NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
Sve zavisi od naše probuđene svesti i savesti
Beseda na Dan Ujedinjenja
Svest i savest. Buđenje svesti i savesti zadatak je današnjeg praznovanja i blagodarenja Bogu. Sećanje na velike događaje i žrtve od 1912 do 1918 godine, do onoga prvog Dana Ujedinjenja, budi u nama svest i savest i raspaljuje ljubav prema Gospodu Bogu koji nam je pomogao i prema narodu koji se s verom u Boga onoliko žrtvovao. Kad bih ja hteo biti letopisac poput naših manastirskih letopisaca, kaluđera iz starine, ja bih ovako, bez kićenja i razvlačenja, opisao događaje, patnje i žrtve srpskog naroda u toku onog sedmogodišnjeg vojevanja.
S verom u Boga kralj Petar ne hte poći u rat dok se ne osveti njegova zadužbina, crkva sv. Đorđa na Oplencu, a kad se crkva osveti čusmo svi iz njegovih usta gde reče: „Sad sam veseo i uveren u pobedu. Sveti Đorđe će mi pomoći“. I narodu bi milo što se kralj pouzda u Boga i svece Božje i što progovori iz dubine duše narodne. I sam Skerlić, tada za trpezom kraljevom pred crkvom, zadivi se takvoj veri kralja Petra i oduševljeno ga pozdravi, a sav narod srpski prekrsti se i pokloni Gospodu Bogu, i vojska krete.
S verom u Boga i u razumnu sudbu Božju pređe srpska vojska granicu kod Ristovca u oktobru 1912 godine. „Oprosti nam, Bože, grehe naše i pomozi nam!“ šaptao je tada svaki srpski vojnik. I Bog se smilova i pomože. I prvi Božić od Kosova u slobodi bi proslavljen širom Stare Srbije od Javora do Bitolja i od Prizrena do Maleša. Mišljasmo, tu je kraj ratu, ali kraj beše daleko.
S verom u Boga i u pravdu Božju prekrsti se srpska vojska 1913 godine na Bregalnici i odbi iznenadni napad bratskog nam ali tada na zlo navedenog bugarskog naroda od zlotvora naših i njegovih. I krv se proli mnoga, i rane ranjenika behu teške. Uz to još nasta pomor od kolere i odnese mnoge žrtve. Opet mišljasmo: tu je kraj ratu, ali se opet prevarismo.
Tada se uzbuni mlada Bosna i Hercegovina i poželi slobodu i sjedinjenje sa slobodnom i proslavljenom Srbijom. Zbog toga dođe iznenadni udar na Srbiju 1914 godine. I sva Srbija se strese od neke jeze kao da predosećaše golgotska stradanja svoja koja tek imahu da dođu. Ali ipak srpski vojnici s verom u Boga i predani volji Božjoj kretoše u starim ratnim šinjelima i sa garavim puškama, kretoše preko svežih grobova svoje braće iz minulih ratova da brane svetinje svoje otadžbine i da pomognu oslobođenju Bosne i Hercegovine. Više od godine dana branila se Srbija junački od neprijatelja i od boleština, pobeđujući i jedno i drugo s velikim naporima i žrtvama. U te dane srpska kraljevska vlada nastani se u Nišu. A u ovome gradu beše pomor od tifusne zaraze tako strašan da se ne može opisati. Gledasmo očima svojim svako jutro i videsmo po nekoliko kola natovarenih mrtvim telima kao drvima gde voze na groblje.
Tada stigoše u Niš prvaci Hrvatski i slovenački i učiniše predlog srpskom Kralju i Kraljevskoj Vladi da prošire ratne ciljeve Srbije i da njima obuhvate i oslobođenje Hrvata i Slovenaca. I bi usvojeno kako i predloženo. I bi objavljeno, da se Srbija bori za oslobođenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca. Nikad u istoriji Slovenstva na Balkanu nije se usudio jedan narod da u čemernijim prilikama istakne veći ideal i širi cilj borbe.
Ali to još većma razdraži neprijatelje naše i oni grunuše svom snagom s tri strane na Srbiju. Iznurena i proređena srpska vojska odstupaše lagano dajući junački otpor, dok ne iziđe iz svoje zemlje i ne sruči se preko albanskih krševa u primorje. Tada neprijatelj objavi da ne postoji više ni Srbija ni srpska vojska. A u to isto vreme izreče predsednik srpske Vlade Nikola Pašić pred strancima veliku reč iz duše narodne: „Bolje svi da umremo kao slobodni ljudi nego da živimo kao robovi“. I ta reč odjeknu širom celog sveta i potrese savest svih slobodnih naroda. I dok se ime Srbije proslavljaše po svemu svetu, dotle se orlovi albanski i ribe morske obilno hraniše mrtvim telima srpskih vojnika, a srpski narod na domu grcaše u suzama i krvi i u ranama ljutim i u agoniji ropstva. Kao mnogostradalni Jov na pepelištu mogao je uzviknuti: Učinio je Bog od mene priču narodima i postao sam bubnjanje među njima.
S verom u Boga i pokorna sudbi izumiraše na Krfu preostala vojska srpska, izmučena životom, iznurena od patnji i bolesti, i avetinjski isušena od gladi. Izumiraše tako naglo, da je svet mislio da će sva izumreti. Ali pisano je, da se Božja sila u nemoći čovečjoj pokazuje.
I o čuda! Srpski Kralj i srpska vlada i u takvim okolnostima ponoviše odlučno i još odlučnije svoju nišku izjavu. Okruženi smrću kao tesnim obručem, Kralj bez kraljevine i ministri bez područja, na tuđoj zemlji, objaviše svetu, da se Srbija bori i žrtvuje za oslobođenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca. A dok se još taj program pisaše i objavljivaše, svakodnevno se lađe puniše mrtvim telima mlađanih ratnika srpskih sa ostrva Krfa i Vida, i ploviše na pučinu sinjeg mora da tamo pogrebu žrtve za taj program. Da se potvrde i ovde reči Psalmista: Pokrio si nas senkom smrti; ubijaju nas za tebe svaki dan; postupaju s nama kao s ovcama klanicama. Ustani, Gospode, nemoj nas odbaciti za svagda!
S verom u Boga i neugašenom nadom u krajnju pobedu opremi se na Krfu preostatak srpske vojske i uparadi se 1916 godine na prvi Vaskrs u izgnanstvu da dočeka Prestolonaslednika Aleksandra. A kad dođe mladi Prestolonaslednik, on pozdravi svoju vojsku sa: Hristos voskrese, braćo! I sva vojska otpozdravi: Vaistinu voskrese! Pri tome svaki vojnik u sebi pomisli: Neka bi i Srbija vaskrsla! I svi stranci koji behu prisutni zadiviše se tako bodrom duhu kod malene i izmučene vojske srpske. Ali kad Bog pomaže, onda i malena vojska pobeđuje veliku vojsku, kao što Gedeon sa 300 ljudi pobedi Madijamce kojih beše kao peska na obali morskoj.
S verom u Boga i sa neodoljivom čežnjom za otadžbinom svojom pojavi se te godine srpska vojska na planinama iznad Soluna kao na nekom visokom zidu sa koga se gleda u Srbiju. I otpočeše teške i krvave borbe. Snežne planine obojiše se krvlju ljudskom a sela i gradovi u dolini behu opustošeni od ognja i olova. Tada Srbi zavapiše Bogu sa molitvom: Bože Nemanjin i Savin, Bože Karađorđev i Milošev, Bože otaca naših, smiluj se na nas i spasi nas! I smilova se Gospod, a verni i plemeniti saveznici pritekoše u pomoć, i dođe kraj patnjama srpskim. U septembru 1918 godine srpska vojska kao na krilima polete napred, u otadžbinu svoju. I za kratko vreme biše oslobođeni svi Srbi, svi Hrvati i Slovenci. Program niški i krfski ispuni se doslovno. Beograd, Zagreb i Ljubljana zasuše cvećem srpsku oslobodilačku vojsku. Majke zagrliše svoje povraćene sinove a deca roditelje. Jedva se poznaše, jer dugo beše vreme ratovanja: što je ostalo mlado beše postarelo, a nejako poraslo. Tada po svima hramovima i po kućama uzdigoše Srbi blagodarnu molitvu svevišnjem Gospodu. A Prvi Decembar bi proglašen državnim praznikom i nazvat Danom Ujedinjenja. Te godine praznovaše Srbi prvi Božić u slobodi posle trogodišnjeg robovanja Srbije, a Hrvati i Slovenci posle mnogo stotina godina robovanja svoga.
Po tom počeše Srbi brojati ratne žrtve, pa nabrojaše oko jedan i po milion izginulih vojnika i građana, staraca, žena, devojaka, dečaka i dece, umorenih glađu, obešenih, posečenih, spaljenih, potopljenih, ili živih sahranjenih, ili postradalih po lagerima i po tamnicama. Jedan i po milion! To je četvrtina od šest miliona koliko je Srbija sa Južnom Srbijom imala 1914. godine, ne računajući tu sve postradale u Crnoj Gori, Vojvodini i Bosni i Hercegovini.
Pitao me jedan Rus, koliko je žrtava dala Srbija u prošlom ratu. Jednu četvrtinu svoga stanovništva, odgovorio sam. A koliko to iznosi? pitao je on dalje. To je, rekoh mu, više nego sve stanovništvo Albanije. Ili to je kao kad bi Italija ili Francuska žrtvovale po deset miliona, ili Nemačka preko 15 miliona, ili recimo kad bi Amerika izgubila 30 miliona, ili Rusija 40 miliona, ili Indija 90 miliona, ili Kitaj 100 miliona. Tek tada je taj dobri brat Rus razumeo žrtve Srbije, užasnuo se i zaplakao. Mila ruska duša! I anđeli bi Božji zaplakali.
Ovde bi bio kraj mome letopisu. I ja bih završio sa rečima Zlatoustovim: Slava Bogu za sve, i amin.
A sada, braćo, mislim da ćete svi razumeti zašto je srpska pravoslavna crkva upisala ovaj Dan Ujedinjenja u kalendar crvenim slovom. Zbog milion i po postradale dece za krst časni i slobodu zlatnu. Njima na slavu a nama na sećanje radi buđenja svesti i savesti.
Da ne budemo gori od onih koji za slobodu i ujedinjenje narodno život svoj položiše.
Da ne bude naša sloboda jednima u bukvalnom smislu zlatna a drugima kamena. Nego neka se gomilari zlata hitno sete Boga i smrti i bedne braće svoje, i siromašnih zanatlija i nezaposlenih radnika.
Da se Srbi ujedine i ne cepaju više duhom partijskim. Nisu li nas neprijatelji vekovima cepali i razdirali? Zar ćemo podražavati neprijatelje svoje a ne onu braću svoju koja se žrtvovaše za jedinstvo – čujte: za jedinstvo a ne za pocepanost – svih Srba i ne samo Srba?
Velika je nesreća za sve nas ako se i jedan jedini Srbin u ovoj državi oseti kao rob u tuđoj kući.
Uprljana sloboda priprema ropstvo. Grešan mir vodi ratu. Hteli to ljudi ili ne hteli.
To narod zna i oseća. Sav naš seljački narod zna, da pokajanje i očišćenje od greha može otkloniti i rat i svaku nesreću. To naročito znaju i osećaju ona braća i deca naša koji su ostavili ovih dana svoja rala i svoje zanate i stali pod vojne zastave. Naše sve misli idu k njima. Mi moramo za njih postiti i mučiti se i Bogu moliti. I Bog će blagosloviti i njih zbog nas i nas zbog njih. Sve zavisi dakle od naše probuđene svesti i savesti.
Da, sve zavisi od nas, a mi od Boga.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *