje stvorenim ljudima kao neki kantar na kome duša svaki dan pokazuje svoju vrednost. Milostinjom i trpljenjem duša se iskupljuje svaki dan i svaki čas. Milostinjom od imovine i trpljenjem od tela. Podaj i otrpi – i oba će tega stajati vodoravno, i duša će tvoja biti upisana u knjigu velikodušnih i svetih.
Ako je reč, ne o pojedincu, nego o narodu, onda imovinu narodnu predstavlja država. Pa kad se meri vreme jednog naroda, prvo mu se takne država, pa onda tela građana. Kao sa pravednim Jovom.
Ovaj pravedni Jov imaše veliko imanje kao niko ni na blizu ni na daleko. I beše telesno zdrav i stasit, tako da svojom pojavom ulevaše svima poštovanje. A što je najglavnije beše Jov osobito pobožan, i svaki dan prinošaše Bogu žrtvu za sebe i za decu svoju, za svojih sedam sinova i tri kćeri.
Dva puta pusti Bog crnoga satanu na Jova, da se okuša vernost Jovova i ljubav prema Bogu. Prvi put dozvoli Bog satani da može škoditi samo imovini Jovovoj. I satana brzo pokaza svoju veštinu u rušenju i uništenju.
Imovina Jovova bi upropašćena; stoka opljačkana, momci posečeni, kuće razorene, sinovi i kćeri pobijeni. U trenutku bogati Jov je ostao bez ikakve imovine; i srećni Jov bez srećne dece svoje. Tada duša Jovova ne pohuli na Boga, nego uzviknu: „Gospod dade, Gospod uze, neka je blagosloveno ime Gospodnje!“ Ostade, dakle, pravedni Jov veran Gospodu svome i bez ikakve imovine, samo sa nagim, ali zdravim telom svojim. I satana bi postiđen. Tada satana isprosi od Boga dozvolu, da može taknuti i telo pravednika Božjeg, i Bog mu i to dade, samo mu reče da u dušu ne sme dirati. „Evo ti ga u ruke, samo mu dušu čuvaj.“ I opaki satana udari po telu Jovovu; udari ga prištevima i čirevima i ranama gnojnim, od pete do temena. I sede Jov u pepeo i uze crep, te strugaše gnoj od rana svojih sa tela svojega. Ali, pri svem tom osta duša Jovova čista i zdrava i Bogu odana. I opet bi satana postiđen i pobeže u svoje adsko obitalište. A Bog povrati Jovu zdravlje i imanje, i blagoslovi mu posledak više nego početak, te imaše više imovine nego ranije, i opet dobi sedam sinova i tri kćeri i beše zdrav telom i veseo živeći još dugo i dugo, i umre tek kad bi „sit života“.
Sudba srpskoga naroda više liči na sudbu mnogostradalnog Jova, nego li sudba ma koga naroda u hrišćanskom svetu. Udaren je i po imovini i po telu, ali mu je Bog sačuvao dušu. Imovina njegova, država njegova, mnogo puta je padala i propadala. Posle svake državne propasti Srbi su ubijani telesno bez milosti i bez broja. Samo im je Bog dušu sačuvao, te su dušom ostajali vazda verni Hristu Gospodu. Zaista, kad čovek prouči do kakve je propasti dolazila srpska država, kao i u kolikom su broju Srbi ginuli, mučeni ili u ropstvo odvođeni, – za ista je za svakoga veliko čudo Božje, da još u svetu postoji srpski narod i da se još čuje srpska reč. Čime se dade objasniti ovo čudo u svetskoj istoriji, koje predstavlja srpski narod? Onim istim čime se objašnjava i sudba pravednoga no mnogostradalnog Jova. Nije dozvolio Bog, braćo moja, Bog nije dozvolio deco moja, da se satana dotakne duše srpskoga naroda. Dozvolio mu je da ga udari po državi, po telu, ali mu je zabranio da dirne u živu i veliku hrišćansku dušu ovoga naroda. A dok je god u je dnom narodu, kao i u jednom čoveku, duša živa i jaka, dotle ništa nije izgubljeno, što se čini da je izgubljeno i ništa nije mrtvo, što je prašinom posuto. U svima gubljenjima dvoje nikad nije bilo izgubljeno: crkva i pesma; crkva sa verom i pesma sa istorijom. To je očuvano i to nas je očuvalo. Zato, braćo, poštujmo crkvu i držimo pesmu. Slavimo Gospoda Boga i kroz crkvu i kroz pesmu na roda. Pri svima nadanjima to su nam bila dva krila. No, crkva je starija od naše pesme i od istorije. Od crkve je kao od izvora potekla reka srpske istorije, nekad bistra, nekad krvava, no uvek duboka. Zato savijajmo se oko naše narodne crkve kao deca oko majke. Hristos je sadržaj crkve. A Hristos je nepobediv i neodoljiv. Njemu slava i hvala sa Ocem i Duhom Svetim na veki. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *