NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
CAREV ZAVET
Pristup
Sama knjiga caru besjedila:
„Care Lazo, čestito koljeno!
„Kome ćeš se privoleti carstvu?
„Ili voliš carstvu nebeskome
„Ili voliš carstvu zemaljskome?
„Ako voliš carstvu zemaljskome:
„Sedlaj konje, priteži kolane,
„Vitezovi sablje pripasujte,
„Pa u Turke juriš učinite,
„Sva će turska izginuti vojska;
„Ako l’ voliš carstvu nebeskome:
„A ti sakroj na Kosovu crkvu,
„Ne vodi joj temelj od mermera,
„Već od čiste svile i skerleta,
„Pa pričesti i naredi vojsku;
„Sva će tvoja izginuti vojska,
„Ti ćeš, kneže, s njome poginuti.“
A kad care saslušao rječi,
Misli care misli svakojake:
„Mili Bože, što ću i kako ću?
„Kome ću se privoljeti carstvu!
„Da ili ću carstvu nebeskome?
„Da ili ću carstvu zemaljskome?
„Ako ću se privoljeti carstvu,
„Privoljeti carstvu zemaljskome,
„Zemaljsko je za malena carstvo,
„A nebesko uvjek i do vjeka“.
Car voljede carstvu nebeskome
A nego li carstvu zemaljskome.
Iz Kosovske epopeje
GLAVA PRVA
u kojoj se govori o ranjenom caru Lazaru i o njegovim duševnim trzajima i nedoumicama zbog pogibije i zaveta
Još je hučala bitka po Kosovu polju kada turske delibaše uvedoše srpskog cara pod čador sultanov. Sultan Murat je ležao zatvorenih očiju u samrtnom ropcu. Kada mu javiše, da je Lazar uhvaćen i doveden, sultan lagano otvori oči, i pogled jednog samrtnika srete se sa pogledom drugog samrtnika. Bez gneva, bez zlobe i bez radosti prošaputa sultan:
– Alahova volja!
I ponovo sklopi oči. Razočarane delibaše što nisu mogli da obraduju svog umirućeg gospodara tako dragocenim robom, izvedoše Lazara pred čador. Da ga gleda vojska turska, te da se hrabri. Pred čadorom su ležala mrtva tela tri srpske vojvode: Obilića, Kosančića i Toplice. Kao tri posečena bora! Lazara postaviše vrh njihovih glava, i držahu ga uspravno. Jer Lazar beše teško ranjen. Iz otvorenih rana još je tekla krv. Stajao je gologlav, oborene glave. Lice mu je bilo kao krpa, bez krvi i života, umrljano krvlju i prašinom. Zamršena kosa mešala se sa dugom bradom i u pramenovima padala po bledom čelu i omršalom licu. Računajući oba cara već u svoj siguran plen, smrt ih je ostavila da lagano izdišu a ona je odletela da po širokom polju grabi mnoge druge žrtve.
Turci su prolazili i radoznalo posmatrali neprijateljskog cara i njegove mrtve vojvode. Neki su prolazili ćutke, drugi su se rugali i psovali, a treći pravili šaljive dosetke i izazivali smeh kod svojih drugova.
Lazar je stajao uspravno, ne svojom voljom no podržavan sa strane od sultanovih perjanika. Telo njegovo vezivalo se još za život kao tankim koncima od paučine, i opustilo bi se na zemlju čim bi se ostavilo samo sebi. Ali duša mučenikova bila je živa, življa i pokretnija nego ikada. U unutrašnjoj radionici duše misli su Lazareve preletale do svih krajeva onoga što se zbilo na krvavom polju i po celoj državi njegovoj. I do najviših nebesa misli su mu se dizale tražeći tamo objašnjenja svemu što se događalo sa njim i sa vojskom hrišćanskom.
Našta sve ovo, Gospode? pitaše Lazar u sebi. Ako sam ja grešan, kao što i jesam, neka ja i umrem; ali našto ovolika smrtna žetva vojnika mojih, naroda moga?
I hitro šiljaše Lazar misli svoje kao vesnike po svemu vasionskom mraku, da gdegod ulove ma i jedan zrak svetlosti. Ali nigde, nigde ni jednog končića od zraka. Misli mu se vraćahu prazne odakle su i polazile. Tada ih on pusti po svemu životu svome, da tragaju za uzrokom poraza i nesreće. Gnjurajući mislima u sve tajne kutiće svoje prošlosti, on je nalazio neke manje nepravde, ali on ih je ispovedio pred duhovnikom, iskajao i desetostruko popravio. Od detinjstva bio je blagočestiv i hristoljubiv. Dom mu je bio kao hram od svetinje, milosti i čistote. Deca mu u veri i plemenitosti vaspitana. Narodu svome služio je primerom u svakoj vrlini. Bogu je podigao nekoliko krasnih crkava. Bio je otac sirotinji, mirotvorac zavađenoj, obesnoj vlasteli, pravedni sudija zlotvorima, hrabar zaštitnik gonjenim na pravdi.
Kada sa samrtničkom brzinom i sudijskom oštrinom preri i pregleda sav život svoj, Lazar usteže sve misli svoje i s uzdahom zavapi u sebi:
– Stvoritelju moj, koji sudiš i neznane grehe naše, Tebi vapijem iz ove doline mraka! Oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj. Umori mene, Gospode moj, i izbriši mi ime iz knjige života – samo spasi narod!
Pa opet pusti samrtnik svoje hitre misli, da ispituju skorašnje događaje u Kruševcu, pred polazak na Kosovo. Svaku izrečenu reč svoju merio je na najtanjim merilima; svaki razgovor privodio u sećanje i cenio; svako delo strogo pregledao i sudio. Ali nigde ništa od svega što bi moglo ličiti na dovoljan uzrok za slom vojske i propast države. Tada na jednom – na jednom Lazar otvori usta od užasa i bolno jeknu. I sve se u njemu uzburka kao more od iznenadnog vetra. I reče car u sebi:
– U tome, u tome da nisam pogrešio!
Vojnici ga jače pridržaše da ne padne misleći da on ječi od telesnih rana.
Čega se to strašnog setio Lazar, da jekne od bola i užasa? Setio se, kako mu je nuđeno da bira jedno od dva carstva: zemaljsko ili nebesko. Da je izabrao zemaljsko carstvo, on bi, po proročanstvu, ostao u životu, sa svojom vojskom, sa pobedom i netaknutom državom. Ali on je izabrao carstvo nebesko, i evo, opet po proročanstvu, stigla je pogibija i njegova i vojske njegove i države njegove.
– Avaj, da nisam u tome pogrešio? Preda me su stavljene dve sudbe, da u ime naroda biram. Ako sam lično za sebe imao pravo da izaberem smrt mesto života – ko mi je dao vlast da za celi narod učinim takav izbor?… Tu, tu je zamka. Svakako sam učinio pogrešan izbor. Tajanstvena sila, koja me je kušala, očigledno nije bila od Boga svetlosti nego od demona tame. I ta sila me je obmanula. Ja sam se privoleo carstvu nebeskom, i time obavezao i sebe i narod svoj pred onom tajanstvenom silom; i ona evo na osnovu te obaveze sada izvodi pogibiju moju i moje vojske… Ja sam dao pogrešan zavet narodu mome. U tome je ključ ovoga pakla što ključa oko mene po Kosovu! Pogrešio sam, dakle; ja, samo sam ja pogrešio… O, da li sam pogrešio, kaži mi, svevideći Gospode, pred čijim se očima tka sve tkivo života i smrti? Kaži mi, o Ti, odeveni u veličanstvo ćutanja! Ako sam ja učinio pogrešan izbor, onda sam ja krivac za smrt ovih čestitih vojvoda preda mnom; ja krivac za propast države; ja odgovoran Nemanji za krunu njegovu; ja odgovoran Savi za crkvu njegovu; ja prouzrokovač tolike smrti, tolikih rana, tolike krvi, pa tolikog udovištva po selima i gradovima, tolikog tiranskog gnjeva, što se nadnosi nad porobljeni narod moj… ne moj nego Tvoj, Gospode.
I opet jeknu Lazar kao ranjen jelen. A perjanici ga ljutito izgrdiše i još jače stegoše.
… Ubij me, Gospodare života i smrti, ubij me stotinu puta, i oživi me stotinu puta, pa me opet ubij! Ako sam ja učinio pogrešan izbor i ostavio narodu lažan zavet, ja zaslužujem da večno samo umirem u mukama kao što sad prvi put umirem. Kaži mi, o kaži mi, Tvorče jezika i reči, pre nego se sručim u prah, ovaj prah u koji si ulio dušu živu – kaži mi da znam. Ne oprosti me, ne, nikako. Nego samo kaži mi da znam, da li u izboru pogreših pred Tobom i pred svetim nebesima Tvojim?
GLAVA DRUGA
u kojoj se govori o Lazarevoj viziji nebeskog sveta i o dva vesnika, koji pristupaju caru samrtniku
Pri trzajima duševnim samrtnik Lazar i ne osećaše telesne bole. Izmireno sa smrću telo njegovo držalo se još malo u životu životom vrlo žive duše. Kao i obično što telo ljudsko najbolje služi duši onda kada duša o njemu i ne misli, tako i u ovom slučaju.
U tom trenutku najednom se javi duši Lazarevoj neka neobična svetlost. Beše ta svetlost jača od svetlosti nekoliko sunaca slivenih u jedno; bela, belja od snega, no ublažena senkom blagog plavetnila. I Lazaru se pokaza, i on vide neki prostor širi od svega sveta vidljivoga. Tamo gde bi se vid zaustavljao kao na granici toga prostora, na jedanput se smicala laka zavesa kao od pare i otvarao se drugi jedan takav isti prostor, na granici koga opažao se početak trećega, na granici pak ovoga početak četvrtoga, i tako bez konca. Na tim prostorima behu cvetna polja, gradine i livade, neobičnog prorašća i neobičnih boja, pa voćnjaci sa nekim srebrno belim i zlatno žutim plodovima. I kao rajske ptice u granama drveća. Onda čudesni gradovi, puni dvorova opojne lepote. Viđahu se reke bele kao rastopljeno srebro, i plava jezera, po kojima plovljahu mnoge bele lađe. I svi ti prostori behu prekriljeni mnogim, mnogim narodima, odevenim u raznobojne haljine, a najviše u haljine bele, zlatom protkane i prekrasno izvezene. Ničije se lice ne mogaše videti, ali se naslućivaše nesanjana na zemlji lepota kod svih. U tom se začu blaga i tiha pesma od mnogih hiljada i hiljada glasova: Budi ime Gospodnje blagosloveno od sada i do veka! Pesma brujaše sve jače i jače, kao kad reke nadolaze od silne poplave; narod se pridruživaše narodu u pojanju, kao talas talasu, dok se pesma ne uzdiže u gromoglasno klicanje pobednih vojski. Po tom na jednom sve se utiša. I viđahu se narodi, odeveni u nebesnu krasotu, kako se povijaju tamo amo kao klasje zreloga žita. I nasta tišina bez ijednog glasa. Tada se pokazaše mnogi ognjevi, na kojima goraše nešto, od čega se dizahu plavi stubovi dima. I razasu se čudan miris, opojan miomir, koji ustostručava život u čoveku, i miluje ga kao svetlost, i hrani slađe od meda i mleka.
Po tom spazi Lazar kako jedan čovek u sjajnoj belini sleti sa visine, brzo pođe po onom narodu, dok dođe do drugog nekog čoveka u crvenoj odeći. Kako dođe k ovome, uze ga za ruku, pa se obojica izdvojiše iz naroda, i hitro pođoše ka Lazaru. Od svetline njihove još većma se pojača ona neobična svetlost, što se najpre otvori pred Lazarem. U čudu gledaše Lazar ova dva čoveka, što mu se primicahu. Obojica behu prekrasni mladići, samo što se onaj u belini blistaše u većoj slavi od onoga u skerletu. Kada stigoše pred Lazara, stadoše, i onaj prvi otpoče govoriti:
GLAVA TREĆA
u kojoj se govori kako nebesni vesnik umiruje Lazara i pohvaljuje njegov zavet kao pravilan i spasonosan
Ne boj se, Lazare, reče mu. Ja sam vesnik Božji, koji stojim pred licem svevišnjega Cara. I evo poslat sam k tebi, da ti kažem odgovor na pitanje, koje te više muči nego strele zabodene u telo tvoje. Da ti kažem odgovor, da ti očistim dušu od mračnih sumnji, i očišćenu – da je uzmem. A ovaj brat moj u crvenoj mučeničkoj rizi jeste sveti prorok Amos, tvoj slavljeni svetac, i krsna slava tvoja, koju si sinoć počeo slaviti hlebom i vinom, a koju danas slaviš krvlju i smrću. Ne boj se, no čuj i raduj se!
Ja sam onaj isti vesnik, koji sam ti doneo knjigu iz višnjega Jerusalima. Nevidljivo sam stao preda te u tvom dvoru u Kruševcu, i ostavio ti knjigu na kolenu. Dok si se ti kolebao i rešavao, kome ćeš se privoleti carstvu, ja sam stajao tebi s desne strane. U iščekivanju tvoje odluke sveta nebesa su ćutala, sveti Nemanjići su treperili u strahu da ne izabereš gore, a svi upokojeni pravednici srpski molili su se Gospodu za tebe, da te on pokrene na izbor boljega. I kad si ti učinio srećan izbor, sveta nebesa su zapevala, sveti Nemanjići se zaradovali, a svi pravednici srpski uzdigli blagodarenje Bogu.
Ne boj se, Božji čoveče, ti si učinio dobar izbor, i ostavio si narodu svome spasonosan zavet. Da si mu još jedno zemaljsko carstvo zadobio i ostavio, manje bi ga obogatio nego što si ga obogatio ovim zavetom. Jer su istinite i slavne one tvoje reči:
„Zemaljsko je za malena carstvo,
„A nebesko vazda i do vjeka“.
Pogledaj ove otvorene širine pred tobom. Pogledaj one množine blagoslovenih naroda na ovim širinama. To je samo jedan maleni deo carstva nebeskoga, carstva kome si se ti privoleo. Telesne oči nikad ne bi mogle videti ovoliko prostranstvo i ovolike rojeve tvari. Gle, ovo je sve beskrajno veće u meri i u broju od sveta zemaljskoga. Ali to se otkriva samo duhovnim vidu; duhovne oči mogu to pogledom obuhvatiti i sagledati. Za zaključane u telo to je zaključana tajna. No naš zajednički Stvoritelj smilovao se na tvoj očajni vapaj, pa setivši se tvojih dobrih dela otvorio ti je duhovni vid, da sve ovo sagledaš i da se utešiš.
Tu zamuče vesnik Božji. Tada se opet podiže brujanje pesme, kao ono prvo, među blaženim narodima neba. I Lazar uhvati smisao nekih reči:
„Svakom srcu što ljubavlju gori
„Sa nebesa stižu odgovori.
„Svakom biću što Boga proslavlja
„Bog se blagi milostivo javlja“.
Ovo je carstvo duhovno, produži angel, oboženo, božanstveno, neprolazno, nesravnjivo, besmrtno. Istina, ljubav, život i radost – ovo četvrto pokreću te duhovne svetove na neprestanu pesmu. Oni se tebi predstavljaju kao telesni, no oni su bestelesni. Gle, ti sada duhom gledaš u duhove. Tvoje su oči zatvorene, i ti ništa ne vidiš telesnim očima. Nego to tvoja slobodna duša neposredno gleda u svetove slobodne i oslobođene od tela. Utisci, što ih ti sada primaš kao slike, oblike, boje, glasove i razmere, ne dolaze od fizičkog, materijalnog sveta simvola, nego od sveta nematerijalnog, stvarnog. I kao što ti sada gledaš mimo oči, i slušaš mimo uši, i osećaš zadovoljstvo mimo tela, tako besmrtni duhovi u ovome carstvu gledaju, slušaju i osećaju. Vid duhova nesravnjivo je duži, i sluh njihov nesravnjivo oštriji, i osećanja njihova nesravnjivo jača od onoga što telesni čovek može očima videti, ušima čuti, i dušom u telu osetiti. Zbog toga, mislim nisu pogrešili istiniti učitelji ljudi, kad su nazvali telo tamnicom a odvojenje duše od tela oslobođenjem.
U pogledu opažanja stvarnosti ljudi se dele u tri grupe. Jedni gledaju samo telesnim očima u telesne tvari, i misle da gledaju stvarnost. To su pravi slepci. Oni žive u potpunom mraku neznanja, zasenjeni mračnom senkom stvari stvorenih. Drugi idu za očima sa svojim čovečjim razumom, pašteći se da uhvate smisao stvari, i nadajući se pri tom jedino u svoje oči i svoj razum. I ovi ne vide ništa kako treba, ali tek naziru nedostižnu za njih tajnu bića i stvari. Postoji neka neopažljiva tajna iza svega opažljivog sveta, govore oni. I to je vrhunac njihovog saznanja. Otuda oni žive u jednom mučnom sumraku igrajućih senki, koje kao šarena zavesa skrivaju istinu od njih. Treći pak ne poklanjaju mnogo vere ni svojim očima ni svome razumu, no s detinjom prostotom primaju otkrivenje od svetih nebesa, ovako kao ti danas. Ova otkrivenja gase kod njih žeđ za zemaljskim carstvom i gospodstvima, i stvaraju nenasitu glad i žeđ za carstvom nebeskim. Takvi su nazvani: „deca svetlosti“. Njima se daje da vide tajne, i videći da hode pravim putem u zemaljskom životu. Ni oni ne vide uvek i stalno kao što mi, nebeski žitelji, vidimo, nego samo ovda onda, shodno volji i milosti svetoga Promisla. U ovu treću grupu spadao je u svom zemaljskom životu i ovaj divni slavljenik tvoj, sveti prorok Amos, zajedno sa ostalim prorocima, vidiocima, apostolima, svetiteljima i pravednicima. Pa i ti, slavni kneže, ubrojen si u red ovih prosvećenih bogoljubitelja.
Tako reče angel Svevišnjega, pa zaćuta. Onda prorok Amos stupi bliže k Lazaru, uze ovoga za ruku, i prozbori mu:
– Ohrabri se, divni Lazare! Tvoja duša mučena je mnogim pitanjima. Evo poslanika Božjeg pred tobom. Skoro ćeš ga zvati bratom svojim u jednom carstvu drukčijeg srodstva i građanstva od onoga na zemlji. Pitaj ga slobodno o svemu što muči dušu tvoju.
Od ovoga dodira i od reči svetoga proroka oseti Lazar neku čudnu i životvornu struju, koja mu celu dušu ispuni i osnaži. I on se usudi pitati.
GLAVA ČETVRTA
u kojoj vesnik nebeski odgovara Lazaru na pitanje šta je najpotrebnije za čoveka da prosi od Boga
Reče Lazar: tek sad uviđam koliko sam grešan i neuk. Evo na samrti sam, a još ne znam šta treba od Boga prositi. Parbim se sa Tvorcem svojim kao nekada Jov oko stvari, koje su van moje vlasti i domašaja. Nauči me, slugo Svevišnjega, šta je najpotrebnije za čoveka na samrti da prosi od Boga svoga?
Na to mu odgovori angel Božji:
– Na kraju i na početku zemaljskoga puta, kao i na svakom koraku toga puta, najvažnije je za zemaljskog putnika prositi u Boga dve stvari: prvo – oproštaj grehova, i drugo – darivanje Duha Božjega. Sve što se puni, prvo se mora isprazniti da bi se napunilo, i prvo očistiti pa onda ukrasiti. U kuću napunjenu demonskom robom greha Duh Božji ne ulazi, i dom nečist On ne ukrašava prisustvom svojim ni darovima Svojim nebeskim. Čovek je divno složen od tela, duše i duha. Duh je pokretač i gospodar celog bića čovečjeg. Kakav duh onakvi pokreti duše i tela. Kakav duh onakav i čovek. Duh pokreće dušu, a duša telo. „Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa“. Kola i vojske angelske u nebeskom carstvu žive i kreću se samo Duhom Božjim. Od toga Duha za nas angele izviru ona četiri potoka slasti: istina, ljubav, život i radost. Isto je tako i praroditelj roda vašeg živeo
i kretao se Duhom Božjim, slično nama angelima. No kad se bezumno odvojio od pravde i Ljubavi nebeske, u njemu je nastupila jedna bitna promena. Po izgledu on je ostao isti, ali je u njemu izvršena bitna promena. O toj promeni do danas malo se šta zna u svetu. To je tajna najređih, najćutljivijih, najprosvećenijih. Ali ti, veliki besmrtniče, treba da znaš, u čemu se ova bitna promena sastojala, da bi onda mogao dokučiti i sve ostalo što ti srce želi znati. Jer ovo saznanje polazna je tačka svakolike mudrosti i istinskog znanja. U njemu je stvarno odgovor na sva mučeća pitanja ljudska, pa i na tvoja.
Čuj, dakle, najslavniji kneže u ovom naraštaju zemnom! Bitna promena bila je u tom, što je utvrđeni Stvoritelj trgao iz čoveka Svoj Sveti Duh, a čoveka ostavio samo sa stvorenom dušom i prirodnim duhom njegovim. S tim prirodnim duhom, koji je stvoren a ne udahnut od Boga, otpali čovek je osuđen „u znoju lica svoga jesti hleb“, slično mravima i pčelama i zverinju. Tako se čovek spustio do životinja, gospodar izjednačio sa slugama svojim, car uravnao sa podanicima svojim. Čovek bog postao je čovek životinja. No to nije najgore. Jer su životinje u svome činu čudesne i krasne. Najgore je to što se čovek životinja brzo otisnuo do čoveka demona, po svome slobodnom izboru. Po svome slobodnom izboru, postavši nečist sud za Duha Svetoga, on je odvrgao i svoj prirodni, stvoreni duh, i prihvatio je u sebe treći duh, duh nečisti, bogootpadni, bogoborni, duh adskih angela. Jer kad je čovek izgubio Duha Svetoga, on je stavljen na raskrsnicu, gde vlada stvoreni duh prirodni, i gde se sudaraju dva suprotna duha: duh svetlosti i duh tame, ili: Duh Božji i duh adski. Na toj raskrsnici, gde vlada duh prirodni, i gde duvaju dva suprotna duha, mnogi su se ljudi okrenuli licem ka duhu tame i smrti, dok su se samo neki okrenuli licem ka Bogu. Ovim poslednjim milostivi Bog darovao je ponovo Svoga Duha Svetoga. To su oni divni pravednici, kojima je dato obećanje i prorečeno spasenje, kako njima tako kroz njih i svemu budućem rodu čovečjem, u koliko se ovaj održi na raskrsnici okrenut licem ka Bogu života. Kroz hiljade godina oni su bili jedini ljudi bogovi usred ljudi životinja i, što je najgore, ljudi demona. Bogovima i sinovima Božjim oni su nazvati ne zbog smrtnog tela svoga i prirodne duše i duha nego zbog Boga Duha Svetoga, koji je njima ponovo darovan zbog toga što je lice njihovo na raskrsnici duhova bilo okrenuto, sa verom i čežnjom, ka Duhu Božjem Svetom. Zbog toga je i udahnuo Bog u njih od Sebe Svoga Duha, te su se udostojili nazvanja bogova i sinova Božjih. Jer sve što veličanstveni Tvorac naš daje živim stvorenjima Svojim, On ili daje od Svoga ili od Sebe. Kada daje svetlost, dažd, plodorodnost, zdravlje, uspeh, poznanje prirode-daje od Svoga, to jest daje nešto što je On stvorio, što je Njegovo ali što nije On. Kada pak daruje Duha Svog Svetog – daruje Sebe samoga. To je svojstvo savršene, božanske Ljubavi, da daruje ne samo Svoje nego i Sebe.
I tako, proslavitelju Boga, znaj, da postoje tri vrste duha: Sveti Duh Božji, duh prirodni i duh demonski. Ponavljam ti: kakav duh u čoveku, onakav i čovek. Tri brata sa tri različna duha tako su razdaleko jedan od drugoga kao tri sveta: svet nebeski, svet zemaljski i svet adski. Eto zato čoveka je moguće pravilno ceniti samo po duhu, koji je u čoveku. Jer duh je pokretač i duše i tela. I sve misli i želje i osećanja duše kao i dela telesna zavise potpuno od duha, koji je u čoveku.
Sa ovim znanjem o duhu kao sa tajanstvenim ključem uđi sada u odaje duše čovekove. Kakav duh onakva i duša. Duša nije tako prosta kao duh. U njoj su tri moći: umna, osećajna i delatna. A sve to troje jeste kao testo, kome je duh kvasac. Kakav kvas, onakvo i testo, onakav i hleb. Ako je kvas Duh Sveti, onda su i misli u čoveku svete i božanske, i osećanja sveta i božanska, i dela sveta i božanska. Ako li je kvas duh prirodni, onda su i misli u čoveku prirodne (zemaljske), i osećanja prirodna, i dela prirodna. Ako li je pak kvas duh demonski, onda su i misli u čoveku demonske, i želje i osećanja demonska, i dela demonska.
Sa ovim znanjem o duhu i duši kao sa tajanstvenim ključem uđi sada u tajne tela čovečjeg. Kakva duša, onakvo i telo. Telo nije tako prosto kao duša, još manje kao duh. Mnogobrojni organi i radnje tela simbolični su za kakvoću i moć duše. Ako je duša zakvašena Duhom Božjim, onda je i telo, kao instrument takve duše, harfa Božja, koja izražava ono što bogonadahnuta duša misli, oseća i hoće. Ako li je duša zakvašena duhom prirodnim, onda je i telo, kao instrument takve duše, izraz prirode, prirodnih misli, prirodnih osećanja i prirodnih hotenja. Ako li je pak duša zakvašena zlobnim kvasom adskog duha, onda je i telo takvog čoveka, kao instrument duše, vesnik adskih sila, demonske volje i demonskih dela.
Bez ovog osnovnog pojimanja i različenja, kako će se pojmiti čovek i ono što se s čovekom zbiva u svetu? I kako će se razumeti sudba jednog naroda i sve ono što se događa jednom narodu? Bez tog osnovnog pojimanja i različenja, najveći viteže ovoga dana, ne može niko od smrtnih shvatiti ono što se danas zbiva na ovome polju bitke. Samo onaj ko nije zadahnut demonskim duhom i ko se uzvisio nad običnim prirodnim duhom, u stanju je mirno gledati u ovo kidanje tkiva kao u novo tkanje, i videti u ovom bolnom haosu kosmički poredak, i u ovim krvavim strahotama od rušenja – pravilno umetničko strojenje.
Nije li ti jasno iz ovoga, šta je dužnost svakoga čoveka prositi od Gospoda kako u času samrtnom tako i u svakom času i na svakom koraku zemnog putovanja Duha Božjeg Svetoga? A Bog je pun milosti i ljubavi, te iz preobilne ljubavi daruje i samoga Sebe onima, koji Njega ljube i s ljubavlju Njega od Njega ištu? Kao što vam je rečeno iz najsvetijih usta:“Kad vi, zli budući, umijete dobre dare davati djeci svojoj, koliko će više otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu u njega “ (Lk. 11, 13).
GLAVA PETA
u kojoj car hrišćanski pita, i dobija odgovor, zašto je država njegova osuđena na propast
Saslušavši bez daha ono što mu se govoraše Lazar malo zaćuta, pa onda uputi ovo pitanje: kaži mi, sveti vesniče nebeski, zašto je država moja osuđena na propast?
Odgovori mu vesnik višnjih nebesa:
– Zato, kneže, što je ostarila. Po logici stvaranja sve što u ovoj vašoj vasioni ostari, mora da se skloni, i da se zameni novim. Tebe ove reči iznenađuju, vidim. Vidim – jer ja gledam skroz dušu tvoju, sa svima njenim mislima i osećanjima što je naizmenično ispunjuju i talasaju. Takva je moć nas građana carstva duhovnoga, da proziremo duše skroz kao providno staklo. Nas ne interesuju tela od zemlje, promenljiva, trošna i prolazna;
niti se mi na njima pogledom zadržavamo. Mi ispitijemo u zemlji tela ono što pripada našoj državi, nebesima. Ono što je srodno nama, i što će nekad deliti s nama besmrtno građanstvo, ono nas zanima. Iznenađen evo ti sad govoriš u sebi: kako, zar moja država ostarila, dok tolika druga carstva što dva i tri puta duže traju na zemlji pa da nisu ostarila ni na propast osuđena?
Teško je telesnom saglasiti se sa duhovnim. Telesno umujući ljudi cene starost po vremenu, a duhovno umujući duhovi računaju starost po unutrašnjoj snazi. Vazda mladim može se nazvati samo Svevišnji, Besmrtni, Večni. Ne samo vremena nego večnosti su prešle preko Njegove glave ne zarezavši nijedne bore na licu Njegovu. I mi angeli Njegovi od stvorenja smo istovetno mladi – premda smo stvoreni pre svih ljudi – mladi smo samo zato što držimo Njega u sebi, Njegov Sveti Duh, i što Njime živimo, Njime dišemo, Njime se hranimo, Njime radujemo. A sve što se ispunjava nečim drugim van Njega, što traži život van Njega, što juri za zadovoljstvima van Njega, i što se hrani mrtvom hranom, brzo stari i umire. Od duha, koji je u stvorenim bićima, zavisi život i mladost; od duha – starenje i smrt. Prema duhu u jednom narodu odlučuje se njegova sudba, njegovo održanje ili njegov pad.
Od ljudi najsličniji su angelima otšelnici i isposnici, to jest one duše, koje su od zemlje uzimale najmanju količinu za održavanje svoga tela, dok su one sebe hranile danonoćno Njegovim Duhom, Duhom večnog života i večne mladosti. I duše su njihove bile toliko tovne i silne, da su mogle održati čak i tela njihova u snazi i trajanju duže od onih, koji su sa duhom slabosti brižno hranili svoja tela, i svoje duše, samo zemljom.
Tako je, kneže, sa pojedincima, tako i sa grupom srodnih pojedinaca – sa narodima. Tvoja država je već prestarila, i mora da padne. Ne pada ona zbog starosti vremenske nego zbog otrova, koji je uzimala u se i nagomilala u sebi. Taj otrov oveštao ju je i smežurao kao staricu. Srpskoj vlasteli prorasla je zemlja kroz dušu. Zato ih je Duh Božji ostavio i sklonio se u dušu narodnu. No dim strasti, koji je udaljio od vlastele Duha Svetoga, i koji je iz pakla probio kroz duh prirodni, počeo se širiti i u narod. Opasnost je bila, da se od zlog duha i duša narodna uzemljani, upepeli, umrtvi. Samo jedan veliki strah, kao oštar vetar, mogao je oduvati taj smradni duh, i spasti narod Božji od propasti. Da bi se narod tvoj, dakle, duševno spasao, država je tvoja morala propasti. I sami svetitelji srpski, sa načelnikom svojim, svetim Savom, molili su i umolili Svevidećeg, da popusti propast vremenih tekovina njihovog naroda, samo da bi se spasla duša narodna od večne smrti.
Ne tuguj, dakle, mudra glavo: tvoj izbor je po planu Promislitelja i na radost svetitelja srpskih. Tvojim zavetom čuvaće se i očuvati narod tvoj. Tim zavetom hraniće se i pojiti pokolenja. Iščeznuće zatrovana vlastela, i sa njom dim što duše truje i umrtvljuje. Propašće samo zlobni prepirači, i sa njima zao primer što su davali narodu. Naići će strah, i siromaština i tuga – to troje što odbija duše ljudske od zemlje i privlači nebesima. Narod će se osetiti u svojoj kući kao u tuđini, i tražiće domovinu na nebesima. Opraće svoju dušu od zemlje i osloboditi od grube telesnosti, gojene duhom prirodnim i duhom adskim. I preobraziće se narod tvoj u narod duhovan i vidovit, dubok u mislima svojim, visok u vidovitosti svojoj, nepobedan u veri i nadeždi svojoj. Može on postati i poslednji u očima drugih naroda zemaljskih, ali će biti prvi pred pogledom nebeskih, besmrtnih duhova. I blagosiljaće narod tvoj tebe, Kneže. Jer će mu zavet tvoj o privolenju carstvu nebeskom biti olakšanje u mukama i luča u tminama robovanja.
Nisi, dakle, pogrešio u izboru, o ti dva put krunisana glavo, vencem zemaljskim i vencem nebeskim. Nisi pogrešio što si izabrao carstvo nebesko, nego sad grešiš što sumnjaš u pravilnost izbora svoga. Ne kolebaj se umom, nepokolebljivi srcem. Ne mešaj pogibao vojske sa pogiblju naroda. Ne izjednačuj propast države sa propašću svega. Države se i daju narodima, da bi imalo šta propasti umesto naroda; da bi se imalo šta dati u otkup duše narodne. Kad se da jevtino za skupo, bolja je trgovina od obratnog slučaja.
Poklonio si Onome, koji ruši Jevtino, da bi sačuvao skupo; i koji kosi slamu, da bi sačuvao zrno. Ne parbi se kao stradalni Jov sa Stvoriteljem naroda i Strojiteljem država. Njegova je volja uvek dobra, Njegova misao uvek svetla i Njegovo delo uvek pravedno. Kad jedno drvo sadi, On misli na seču, a kad ga seče, On misli na mladice. Svi stvoreni svetovi pred Njegovim su veličanstvom kao kap vode na dlanu. Ta kap – to je suza radosti Njegovog oka. U njoj se On ogleda, i ona se svetli od Njega.
GLAVA ŠESTA
u kojoj se govori o prevashodstvu uma kod onih koji se privole carstvu nebeskom
Progovori Lazar i reče:
– Ali, kaži mi, svetli građanine nebeskoga carstva, kakva će korist biti narodu mome od privolenja carstvu nebeskome?
Odgovori mu na to građanin nebesa:
– Privolenje carstvu nebeskom vaistinu će doneti neiskazane koristi narodu tvome. Očistiće mu um, srce i volju. Tako će mu celu dušu učiniti sjajnim ogledalom, u kome će se ogledati naš besmrtni svet i život. Carstvo nebesko ući će unutra u njega, i on će kao dostojan ući u carstvo nebesko.
Prvo, velim, očistiće mu um. Što je vama smrtnima glava telu, to je um duši. I kao što se glavom stražari nad telom, tako se umom drži straža nad dušom. I mada je sedište uma u srcu, njegove su glavne straže prema svetu vidljivom u glavi. Um prima preko čula, pa ih onda sam prosejava i sudi. Kako će čovek prosejati i prosuditi spoljne utiske, to najviše zavisi od duha, kojim je cela duša nadahnuta, pa i um. Ako je u čoveku nebeski Božji Duh, onda će um njegov biti čist i snažan, te će sve moći ceniti i suditi po Stvoritelju svome i kroz Stvoritelja. Kao što je rečeno kroz usta proroka: „u svjetlosti Tvojoj vidjećemo svjetlost“. Osvetljen nebeskim Božjim Duhom um čovečji i sam biva obožen i kroz to svetao, čist i bodar. Pomoću nebeske svetlosti u sebi on posmatra i vidi sve tvari i događaje; to jest čita ove jasno i saznaje njihov smisao i značaj. Takav um, zakvašen Duhom nebeskim, ne da se zavarati nikakvom senkom ni tamom koja bi, gonjena od nižeg duha kretala čoveka nasuprot Boga i odvodila ga od Boga.
Takav je prvobitan, čist i bodar um, što ga je Tvorac stvorio u duši čovekovoj i obasjao ga Duhom iz Sebe samog. Ali čim se um uprlja on se i olenji, te prestaje biti gospodar spoljnih utisaka. Straže malaksavaju, i stranci navaljuju unutra u grad duše ljudske. Um gubi nebesku svetlost, a s tim i silu. Niti može da razlikuje ni da odbije. Sklanja se pred svakim čulnim utiskom. Šta više, trči i traži ih i uvlači unutra, bez procene i razbora. Čovek s takvim pomračenim i raslabljenim umom pre svega izgubi svoj mir. Bez duševnog mira on juri tamo amo po svetu i traži sve nešto novo i ne znajući ni sam šta traži. U stvari on traži izgubljenoga Boga, kroz koga je bio gospodar i sudija svih tvari okolo sebe. Sada on trči doskorašnjim slugama i robovima svojim i raspituje ih za gospodara. U njega ne ulazi kao nekad samo stvarni smisao tvari, svetlost tvari, nego njihove senke, i to onako kako ih telesne oči vide, telesne uši čuju i jezik kuša, i nos miriše, i koža opaža. Preko duša takvih ljudi grme vasionska kola prirode kao preko lešina. To gaženje i uništavanje čoveka podržavaju adski duhovi sa zlobnim veseljem, dok mi čuvari duša ljudskih odstupamo u stranu, po naređenju Svevišnjega, i s tugom gledamo one, koji sami sebe gube i ginu za oba sveta.
Mi duhovi gledamo um jednoga čoveka u stvarnosti i celini kakav on jeste. No vi, telom obloženi, niste u stanju tako gledati. Vi cenite um prema mislima. Zbog toga se često i varate. Jer pokvaren um često se maskira privlačnim mislima kao ružno lice belilom. A prav i čist um opet neretko se sakriva pomoću jurodstva. Zato ću ti sad predstaviti razliku između misli čoveka privoljenog carstvu zemaljskom i drugog, privoljenog carstvu nebeskom.
Privoljen carstvu zemaljskom što god opazi u ovome svetu, prima kao stvarnost, i ceni u odnosu na svoju korist. Pogleda li u komad zlata, on ne misli na zlato kao tvar Božju, niti istražuje simvolični značaj zlata, nego misli samo kakva bi sve zadovoljstva mogao on pribaviti za to zlato. Pogleda li u tuđu njivu, on ne misli na čudesnost useva što iz zemlje raste, nego misli kako bi on zadobio za sebe tu ili takvu njivu. Opazi li belo jagnje u zelenoj livadi, on ne misli na jagnje kao jagnje nego na jagnje kao obrok svoj. Sretne li tuđu ženu, on ne pomišlja na nju kao na mater niti na umetnost besmrtnog Umetnika, nego pomišlja na uvredu i sramotu. Ako li je knez jednoga naroda, on ne misli sa strahom na svoj dug prema Bogu i narodu, niti prosi od Boga mudrosti, da može valjano upravljati svojim narodom. Nego samo misli o dugu naroda prema njemu. O susednim kneževima pak misli jedino, kako će ih poniziti, sa vlasti oboriti i njihove države prisvojiti. I tako sve misli privoljenog carstvu zemaljskom jesu telesne, zemaljske, životinjske. Um je njegov sav mračan za istinu, sav paučljiv. I on širi paučinu svoga uma svuda oko sebe. A to su sulude, mračne i lažne misli.
Privoljen pak carstvu nebeskom, neprolaznom i besmrtnom, o svemu misli kroz Stvoritelja svega. Videći zlato on misli na Onoga, koji je stvorio taj krasni metal i pod zemlju ga skrio. I još misli na nepromenljivi sjaj istine, koju taj metal označava u duhovnom pogledu, i na vrline duše, koje on označava u moralnom pogledu. Gledajući susedovu njivu, on o njoj misli prvo kao o svojini Božjoj, na kojoj je sam Bog prvi i glavni delatelj. Po tom on pohvaljuje u mislima trud domaćina njive, koji ju je iskrčio, obradio, uzorao i posejao. I moli se u sebi Domaćinu vasione, da blagoslovi toliki trud čovekov, i daruje plod njivi njegovoj, da mu se deca mogu ishraniti, i Njega, svoga Tvorca, proslaviti. Vidi li jagnje u livadi, on misli na svemudrog Promislitelja, koji tako divno odeva jagnje, hrani ga i štiti. Sretne li tuđu ženu, on misli s poštovanjem o njoj kao o materi, kojoj je njegov i njen Otac odredio naročiti zadatak i put spasenja u ovome hitrom stranstvovanju zemaljskom. Ako li je knez jednoga naroda, on sa strahom pomišlja na dug svoj k Bogu i k narodu, prosi od Boga mudrost, da može valjano upravljati narodom na slavu Gospodnju. A susedne kneževe on u sebi blagosilja, i moli se Bogu za njih i za narode njihove kao za braću svoju.
Raduj se, dakle, izbraniče Božji jer si pravilan izbor učinio i živonosan zavet narodu svome ostavio. Privolevši se carstvu nebeskom ti si približio Boga narodu i narod Bogu. Time si predao narod svoj brizi najvećeg Lekara i Iscelitelja, koji vidi najskrivenije rane duša ljudskih, i koji jedini zna i može da ih isceljuje. Gorkim lekovima On će očistiti um narodu, zapojiti ga dahom Duha Svetoga, i učiniti ga ponovo svetlim i silnim. Povratiće mu um nebeski, kojim se misli slično Darodavcu uma. I narod će se tvoj osloboditi od duha zemnog i adskog, i osposobiće se da misli angelski, duboko, visoko, prozorljivo, duhovno. Svojim umom on će nadmašiti svoje pretke iz slobode kao i svoje gospodare zavojevače. Umotvorine, koje će narod tvoj javiti u vekovima robovanja, biće svetao izraz svetloga uma njegovog. I biće na divljenje dalekim pokolenjima u slobodi.
Tako će se um naroda tvoga oprati, izlečiti, obožiti i do nebesa uzvisiti. U mislima njegovim ogledaće se beskrajni um Onoga, koji je sav Um; u kome se ne može začeti i u koga ne može niodakle ući pogrešna misao. Sunčana svetlost tama je prema svetlosti toga večnoga Uma. I kristal je kao neprovidan granit prema jasnosti i zračnosti misli Njegovih. Sve nebeske sile umne su od prevečnog Uma Stvoritelja svoga. Taj Um je Njegov i u Njemu. U Njemu se večnosti rađa, i od Njega obasjava mudrošću svu tvar na nebesima i u podnožju nebesa. On sve zna ne ispitujući. Sve vidi u trenutku ne gledajući očima. Sve pokreće i rukovodi ne pokrećući se s mesta na mesto. Mimo Njega nema pravoga uma. Niti igde ijedne pravilne misli nasuprot Njegovim mislima.
GLAVA SEDMA
u kojoj se govori o prevashodstvu ljubavi kod onih koji se privole carstvu nebeskom
Kratka je misao nas smrtnih, progovori umirući knez, i sveća naše duše ne svetli na daleko. Zato nemoj se ogorčiti, vesniče božanskoga sveta, što ću te zapitati. Zašto Onaj, koji nas je iz ljubavi stvorio i ljubavlju nas Svojom odasvud okružava – zašto dopusti pogibiju ove tri krasne vojvode preda mnom, i tolikih drugih, čija mrtva telesa čine u ovom času najlepši ukras ovog strašnog polja? Zašto – kad ja znam, da oni nisu bili ohladneli u ljubavi prema Stvoritelju svome?
Na ovo pitanje dobi knez sledeći odgovor:
– Nije daleko od razumevanja stvar, o kojoj me pitaš, slavni ktitore crkve Ravanice. Kad bih ja kao svestan i bestelesan duh bio primoran obući se u truležno telo od prašine, ja bih blagosiljao onaj čas, koji bi me od tela oslobodio. Smrt je strašna za one, koje odvaja od predmeta ljubavi, ali ne za one, koje sjedinjuje sa predmetom ljubavi njihove. Smrt je grozota za privoljene carstvu zemaljskome a veselje za privoljene carstvu nebeskome. Gde je srce čovekovo, tamo mu je i domovina. Kogod ljubi svet i što je u svetu, taj nema zdravo srce i ne zna za pravu ljubav. Takva ljubav nadahnuta je ili od duha prirodnog ili – što je najgore – od duha adskog. Zdravo je samo ono srce čovečje, koje gori ljubavlju prema Stvoritelju. Prava ljubav može se odnositi samo na Onoga, koji pokaza Svoju ljubav prema čoveku pre matere njegove. I takva ljubav – koja na zemlji ima samo početak a nigde i nikada svršetak – jedina je dostojna tog uzvišenog imena. Sve ostalo, što se na zemlji imenuje ljubavlju, nije ljubav nego pristrasnost k telima, stvarima, oblicima, prolaznim zvukovima, promenljivim ukusima, rečju – k letećim i umirućim senkama. Otuda, kada Gospodar života i smrti pošalje smrt onima koji Njega ljube, On im šalje smrt iz plamene ljubavi prema njima, da ih oslobodi razdaljine i k Sebi ih približi. A kada šalje smrt pristrasnim, koji nisu okusili med ljubavi prema Stvoritelju svome, On im šalje smrt po gnevu Svome, da ih beskrajno udalji od Sebe. Isto kao što žetelac žanje jednim srpom i pšenicu i kukolj – onu da unese u dom svoj a ovaj da oturi daleko i od njive i od doma. Ti vidiš ovo polje pokriveno mrtvim telima kao rukovetima trave. Telo leži do tela kao posečen vlat do vlata. No zrna iz toga vlaća jedna su zdrava, i preneta su rukama angela u nebeske dvore, a druga su kvarna, i oturena su u bezdan mraka i dima. Takva je razlika među dušama ljudskim i za života njihova na zemlji. I kao što se sudbina pšenice i kukolja ne može ceniti u vreme cvetanja i sazrevanja -jer tada izgledaju iste sudbe – nego tek u vreme vejanja, tako ni sudbina ljudi pre smrti. Razliku pak među ljudima čini kakvoća i silina ljubavi njihove, koja opet zavisi od duha koji je u ljudima.
Srce čovečje stvoreno je za ljubav, najuzvišeniju, najčistiju, najsvetiju. To je hram, najmanji ali najčudesniji na zemlji, u kome čezne da živi duh ljubavi Božje; kadionica, iz koje se uzdiže miomir ljubavi čoveka prema Stvoritelju. Mi angeli nebeski neizrazivo volimo svaku tvar Tvorca našega. No ljubav naša prema tvarima dolazi jedino od ljubavi naše prema Tvorcu svih tvari. Svaka Njegova tvorevina draga je nama samo zato što je Njegova i od Njega. Mi ljubimo Njega, zato ljubimo i sve ono što On ljubi. A ono što On ljubi, ono i stvara i drži, preveliki Stvoritelj i Svedržitelj. Ljubav k Njemu, Ljubećem nas, čini nas moćnim, radosnim, svetim, mladim i – živim.
To je ljubav čistih duhova prema Duhu. Pri neprestano plamtećem osećanju ljubavi kod nas na nebesima i ne javljaju se nikakva druga osećanja. Kao što svetlost prožima kroz kapi jutarnje rose tako nas božanska ljubav. Takvu je ljubav imao i praroditelj ljudski za neko vreme. I za to vreme on je od takve ljubavi bio veoma moćan, radostan, svet, mlad i – živ. Čim se ljubav njegova podelila na nebo i zemlju i srce se njegovo sklonilo k zemlji, on je onemoćao, ožalostio se, obesvetio se, ostareo i – sa smrću venčao. Potomci njegovi, privoljeni carstvu zemaljskom, još su većma pali i plen smrti postali. Srca njihova, ispražnjena od moćne i svete ljubavi nebeske, punila su se raznim osećanjima, suprotnim, prolaznim i varljivim. Nebo nije više bilo stvarnost u duši njihovoj no samo jedna bleda uspomena, koja je s kolena na koleno sve više bledila. Snizivši um svoj na misli samo o telesnim predmetima, mimo i na suprot Boga, oni su počeli srcem želeti samo telesne stvari, opet mimo i na suprot Boga. Tako su se srca njihova zatrovala pohotom, zavišću, mržnjom, zlobom, zluradošću, strahom za telo, strahom od smrti, nenasitošću, samoživošću, neverstvom, gramžljivošću, i svakim nezadovoljstvom od ništavnih zadovoljstava. Zemlja im je ispunila srca, zemlja im je prorasla kroz srca, zemlja im postala tiranin. I tako sve – dokle se Duh Božji nije spustio niz krvavu stazu Sina Božjega, te kamena srca ljudska ponovo omekšao i osvetlio nebeskom ljubavlju.
Ti sam dobro znaš, izvrsni poznavaoče ljudi, kako je onaj otrovni adamski dim zemlje – i što je još gore: dim adskih duhova – počeo trovati i srce tvoga naroda, gaseći u njemu plamen nebeske ljubavi, koji je od krštenja njegovog tako divno plamteo kroz nekoliko vekova. Čovekoljubivi Bog, „koji hoće da se svi ljudi spasu“, nije mogao dalje gledati kako tvoj narod srlja u konačnu propast, u ždrelo večne smrti. Trebalo je naći načina, da se to zlo spreči i izleči. No ništa nisu pomogli ni primeri srpskih svetitelja, ni reči propovednika, pa ni tvoje opomene i preklinjanja. Zbog toga je morao najzad doći ovaj potres, ovaj strah i užas, i pokolj, i pogibija velikih i plemenitih vojvoda, i tvoja prevremena smrt, o najplemenitiji od svih. Pa zbog toga ima da dođe još i dugotrajno robovanje, kajanje, ridanje, uzdisanje, ćutanje i trpljenje. Gorčina za gorčinom kao korak za korakom. Da bi se tim načinom odlepilo srce tvoga naroda od zemlje i prilepilo k nebesima. Da bi se razočaralo u ništavne zemaljske pristrasnosti a očaralo trajnom ljubavlju nebeskom. Da bi se ispraznilo od dima adskoga i ispunilo svetlošću bez sumraka. Rečju, da bi se narod tvoj iznova rasplamteo ljubavlju prema Stvoritelju, i od tog plamena zagrejao ljubavlju prema dušama na zemlji i duhovima na nebu, kao tvarima Sveljubljenoga. I da bi kroz tu ljubav došao opet do moći, radosti, svetosti, mladosti i pravog života.
Raduj se, dakle, blagorodna žrtvo! Tvoj izbor je pravilan, i tvoj zavet spasonosan. Sve što se od sada bude događalo s tvojim narodom, odbijaće ga od varljive ljubavi zemaljske, prolazne i ništavne, a uzdizaće ga ka večnoj ljubavi nebeskoj. I što god od sad bude voleo na zemlji voleće kroz čistu i svetu ljubav nebesku. Robovanje spoljašnje doneće mu oslobođenje unutrašnje. A unutrašnja sloboda je takva vrednost, kojoj ne može škoditi ni spoljašnje ropstvo ni spoljašnja sloboda. Tiranija je ne može ugušiti; spoljašnja sloboda ne može je uprljati.
Tako će se tvoj narod napuniti snage, i biće moćan kao što je ljubav moćna. Na taj put ga upućuje Onaj, koji leči bijenjem kao i milovanjem. On je sama ljubav; On – domovina i ognjište ljubavi. U Nemu se javlja ljubav kao roditeljstvo, i ljubav kao sinovstvo, i ljubav kao plameni duh ljubavi, Sveti Duh. Izvan Njega i na suprot Njemu niti ima niti može biti osećanja istinske ljubavi ni na nebu ni na zemlji. Nevidljivi svetovi duhova opijaju se i žive ljubavlju iz Njega. Sva nevidljiva i vidljiva vasiona jeste zagonetka, kojoj je, ključ Njegova ljubav. Sve što odgovori ljubavlju na Njegovu ljubav, postaje besmrtno i biva ubrojano u porodicu Njegovu nebesku. Ovo ubrojanje u porodicu Njegovu besmrtnu, u građanstvo carstva nebeskog, najviša je, svrha svih vaših trudova i težnji na zemlji. Ovo je vrhovno dostojanstvo, koga se vi, duhovi u telu, možete udostojiti. Ovo – plata mučenicima u ovoj dolini plača.
GLAVA OSMA
u kojoj se govori o prevashodstvu volje kod onih koji se privole carstvu nebeskom
Slušajući ove uzvišene reči Lazar osećaše, kako mu srce goraše ljubavlju prema čudesnom Stvoritelju ljudi. Posle dužeg ćutanja i razmišljanja navali na nj druga jedna nedoumica, čije razrešenje on ne mogaše naći u sebi. Pa će postaviti nebeskom vesniku ovo pitanje:
– Ali, objasni mi, vesniče Božji, neće li delatnost moga naroda biti prekinuta ropstvom? Neće li njegova volja za velika dela zakržljati pod stegom neprijateljskom? I neće li utrnuti u njemu bogodani mu dar umetnički, kao talant pod zemlju zakopan?
– Ti se brineš o svome narodu i u smrtnim ranama kao roditelj o deci svojoj, o svetilniče svoga naroda? Zaista ti kažem: takvu dobrotu neće zaboraviti ni Bog ni narod. No to što me sad pitaš svedoči, da si još u kavezu tela, i da se nisi sasvim oslobodio zemaljskih prizraka. Znaj, dakle, da se na svetim nebesima ne cene nikakva dela ljudska sama po sebi, nego samo pobude i kakvoća volje, s kakvom se ta dela tvore. Države, zakoni, knjige, dvorovi i gradovi, kule i drumovi, mašine i izumi, sprave i naprave – sve je to samo po sebi pusta ništarija, kao napušten mravinjak, kao prazno gnezdo, iz koga su laste izletele. Najveći gradovi ljudski, gledani iz najbližeg oblaka, ujednačuju se sa drumskom prašinom, i ne razlikuju se od nje. Sićane pčele i beskućni ždralovi mogli bi se nasmejati najuređenijim carstvima vašim i reći: bolji je red kod nas! Majušni zrikavac kad bi stao pored vaše najhvaljenije naprave predstavljao bi nesravnjivo veće čudo od te naprave. Ili misliš, da se mi iz nebeskog carstva divimo onome čemu se vi na zemlji divite? Kako bi mogla ma kakva dela ljudska zadiviti nas u duhovnom carstvu, koji gledamo neslućene od vas i nesanjane svetove neprolaznih naroda i tvorevine Božjih? O, kneže viteže, kako je teško objašnjavati se slobodnoj tici iz planine sa ticom u kavezu! Ali kroz sva dela svoja ljudi javljaju dobru ili zlu volju svoju, i to je ono što se oseća, meri, i sudi u duhovnom carstvu. Delo se ne ceni po delu, nego po voljnoj pobudi na to delo.
Privoljeni carstvu zemaljskome beskrajno se razlikuju od privoljenih carstvu nebeskome i po volji onako isto kao i po mislima i osećanjima. Oni imaju ili mešovitu ili čisto zlu volju, shodno uticaju duha prirodnog ili duha demonskog. Zato su im i dela ili mešavina dobra i zla ili samo zlo. Samovolja je zla volja. Ni angeli nebeski ne znaju šta hoće dok ne udahnu u sebe hotenje Božje. Svaka volja van kruga Božje volje jeste zla volja. Ako čovek hoće ono što on hoće, zlo hoće. Svojom samovoljom mnogi misli, da istakne ličnost svoju; u stvari on time ističe samo svedočanstvo o nemanju ličnosti i o tiraniji zemlje ili ada nad sobom. Kao što u Misiru nema vode van vode iz Nila, tako nema nikakva dobra u dušama ljudskim, pa ni dobre volje, van večitog i sladosnog Izvora svakoga dobra. No ova istina iščezla je iz pameti onih, koji se celom svojom dušom vuku po prašini. Otpavši od volje Božje, volje blage i svemoćne, oni s ohološću hode za voljom svojom. Da li je to volja njihova, kao što oni misle, ili volja nekih stihija i svetova, njima nepoznatih? Ali oni tako misle -da hode po svojoj volji! I hodeći dugo i brzo po svima stazama, oni drže, da su daleko otišli; i to nazivaju – napredak. A kad padnu od umora, uvide da se nalaze na istom mestu odakle su i pošli, na polaznoj tački čukunđeda. Dela ruku svojih obožavaju; po adetu sujetnih, da vole samo bogove niže od sebe. No kad zaištu sreću ad svojih rukotvorenih božanstava, ova ih drsko upućuju na samoubistvo kao jedino izbavljenje. Jer smrt je bezdano ždrelo, u koje se bespovratno i nepremostivo survavaju sva mudrovanja, sva osećanja, i sva dela ljudska, van života i životvornoga Svedržitelja. Privoljene carstvu zemaljskom šamara svaki dan samoobmana za samoobmanom, no oni uprkos tome neumorno zidaju sebi kulu sreće od zemljanih opeka, dok se ne sruče u ždrelo smrti ne sagledavši lice sreće. Oni proglašuju svoje pretke ludim zato što su uzaludno tražili sreću na putevima svojim a ne njihovim, proglašavajući svoje pretke ludim, time svedoče, da su deca ludaka. I najzad ne svršivši ništa i ne dostignuvši ništa od željenog oni ostavljaju zavet porodu svome, da traži sreću na istim putevima na kojima je oni nisu našli.
Znaj, divotni ktitore crkve Lazarice, da je ovaj dan za tvoj narod prekretnica ne ka zlu nego ka dobru. Zaborav volje Božje, bezumna samovolja povukla je dušu narodnu ždrelu večne smrti. Od sada će se narod tvoj morati pokoravati volji tuđoj, da bi se naučio pokoravati se volji Božjoj. Moraće se pokoravati samovolji svojih tirana, da bi kroz to omrzao sopstvenu tiraniju nad samim sobom. I kroz trudne i znojne vekove što dolaze naučiće se da mrzi dve loše volje, dve samovolje, svoju i svojih gospodara. U teskobi i pod pritiskom sa svih strana on će moći rasti samo u visinu, kao drvo u gustoj šumi, i zato će samo u visinama tražiti svetlost. I u visinama potražiće svetlu volju Stvoritelja svoga i lako će je naći, pošto ništa treće neće imati da traži omrznuvši i svoju i tuđinsku volju Lako će je naći, kao svog poznanika, koga je znao pa zaboravio. A kad je nađe i pozna, zaradovaće joj se kao siroče ukrađeno pa vraćeno roditelju svome. I biće mu volja Stvoritelja slađa od meda i mleka, i sve slađa što je više bude upijao u sebe. Gologlav i bosonog klanjaće se volji Svevišnjega, pa ipak će se osećati blaženiji kako od svojih obesnih gospodara tako i od svojih predaka zlatom urešenih. Njegov umetnički talant, darovan više ili manje svakom živom biću od Umetnika, čija su umetnost i svi umetnici, neće mu ni propasti ni zakržljati; ne boj se. On ga, istina, neće moći projaviti u građenju kula ni gradova, ali će ga dovoljno obelodaniti u svome intimnom krugu, u svojim domaćim rukotvorinama. Te rukotvorine biće dirljive po duhu i ljubavi, s kojom su uobličene; i toliko uzvišene u krasoti i čednosti, da će se svet diviti. U svim njegovim izrađevinama ogledaće se tajanstvena ruka neba, i nebeska harmonija i milokrvnost, jer će izražavati harmoniju volje ljudske sa voljom Božjom. Sva dela tvoga porobljenog naroda biće posvećena Bogu, sva potčinjena volji Njegovoj nepogrešnoj, i otuda sva nadahnuta Duhom svetinje, istine i lepote. Ipak, sva ta dela neće sama po sebi ništa vredeti pred svetim nebesima, kao što nikakva dela ljudska po sebi ništa ne vrede za večnost. Ali će obožena volja, koje su ta dela izraz, naslediti večnost.
Zbog toga, carska dušo u trošnoj prašini, preni se pokloni se i ti volji Besmrtnoga, Večnoga, kojoj se svi narodi nebeski danonoćno klanjaju. Ne brini za svoj narod, kad ga predaješ volji Višnjega. Jer će Njegova volja biti tvome narodu slađa u ropstvu nego li samovolja u buavom gospodstvu zemaljskom. Izabravši carstvo nebesko ti si uvrstio svoj narod u narode nebeske, besmrtne, angelske. Kao čovek i kao knez ti nisi mogao veće nasleđe ostaviti narodu svome, osim učiniti takav izbor i potvrditi ga crvenim pečatom krvi svoje. Zato sada na ovome polju kao u Getsimaniji svojoj ponovi one spasonosne reči: Oče, neka bude volja tvoja kako na nebu tako i na zemlji! I budi spreman, da kroz čas dva pređeš sa ovog zemaljskog bojišta u večno odmorište. Tek ćeš tamo poznati, kakvo je veličanstvo volja Božja, i kakva naslada pokornost toj volji. U njoj nema ni kapi zlobe, ni trenutka nemoći, ni senke umora. Ona je stvorila bezbrojne svetove, nevidljive i vidljive, da okuse dobrotu i slast njenu. Od prepunosti svoje ona se izlila preko svetova duhovnih u oblike i vezove i rumore sveta telesnoga. Ona je stvorila ono što je njoj moguće stvoriti, i sve potopila u okean opojne radosti i miline svoje. I sve što ona zahteva od dece svoje to je da se duboko zagnjure u besmrtne i životvorne vode njene.
GLAVA DEVETA
u kojoj se govori o Lazarevom gledanju bitke sa dva otvorena vida: telesnim i duhovnim
Ne potraja dugo a to se opet razli neka divna nebeska melodija po duši Lazarevoj. To nebeski narodi pevahu pesmu, od koje car samrtnik pojmi ove reči:
Strašna dana, no žetve predivne!
Jato duša s Kosova nam stiže.
‘Ajte, duše, ‘ajte k nama bliže!
Dve se žetve na bojišti žanju:
Jedna – smrti, a druga – života
Žetva živa u nebo se sliva,
Anđeli je pod krilima nose
U carstvo je nebesko unose.
Dan Amosov – zavet hrišćanima
Zavet borbe za krst i slobodu.
Krvlju Lazo zavet zapečati
I svoj narod večno obogati…
Od blagosti i sladosti ove pesme Lazar se toliko umili, da mu potokom potekoše suze iz očiju. On beše sav u duhu, te i ne osećaše svoje suze. Ali Turci videše i raznoliko tumačiše plač cara hrišćanskoga. Jedni tumačiše kao žalost za mrtvim vojvodama pred sobom, a drugi kao slabost u strahu od svoje bliske smrti. A dva nebeska čoveka, koje niko od Turaka ne mogaše videti, stajahu i nešto tajno govorahu među sobom. Onda sveti Amos korači bliže ka Lazaru i blago mu reče:
– Ti si ganut ovom divnom pesmom, divni svečaru moj? To se nebeski sveti narodi raduju, što im pridolaze nova braća sa zemlje. Gle, ovoga dana najviše im braće stiže sa ovoga polja. Svevišnji je darovao ovaj dan meni, kao Svome mučeniku na zemlji, kao i svakom svecu svoj dan. Na današnji dan stradanja tvoga ja sam pretrpeo smrt za svetu veru. I kao svakom svecu u njegov dan tako i meni danas sveta nebesa podnose čestitanja i pevaju pesme. Tako sveta nebesa svaki dan slave Boga kroz svetitelje Njegove. Molitve svih onih smrtnih, koji mene svetkuju u slavu Gospodnju ja okađene iznosim pred Cara i Svedržitelja nebeskog. A duše pravedne, koje se u moj dan odvoje od zemlje, ja pratim s angelima hraniteljima u zračne visine večne svetlosti i večnog života. Još malo pa ćeš i ti, kneže, deliti ovaj dan sa mnom, kao svetac ovoga dana. A svaka deoba nebesne slave za nas na nebu znači udvojeno blaženstvo.
Rekavši ovo sveti Amos stavi svoju desnu ruku na lice samrtnika i viknu: Otvori se!
U tom trenutku otvoriše se Lazaru oba vida istovremeno, i telesni i duhovni. I sa oba vida pogleda on po bojištu oko sebe. I gle, kako sve novo i čudno! Lica mnogih njegovih vojnika, juče pričešćenih u Samodreži, behu svetla, kao svećama osvetljena. Oko glava sijahu im se svetlosni krugovi, koji se produžavahu malo na četiri strane u oblik krstova. Pored svakog tako osvetljenog lica stajaše, kao u vazduhu, po jedan svetlosan prozračan čovek. Isto kao onaj nebeski vesnik, što govoraše s Lazarom. No vide knez i drugčija lica. To behu borci kao zemlja tamni. Iza njihovih glava pomaljahu se i povijahu tamo amo nekakve nakaze crne kao katran. I razumede knez, da izraz tih gnusnih nakaza odgovaraše crnim nedelima i strasti grešnika, uz koje se nakaze pripijahu. I još pojmi on, da na širokom bojištu ne beše samo borba ljudi nego i duhova.
I ad i zemlja i nebo u strašnom sudaru. Tutanj zvek, piska i vriska, buka i klepet, pokliči i ropci- vazduh ispunjen svim glasovima i jecajima što se na zemlji mogu čuti iz grla i iz nozdrva, od kopita, od metala, od truba, od drvenih palica, kostiju i zuba, od zategnute kože na bubnjevima, od vetra i kiše. Sevanje mačeva i kopalja, sijanje tokova i blistanje kalpaka i srebrnih uzdi, lepršanje azijskih zelenih barjaka i hrišćanskih crveno-belih krstaša, bela lica evropskih ratnika, tamno-žuti Azijati i ugljeno-crni Afrikanci, snežni turbani i aleve čakšire, plave i krmezli dolame, žute i oranžane čizme, raznobojni konji i kerovi, sive kamile i sokoli sivi – da li će se oko ljudsko ikada sititi takvom izložbom boja sa tri kontinenta? Borci ustremljeni jedan na drugog, jedni sa munjama u očima, drugi sa bledilom dogorevajuće sveće. Propeti konji sa iskeženim zubima od zategnutih uzda. Svaki ratnik misli, kako će neprijatelja umrtviti ili sebe odbraniti. Lica su jednih – knjiga užasa, drugih – knjiga jarosti, trećih – knjiga ustrašenosti, četvrtih – knjiga bola, ili brige, ili nade – no nijedno osećanje niti strast bez krajnje zaoštrenosti i vrhunca svoje siline. Neko zatvorenih očiju iskazuje svoj bol na otvorena usta. Neko stegnutih usta projavljuje usijan gnev na oči. Neko mrštinama lica pokazuje sabiranje snage iz celog bića svog. Jedni padaju od topuza protivničkog. Drugi čupaju strele iz svoga tela i rukama stežu rane da zaustave krv – avaj, dokle? Nekoga u zabuni ubija najbliži drug. Neko oboren nalazi smrt pod kopitama svoga konja, u koga se nadao kao u saveznika. Nekoga u bekstvu stiže strela, a neko u najgušćoj borbi ostaje netaknut. Niti telesni vid može dogledati niti prirodni razum razumeti, zašto s jednim čovekom biva ovako a s drugim onako. To tkanje i osipanje sudbe može se dogledati i shvatiti samo onim drugim, duhovnim vidom. Jedino u Lazara među svima hiljadama ratnika beše taj vid otvoren. I tim drugim tajanstvenim vidom gledaše Lazar i vide borbu duhova o ljude. Shodno svetlosti ili tami duše jednoga ratnika priletahu mu ili duhovi svetlosti ili duhovi mraka. Trenutno svak raspoznavaše svoje i otimaše se o svoje. Moćni angeli nebeski odbijahu mahanjem ruke ili dahom usta svojih demone kao gladne šakale od duša krstonosnih vitezova. Ali zverovi adski, premda trepetni pred svetim silama, mučki naletahu na svaku ljudsku dušu, čim bi izašla iz toploga tela. Odvratnim žvalama obzinjavahu oni duše grešničke, a noktima ih kao udicom dohitahu, noktima, koje na aršine mogahu ispružiti. No čim bi angeli mahnuli rukom preteći oni bi skupljali nokte u zmijaste kolutove, i sami sebe grebli od grozne ljutine. Još od njih ishođaše neki dim i smrad, nepoznat zemlji i ljudima. Obe bi vojske u času mogle biti ugušene tim adskim smradom, da ga angeli ne uništavahu nebeskim životvornim ozonom što ispunjavaše njihovo biće. I Lazar gledaše i vide, sa jezom i užasom, kako anđeli najzad dopuštahu demonima, da uzmu poneku crnu dušu čovečju. A duše pravednika oni zakriljivahu svojim krilima, i uzimahu ih i uznošahu u nebesne visine. Pri letu u vis svaki se angel okretaše ka svetom Amosu i ljubazno ga pozdravljaše. Jer to beše Amosov dan. I začudi se Lazar velikim vojskama neba i pakla, koje ne behu manje od ljudskih vojski na bojištu. Njihovo otimanje o duše ljudske predstavljaše takvu jednu hitru i utančanu borbu, kakva na zemlji nema sravnjenja nigde do unutra u čoveku, u kome se bore suprotne misli. A za sve vreme dokle Lazar netremice posmatraše dvojnu bitku sa dvojnim vidom svojim do njega dopiraše ona nebesna melodija, koja ga i podržavaše da ne siđe s uma od viđenih strahota –
Jato duša s Kosova nam stiže.
‘Ajte, duše, ‘ajte k nama bliže!
GLAVA DESETA
u kojoj se odgovara na Lazarevo pitanje, zašto nekrštena Azija da pobedi njegov narod, koji se bori za krst časni
Od sagledanih strahota Lazar dugo ne mogaše povratiti mir duhovni. Tresao se celim telom. Sultanovi perjanici oko njega protumačiše to kao prirodnu predsmrtnu groznicu teškog ranjenika. Međutim Lazar opet beše sav u duhu, i telesnim čulima ništa ne opažaše. Bitka je grmela oko njega kao i pre, no on niti je čuo ijedan glas niti video ijedan predmet ovoga sveta. Pred njim su stajali angeli Božji i prorok. I on je samo njih video. Tada angel Božji prekrsti iznemoglog kneza krstom sa tri prsta, i time mu povrati mir duše i krepost tela. Pa mu reče:
– Tebi još nije sve jasno? Ti bi hteo još da pitaš, divni ktitore Gornjaka?
Stojeći još pod strahotnom težinom malopređašnje vizije Lazar progovori utanjenim glasom:
– Iako se svaka tvoja reč, o bestelesni, spušta u moje srce kao nov plamen istine, što svetli i greje, ipak nisu osvetljeni i razagnani svi oblaci moga neznanja. Evo jednog tamnog oblaka, koji visi nad mojim vidikom:
Ja sam krenuo sa svojim vitezovima u boj za krst časni i slobodu zlatnu. Azijski car došao je sa svojim hordama na naše ognjište radi pljačke i rušenja. Ne pojimam, veliki slugo Božji, zašto je volja Svevišnjega sklona da daruje pobedu onima, koji se rugaju krstu i nište slobodu naroda krštenoga?
Na to odgovori poslanik nebeski:
– Kada kršteni naruže krst bezakonjima svojim onda Svevideći dopušta da ga nekršteni još više naruže. Da bi se kršteni setili i zastideli. Jer Mu je snošljivije veliko ruganje od nekrštenih nego malo od krštenih. Ti znaš, da je časni krst – krst Sina Božijega, i da on označava stradanje za ono što je On stradao. Pre Njega krst je bio nečasan, i samo su ga nečasni nosili. ali od kako je tome nečasnom znamenju dao čast Onaj, od koga je svaka čast na nebu i na zemlji, dodirnuvši ga telom Svojim i opravši ga krvlju Svojom, od tada je to znamenje najveće znamenje časti u oba sveta.
Za ovo najveće znamenje časti ti se danas boriš, zastavniče Hristov. Celog tvog veka ti si se u stvari borio za krst časni protiv lažne braće, a danas se boriš protiv otvorenih – u toliko boljih – neprijatelja krsta. Zastidela bi se lažna braća i ustrašili bi se neprijatelji tvoji, kad bi znali značaj časnog krsta, protiv koga su ustali. Ali su im oči za sad zaslepljene, te ne mogu to da vide. Samo kroz dragovoljno nošenje krsta poznaje se važnost krsta. Ko ponese krst, taj i saznaje, da je krst – put, istina i život. Pa pošto je i put ljubav, i istina ljubav, i život ljubav, to i krst znamenuje ljubav. Vrhovno znamenje ljubavi! Nositi krst znači stradanjem posvedočavati ljubav svoju prema Bogu. Krst je svedočanstvo svete ljubavi; ko to svedočanstvo ne pokaže, nema svete ljubavi u sebi. Nikakve reči i nikakvi darovi ne mogu posvedočiti ljubav kao što može krst. Zato se Sin Božji dao raspeti na krst, da bi dao večno svedočanstvo večne ljubavi Svoje. Boreći se danas za krst časni ti se boriš za jedini pravi put života, za jedinu živu istinu, i za jedini istiniti život. Da, i za jedinu večno živu i svetu ljubav. A ko god se za to bori, ako i umre živeće, ako i pogine pobediće. I tvoja Golgota, kneže, neminovno je vezana s vaskrsenjem. Sama borba za krst već označava pobedu, bez obzira na bliski ishod borbe. Jer se od krsta Golgotskoga cela ova planeta opasala krstom od istoka do zapada i od severa do juga, i njime je prekrštena sva vasiona. Ko s tim svetim znamenjem strada i vojuje, ima pouzdano jemstvo pobede.
Gle, tvoji krstati barjaci još se viju po ovom razbojištu. Još malo i oni će biti oboreni i pogaženi. Jer je grešna vlastela tvoja odavno oborila i pogazila to sveto znamenje. Ali pogaženi krstovi na Kosovu uzdići će se polako u srcu narodnom i useliće se u srce narodno. I vremenom svaki potomak tvoj, svaki pravoslavni sin i svaka pravoslavna kći u tvom hrišćanskom narodu, predstavljaće na ovoj zemlji jedan živi krstaš barjak. A kada se časni krst ne simbolično nego stvarno bude uselio u srca ljudska, lako će biti napraviti ga od svilenih krpa i šimširovih grana. Jer je ljudima uvek lakše doći do simvola nego do stvarnosti, do izraza lakše nego do duha i istine. Kada tvoj narod bude robovao pod nekrštenim gospodarima onoliko vekova koliko je stari Izrailj robovao pod faraonima misirskim, krst će toliko ispuniti dušu tvoga naroda i toliko utvrditi se unutra u duši, da čim se ponovo digne krstati barjak od platna, spoljašnje će ropstvo brzo biti svrgnuto, spoljašnja sloboda lako zadobijena, i carstvo ponovo vaspostavljeno.
O divni mučeniče Hristov, kako si vaistinu divan zavet ostavio narodu svome privolevši se carstvu večne stvarnosti! I kako si mu pobedonosno znamenje stavio pred oči u vidu časnoga krsta! Mesto ognjenoga stuba, što je vodio Izrailjce iz ropstva Misirskoga, krst uzdignut od Kosova polja do nebesa vodiće tvoj narod kroz pustinju robovanja. Svetliće mu, vodiće ga, i izvešće ga u obećanu zemlju slobode -no ne jedino zemaljske, simvolične i vremene, nego i slobode istinske, besmrtne, angelske.
GLAVA JEDANAESTA
u kojoj se govori o spoljašnjoj i unutrašnjoj slobodi i o suštini zlatne slobode
Saslušaj sada reč o slobodi, neutoljivi viteže krsta časnog i slobode zlatne. Sve stvarnosti imaju svoja nerastegljiva i neotuđiva imena. Ali na zemlji su ta imena protegnuta i na simvole tih stvarnosti, pa čak i na simvole simvola. Zbog neobuzdanosti jezika i vizijske slabosti ljudske. Tako se i reč sloboda protegla na mnoge odnose i mnoga stanja među ljudima na zemlji. Reći ću ti prvo ono što tebi treba da je jasno. Kad se spoljašnja sloboda u jednom narodu pretvori u robovanje najbližeg najbližem, i uprlja bezimenom tiranijom čoveka nad čovekom, zakonom zemaljskim nekažnjivim, onda Svemoćni, Sažaljivi, oduzima slobodu takvom narodu i baca ga u školu robovanja, da bi se naučio poznati i ceniti slobodu. Nije li ti ovo jasno, čestiti kneže?
Odgovori Lazar:
– Zaista, govoriš mi stvari, koje treba da su jasne svakom razumnom čoveku. – Po tom angel produži:
– No sloboda zlatna vezana je tesno za krst časni. Kroz krst časni i javljena je ljudima sloboda zlatna. Jer zlato je simvol istine. Sloboda zlatna, dakle, znači: sloboda istinska i nepromenljiva. Tu slobodu imamo mi besmrtni duhovi u carstvu nebeskom; tu unutarnju, duhovnu slobodu. Ko od smrtnih stekne ovu slobodu, taj, i samo taj, istinski je slobodan. Slobodan je od briga i pohota zemaljskih; slobodan od prizraka svetske slave i prolaznog bleska; slobodan od sveta, od ljudi, od demona; slobodan i od samoga sebe, od nižeg, neduhovnog bića svoga. Noseći zlatnu slobodu u prsima svojim, on se oseća slobodan i u spoljašnjoj slobodi i u spoljašnjem robovanju. Niti mu slobodna država može tu slobodu povećati niti neslobodna umanjiti. To je blago skriveno unutra u duši, koje lopovi ne kradu, tirani ne ruše, oganj ne spaljuje, smrt ne uništava. Prava sloboda jeste sloboda i u tamnici i u dvoru. Bez nje je tamnica grob a dvor tamnica. Bez te unutarnje slobode dece Božje, slobode duha i srca, čovek je uvek rob pa ma kakve bile spoljne okolnosti njegovog života. Ona čini spoljašnje ropstvo negorkim a spoljašnju slobodu slatkom. Ona je so za spoljašnju slobodu, i čuva ovu zloupotrebe i truleži; i svetlost za spoljašnje robovanje, osvetljujući i zagrevajući ljude porobljene.
Rečeno vam je od Gospoda vašega i našega, da budete kao deca. Zar nisu deca najslobodnija bića u vašem rodu zemaljskom? Pokornost volji roditeljskoj ni u koliko ne ograničava njihovu slobodu nego joj samo daje pravilan tok. I mi na svetim nebesima Božjim imamo tu detinju slobodu, jer smo i mi deca, i činimo sve što hoćemo sa radosnim saznanjem, da nas u tome ograđuje i ograničava jedino ljubav i mudrost svevidećeg Oca nebeskog. No to ograničenje mi ne osećamo ni kao stezanje ni kao sužavanje nego kao roditeljsko čuvanje dece od pada. Sloboda u Bogu a ne od Boga – to je prava sloboda, neprolazna, životvorna, radosna, zlatna. Saznati sebe u zavisnosti jedino od Roditelja, Hranitelja i Branitelja, od najsrodnijeg Srodnika, od najvernijeg Ljubitelja – to je najuzvišenije saznanje i osećanje slobode, koje mogu imati stvorena bića na nebu i na zemlji. Zlato je zlato, bilo pod nogama ili na glavi. Tako i zlatna sloboda, bila na visini ili u nizini, na svetlosti dana ili u tami noćnoj.
Pogledaj u Sina Božjeg, Čedo Božje javljeno u telu, da bi objavio telesnim tajne večnog života. Od sve dece na nebu i na zemlji Sin Božji je najslobodnije Dete. On je slobodan bio kao drvodelja u Nazaretu, i kao Učitelj u narodu, i kao vezan Rob pred kneževima jevrejskim i rimskim. Njegova sloboda ni u jednom trenutku niti je vezana ni drešena. Robovi su bili oni, koji su Ga sudili, i pljuvali, i šibali, i raspinjali. A On ni minuta nije bio neslobodan; jer nijednog minuta nije bio odvojen od vizije Svog nebeskog Oca i Svoje nebeske otadžbine. Tu Svoju slobodu doneo je On s neba ljudima, i u tu slobodu uveo one, koji su je razumeli i zavoleli. Zbog toga apostol Njegov govori oslobođenim od sveta, od demona i od sebe:“stojte u slobodi, kojom vas Hristos oslobodi“. I taj apostol, i drugovi njegovi, i milioni hristovernih osećali su se slobodnom decom Božjom, i u gradu i u pustinji, i za punom trpezom i u gladi, i u okovima kao i među prijateljima. Sve – slično Njemu, Otkrivaču i Darodavcu zlatne, nebeske slobode, slobode dece Božje u Domu Oca svoga. Jer je Duh Očev, Sveti Duh slobode vejao u dušama njihovim i spasavao ih od svake zarobljenosti.
Za tu zlatnu i svetu slobodu ti vojuješ i umireš, ljubimče i ljubitelju carstva nebeskoga. Spoljašnja sloboda, u svojoj kući i u svojoj državi, pod vlašću jednokrvne i jednoverne braće, samo je simvol božanstvene slobode duha, ljuska koja nagoveštava jezgro, mesec koji baje o suncu. Oni koji nemaju tu suštastvenu, zlatnu slobodu u sebi, a bore se samo za spoljašnju slobodu, zar ne bivaju robovi i u svojoj kući, u svojoj državi, pod vlašću jednokrvne i jednoverne braće? Zar to nije prizračna sloboda, koja se ni u čem do u imenu ne razlikuje od robovanja tuđinu? Za takvu prizračnu slobodu ne daje se ni kruna, a još manje glava. A to si, kneže, potegao na ovo polje, da položiš i krunu i glavu za slobodu – ama za onu stvarnu jevanđelsku slobodu.
Ko dušu svoju daje za zemaljsko carstvo, čini što i nerazumni Isav – prodaje jedino dostojanstvo svoje za čanak sočiva. Ljudi obično shvataju spoljašnje robovanje kao gubitak. I jeste gubitak, no čega? Ne duše, nego stvari, imanja, vlasti, gospodstva. A kad nije gubitak duše, nije gubitak u opšte. Jer sve je ostalo samo nameštena bina, na kojoj se duša pokazuje. Duša može prevashodno odigrati svoju dramatičnu ulogu i bez svake utrpane i izveštačene bine. Kad se čovek privole našem carstvu nebeskom, onda mu je svaka stopa zemlje, na koju stane, izvrsna bina za ulogu njegovu.
Tvoja dva današnja prividna poraza biće obraćena u dve slavne pobede. Prvi je poraz pogibija tvoja i tvojih junaka; a drugi, kao posledica prvog, ropstvo preostalog naroda tvoga. Za prvi poraz, darovaće se tebi i junacima tvojim svetiteljstvo na nebu i opojna pesma na zemlji. Za drugi poraz darovaće se tvome narodu unutarnji duhovni preporođaj, unutarnja zlatna sloboda, kroz krštenje u ognju i krvi.
Čovek koji baca seme na njivu siromaši u očima nerazumnog posmatrača, jer ispražnjava žitnice svoje. No račun se ne pravi pri setvi nego pri žetvi. Današnji dan je za tvoj narod velika setva na njivi vremena. A kad stigne za žetvu ono seme, koje si ti danas posejao, vrsni sejaču, ti ćeš posmatrati s nebeskih visina, i radovaćeš se radošću neiskazanom.
Bolje je žrtvom zadobiti carstvo nebesko nego lukavstvom carstvo zemaljsko. Nema lukavstva na zemlji ni u paklu, koje može nadmudriti večnu nebesku Mudrost. Na mnogim megdanima Ona izgleda tučena u očima onih, koji misle, da je bitka okončana. Ali Ona na daleko gleda, i vidi dan Svoje pobede. Kad protivnici njeni pobedonosno kliču Ona ćutke upisuje prividne gubitke Svoje u dobitke. Oholi se rugaju Njenim malim i golorukim vojskama, ali na kraju zinu od iznenađenja i užasa. Oholi i samonadeždni uvek doživljuju neočekivano, Ona – nikad. Mudrost nebeska u borbi daje Svojim protivnicima sva preimućstva, i povlači se pred njima kao bijena, no na koncu Ona ih razvejava kao plevu. Njeni prutići lome železo protivničko. Njen ovlašan mahaj ruke vraća oblake od strela nazad u strelce. Samom pomišlju Svojom ona podiže pale i uzvišuje male. Ugnjetene pridržava i skrušene miluje. U Njenom je dahu neodoljiva sila, u Njenoj reči neugasiva svetlost. „U rukama su Njenim svi krajevi sveta“. Nadnela se nad rod ljudski kao majka nad čedo u kolevci – ko joj se može usprotiviti i živ ostati? U čašu slobodnih naroda dodaje gorčine a u čašu porobljenih meda; no i jedno i drugo s merom, da lek ne bi postao otrov. Ona ljubi one koji Njoj služe; i nadmeće se u služenju sa ljubimcima Svojim. Niko od stvorenih ne može je ni nadigrati, ni nadjačati ni nadslužiti. Blago čoveku, koji se privoli nebeskoj Mudrosti i Njenome carstvu…
No vreme tvoje tek što nije isteklo, o kneže sudbonošče naroda svoga.
GLAVA DVANAESTA
u kojoj se opisuje svršetak Lazarev
Posle ovog govora vesnik nebesa uzdiže ruku i izreče neku tajanstvenu reč. I odjednom se zatvori duhovni vid Lazarev. Ali Lazar ne beše više stari čovek, no preporođen i obnovljen. Bezužasno gledaše on i slušaše. Njegova duša beše umirena i obasjana nebesima, slično utišanoj vodi, u kojoj se ogledaju samo visine sunčane. Boj se još bijaše oko njega, ali se on više ne vezivaše za nj nijednim vlaknom duše svoje. Srce njegovo stajaše uzvišeno iznad zemaljske tuge i radosti, a um njegov visoko i daleko iznad svih pomisli o zemaljskom. Sav ovaj svet ležaše kao puhor pred njim. Iz toga puhora duša se njegova beše izdvojila kao varnica i beskrajno udaljila vremenom i prostorom. I vreme i prostor – kao i svi svetovi u obručima njihovim – pripadahu onom puhoru. U duši svojoj Lazar osećaše nov život – bezgraničan, nov svet – bezgraničan, i novu radost – bezgraničnu. On duboko uzdahnu i glasno uzviknu: Amin.
Kakva to graja dopire do ušiju kneževih? Kakvo to pobedno klicanje? Kakva to gomila azijskih ratnika hrli kao zapenušen talas ka čadoru sultanovom? Čime su to oduševljeni hrabri vojnici Muratovi?
To je novi trofej za nekrštene, novi gubitak za krštene. I stražari oko Lazara klicahu od velikog ushićenja. Lazar podiže teške kapke od očiju, i pogleda i vide, a to krstati barjak Boška Jugovića vije se iznad one gomile. Zaplenjen. Ugrabljen. Znači, hrabri brat Miličin je poginuo. Sa njim svakako i nerazdvojna mu braća, i viteški im roditelj, Jug Bogdan. Tako Lazar pomisli. ali ne zažali.
Barjak bi poboden u zemlju, dok ulaci odoše nekuda i saopštiše nekome. Po tom se gomila poče razmicati i praviti put. I gledaše Lazar i vide, a to naiđe sin sultanov, Bajazit, na konju belom kao mleko. Junaci turski uhvatiše barjak i položiše ga po zemlji pred naslednika carskog. Kada konj nastupi na prostrt barjak, Bajazit zateže zlatne uzde, te belac ržući potaba kopitama krstati steg hrišćanske vojske. A konjanik podiže glavu k nebu i viknu:
– Alah akbar! (Bog pobedilac!)
U tom trenutku sva vojska unaokolo pade na zemlju, udari čelom o zemlju i gromovito uskliknu:
Alah akbar!
Sve to Lazar vide i ču i – zažali.
Kakav je to šapat oko Lazara?
Kakav to uzbuđen šapat od usta do usta sinova Azije?
Kakvi su to tajanstveni zbori, kao šuštanje lišća od lica vetra?
To sultan umire. Usred opšteg šapata čuje se samo jedan jasan glas ispod čadora. To sin umirućeg sultana izdaje zapovesti. Kakve li zapovesti izdaje u ovom času? To nisu bojne zapovesti. To se ne odnosi na bitku. Bitka se već završava. Sinovi Azije su je dobili. Nego, to novi sultan zapoveda, da se pre smrti njegovog oca pogubi car kaurski.
– Posecite cara kaurskog pre nego izdahne car Murat Nepobedivi!
Tu zapovest gnevno povtori jarosni Bajazit pojavivši se na vratima čadora.
Lazar to ču i razumede ali – ne zažali.
Kakva je to nova zabuna?
Kakvo zbunjeno trčanje i traženje?
To sinovi Azije traže drven panj, na kome bi odsekli glavu caru hrišćanskome. Traže ga na bezdrvnom polju, i ne nalaze. Plamteći gnevom Bajazit opet viče kao ljuti arslan i preti dželatu smrću.
Lazar pojmi, šta se traži i šta se hoće. Pa uzdiže desnu ruku, znamenova se krstom, i glasno izreče:
– Hriste Gospode, oprosti sve i slava Ti za sve!
Rekavši ovo Lazar se mladićski hitro izvi iz ruku turskih perjanika, pa dokroči do tela vojvode Miloša. Lako i otmeno prostre se po zemlji, i nasloni svoju glavu na glavu vernog vojvode svoga. Smotrivši to crveni dželat oseti zahvalnost prema velikom robu, što mu tako pomaže da izbegne svoju smrt. I zamahnu dželat krivom sabljom. Kao munja sevnu sablja kroz vazduh, škripnu kroz vrat Lazarev i prasnu o Miloševu kost ramenjaču.
A dva nebeska vesnika uzleteše u visinu sa dušom svoga novog druga, svetoga Lazara. Njima u susret tiho kao mesečina miljaše pesma svetih naroda nebeskih:
Zemaljsko je za malena carstvo,
A nebesko uvjek i do vjeka.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *