NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
Vidovdanska beseda 1951. godine
Srbobran, 1951. godine
Hteo bih da vam govorim o velikom danu, Vidovdanu. Velikom, jer je Vidovdan – svetlost, a ne mrak; svetlost srca, uma i patriotizam. Vidovdan nije nizina nego visina
Vidoviti proroci gledajući tajne nebesnog sveta, bili su užasnuti. Tako Isaija kad vide, povika: „Jaoh meni, pogiboh“. Jezekilj i Danilo: „… i kad vidjeh i čuh padoh izvan sebe ničice na zemlju“. A Jovan Jevanđelist videvši Isusa u nebesnoj slavi i krasoti kao mladića sa licem sjajnim kao sunce i očima kao plamen ognjeni, veli za sebe:“I kad ga vidjeh, padoh k nogama njegovijem kao mrtav“.
Veliki vidici unose strah u ljude, i taj strah čisti duše. Oni koji su gledali velike vidike božanskih tajni, gadili su se sitničarskih dela ljudskih. Kao kad bi neko video ogroman požar, slično onom što mi danas gledamo na ivici Azije, u Koreji, a potom spustimo pogled na kratkovide susede svoje kako se kockaju i svađaju oko sitne dobiti. To je dovodilo dalekovidne proroke do strahovite jarosti. I oni su svojim rečima, kao ognjem, žegli ljude, da bi im probudili savest i otvorili oči za ono što je veliko i glavno.
Pravoslavna crkva vaspitala je srpski narod uzdizanjem na visine, za gledanje velikih vidika, nebeskih i istorijskih. Po rečima pesnika:
„Ko na brdu čak i malo stoji više vidi no onaj pod brdom“
Generacije srpske pre svetih ratova, vaspitane su uglavnom pomoću tri epohalne vizije srpske istorije: Nemanjićskog stvaranja, Pokosovskog stradanja i Seljačkog vojevanja pod Karađorđem i Milošem. Sve tri ove istorijske vizije tesno su bile vezane za viziju neba i nebesnog carstva. One su stvarale karaktere, a ostala školska učevina bila je uzgredna. Ono je morao svaki Srbin znati, a ovo drugo ko je mogao i dospeo. Ovo u punoj meri važi za Srbe u Americi, za koje je Jovan Dučić rekao, da su se kroz narodnu poeziju duže održali na onim trima visinama nego li Srbi u Jugoslaviji.
A kada su u Jugoslaviji počele kleveti one tri vaspitne visine, sudba je uzdigla pred našim očima i jednu četvrtu. Nikad ljudi nisu u većoj opasnosti nego kad misle da su u bezopasnosti. Zbog lažnog osećanja da smo u bezopasnosti zbog velike države, moralo je doći nešto što će potrti tu laž. I došlo je ono četvrto. To je nova Srpska Ćele Kula, kakvu svet još nije video.
Kada je veliki francuski državnik i književnik Lamartin pre 120 godina, video u Nišu jednu malu Ćele Kulu devet metara visoku koju Turci behu sazidali, na strah hrišćanima, od nekoliko stotina lobanja srpskih ratnika sa Čegra i okoline, on je uzviknuo: „Narod koji ima ovakve spomenike ne može nikad propasti“. A šta li bi taj veliki Francuz danas rekao kad bi video jednu Ćele Kulu 1000 metara visoku i 200 metara široku, sa četiri miliona srpskih lobanja iz Prvog i Drugog svetskog rata? Svaka strana sa milion ljudskih glava mesto cigalja. Ta kula je dva puta veća od Empajr Stejt Bildinga u Njujorku, najveće građevine u svetu. Ako ova Ćele Kula nije vidna za oči, vidna je za duh. Niti iko može osporiti mogućnost da će se ona sazidati da se i očima vidi.
Nema živog Srbina u svetu koji ne bi mogao na toj kuli prstom ukazati i reći „Ovo je glava moga starog đede, ili moga tate, ili nane, ili sina, ili kćeri, ili brata, ili ratnog druga, ili prijatelja, ili sveštenika, ili hrabrog komandira.“ Nema ni jednoga koji misaono ne pali kandilo bar pred jednom od tih mučeničkih glava. Četiri miliona kandila svetle na toj kuli u noći našeg putovanja. Niko ne krije nego naprotiv svak se žuri s ponosom da ukaže na glavu nekog svog najmilijeg, uzidanog u tu kulu. Jer ta Kula nije Kula srama, nego Kula slave. To je nova žrtva i žrtvenik Srpskoga naroda za Krst i Slobodu. Ako se sa ovom srpskom žrtvom sravne žrtve naših saveznika, onda ova jeziva Ćele Kula opravdava i u ovom slučaju onu reč Niko nema što Srbin imade. Da li žalimo? Ne samo žalimo nego se kamenimo od užasa pred tom vizijom. U snu se tržemo i gledamo onu Ćele Kulu. Osećamo da nas posmatraju osam miliona očiju, zatvorenih na zemlji a otvorenih na nebu. A da su oni živi, svedoči nam niko manji nego sam Spasitelj Hristos rečima „U Boga nema mrtvijeh nego su svi živi“. Među njima je ogroman broj srodnika amerikanskih Srba. Zbog toga srce amerikanskih Srba krvari zajedno sa srcem njihove preostale braće u Starom Kraju. Otuda suze Srba i s ove i s one strane okeana slivaju se u temelje one iste Ćele Kule. Otuda i Srpska narodna odbrana otvara danas svoj Deseti kongres molitvenim pomenom svima njima, koji kao ratnici poginuše, ili kao mirni građani ili zarobljenici biše masakrirani, glađu umoreni, oslepljeni, živi pogrebeni, na ognju sažeženi, utopljeni, obešeni, ili drugim satanskim načinom umrtvljeni. Oni ne postradaše ni kao radikali ni kao liberali, ni kao desničari ni kao levičari, nego kao pravoslavni Srbi. Zbog pravoslavne vere i srpskog imena postradaše. To svedoče stotine gubilišta, hiljade tamnica i – milioni lobanja u Ćele Kuli
Najnoviji veliki vidik, o kome vam govorim, to je savremena Srpska Ćele Kula. To je jedna četiri – miliona armija srpska u svetu duhovnom. Ta je armija nepobediva. Njoj ne može naškoditi ni oganj ni voda ni čelik ni olovo. To su naši pomoćnici, ali i tužioci pred Bogom; pomoćnici dokle cenimo one vrednosti za koje su oni žrtvovali u mukama svoj zemaljski život, t. j. veru i ime, a tužioci ako mi budemo te zlatne vrednosti pretvorili u jeftin papir i trgovali s njima.
U staro vreme, kad su zmije ujedale Judejce u pustinji, Bog je zapovedio Mojsiju da napravi i podigne zmiju od bakra. Pa ko god bi samo pogledao u tu bakarnu zmiju, izlečio bi se od ujeda otrovnih zmija. Od strane Srpske crkve ja danas ukazujem vama, Srbi ne veštačku bakarnu zmiju nego nešto strašnije ukazujem vam novu Srpsku Ćele Kulu od hiljadu metara visine izidanu od četiri miliona postradale braće vaše. Ko god je od Srba zatrovan zmijom sebičnosti, samoljublja, partizanstva, bezverstva ili druge neke zlobe, neka pogleda u tu Ćele Kulu, i biće strahom izlečen od svega negativnog, niskog, nesrpskog, nečovečnog i nehrišćanskog.
Koga ta strašna Kula pak ne dozove pameti, nikakva ludnica u svetu neće mu pomoći. Tome neće pomoći ni reč sveštenika sa oltara, niti reč patriote sa tribine. Jer ta Ćele Kula rečitija je od svake reči i svakog jezika. Ona kazuje sve u živoj i istinitoj slici. Neka svaki Srbin stalno gleda u tu sliku ona će ga naučiti kakav treba da bude i šta treba da čini u slavu Božju, u čast svojih predaka i za spasenje svoga naroda, svoje dece i svoje duše.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *