Kosovski boj i istina.

Pitanje:
Oče.
Imam neka pitanja i razmišljanja o kojima za sad nemam odgovora. Odgovori su mi neophodni jer što više ulazim u navedene teme to mi se sve više čini kao da podižem poklopac sa nekih skrivenih stvari, a bitnih čak i za opstanak Srpskog naroda. U svesti Srba ukorenjen je Kosovski mit po kome je pad Srba pod tusrsku vlast posledica izdaje, prethodno učinjenih greha i opredeljenje za „carstvo nebesko“. Srpski istoričari u najvećem broju dosta slično tumače pad Srbije pod naletima Osmanlija i razloge ishoda Kosovske bitke navodeći kao razlog poraza unutrašnju slabost države koja nije mogla da se odupre jačoj azijatskoj sili. Ipak moja proučavanja ovih događaja na osnovu dostupne literature pokazuje da bilo nacionalni mit, bilo naši istoričari previđaju neke značajne stvari. Prvo: O ishodu Kosovke bitke naši istoričari neki put prosto kroz zube procede da je eto možda na Kosovu dobijena bitka od strane Srba jer se pravi tok i ishod bitke ni dan danas zapravo ne znaju ali da je posle bitke jača turska strana se lakše i brze oporavila od siline sudara. Uzimajući u obzir i mnoge izvore koji govore o Srpskoj pobedi kao što je odgovor Firentinske opštine kralju Tvrtku I Velikom na njegovo pismo u kome se hvali pobedom na Kosovu veoma je neobično da ih naši istoričari olako odbacuju. Takođe i sama Jefimija u vreme bitke dvorska dama na dvoru Kneza Lazara u svojoj pohvali Svetom Knezu Lazaru naglašava da je Knez Lazar i zmiju zgazio i venac mučenistva primio. Da su Turci trijumfovali Sveti Knez ne bi mogao zmiju da zgazi već bi bi se u pohvali pisalo o porazu ali on se ne spominje. Kao dobro obaveštena Jefimija je sigurno znala pravi ishod bitke i očito nije napisala u pohvali sve sto se desilo oko Kosovske bitke. Da li je htela da sakrije neku srpsku sramotu? Uz sve ovo valja napomenuti da su povodom hrišćanske pobede crkvena zvona po Evropi zvonila slaveći pobedu hrišćanskog oružja. O tome se sad ćuti. Zašto? Drugo: Srbija je nastavila da postoji još narednih 70 godina uz lavovsku borbu protiv Turaka pri cemu je činjeno sve da se država spase. To nikako ne odgovara Kosovskom mitu. Treće: Očito je da je Kosovski mit nastao i formiran posle pada pod tursku vlast. Ko ga je formirao? Narod sam nije sigurno. Obzirom na žitije Svetog cara Uroša od patrijarha Pajsija Janjevca u kome stoji da je cara Urosa ubio kralj Vukašin, a da je potom otišao oholo u Maričku bitku bez molitve Bogu i postradao kao i cela srpska vojska. Ishod Maričke bitke se u ovom žitiju tumači božijom kaznom za careubistvo. Obzirom na to da je car Uroš umro u Nerodimlju posle Maričke bitke dva meseca kasnije ova priča je neistinita, ali ona je deo narodne tradicije. Da li je to znači SPC suštinski uticala na formiranje Kosovskog mita ili ga je ustvari sama kreirala? Ovo povlači i jož niz pitanja kao na primer: Da li je SPC htela da sakrije neke događaje iz naše istorije? U kojoj meri su onda mnoge stvari nama pogrešno predstavljene? Objasniti poraz na Marici Božijom kaznom za careubistvo i predstaviti Vukašina kao zlog i slabo pobožnog čoveka nasuprot bogobojažljivog cara Uroša je isticanje i veličanje hrišćanskih ideala ali i obamana jer istina je drugacija. „Nejaki“ Uroš je svojom lošom vladavino dozvolio rasulo zemlje i u žitiju čak mu se daje mučenička smrt mada je on svojom slabom vladavinom carevinu doveo u tešku unutrašnju krizu i time oslabio odbranbene snage države. O tome patrijarh Pajsije ni reč ne pominje, zašto? Zašto je veličao slabog vladara koji je svojom nesposobnošću predao na posredan način silne srpske glave pod mač Agarena? Sa druge strane kad se pročita „Serska oblast posle Dušanove smrti“ od Georgija Ostrogorskog dolazimo do zapanjujućih kontradikcija sa tradicionalnim predstavama: braća Mrnjavčevići su, a posebno kralj Vukasin, radili na reintegraciji države. Do Maričke bitke skoro sve osamostaljene velmože izuzev Velikog župana Nikole Altomanovića su dovedene na ovaj ili onaj način pod kontrolu od strane dva moćna majordorma Vukašina i Uglješe u ime centralne vlasti. U proleće te kobne 1371.godine Vukašin je otišao praktično da vidi kako da se obračuna sa Nikolom Altomanovićem, ponovna konsolidacija Srbije bila je na pragu ali je Marička nesreća to sprečila. O tome se od strane istoričara i SPC ćuti, ZAŠTO? Karolinzi su na Franačkom prestolu smenili istrošene Merovinge i još više unapredili državu, u Srbiji su Mrnjavčevići bili na putu da to ostvare, ali ih ih je jedna nesreća sprečila, a SPC i tradicija kao i istoričari nepravedno ih tretiraju kao one koji su rasturali državu i slabili njenu odbranbenu moć, ZAŠTO? Zašto je jedan slab vladar koji je zemlju oslabio miliji SPC od ljudi koji su hteli da državu ojačaju i zaštite? Ispada da sama SPC svom narodu na posredan način želi da ne živi dobro i uči ga da ne treba da lepo i normalno živi. Četvrto: Da li je priča oko opredeljenja Kneza Lazara za „carstvo nebesko“ izmišljotina? Jedan vladar koji je kletvom zvao ljude pod oružje za odbranu nije išao da izgubi bitku već da je dobije i zaštiti narod od turskog zuluma. Navodno opredeljenje za „carstvo nebesko“ ima jednu jednostavnu manu baš sa ugla gledanja Pravoslavlja: Ako bi knez Lazar odlazio u totalnu pogibelj sa voskom na Kosovu polju onda bi kao što se i dgodilo, ostavljao narod na milost i nemilost svirepim Turcima što se praktično i desilo te bi prekršio drugu Božiju zapovest da ljubimo bližnjeg kao sebe same. Trebalo bi da se svi podsete divnih Njegoševih stihova: Udri vraga ne ostavi mu traga al’ gubi carstva oba. Knez Lazar je išao u bitku da pobedi jer nijedan vladar svojim namernim odlaskom u smrt sa svekolikom svojom vojskom u odbranbenom ratu ne zastišćuje narod već ga unesrećuje izlažući vlasti osvajača. Trebalo bi zato postaviti pitanje kako je moguće da jedino u Srba i u vezi Kosovke bitke je i nijednom drugom prilikom a bilo je mnogo odbranbenih ratova i bitaka se išlo kako bi se zaštitili bližnji u totalan poraz kako nam se bitka opisuje u cilju zaštite bližnjih? Ovakav apsurd jedino postoji u Kosvskom mitu. Peto: Niko osim pojedinac a koji to stidljivo pominju se iz SPC ili od istoričara već vekovima ne osvrće na Smederevsko prokletstvo. O njemu se ćuti a o njemu je prva SPC dužna da pozove na pokajanje o čemu nema ni pomena. Da podsetim o čemu je reč: Posle preuzimanja vlasti 1427.godine od strane despota Đurdja Brankovića Srbija bi izložena mnogim turskim upadima, a Mađarima je morala da ustupi prestonicu Beograd. Bez sigurne prestonice, sa mnogim oštećenim tvrđavama i gradovima despot je morao da sprema zemlju za odbranu. Vešto podmitivši turske vezire i izgleda samog velikog vezira Halil-pašu on je pod pritiskom manjka vremena pokrenuo vasceli narod u veliku gradozidaniju. Trebalo je ne samo obnoviti oštećene tvrđave već i podići novu prestonicu Smederevo. Ali avaj. Mada su Turci dotle činili neviđene zločine, zverstva, čak su kako sam skoro pročitao iz temelja crkava iskipavali i skrnavili ukopane mošti svetaca, groblja skrnavili a o ljudima da ne pričam nijednom nije zabeleženo da su Srbi proklinjali svoje svirepe dušmane, o raznim izdajnicima nije rečena skoro ni jedna loša reč od strane ni naroda ni SPC ni države a bilo ih je toliko i toliko su zlo izdajom naneli. Ali zato je na Bogougodnu nameru svog vladara i njegove druge supruge Romejske princeze Irine i njihovo delo celo narod bacio kletvu. NIGDE NIJE ZABELEŽENO DA JE JEDAN NAROD UGROŽEN INVAZIJOM TAKO SVIREPOG OSVAJAČA PRILIKOM PRIPREMA ZA ODBRANU OD NEPRIJATELJA PROKLINJAO DELO RUKU SVOJIH I SVOG VLADARA I PROKLINJAO SVOJU VLADARKU JER ONA NIJE BILA SUNARODNIK I JER JE ZAJEDNO SA SVOJIM MUŽEM UZ TRPLJENJE I PATNJU RADI DOBROBITI VODILA NAROD I ONA SAMA I NJEN MUŽ SU TAKOĐE PODNOSILI DEO TE PATNJE DA BI NAROD MOGAO DA SE ZAŠTITI. Treba podsetiti sve da je tokom ove neviđene gradozidanije u najvećoj tajnosti svako podneo teret napora. Ni sam vladar nije par godina jeo nijedno jaje jer su jaja kao građevinski materijal sva išla u malter da zidine budu čvržće i stamenije. Nažalost narod je proklinjao i proklinjao… O tome se nerado govori bilo gde ali i u pesmu je ušla priča o „prokletoj Jerini“. Naša vladarka čiji je brat vrhunski arhitekta koji je gradio novu prestonicu bila je proklinjana a nisu turski azapi, akindžije, spahije, janjičari i ostali krvnici. O tome niko da se osvrne valjano, a SPC ćuti do dana današnjeg. Na žalost Bog je kaznio teškom kaznom narod jer ubrzo je Srbija pala pod tursku vlast, a te iste tvrđave su lako osvajane jer.. u njihove zidine beše utkano prokletstvo. Niko se nijednom nije pokajao za taj greh niti je iko pozivao na pokajanje, a Turci su konačno zauzeli Srbiju. Sad posle toliko vekova postavljam pitanje: NIJE LI SMEDEREVSKO PROKLETSTVO PRAVI RAZLOG NAŠEG VIŠEVEKOVNOG ROPSTVA POD TURCIMA? O tome niko ne priča, svi ćute. Umesto toga mi pričamo o Kosovskoj bici po svemu sudeci bacajući u senku pravu istinu. POSTAVLJAM ZATO PITANJE ZAŠTO SPC I DAN DANAS O TOME ĆUTI?
Nikola


Odgovor:
Dragi Nikola, SPC o tome i danas ćuti, jer – ako nisi primetio – SPC nije zvanično udruženje istoričara amatera, nego društvo onih koji se spasavaju po Jevanđelju Hristovom. Ona je sastavni deo jedne svete saborne i apostolski Hristove Crkve, koja se trudi onako kako najbolje ume i može da uz pomoć Božiju i blagodat Svetoga Duha spase narod svoj i privede ga Hristu. Ostala pitanja ostavlja kompetentnim stručnjacima da istražuju i daju svoje mišljenje, baš kao što si i ti uradio.
Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *