Питање:
Оче.
Имам нека питања и размишљања о којима за сад немам одговора. Одговори су ми неопходни јер што више улазим у наведене теме то ми се све више чини као да подижем поклопац са неких скривених ствари, а битних чак и за опстанак Српског народа. У свести Срба укорењен је Косовски мит по коме је пад Срба под тусрску власт последица издаје, претходно учињених греха и опредељење за “царство небеско”. Српски историчари у највећем броју доста слично тумаче пад Србије под налетима Османлија и разлоге исхода Косовске битке наводећи као разлог пораза унутрашњу слабост државе која није могла да се одупре јачој азијатској сили. Ипак моја проучавања ових догађаја на основу доступне литературе показује да било национални мит, било наши историчари превиђају неке значајне ствари. Прво: О исходу Косовке битке наши историчари неки пут просто кроз зубе процеде да је ето можда на Косову добијена битка од стране Срба јер се прави ток и исход битке ни дан данас заправо не знају али да је после битке јача турска страна се лакше и брзе опоравила од силине судара. Узимајући у обзир и многе изворе који говоре о Српској победи као што је одговор Фирентинске општине краљу Твртку I Великом на његово писмо у коме се хвали победом на Косову веома је необично да их наши историчари олако одбацују. Такође и сама Јефимија у време битке дворска дама на двору Кнеза Лазара у својој похвали Светом Кнезу Лазару наглашава да је Кнез Лазар и змију згазио и венац мучениства примио. Да су Турци тријумфовали Свети Кнез не би могао змију да згази већ би би се у похвали писало о поразу али он се не спомиње. Као добро обавештена Јефимија је сигурно знала прави исход битке и очито није написала у похвали све сто се десило око Косовске битке. Да ли је хтела да сакрије неку српску срамоту? Уз све ово ваља напоменути да су поводом хришћанске победе црквена звона по Европи звонила славећи победу хришћанског оружја. О томе се сад ћути. Зашто? Друго: Србија је наставила да постоји још наредних 70 година уз лавовску борбу против Турака при цему је чињено све да се држава спасе. То никако не одговара Косовском миту. Треће: Очито је да је Косовски мит настао и формиран после пада под турску власт. Ко га је формирао? Народ сам није сигурно. Обзиром на житије Светог цара Уроша од патријарха Пајсија Јањевца у коме стоји да је цара Уроса убио краљ Вукашин, а да је потом отишао охоло у Маричку битку без молитве Богу и пострадао као и цела српска војска. Исход Маричке битке се у овом житију тумачи божијом казном за цареубиство. Обзиром на то да је цар Урош умро у Неродимљу после Маричке битке два месеца касније ова прича је неистинита, али она је део народне традиције. Да ли је то значи СПЦ суштински утицала на формирање Косовског мита или га је уствари сама креирала? Ово повлачи и јож низ питања као на пример: Да ли је СПЦ хтела да сакрије неке догађаје из наше историје? У којој мери су онда многе ствари нама погрешно представљене? Објаснити пораз на Марици Божијом казном за цареубиство и представити Вукашина као злог и слабо побожног човека насупрот богобојажљивог цара Уроша је истицање и величање хришћанских идеала али и обамана јер истина је другација. “Нејаки” Урош је својом лошом владавино дозволио расуло земље и у житију чак му се даје мученичка смрт мада је он својом слабом владавином царевину довео у тешку унутрашњу кризу и тиме ослабио одбранбене снаге државе. О томе патријарх Пајсије ни реч не помиње, зашто? Зашто је величао слабог владара који је својом неспособношћу предао на посредан начин силне српске главе под мач Агарена? Са друге стране кад се прочита “Серска област после Душанове смрти” од Георгија Острогорског долазимо до запањујућих контрадикција са традиционалним представама: браћа Мрњавчевићи су, а посебно краљ Вукасин, радили на реинтеграцији државе. До Маричке битке скоро све осамостаљене велможе изузев Великог жупана Николе Алтомановића су доведене на овај или онај начин под контролу од стране два моћна мајордорма Вукашина и Угљеше у име централне власти. У пролеће те кобне 1371.године Вукашин је отишао практично да види како да се обрачуна са Николом Алтомановићем, поновна консолидација Србије била је на прагу али је Маричка несрећа то спречила. О томе се од стране историчара и СПЦ ћути, ЗАШТО? Каролинзи су на Франачком престолу сменили истрошене Меровинге и још више унапредили државу, у Србији су Мрњавчевићи били на путу да то остваре, али их их је једна несрећа спречила, а СПЦ и традиција као и историчари неправедно их третирају као оне који су растурали државу и слабили њену одбранбену моћ, ЗАШТО? Зашто је један слаб владар који је земљу ослабио милији СПЦ од људи који су хтели да државу ојачају и заштите? Испада да сама СПЦ свом народу на посредан начин жели да не живи добро и учи га да не треба да лепо и нормално живи. Четврто: Да ли је прича око опредељења Кнеза Лазара за “царство небеско” измишљотина? Један владар који је клетвом звао људе под оружје за одбрану није ишао да изгуби битку већ да је добије и заштити народ од турског зулума. Наводно опредељење за “царство небеско” има једну једноставну ману баш са угла гледања Православља: Ако би кнез Лазар одлазио у тоталну погибељ са воском на Косову пољу онда би као што се и дгодило, остављао народ на милост и немилост свирепим Турцима што се практично и десило те би прекршио другу Божију заповест да љубимо ближњег као себе саме. Требало би да се сви подсете дивних Његошевих стихова: Удри врага не остави му трага ал’ губи царства оба. Кнез Лазар је ишао у битку да победи јер ниједан владар својим намерним одласком у смрт са свеколиком својом војском у одбранбеном рату не застишћује народ већ га унесрећује излажући власти освајача. Требало би зато поставити питање како је могуће да једино у Срба и у вези Косовке битке је и ниједном другом приликом а било је много одбранбених ратова и битака се ишло како би се заштитили ближњи у тоталан пораз како нам се битка описује у циљу заштите ближњих? Овакав апсурд једино постоји у Косвском миту. Пето: Нико осим појединац а који то стидљиво помињу се из СПЦ или од историчара већ вековима не осврће на Смедеревско проклетство. О њему се ћути а о њему је прва СПЦ дужна да позове на покајање о чему нема ни помена. Да подсетим о чему је реч: После преузимања власти 1427.године од стране деспота Ђурдја Бранковића Србија би изложена многим турским упадима, а Мађарима је морала да уступи престоницу Београд. Без сигурне престонице, са многим оштећеним тврђавама и градовима деспот је морао да спрема земљу за одбрану. Вешто подмитивши турске везире и изгледа самог великог везира Халил-пашу он је под притиском мањка времена покренуо васцели народ у велику градозиданију. Требало је не само обновити оштећене тврђаве већ и подићи нову престоницу Смедерево. Али авај. Мада су Турци дотле чинили невиђене злочине, зверства, чак су како сам скоро прочитао из темеља цркава искипавали и скрнавили укопане мошти светаца, гробља скрнавили а о људима да не причам ниједном није забележено да су Срби проклињали своје свирепе душмане, о разним издајницима није речена скоро ни једна лоша реч од стране ни народа ни СПЦ ни државе а било их је толико и толико су зло издајом нанели. Али зато је на Богоугодну намеру свог владара и његове друге супруге Ромејске принцезе Ирине и њихово дело цело народ бацио клетву. НИГДЕ НИЈЕ ЗАБЕЛЕЖЕНО ДА ЈЕ ЈЕДАН НАРОД УГРОЖЕН ИНВАЗИЈОМ ТАКО СВИРЕПОГ ОСВАЈАЧА ПРИЛИКОМ ПРИПРЕМА ЗА ОДБРАНУ ОД НЕПРИЈАТЕЉА ПРОКЛИЊАО ДЕЛО РУКУ СВОЈИХ И СВОГ ВЛАДАРА И ПРОКЛИЊАО СВОЈУ ВЛАДАРКУ ЈЕР ОНА НИЈЕ БИЛА СУНАРОДНИК И ЈЕР ЈЕ ЗАЈЕДНО СА СВОЈИМ МУЖЕМ УЗ ТРПЉЕЊЕ И ПАТЊУ РАДИ ДОБРОБИТИ ВОДИЛА НАРОД И ОНА САМА И ЊЕН МУЖ СУ ТАКОЂЕ ПОДНОСИЛИ ДЕО ТЕ ПАТЊЕ ДА БИ НАРОД МОГАО ДА СЕ ЗАШТИТИ. Треба подсетити све да је током ове невиђене градозиданије у највећој тајности свако поднео терет напора. Ни сам владар није пар година јео ниједно јаје јер су јаја као грађевински материјал сва ишла у малтер да зидине буду чвржће и стаменије. Нажалост народ је проклињао и проклињао… О томе се нерадо говори било где али и у песму је ушла прича о “проклетој Јерини”. Наша владарка чији је брат врхунски архитекта који је градио нову престоницу била је проклињана а нису турски азапи, акинџије, спахије, јањичари и остали крвници. О томе нико да се осврне ваљано, а СПЦ ћути до дана данашњег. На жалост Бог је казнио тешком казном народ јер убрзо је Србија пала под турску власт, а те исте тврђаве су лако освајане јер.. у њихове зидине беше уткано проклетство. Нико се ниједном није покајао за тај грех нити је ико позивао на покајање, а Турци су коначно заузели Србију. Сад после толико векова постављам питање: НИЈЕ ЛИ СМЕДЕРЕВСКО ПРОКЛЕТСТВО ПРАВИ РАЗЛОГ НАШЕГ ВИШЕВЕКОВНОГ РОПСТВА ПОД ТУРЦИМА? О томе нико не прича, сви ћуте. Уместо тога ми причамо о Косовској бици по свему судеци бацајући у сенку праву истину. ПОСТАВЉАМ ЗАТО ПИТАЊЕ ЗАШТО СПЦ И ДАН ДАНАС О ТОМЕ ЋУТИ?
Никола
Одговор:
Драги Никола, СПЦ о томе и данас ћути, јер – ако ниси приметио – СПЦ није званично удружење историчара аматера, него друштво оних који се спасавају по Јеванђељу Христовом. Она је саставни део једне свете саборне и апостолски Христове Цркве, која се труди онако како најбоље уме и може да уз помоћ Божију и благодат Светога Духа спасе народ свој и приведе га Христу. Остала питања оставља компетентним стручњацима да истражују и дају своје мишљење, баш као што си и ти урадио.
Поздравља те, о. Срба
