NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
Reč o kajmakčalanskim junacima
Izgovorena na Petrovdan 1932. godine na Kajmakčalanu –
Misionar, god. 18, br. 6, 1938.
Ova visoka i debela planina dobila je treće opravdanje svoga imena. Turci su je prozvali planinom kajmaka prvo zbog snega koji se u tople mesece beli iznad tamnih padina njenih, i drugo zbog toga što su ovčari na ovim pašnjacima pasli svoja bela stada i pravili sir i kajmak. Tako je bilo kroz vekove i vekove. Ali je došlo i treće opravdanje imena njenog, skuplje od snega i dragocenije od belih stada i kajmaka. Kajmak omladine srpske, kajmak jedne nacije, položen je na vrhove ove ćutljive planine. I ovaj sada nevidljivi kajmak, zbog koga je planina ova jedino ušla u istoriju i postala poznata svetu, kajmak što hrani duše slavom junaštva u istrajnosti i požrtvovanju, što jača veru, krepi nadu, i čisti savest, namamio je vas ovamo, i sabrao sa raznih krajeva države na ovoj visini, moralnoj koliko i fizičkoj. Mnoge hiljade imena onih koji su poginuli ovde za pravdu naroda svoga ispisana su u ovim knjigama, u pomenicima, koji su čitani od sinoć do jutros, a koliko li je tek onih čije grobove vidimo a čija imena ne znamo? Svi su oni umrli dobrom smrću, i ako nasilnom. Jer su umrli za pravdu svoga seljačkog naroda. Jedan narodni blagoslov glasi: Bog ti dao dobru smrt! Da su ovi junačni ljudi živeli još i sto godina, ipak bi morali umreti; no ko zna da li bi umrli i približno tako dobrom smrću? Pogledajte, kako zlom smrću umiru danas mnogi i mnogi, u svađi oko međe, u raspri oko novca, u pijanstvu, u boleštinama što od greha dolaze; i kako zbog malih životnih nepravdi dižu ruke na tuđ ili na svoj život! Posle života za pravdu, mislim, da ništa u svetu nije veće od smrti za pravdu. U ovome vremenu kad mnogi tako beslavno i ništavno skončavaju, grozničavo se boreći za sujete i prolazne senke, naša žalost na ovome slavnom groblju obraća se u divljenje, čak po malo u zavist. Otuda mi možemo odavde doviknuti majkama i sestrama onih koji ovde leže:
– Ne tugujte za njima. Kao orlovi oni su pali na ovoj orlovskoj planini. Sa ove planine gledaju se kosovske planine, pod kojima se prostire polje koje predstavlja – drugi jedan istorijski čanak kajmaka. Kao carevi počivaju oni na ovoj prozračnoj visini. Zaista i carevi zemaljski pozavideli bi im na ovom visokom, ovom čistom, sunčanom i ničim uznemirenom počivalištu!
– Da li im je podignut spomenik, deci našoj – pitaju li majke? Ne jedan, zlatne majke zlatnih sinova, nego – t r i. Jedan spomenik podigli su oni sami svojim rukama. Primorani da žive na ovoj planini 800 dana i 800 noći oni nisu prestajali u Boga se uzdati i Bogu se moliti. I u danima zatišja oni su postrojili ovaj hram naučeni od vas veri Božjoj, posvećen sada svetom Petru i Pavlu, velikim apostolima i mučenicima za veru Hristovu. Sprijateljeni sa smrću, kao što obično biva kod hrabrih ratnika, oni su morali pomisliti, da ova crkva može biti i njihov nadgrobni spomenik. To se ustvari dogodilo. U ovoj njihovoj zadužbini pale se kandila, čitaju molitve i spominju imena njihova. Kao u zadužbinama careva, bogoljubivih predaka njihovih.
Drugi im je spomenik sama ova čudesna i tajanstvena planina. Kad je Stvoritelj stvarao svet, On, sveznajući, unapred je znao, da je ovu planinu stvorio ne samo za pašu ovaca i za hučnu pesmu vetrova nego i za spomenik slave. Ni pesnik vere i viteštva što na Lovćenu počiva, nema ovakav divan spomenik.
A treći im je spomenik u dušama mnogobrojnih poklonika, koji iz godine u godinu sve u većem broju penju se na ovu visinu, da se na njihovim grobovima poklone, o majke, viteškim dušama sinova vaših. Kao hrišćanin ja ne bih mogao reći, kao što neki govore: da se poklone senima njihovim. Jer vidovita vera uči nas, da su duše ljudske prava stvarnost, a tela – prolazne senke. Nikako obratno, kako su neznabošci mislili. Mi se klanjamo onome što je besmrtno i stvarno, a ne varljivim senkama. Kada se pak uzdignemo do ove vizije besmrtnih duša kao stvarnosti, ne liči li vam, braćo i sestre, ovo mesto na neki sudski tribunal koji visi nad državom našom? Ne osećate li s nekim unutarnjim trepetom, da ove hiljade neumrlih duša gledaju sudijskim pogledom sa ove planine kao sa prestola svoga dole u narod, za koji su se oni toliko mučili i stradali? Bestrasnim i čistim pogledom gledaju oni i vide sve šta se radi, šta se misli i oseća. Šta gledaju oni i šta traže pogledom svojim?
Kao bestelesni duhovi oni ne žude ni za čim telesnim, niti ih ma šta materijalno privlači. Oni gledaju pravdu i nepravdu svoga naroda. Traže da vide među svojim rođacima i zemljacima ono što njih veseli: pravdu, istinu, milost, veru i ljubav – sve ovo što se nekima čini senkom a što je najmoćnija stvarnost u vasioni. Traže da vide dobre plodove žrtve svoje, najlepše spomenike stradanju svome. Jednom rečju: traže da vide mirnodopsko junaštvo, koje ni malo nije manje slavno od ratnog junaštva. Kad nađu ono što traže oni se uzvijaju Svevišnjem sa molitvom, da blagoslovi narod njihov, i Kralja, negdašnjeg sa paćenika njihovog na ovoj planini kroz 800 dana i 800 noći. Ali kada mesto toga sagledaju ono što ne liči na njih, što ne odgovara žrtvi njihovoj, i što ne veseli duše njihove, oni uzdižu poglede Večnom Sudiji i vapiju za pravdu. Nerazumno je i za trenut pomisliti, da su mrtvi, naročito ovakvi mrtvi, završili uticaj svoj u svetu onoga časa kada su se dušom razlučili od tela. Takav nazor priličio bi pre tovnim ovnovima kajmakčalanskim nego li razumnim ljudima, a najmanje hrišćanima. Duše ove naše braće produžuju da igraju veliku ulogu u životu svoga naroda, čak i veću od mnogih onih koji su još u telu i samo telom žive. Može to narod i prevideti i zaboraviti, ali na svoju gorku štetu. Daj Bože, da nikad ne previdi i nikad ne zaboravi! Jer dug kojim su oni zadužili svoj narod, položivši živote svoje, mora se večno otplaćivati. Ne otplaćuje li se taj moralni dug, on ne opada nego raste; raste sve dotle dokle narod ne bankrotira i ne propadne.
Istina, oni nisu naročito želeli da ostave kosti svoje na ovoj planini, za čije ime nisu ni znali dok su mirno orali svoja polja po selima svojim ili radili svoje zanate po gradovima. Oni su ubijeni na ovom mestu okrenuti licem ka svojoj zemlji a ne ka tuđoj. Kam da nisu ubijeni! Kam da nije bilo onog strahovitog rata uopšte! Čoveka jeza podilazi i od pomisli, da u ovom našem kratkom životu, gde je smrt tako i tako neizbežna, čovek ubija čoveka! No zar se to nije događalo i ne događa zbog toga što ljudi zaboravivši Boga počnu obožavati sebe i svoje naprave, i ceniti stvari više nego čoveka, brata svoga, sliku Božiju na zemlji? Kada dođe jedno evropsko pokolenje, razumnije i poštenije od sadašnjeg – što nije teško – tada će neki daljni istoričar počinjati istoriju našeg vremena od prilike ovim rečima:
– U dvadesetom veku ljudi su znali da lete u vazduhu, da plove ispod mora, da se voze kroz planine, da razgovaraju s kontinenta na kontinent, kao negde na legendarnom no propalom Atlantiku. Ali su bili robovi industrije i mašine, svojih naprava. Veština njihova bila je prometejska ali čovečnost njihova liliputanska. Neki narodi industrijski izrađivali su mnogo više mašina nego što je svet potrebovao, i klanjali su se tim mrtvim mašinama više nego Bogu živome. Pa nemajući tržišta za svoje suvišne mašine oni su krenuli da pomoću njih gaze i gnječe okolne narode, žive ljude, avaj, braću svoju, da bi sami dospeli do kupaca svojih naprava! Tako su udarili sa svojim čeličnim i ognjenim mašinama na jedan zemljoradnički narod na Balkanu. Uspeli su, istina da izagnaju sinove srpske iz svojih kuća i potisnu ih sa njihovih ognjišta na ivične planine. Ali ovaj seljački narod, koji se klanjao Bogu jedinome, živome, a ne mrtvim mašinama i delima ljudskim, pouzdavši se u pravdu i moć Božiju, pobedio je industrijske narode i isterao ih iz svoje zemlje. To je bio sukob između zemljoradnje i industrijalizma, između poklonika Boga i poklonika mašine. I zemljoradnici, bogopoklonici, pobedili su poklonike industrije i mašina. To se dogodilo u vremenu kada je rod ljudski bio podivljao od industrijalizma, i kada je mrtva mašina tiranski gospodarila nad ljudima.
Ovako će, verujem, pisati istoričar u jednom boljem i plemenitijem pokolenju Evrope i u jednom vremenu:
– kada se industrija bude svela na skromnu meru, kako bi bila čoveku rob a ne gospodar;
– kada se život naroda i plemena vrati u svoja prirodna korita,
– i kada se zemljoradnji i ručnom radu – zanimanja uz koja se jedino može pevati – bude pridala ona visoka cena, koju su ona imala kroz sva vremena istorije.
Da li će tada biti zaboravljeno ovo groblje? Ne mislim. Baš tada će ono imati svoje vrednosti, i svojih poklonika, i to ne samo iz jednog naroda i iz jedne države. Jer će se na one koji su poginuli na ovom mestu gledati kao na zatočnike i pionire toga boljeg vremena. Gledaće se na njih kao na borce protiv opskurnog duha industrijalizma i svih maštarija o svetskom gospodarstvu pomoću mrtve mašine; na borce za prirodno zanimanje ljudi, za svetinju slobode svakoga naroda, i za pravdu Boga istinitoga.
A sada za sada, upisani sudbom u ovo vreme i u ovo koleno, priđimo smerno i položimo vence na ove blage humke. I uzviknimo svi:
Hvala vam, braćo naša. I Bog da vas prosti i daruje vam carstvo nebesko, carstvo cara Lazara Kosovskoga, plemenitog pretka vašeg, poginulog za krst časni i slobodu zlatnu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *