Криза у браку

Питање:
Шта да радим? У браку сам са супругом осам година. Кад смо се упознали редовно сам посећивао цркву, постио, исповедао се, то ми је давало велику снагу. Увек сам желио децу, хвала Богу имамо сина од пет година. Добио сам благослов од свештеника за дете. Супруга је мислила да је дете случајно зачето па га је и родила. После две године урадила је абортус на другом детету, не могу себи да опростим што сам то дозволио. Сада тражим од ње да опет покушамо, али она то одбацује, правдајући се недостатком материјалних средстава. Живимо заједно са мојим родитељима у поткровљу, које тек треба да оспособимо. Мени су деца смисао живота, желио бих да и она то схвати. Шта да радим, да ли да останем с њом и с једним дететом, пошто је рекла да не жели више деце. Увек су ми у мислима речи из библије: “Ко отпусти жену своју а није учинила прељубу, грех чини…” Молим Бога за бар још једно дете, а и да она буде срећна. Хвала што постојите
Далибор


Одговор:
Драги брате Далиборе, одговор на твоје питање започећу поуком умног епископа жичког, почившег Стефана, који је поводом празника Материце, рекао и ово: “Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Поменимо најпре случај где те кризе није било. Питали су једну мајку, која је имала дванесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. “Држала сам се непрестано за Божју руку. Тако сам осећала да сам увек јака. Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам се онако како сам желела да се понашају наша деца кад одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце”. Данас је криза материнства и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још не можемо сасвим сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама, које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: “Зло се не може издобрити! ” Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на цео народ због греха који вапије на небо! Готово да ти не треба ни објашњавати шта је чедоморство и да је спас нашег народа једино у повећању популације, у испуњавању најстарије Божије заповести дате још нашим прародитељима у рају: “Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом” (1. Мојсијева 1, 28) . Значи, рађање деце је дужност брачних парова, а не нека њихова добра воља. Супружници, који могу да рађају децу, дужни су да то чине и за оне бездетне, који из било којих разлога не могу да рађају, па и за оне који нису ступили у брак. По свему судећи теби је то сасвим јасно. Но, твојој супрузи то ниси у стању да објасниш. Зар она мисли да су косовски Шиптари имали идеалне стамбене и радне услове, када су прокламовали да се у свакој породици мора родити најмање седморо деце. Они су нас са Космета истисли не политиком и оружјем, већ прираштајем. Да ли твоја супруга зна да су једни од најсиромашнијих округа у Србији Рашки и Прешевски, али да једино они имају позитиван скор у прираштају становништва, једино код њих је више рађања него умирања. И нигде више у Србији! У Београду, где су највиша примања по брачном пару и у Војводини, са највишим државним стандардом, смртност је знатно већа од рађања. Зар онда има разумног оправдања, да се деца у браку не могу рађати због скученог стамбеног простора, или пак због каријере. Ви живите са твојим родитељима, сигурно у породичној кући за коју не морате да плаћате скупу станарину, па можда ни комуналије. Па зар то нису онда идеални услови за рађање деце? Твоја мајка, ако је и запослена, сигурно може помоћи око неговања и чувања детета, што у засебном стану није изводљиво. Педагози кажу да је најтеже (и најскупље) одгајати једно дете. Мислим да си се у то уверио после пет година, одкако имате једно дете. Да не помињем трагедију прошлог рата. Чуо си колико је у њему погинуло српских јединаца. Трагедија је што су јединци погинули, прекинута је породична лоза, али је још већа трагедија што су они били јединци. У праву си што те од развода задржава јеванђелска заповест о отпуштању жене. Немој помишљати на развод. Настој да убедиш своју супругу како је велика радост у деци и да ће вашем сину бити много боље кад добије брата или сестру. Уосталом, да ли сте вас двоје разговарали са њим? Да ли сте њега питали, да ли жели брата или сестру? Да сте то озбиљно чинили, чули бисте и задивили се одговору петогодишњака. Он би вам сигурно рекао: тата има маму, мама има тату; деда има бабу и баба деду, а ја немам никога. Ви њега можете волети родитељском, па чак и себичном љубављу и он ће вас волети као родитеље, али брат и сестра се воле посебном љубављу. Колико су деца срећна када могу неком бити заштитници (млађој браћи и сестрама) , али и када осећају да имају заштитника у старијем брату или сестри. Верујем да се ти и твоја супруга волите, да сте у брак ступили заиста из љубави. Зато вашу љубав треба да трансформишете у децу. Што више деце буде, тиме ће и ваша међусобна љубав бити снажнија, Богу милија. Подржите пример мајке дванаесторо деце, са почетка овог одговора. Пре овог писма, одговорио сам брачном пару, који упорно тражи могућност да добије жељени пород, да моле од Господа благослов и траже лозу и грожђе светог Симеона из Хиландара. А на вас двоје је Бог тај благослов обилно излио, без ваше посебне молбе. Немојте га занемарити. Да вам Господ подари споразума и да се обрадујете синовима и кћерима. Уз срдачан поздрав о. Душан

Comments are closed.