NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » Kosovo i Vidovdan

Kosovo i Vidovdan

 

Kosovo i Vidovdan
 

 
Beseda na Vidovdan 1940. godine
Otadžbina je ono na što nas današnji dan upućuje da mislimo. Crkva naša govori nam o dve otadžbine. I Kosovska epopeja ponavlja i potvrđuje viziju crkve, viziju dveju otadžbina. Zemaljska i nebesna otadžbina. Carstvo zemaljsko i carstvo nebesno. Oba carstva utkana jedno u drugo, kao duša i telo; oba pokrivena neprovidnom koprenom. Iako nam se ponekad učini da bolje poznajemo zemaljsko nego nebesno, naučni ispitivači zemaljskoga rashlade nas svojim doznanjima – kao što to čine u naše dane – da je krajnja stvarnost zemaljskoga ne materija nego duh, ili kako jedan od njih kaže: „stvari su misli Božje“. Pri tome dolazi nam u sećanje stari balkanski filosof Platon, koji je naslućivao dva sveta – svet natprirodnih i večnih ideja i svet od sjaja tih ideja u prirodi. Ali kad je došao Onaj, koji nije od ovoga sveta Hristos Spasitelj, spasao je čovečanstvo od slućenja i naslućivanja, spasao nas je od neznanja u najosnovnijem i najvažnijem. Otkrio nam je otadžbinu nebesnu, u kojoj vlada ne nekakav izmišljeni Hronos koji guta decu svoju, nego Otac koji s ljubavlju sačekuje i prima decu svoju iz njihove privremene zemaljske otadžbine. O koliko ih je dosad primio! I koliko odbacio! Kao domaćin što stresa voćku, pa trule plodove odbacuje a zdrave sabira i odnosi u dom svoj. Prošlu nedelju nazvala je naša crkva nedeljom Svih Svetih. Neobično značajan i blag dan; dan koji pojačava našu nadu u pogledu naših umrlih predaka, srodnika i prijatelja. Jer ta nedelja je nedelja posvećena i svima onim svetim i pravednim dušama, za koje se nije moglo naći mesta u našem kratkom kalendaru To su bezbrojni milioni onih „koji su zemlju onebesili svojim vrlinama“ nepregledni roj „bezimenih“, kako se nazivaju u službi toga dana. Među njima su i mnoge duše, koje smo mi poznavali u ovoj zemaljskoj otadžbini i koje su nam bile drage. Tu su i mnogobrojni „neznani junaci“ iz rata i mira, čija su imena na zemlji zaboravljena i čiji su grobovi davno preorani. Tu su zaista i Kosovski vitezi, osim Lazara i uz Lazara. Od cele kosovske vojske ušao je u naš kratki kalendar samo sveti Lazar. No zar se nisu posvetili i ostali koji odoše na Kosovo „za krst časni krvcu proljevati“? Zar i sluga Goluban, nije žrtvovao svoj život kao i Lazar za istu stvar? I mnogi kosovski Obilići, i Strahinjići, i Jugovići? I ona jedinstvena majka Jugovića, i ćerka joj slavna Carica Milica – zar da i oni svi nisu onamo gde i sveti Lazar? Svakojako. No njima su imena u večitom, nebeskom kalendaru i njihov spomen u dan Svih Svetih. Žive duše njihove su u onom carstvu nebesnom, kome se čestiti knez mudro privoleo, u onoj pravoj i večnoj otadžbini, u koju se nadamo i mi u svoje vreme preseliti i sa njima sastati.
Za tu pravu i večnu otadžbinu mi se pripremamo u zemaljskoj otadžbini. Zemaljska otadžbina nije samo zemlja koja nas telesno hrani, niti samo okvir države, u kojoj se uzajamno pomažemo ili snosimo. Niti je to samo naša zemlja, nego i zemlja otaca naših, zbog čega se i naziva otadžbinom. Još uvek nad njom bdiju i na nju uplivišu svojim duhom i svojim molitvama. U otadžbinu spadaju i grobovi njihovi, kosti i krv, i suze njihove. Još u otadžbinu spadaju ćivoti onih koji se javno posvetiše i u kratki naš kalendar upisani biše kao i prah onih koji ne uđoše u kratki crkveni kalendar ali uđoše u neiscrpni i uvek još nepopunjeni večiti, nebesni kalendar. I njihove zadužbine, crkve i manastiri, i sve svetinje svih narodnih pokolenja iz prošlosti. Još u otadžbinu spadaju i ideali istine i pravde otaca naših, i gesla njihova od kojih je najsjajnije i najzvučnije: Za krst časni i slobodu zlatnu .Pa u pojam otadžbine spadaju i borbe za te visoke ideale, pomoću kojih se formirao karakter narodni i sačinila sva veličanstvena drama naše narodne istorije. I borbe, i stradanja, i „ljute bitke, muke svakojake“, i pobede i porazi, i krici i jauci, i pesme i molitve, i žrtve, i tamjan, i vosak, i uzdisanja pokajnika i trpljenja pravednika – sve to, i još mnogo sličnoga, ispunjava pojam otadžbine. S takvim sadržajem i jedna zemaljska otadžbina predstavlja svetinju. S takvim sadržajem, u punoj i bogatoj meri i naša otadžbina je zaista svetinja. Sama zemlja po sebi, kao ledina i planina, bez onog svetog sadržaja, bila bi jeftina otadžbina A samo u jeftinoj i od svetinje praznoj zemlji mogla se izgovoriti ona beskućnička reč gde mi je dobro, onde mi je otadžbina. Dobro je i predobro bilo u bogatoj Americi onom polubataljonu Crnogoraca, koji 1915 godine krenuše u pomoć svojoj kršnoj otadžbini, da na dogledu svojih rodnih planina potonu u sinju grobnicu. Zašto krenuše na opasan put ne prinuđeni, u susret smrti? Zato što smatrahu da im je dobro tamo gde je otadžbina njihova. Sveta zemlja otaca njihovih ukrašena mnogim svetilištima i osveštana premnogim žrtvama, od kojih je Kosovska žrtva jedna od najvećih.
Kad mislimo o kosovskoj žrtvi mi smo skloni o svakom Vidovdanu da dajemo svoje ocene o Kosovskim borcima, da ih tako reći izvodimo pred svoj sud, te da jedne obasipamo pohvalama a druge prekorima. To je sud istorije. No sud istorije može biti i obratan, t. j. ne moraju uvek potomci suditi pretke, nego i precima se mora dati pravo da sude potomke. Tako se onda dolazi do punog suda istorije. Zar ne bi bilo korisno, da mi sebe jednom stavimo pred sudom Kosovskih svetih viteza? Da slušamo njihova pitanja i da damo svoje odgovore? Nikad korisnije, mislim, nego u ovo naše vreme, kad pred našim očima padaju carstva zemaljska kao gnjile oskoruše od surovog vetra; kad se evropski narodi uzajamno satiru a azijski s pretnjom uzdižu; kad Himalaji rastu i Alpi padaju, i kad se žute vode lako mogu izliti preko svojih korita i pogasiti ognjeve evropske. No kad stavimo sebe pred sud svojih predaka, moramo pošteno odgovarati. Ako nas čestiti knez upita: Da li ste i vi, kao mi, spremni za nebesno carstvo žrtvovati zemaljski život šta ćemo odgovoriti? Jesmo, čestiti kneže, odgovorićemo, da bi samo što pre bili s tobom u nebesnoj otadžbini. U nas nema samoniklih bezbožnika, kao što ih nema ni u Rusiji niti kod drugih Slovena. Što ih ima, to je od nanosa iz onih zemalja i plemena, gde je Hristos prezren i gde je duhovni vid za nebesno carstvo oslepljen. Svaki bezverac na Svetoj zemlji našoj, učenik je i sledbenik nekog učitelja sa strane, na koga se i poziva kad govori kao bezverac. Ne poziva se na tebe, čestiti kneže, niti na ma koga iz istorije svoga naroda, ni na svoju majku, ni na svoj sopstveni razum, nego na nekoga bolesnog stranca, neslovesnog, neslovenina. Nikad ni jedan Srbin nije postao bezbožnik misleći svojom glavom, nego tuđom.
Šta ćemo odgovoriti Milošu, ako nam postavi pitanje: Imate li ljudi i gde su oni, koji će u času iskušenja mudro i junači povesti narod pravim putem? Odgovorićemo imamo ih, slavni junače, imamo ih dosta; jedni su na vidiku a drugi u penziji u povučenosti. No u odsudnom času, pozvaćemo i one iz penzije, kao što smo i ranije činili kad je trebalo spasavati otadžbinu.
Ili, kakav odgovor da damo Kosovki devojci, kad nas upita o devojkama našim? Reći ćemo: dok platno bi jeftino, one krojiše kratke haljine, a sad kad platno poskupi, one kroje dugačke haljine. Zar to nije nelogično? Nije, nije zlatna Kosovko naša; jer dužina haljina kod devojaka ne zavisi od jeftinoće i skupoće nego od veličine stida. Porastao je stid u naše dane, pa porasle i haljine.
Šta bi odgovorili Strahinjiću Banu, ako nas pogleda svojim strašnim očima i upita nešto o bračnom životu u vezi sa svojim slučajem? Ništa. Zarumenili bi se i oćutali. Jer kako bi mu smeli govoriti o pretrpanosti po duhovnim sudovima, o razvodima, o ciframa? Oprosti, pobedioče silnog Vlah Alije, trudićemo se da se popravimo pre nego što nas bič Gospodnji počne popravljati.
Ako li nam Jugovića majka projeca pitanje: da li je još kojoj Srpkinji puklo srce za sinovima kao meni, šta da joj kažemo? Jeste, sveta majko, hiljadama i hiljadama. Ti si prva no nisi poslednja, čije je srce iznemoglo videći da su se prazni konji i psi vratili a vitezi ostali na bojištu. Zašto nas i pitaš, kad znaš i vidiš u nebesnoj otadžbini oko sebe bezbojne majke srpske, kojima je puklo srce za junačkim sinovima kao tebi za tvojim Damjanom?
Pa još ako stari Jug Bogdan navuče sede obrve na oči i upita: da l’ poštuju deca roditelje kao što su moji sinovi mene poštovali, šta da odgovorimo? Svako pile danas pravi se pametnije od kvočke, gospodare naš. Pomoli se Bogu za nas, tvoje potomke, da ne prođu stražnji mimo prednje.
Možda će se i sam gospodin Vuk usuditi da se iz adskog dima digne i upita: a ima li među vama izdajnika? Nismo čuli da ih ima, stranče i tuđinče, nismo za njih saznali. Od tvoga zlog primera i od proklete sudbe tvoga potomstva svi su se Srbi uplašili, te ne čujemo da ima izdajnika među njima. Ali ako nema izdajnika, govore da ima nešto slično. Ratni bogataši i svi oni koji više vole zemaljsko carstvo nego nebesno. Ako ti je teška samoća tamo, ovi nisu mnogo udaljeni od tebe, možeš ih dovikati i mogu te čuti.
O braćo moja, sud istorije, sud je večne pravde Božje, prema kojoj je sve nemoćno i sve ništavilo. No taj sud istorije razuman je, potpun i koristan kad se sudi s obe strane, t. j. kad sadašnjost sudi prošlost i kad se da suditi od prošlosti. Takvo je ubeđenje našeg naroda. Zbog toga ništa nije za nj novo što sad biva u svetu. On je iskustvom stekao pravilno merilo koje možda nedostaje i velikim narodima. On sluša o pobedama i sluša o porazima, no on zna relativnu vrednost i jednog i drugog. On je imao pobeda, koje nisu značile sreću i poraza koji nisu značili nesreću. Sve je privremeno, samo je Bog večit. I sve privremeno mora se uređivati prema večitome, ako hoće da zadrži sjaj i trajnost. Tako i zemaljska otadžbina mora stajati u službi večne otadžbine, i svako zemaljsko carstvo u službi carstva nebeskog. Kad narodi na ovoj maloj planeti našoj priznadu Boga za Boga, i zemlju i svu vasionu za Božiju imovinu, i zemaljski život kao pripremu za život večni; kad prime zakon Božiji kao apsolutno pravilo vladanja; kad budu svetili i venčali ime Oca svog nebesnog iznad svakog imena, i želeli carstvo Njegovo pre i iznad svakog drugog carstva i cara, i kad volju Njegovu, mudru volju roditeljsku budu stavili iznad svake ljudske volje i tiranske samovolje – zaista, onda će ratovi biti nemogući. Onda će se klicanje pobedioca i krik pobeđenoga moći čuti samo među zverovima u prašumama. Pa i to će biti nepodnošljivo za oplemenjeno srce čovečje. Jer tada će biti na zemlji milenijum mira i vlast Svih Svetih. Bože daj i uskori!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *