НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » Косово и Видовдан

Косово и Видовдан

 

Косово и Видовдан
 

 
Све зависи од наше пробуђене свести и савести
Беседа на Дан Уједињења
Свест и савест. Буђење свести и савести задатак је данашњег празновања и благодарења Богу. Сећање на велике догађаје и жртве од 1912 до 1918 године, до онога првог Дана Уједињења, буди у нама свест и савест и распаљује љубав према Господу Богу који нам је помогао и према народу који се с вером у Бога онолико жртвовао. Кад бих ја хтео бити летописац попут наших манастирских летописаца, калуђера из старине, ја бих овако, без кићења и развлачења, описао догађаје, патње и жртве српског народа у току оног седмогодишњег војевања.
С вером у Бога краљ Петар не хте поћи у рат док се не освети његова задужбина, црква св. Ђорђа на Опленцу, а кад се црква освети чусмо сви из његових уста где рече: „Сад сам весео и уверен у победу. Свети Ђорђе ће ми помоћи“. И народу би мило што се краљ поузда у Бога и свеце Божје и што проговори из дубине душе народне. И сам Скерлић, тада за трпезом краљевом пред црквом, задиви се таквој вери краља Петра и одушевљено га поздрави, а сав народ српски прекрсти се и поклони Господу Богу, и војска крете.
С вером у Бога и у разумну судбу Божју пређе српска војска границу код Ристовца у октобру 1912 године. „Опрости нам, Боже, грехе наше и помози нам!“ шаптао је тада сваки српски војник. И Бог се смилова и поможе. И први Божић од Косова у слободи би прослављен широм Старе Србије од Јавора до Битоља и од Призрена до Малеша. Мишљасмо, ту је крај рату, али крај беше далеко.
С вером у Бога и у правду Божју прекрсти се српска војска 1913 године на Брегалници и одби изненадни напад братског нам али тада на зло наведеног бугарског народа од злотвора наших и његових. И крв се проли многа, и ране рањеника беху тешке. Уз то још наста помор од колере и однесе многе жртве. Опет мишљасмо: ту је крај рату, али се опет преварисмо.
Тада се узбуни млада Босна и Херцеговина и пожели слободу и сједињење са слободном и прослављеном Србијом. Због тога дође изненадни удар на Србију 1914 године. И сва Србија се стресе од неке језе као да предосећаше голготска страдања своја која тек имаху да дођу. Али ипак српски војници с вером у Бога и предани вољи Божјој кретоше у старим ратним шињелима и са гаравим пушкама, кретоше преко свежих гробова своје браће из минулих ратова да бране светиње своје отаџбине и да помогну ослобођењу Босне и Херцеговине. Више од године дана бранила се Србија јуначки од непријатеља и од болештина, побеђујући и једно и друго с великим напорима и жртвама. У те дане српска краљевска влада настани се у Нишу. А у овоме граду беше помор од тифусне заразе тако страшан да се не може описати. Гледасмо очима својим свако јутро и видесмо по неколико кола натоварених мртвим телима као дрвима где возе на гробље.
Тада стигоше у Ниш прваци Хрватски и словеначки и учинише предлог српском Краљу и Краљевској Влади да прошире ратне циљеве Србије и да њима обухвате и ослобођење Хрвата и Словенаца. И би усвојено како и предложено. И би објављено, да се Србија бори за ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца. Никад у историји Словенства на Балкану није се усудио један народ да у чемернијим приликама истакне већи идеал и шири циљ борбе.
Али то још већма раздражи непријатеље наше и они грунуше свом снагом с три стране на Србију. Изнурена и проређена српска војска одступаше лагано дајући јуначки отпор, док не изиђе из своје земље и не сручи се преко албанских кршева у приморје. Тада непријатељ објави да не постоји више ни Србија ни српска војска. А у то исто време изрече председник српске Владе Никола Пашић пред странцима велику реч из душе народне: „Боље сви да умремо као слободни људи него да живимо као робови“. И та реч одјекну широм целог света и потресе савест свих слободних народа. И док се име Србије прослављаше по свему свету, дотле се орлови албански и рибе морске обилно хранише мртвим телима српских војника, а српски народ на дому грцаше у сузама и крви и у ранама љутим и у агонији ропства. Као многострадални Јов на пепелишту могао је узвикнути: Учинио је Бог од мене причу народима и постао сам бубњање међу њима.
С вером у Бога и покорна судби изумираше на Крфу преостала војска српска, измучена животом, изнурена од патњи и болести, и аветињски исушена од глади. Изумираше тако нагло, да је свет мислио да ће сва изумрети. Али писано је, да се Божја сила у немоћи човечјој показује.
И о чуда! Српски Краљ и српска влада и у таквим околностима поновише одлучно и још одлучније своју нишку изјаву. Окружени смрћу као тесним обручем, Краљ без краљевине и министри без подручја, на туђој земљи, објавише свету, да се Србија бори и жртвује за ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца. А док се још тај програм писаше и објављиваше, свакодневно се лађе пунише мртвим телима млађаних ратника српских са острва Крфа и Вида, и пловише на пучину сињег мора да тамо погребу жртве за тај програм. Да се потврде и овде речи Псалмиста: Покрио си нас сенком смрти; убијају нас за тебе сваки дан; поступају с нама као с овцама кланицама. Устани, Господе, немој нас одбацити за свагда!
С вером у Бога и неугашеном надом у крајњу победу опреми се на Крфу преостатак српске војске и упаради се 1916 године на први Васкрс у изгнанству да дочека Престолонаследника Александра. А кад дође млади Престолонаследник, он поздрави своју војску са: Христос воскресе, браћо! И сва војска отпоздрави: Ваистину воскресе! При томе сваки војник у себи помисли: Нека би и Србија васкрсла! И сви странци који беху присутни задивише се тако бодром духу код малене и измучене војске српске. Али кад Бог помаже, онда и малена војска побеђује велику војску, као што Гедеон са 300 људи победи Мадијамце којих беше као песка на обали морској.
С вером у Бога и са неодољивом чежњом за отаџбином својом појави се те године српска војска на планинама изнад Солуна као на неком високом зиду са кога се гледа у Србију. И отпочеше тешке и крваве борбе. Снежне планине обојише се крвљу људском а села и градови у долини беху опустошени од огња и олова. Тада Срби завапише Богу са молитвом: Боже Немањин и Савин, Боже Карађорђев и Милошев, Боже отаца наших, смилуј се на нас и спаси нас! И смилова се Господ, а верни и племенити савезници притекоше у помоћ, и дође крај патњама српским. У септембру 1918 године српска војска као на крилима полете напред, у отаџбину своју. И за кратко време бише ослобођени сви Срби, сви Хрвати и Словенци. Програм нишки и крфски испуни се дословно. Београд, Загреб и Љубљана засуше цвећем српску ослободилачку војску. Мајке загрлише своје повраћене синове а деца родитеље. Једва се познаше, јер дуго беше време ратовања: што је остало младо беше постарело, а нејако порасло. Тада по свима храмовима и по кућама уздигоше Срби благодарну молитву свевишњем Господу. А Први Децембар би проглашен државним празником и назват Даном Уједињења. Те године празноваше Срби први Божић у слободи после трогодишњег робовања Србије, а Хрвати и Словенци после много стотина година робовања свога.
По том почеше Срби бројати ратне жртве, па набројаше око један и по милион изгинулих војника и грађана, стараца, жена, девојака, дечака и деце, уморених глађу, обешених, посечених, спаљених, потопљених, или живих сахрањених, или пострадалих по лагерима и по тамницама. Један и по милион! То је четвртина од шест милиона колико је Србија са Јужном Србијом имала 1914. године, не рачунајући ту све пострадале у Црној Гори, Војводини и Босни и Херцеговини.
Питао ме један Рус, колико је жртава дала Србија у прошлом рату. Једну четвртину свога становништва, одговорио сам. А колико то износи? питао је он даље. То је, рекох му, више него све становништво Албаније. Или то је као кад би Италија или Француска жртвовале по десет милиона, или Немачка преко 15 милиона, или рецимо кад би Америка изгубила 30 милиона, или Русија 40 милиона, или Индија 90 милиона, или Китај 100 милиона. Тек тада је тај добри брат Рус разумео жртве Србије, ужаснуо се и заплакао. Мила руска душа! И анђели би Божји заплакали.
Овде би био крај моме летопису. И ја бих завршио са речима Златоустовим: Слава Богу за све, и амин.
А сада, браћо, мислим да ћете сви разумети зашто је српска православна црква уписала овај Дан Уједињења у календар црвеним словом. Због милион и по пострадале деце за крст часни и слободу златну. Њима на славу а нама на сећање ради буђења свести и савести.
Да не будемо гори од оних који за слободу и уједињење народно живот свој положише.
Да не буде наша слобода једнима у буквалном смислу златна а другима камена. Него нека се гомилари злата хитно сете Бога и смрти и бедне браће своје, и сиромашних занатлија и незапослених радника.
Да се Срби уједине и не цепају више духом партијским. Нису ли нас непријатељи вековима цепали и раздирали? Зар ћемо подражавати непријатеље своје а не ону браћу своју која се жртвоваше за јединство – чујте: за јединство а не за поцепаност – свих Срба и не само Срба?
Велика је несрећа за све нас ако се и један једини Србин у овој држави осети као роб у туђој кући.
Упрљана слобода припрема ропство. Грешан мир води рату. Хтели то људи или не хтели.
То народ зна и осећа. Сав наш сељачки народ зна, да покајање и очишћење од греха може отклонити и рат и сваку несрећу. То нарочито знају и осећају она браћа и деца наша који су оставили ових дана своја рала и своје занате и стали под војне заставе. Наше све мисли иду к њима. Ми морамо за њих постити и мучити се и Богу молити. И Бог ће благословити и њих због нас и нас због њих. Све зависи дакле од наше пробуђене свести и савести.
Да, све зависи од нас, а ми од Бога.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *