NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » KONSTANTINOPOLJSKA PATRIJARŠIJA I NJENI ODNOSI SA RUSKOM I BUGARSKOM PRAVOSLAVNOM CRKVOM U PERIODU OD 1917. DO 1950.

KONSTANTINOPOLJSKA PATRIJARŠIJA I NJENI ODNOSI SA RUSKOM I BUGARSKOM PRAVOSLAVNOM CRKVOM U PERIODU OD 1917. DO 1950.

Profesor MIHAIL Škarovski

KONSTANTINOPOLJSKA PATRIJARŠIJA I NJENI ODNOSI SA RUSKOM
I BUGARSKOM PRAVOSLAVNOM CRKVOM
U PERIODU OD 1917. DO 1950.

 
Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva u periodu 1917-1939.
 
Prva polovina XX veka je za Konstantinopoljsku Patrijaršiju bila vreme teških iskušenja, reformi i ozbiljnih sukoba sa drugim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama i svetovnim vlastima niza država. Neko vreme je bio ugrožen i sam opstanak Patrijaršije. Ali je ipak, na kraju, Vaseljenska Patrijaršija ne samo opstala, već i značajno proširila svoj uticaj. U svemu tome bitnu ulogu su imali odnosi sa Moskovskom Patrijaršijom i ruskom pravoslavom emigracijom u Turskoj.
 
Do trenutka revolucionarnih dešavanja 1917. g. i završetka Prvog svetskog rata, Konstantinopoljska Patrijaršija je bila jedna od značajnijih i uticajnijih u pravoslavnom svetu. U njen sastav je ulazilo 40 eparhija smeštenih na teritoriji Osmanskog carstva, sa više od 2 miliona ljudi (uključujući i 30 u Maloj Aziji). Na patrijaršijskom prestolu je bio German V (u svetu Georgije Kavakopulos) koji je hirotonisan u episkopa 1867. g., a za Patrijarha izabran sa 63 godine 28.januara/10. februara 1913. g. (posle smrti Patrijarha Joakima III, 13. novembra 1912. g.). Prema mišljenju grčkih istoričara, German V se tokom svog patrijarhovanja sve vreme distancirao od duha i slova četiri ustava Patrijaršije koji su usvojeni 1860. g. Bio je pristalica pređašnjeg sistema uprave Konstantinopoljskom Patrijaršijom, koji je poznat pod nazivom „gerondizam“. Prema tom sistemu, stalni članovi Sinoda – nekoliko najstarijih mitropolita- geronda, čuvali su pečat Patrijaršije i za usvajanje bilo kog dokumenta bila je potrebna njihova saglasnost, potpisi i otisak pečata. Patrijarh German je takođe birao članove Svetog Sinoda prema ličnom nahođenju, a ne na osnovu spiska episkopa koji je predavan na osnovu statuta.[1]
 
Godine 1913. u sukobu sa ruskim monasima-imjaslavcima, na Svetoj Gori Atosu, Patrijarh German V je podržao Sveti Sinod Ruske Crkve i pomogao da se isele imjaslavci sa Atosa. U vreme Prvog svetskog rata Patrijarh je javno bio proturski orjentisan. U vezi sa tim u ruskoj štampi su se citirale sledeće činjenice: „Grčki patrijarh se u Konstantinopolju obratio poslanicom svim grčkim mitropolitima u Turskoj, i dao nalog da se svake nedelje u vreme službe mole za zdravlje sultana i za pobedu Turske nad Rusijom. Patrijarh je poklonio hiljadu pari čizama za turske vojnike.“[2]
 
Najbitniji problem sa kojim se sučelio Patrijarh German V u vreme Prvog svetskog rata bilo je nasilno iseljavanje grčkog stanovništva iz zapadnog dela Male Azije. Godine 1915. oko 774 hiljade Grka je poslato u unutrašnjost Osmanskog carstva (pre svega u Anadoliju), sa ciljem da besplatno rade u takozvanim „radnim odredima“. Do kraja 1918. g. 250 hiljada ovih ljudi je stradalo zbog teških uslova života i rada. Zbog toga se Konstantinopoljska Patrijaršija više puta obraćala Visokoj Porti, ali bez rezultata. Ipak, formiran je Centralni odbor Patrijaršije za pomoć iseljenom grčkom stanovništvu na čije čelo je u oktobru 1918. g. došao Enoski mitropolit Joakim, koji je bio opozicija Patrijarhu Germanu V.[3]
 
U jesen 1917. g. Konstantinopoljski Patrijarh je posebnim gramatama pozdravio obnovu Patrijaršije u Rusiji i lično čestitao izabranom Moskovskom Patrijarhu Tihonu (Balavinu). U čast tog događaja je 21. novembra u moskovskom Troickom podvorju nastupio s pozdravnim govorom arhimandrit Jakov kao predstavnik Vaseljenske Patrijaršije.[4] U aprilu 1918. g. Patrijarh Tihon je u svom pismu Germanu V izneo svoje mišljenje o mogućnosti uvođenja u liturgijsku praksu novog kalendarskog računanja vremena u Crkvama Pravoslavnog Istoka i Rusije, a 28. maja je poslao Konstantinopoljskom Patrijarhu obaveštenje o gonjenjima koja su počela protiv Crkve.[5]
 
Uskoro posle toga Patrijarh German V je bio prinuđen da se povuče zbog protesta pravoslavnih Grka protiv njegove kompromisne politike u odnosu na turske vlasti. Petog oktobra 1918. g. za vreme Velikog vhoda u toku liturgije u hramu Patrijaršije začuli su se povici: „Dole!“. Osetivši se loše, Patrijarh se obratio narodu sa molbom da se smiri, a zatim je preko mitropolita Pruskog obećao da će se povući sa prestola. To se dogodilo 12/25. oktobra 1918. godine (u decembru 1920. g. Vladika je umro).[6] Istog tog dana na mesto jednoglasno je za mjestobljustitelja prestola izabran mitropolit Pruski Dorotej (Mamelis), koji je ostao na toj dužnosti do svoje smrti.
 
Razlog te dugogodišnje (trogodišnje) upražnjenosti Konstantinopoljske katedre je bio u tome što je vlada Grčke, na čelu sa premijerom Elefteriosom Venizelosom planirala da bitno proširi državne granice na račun maloazijskih zemalja Osmanske imperije naseljenih grčkim stanovništvom (odnosno teritorije stare Vizantijske imperije) i bojala se da novoizabrani Patrijarh može da bude pro turski orjentisan (u skladu sa usvojenom predratnom praksom, odluku o izboru je ratifikovao sultan). Posle ostavke E. Venizelosa, nova grčka vlada, izabrana 1. novembra 1920. g, mnogo manje se orijentisala na osvajanja zemalja Male Azije i izrazila je želju da na patrijaraški tron vrati Germana V. Ali su članovi Konstantinopoljskog Sinoda, na čelu sa mitropolitom Dorotejem, nisu saglasili sa novom politikom Grčke i nisu podržali inicijativu za ponovni izbor Vladike Germana.[7]
 
Do trenutka izbora mitropolita Doroteja za mjestobljustitelja patrijaraškog prestola Osmansko carstvo je već doživelo poraz u Prvom svetskom ratu, Istanbul je zauzela vojska zemalja Antante (uglavnom engleska), pa se nekoliko godina opet zvao Konstantinopolj. Njegovo oslobađanje je probudilo nadu hrišćanskog stanovništva u ponovno učvršćivanje Pravoslavlja na obalama Bosfora. Dvadeset prvog januara 1919. g., budući pod zaštitom grčko-iritskog puka, mitropolit Dorotej je ukinuo časove turskog jezika u grčkim školama u gradu. Šesnaestog marta je u konstantinopoljskim hramovima objavljena proklamacija o „Ujedinjenju sa Grčkom“, posle čega su Patrijaršija i lokalni Grci, nadajući se podršci engleske vojske, odbili da ubuduće priznaju sultansku vladavinu. U to vreme je u Konstantinopolju živelo oko 150 hiljada pravoslavnih Grka (danas ih ima svega oko 2 hiljade). Posle odbijanja Grka da učestvuju u novembarskim izborima, raskid odnosa sa turskim vlastima je bio potpun. Tako je, u suštini, Konstantinopoljska Patrijaršija organizovala političku zaveru protiv Osmanskog carstva.
 
U želji da zadobije podršku svih neturskih snaga u regionu Patrijaršija je počela aktivno da se povezuje sa drugim konfesijama. Tako je u januaru 1919. g. u Konstantinopolju održana grčko-jermenska konferencija sa ciljem da se koordinira delatnost ove dve grupe stanovnika grada. Dvadeset osmog marta iste godine mitropolit Dorotej je pisao arhiepiskopu Kenterberijskom: „Molimo Vas da odlučno podržite britansku vladu… u naporima koje čini da istera Turke (iz Istanbula). Vaskrsavanje Hrišćanstva na Bliskom Istoku i obnova hrama Svete Sofije ne mogu se dostići nikakvim drugim sredstvima sem ovog potpunog i apsolutnog izgnanja“.[8]
 
Nada da će na kupoli glavnog hrišćanskog hrama Vizantijske imperije – crkvi Svete Sofije, biti „postavljen krst“ ,tada se činilo, da je vrlo blizu ostvarenja. Dvadesetog marta 1919. g. u intervjuu dopisniku „Vašington Posta“ starešina Heladske Crkve, mitropolit Meletije (Metaksakis) „iskreno i sa entuzijazmom“ je izjavio: „Na prvu službu u hramu Sv. Sofije u Konstantinopolju biće pozvani ne samo predstavnici raznih jurisdikcija Pravoslavne Crkve – Grčke, Ruske, Rumunske, Srpske, Sirijske, Bugarske i td., već i rimski episkop (tj. Papa), zatim razne Istočne Crkve i sve Protestantske Crkve Hrišćanskog sveta“.[9] Te godine je grčki sveštenik vojnog puka uspeo čak da odsluži prvu za poslednjih 465 godina pauze službu u crkvi Svete Sofije.[10]
 
U leto 1919. g. mitropolit Kesarijski Nikolaj je u ime Vaseljenske Patrijaršije prihvatio poziv organizacionog odbora Svesvetskog hrišćanskog kongresa da u okviru pokreta „Vera i ustrojstvo“ učestvuje u organizaciji i na pripremnom sastanku (konferenciji) u Ženevi. Pri tom je Vladika Nikolaj izjavio da Patrijaršija „pruža ruku pomoći trudbenicima koji se trude na istom polju i u istom vinogradu Gospodnjem“.[11]
 
Mitropolit Dorotej je i januaru 1920. g. u vezi uspostavljanja u to vreme odnosa Patrijaršije sa Švedskom Evangelističko Luteranskom Crkvom, kao i u vezi sa posetama Konstantinopolju predstavnika Episkopske Crkve SAD-a, izdao okružnu poslanicu „Crkvama Hristovim posvuda“ u kojoj je stajalo:“…potrebno je obnoviti i učvrstiti ljubav među Crkvama koje jedna drugoj nisu tuđe, već su rodne i bliske u Hristu, „sunaslednice i supričasnice obećanja Božijeg u Hristu“… Ovo prijateljstvo i međusobno blagonakloni odnosi, prema našem mišljenju, mogu da se ispolje na sledeći način: 1) prihvatanjem jedinstvenog kalendara, sa istovremenim praznovanjem velikih hrišćanskih praznika u svim Crkvama; 2) razmenjivanjem bratskih pozdrava na velike crkvene praznike, kao i u drugim važnim prilikama; 3) bližim odnosima predstavnika raznih Crkava koji su svuda raspoređeni; 4) komunikacijom bogoslovskih škola i predstavnika bogoslovske nauke, kao i razmenom objavljenih bogoslovskih radova i crkvene periodike svake od Crkava; 5) slanjem studenata jedne Crkve u škole druge Crkve; 6) sazivanjem svehrišćanskih konferencija s ciljem razmatranja pitanja koja su od opšteg značaja za sve Crkve; 7) nepristrasnim i istorijski zasnovanim proučavanjem dogmatskih razlika na katedrama i u štampanim radovima; 8) iskazivanjem međusobnog poštovanja prema tradicijama i običajima u raznim Crkvama; 9) međusobnom pomoći u pružanju na korišćenje kapela i grobalja za pogreb u tuđini umrlih predstavnika drugih veroispovesti; 10) regulisanjem pitanja o mešovitim brakovima među predstavnicima različitih veroispovesti…“.[12]
 
Mjestobljustitelj prestola Vaseljenske Patrijaršije je predlagao i da se formira Liga Crkava – udruženje svih hrišćanskih Crkava, radi uzajamne pomoći, saradnje i dostizanja jedinstva. Naziv predložene organizacije je pozajmljen od Lige Nacija koja je formirana posle završetka Prvog svetskog rata, ali su ciljevi bili crkveni – za dobrobit Crkava i njihovo jedinstvo pred licem spoljašnjeg neprijateljskog sveta. Mada su sličan predlog za formiranje udruženja Crkava radi zajedničke delatnosti u sferi moralnih i socijalnih problema savremenog hrišćanskog sveta izražavali i pravoslavni delegati na Ženevskoj konferenciji 1920. g., planirana organizacija ipak nije bila formirana.[13]
 
Na pripremni sastanak Svetskog hrišćanskog kongresa u okviru pokreta „Vera i ustrojstvo“ koji je održan 12-20. avgusta 1920. g. u Ženevi, poslata je Konstantinopoljska delegacija na čelu sa mitropolitom Selevkijskim, Germanom (Strinopulosom) koji je od 9-12. avgusta učestvovao kao posmatrač i u pripremnom sastanku pokreta „Život i rad“. Vaseljenska Patrijaršija je iste te godine prvi put poslala svoju delegaciju na Lambetsku konferenciju u Londonu koju je organizovala Anglikanska Crkva.[14]
 
Mitropolit Dositej se takođe bavio problemom izbeglica, islamizacijom pravoslavnih Grka, nasilja nad njima od strane Turaka, služenjem Grka u turskoj vojsci. Uz njegovu pomoć se 1919. g. pojavio „Svešteničko udruženje“ koji je imao zadatak da poboljša uslove za klir i da izvrši crkvene reforme. Štampana glasila saveza su bili časopisi „Preporod“ (izlazio od 1919-1922) i „Novi pastir“ (1919-1923). Formirano je niz komisija: za crkvene promene, za kalendarska pitanja, pitanje približavanja drugim Crkvama i dr.[15] U skladu sa Sevrskim mirovnim ugovorom koji je potpisan u avgustu 1920. g. između zemalja Antante i Osmanskog carstva, Konstantinopolj je proglašen slobodnim gradom pod međunarodnom kontrolom.
 
U martu 1921. g. delegacija Konstantinopoljske Patrijaršije, na čelu sa mitropolitom Dorotejem, krenula je u London radi učešća na međunarodnoj konferenciji, na kojoj je razmatrana sudbina Osmanske imperije. Tu se Vladika Dorotej susreo sa ministrom inostranih poslova Velike Britanije, lordom Kurzonom, sa kraljem Džordžom V i arhiepiskopom Kenerberijskim, ali je 19. marta iznenada preminuo od posledica bolesti disajnih puteva, sa srčanim komplikacijama – baš u trenutku kad je trebalo da dobije počasnu titulu Zamenika predsednika Svetskog Kongresa za prijateljstvo u celom svetu preko Crkava.[16] Od 21. marta Čuvar Konstantinopoljskog trona bio je u toku od oko osam meseci mitropolit Kesarijski, Nikolaj. Treba napomenuti da je u avgustu 1921. g. međunarodni Sevrski ugovor ostavio Turcima kontrolu nad Konstantinopoljem, mada je zaštitio prava religioznih i nacionalnih manjina.
 
Dvadeset petog novembra/8. decembra 1921. g. za Vaseljenskog Patrijarha je proglašen, bez obzira na većinu glasova arhijereja koje je dobio mitropolit German (Karavangelis), bivši starešina Heladske Crkve, arhiepiskop Meletije (u svetu Emanuil Metaksakis), – aktivni pristalica anti-turskog političkog pravca svoga ujaka, premijera Grčke, E.Vanizelosa, borac za ideju panhelenizma, energični modernista i crkveni reformator. Rodio se 21. septembra 1871. g. u selu Parsas na Kritu, 1889. g. je počeo da pohađa bogosloviju Svetog Sinoda Jerusalimske Crkve, 1892. g. primio monaštvo i rukopoložen u jerođakona. Po završetku bogoslovije, 1900-1908. o. Meletije je služio kao sekretar Svetog Sinoda Jerusalimske Crkve, a 1910. g. je hirotonisan u episkopa i imenovan za mitropolita Kitiona (na Kipru), a u februaru 1918. g. izabran za mitropolita Atinskog – Prvojerarha Heladske Crkve, ali je na toj dužnosti bio kratko. Sedamnaestog novembra 1920. g. je svrgnut „zbog nekanonske delatnosti“, faktički je raščinjen do čina običnog monaha i zatvoren u manastir sv. Dionisija Strotadskog na ostrvu Zakintos, odakle je kasnije otputovao u SAD.[17]
 
Mitropolit German se sećao dolaska Vladike Meletija na Konstantinopoljski patrijaršijski presto: „Moj izbor 1921. g. na Vaseljenski presto je bio nesumnjiv. Od 17 glasova, 16 je bilo za mene. Tada mi je jedan od mojih svetovnih prijatelja ponudio 10 000 lira, ako se odreknem prestola u ime Meletija Metaksakisa. Ja sam, naravno, sa negodovanjem i odvratnošću odbio tu ponudu. Ipak, noć pre izbora me je neočekivano posetila delegacija od tri čoveka, članovi „Lige Narodne Odbrane“. Oni su me sa žarom ubeđivali, da povučem svoju kandidaturu u korist Meletija Metaksakisa. Članovi delegacije su rekli da Meletije može da unese 100 000 dolara za potrebe patrijaršije, a pošto je u veoma prijateljskim odnosima sa protestantskim episkopima u Engleskoj i Americi, može biti od koristi u međunarodnim poslovima. Zato nacionalni interesi zahtevaju da za patrijarha bude izabran Meletije Metaskakis. To je bila želja i Elevterija Venizelosa. Razmišljao sam o tom predlogu celu noć. U patrijaršiji je vladao finansijski haos. Atinska vlada je prestala da šalje novčanu pomoć a drugih prihoda nije bilo. Redovnu platu nisu davali već devet meseci. Dobrotvorne organizacije patrijaršije su bile u kritičnom stanju. Iz tih razloga i zarad dobrobiti naroda, ja sam prihvatio taj predlog…“.[18]
 
Posle odustajanja mitropolita Germana 6. decembra 1921. g., prihvaćen je predlog Konstantinopoljskog Sinoda da se odloži izbor Patrijarha. Uprkos tome, uskoro su arhijereji koji su glasali za odlaganje izbora bili zamenjeni drugima i posle dva dana vladika Meletije je ipak izabran, dobivši 16 glasova. Jedna od najuticajnijih snaga koja ga je podržavala, bila je organizacija „Amina“ („Odbrana“), osnovana 1920. godine u Konstantinopolju od strane grčkih oficira, a koja je istupala za nezavisnost grčkog dela Male Azije. Novi Patrijarh, Meletije IV je stigao iz SAD u okupirani od strane vojske Antante Istanbul brodom koji je plovio pod žutom vizantijskom zastavom sa crnim orlom. Pre polaska, 22. decembra, sreo se sa američkim predsednikom Hardingom i zamolio za zaštitu Grka koji žive u Osmanskoj imperiji od pritisaka Turaka, a na putu iz Amerike u Konstantinopolj posetio je London i Pariz gde se sastao sa premijerima Lojd-Džordžem i Poenkareom, sa ciljem da dobije njihovu podršku za stvaranje grčkog kraljevstva u zapadnom delu Male Azije. Turska vlada je uložila protest protiv ovog izbora.[19]
 
Tridesetog decembra 1921. godine većina arhijereja Konstantinopoljske Patrijaršije (7 od 12 članova Svetog Sinoda i oko 60 episkopa iz novih oblasti Grčke), kojima je predsedavao mitropolit Kizički, Konstantin, sastali su se u Solunu i objavili da je „izbor Metaksakisa izvršen sa očiglednim kršenjem svetih kanona“, pa su predložili da se izvrši „istinski kanonski izbor Konstantinopoljskog Patrijarha“.[20] Oni su o toj odluci obavestili ostale istočne Patrijarhe (Aleksandrijskog, Antiohijskog i Jerusalimskog), koji su podržali tu odluku.. Dva člana Sinoda su se 25. decembra u Atini srela sa tadašnjim premijerom Grčke, Gunarisom, upozorivši ga na opasnosti koje prete zbog izbora mitropolita Meletija. Ali bez obzira na neslaganje ostalih Prvosveštenika Vladika Meletije je ipak postao Vaseljenski Patrijarh. U svojoj besedi na ustoličenju, 22. januara 1922. g., on je na sledeći način opisao nastavak svojih delatnosti: „Ja predajem sebe na službu Crkvi, da sa njenog glavnog prestola doprinesem razvoju, koliko je to moguće, prisnijih prijateljskih odnosa sa nepravoslavnim hrišćanskim crkvama Istoka i Zapada, u cilju promovisanja njihovog ujedinjenja.“[21]
 
Svoju prvosvešteničku delatnost Patrijarh Meletije je počeo pokušajima da bitno proširi zonu uticaja Konstantinopoljske Patrijaršije. Krajem 1921. g. on je, iskoristivši težak položaj u kome se našla Ruska Pravoslavna Crkva, dao Svetom Sinodu Heladske Crkve „pravo“ da pod svoju upravu uzme grčke parohije Severne Amerike, koje su se ranije nalazile u okviru Moskovske Patrijaršije, bez saglasnosti njihovog sveštenonačalija. I uskoro potom, 1. marta 1922. g., Patrijarh Meletije je prebacio grčku arhiepiskopiju Amerike (osnovanu 11. maja 1921. g.) pod svoju upravu (kasnije su se iz Severnoameričke ruske eparhije izdvojile i druge neruske parohije i osnivale eparhije u okviru Pravoslavnih Crkava svojih naroda). Jedanaestog avgusta 1922. g. u Njujorku, na II Saboru sveštenstva i mirjana grčke arhiepiskopije u Americi, razrađen je novi ustav koji joj je dodelio adminstrativnu autonomiju. Osnivane su nove eparhije – San Franciska, Čikaga i Bostona. Njihovi arhijereji, zajedno sa Arhiepiskopom njujorškim, trebalo je da čine Arhijerejski Sinod. U skladu sa novim ustavom, Sabor sveštenstva i mirjana je imao pravo da bira tri kandidata za vodeće katedre, Arhijerejski Sinod je od njih birao jednog, a Patrijarh je odobravao kandidata; samo je Arhiepiskopa njujorškog trebalo da bira i imenuje Patrijarh. Vladika Meletije je usvojio taj ustav, ali je isti važio kratko.
 
Uporedo sa prevođenjem pod svoju upravu grčke arhiepiskopije Amerike i drugih zajednica grčke dijaspore (koje je predao Patrijarh Joakim III u skladu sa Tomosom 1908. g. pod upravu Heladske Crkve), Konstantinopoljski Sveti Sinod je 1. marta 1922. g. doneo odluku da celokupna pravoslavna dijaspora i sve pravoslavne parohije i eparhije koje se nalaze izvan granica država u kojima postoje Pomesne Pravoslavne Crkve (što je posebno loše uticalo na položaj parohija Ruske Pravoslavne Crkve van granica SSSR) „obavezno i isključivo budu potčinjene njemu“.[22] Ove aktivnosti su bile zasnovane na pogrešnom tumačenju 28. kanona IV Vaseljenskog Sabora koji, navodno, daje pravo Konstantinopolju da pod svoju upravu primi sve „varvarske zemlje“. Tako se pojavilo novo, ranije nepostojeće učenje o posebnim upravnim pravima Konstantinopoljskog Patrijarha.
 
Vladika Meletije je slične ideje gajio i pre svog izbora za Patrijarha. U proleće 1921. g. u SAD izneo ih je srpskom episkopu Nikolaju (Velimiroviću). U svom izveštaju Svetom Arhijerejskom Saboru Srpske Crkve od 26. juna 1921. g. episkop Nikolaj saopštava sledeće: „Stav Grka mi je najbolje objasnio mitropolit Atinski, Meletije Metaksakis, koji je trenutno u izgnanstvu u Americi… Mitrolpolit Meletije smatra, da prema kanonskim pravilima vrhovni nadzor na Crkvom u Americi treba da pripada patrijarhu Konstantinopoljskom. On se poziva na kanon 28. IV Vaseljenskog sabora, prema kome sve crkve u zemljama „varvarskim“ pripadaju upravi Patrijarha Konstantinopoljskog. Ova uprava, prema njegovom mišljenju, bila bi pre počasna i realno bi delovala samo u slučajevima apelacije neke od nezadovoljnih strana“.[23]
 
Pre toga niko ovako široko nije tumačio 28. kanon IV Vaseljenskog Sabora. I nijedan Konstantinopoljski Patrijarh pre Vladike Meletija nije pokušavao da zameni prevashodstvo po časti prevashodstvom vlasti ili da zameni sabornost Crkve tezom o vrhovnom sudu Konstantinopolja u slučaju obraćanja neke nezadovoljne strane u crkvenom sporu. Kako je ispravno primetio srpski sveštenik Srboljub Miletić, – prvi put u istoriji je Patrijarh pokušao da povede Konstantinopoljsku Crkvu u potpuno nekanonski i skandalozan administrativni pohod na druge zemlje i na tuđu pastvu.[24]
 
Petog aprila 1922. g. Patrijarh Meletije je u Velikoj Britaniji osnovao Tijatirsku mitropoliju, na čije čelo je postavio pristalicu svojih reformi, mitropolita Germana (Strinopulosa) sa titulom egzarha Zapadne i Centralne Evrope (u to vreme je u zemlji bilo svega 4 grčke zajednice o kojima se ranije brinula Heladska Crkva), posle čega je Konstantinopolj počeo da osporava pravo mitropolita Evlogija (Georgijevskog) da upravlja ruskim parohijama u Zapadnoj Evropi. Istog tog meseca Vladika Meletije se obratio arhiepiskopu Aleutskom i Severnoameričkom Aleksandru (Nemolovskom) i drugim arhijerejima Ruske Pravoslavne Crkve u Severnoj Americi sa predlogom da pređu pod upravu Konstantinopoljske Patrijaršije. Arhipastiri su razmotrili ovo obraćanje na konferenciji 7. maja i odlučno ga odbili. Uskoro, 11. maja, Patrijarh Meletije je imenovao grčkog arhiepiskopa Rodostolonskog Aleksandra za svog egzarha u Severnoj i Južnoj Americi. U turskim i grčkim zemljama osnovane su još četiri nove eparhije: Briuljska, Pergamska, Moshonisijska i Aleksandropoljska, a tri stare – Melenikoska, Bodenska i Moglenska su preimenovane u Sidirokastrijsku, Edesku i Florinsku.
 
Osim toga, novi Patrijarh je značajno učvrstio (sada u novoj ulozi) svoje veze sa anglikancima, koje su i ranije bile bliske. Tako je 17. decembra 1921. g. grčki ambasador u Vašingtonu obavestio prefekturu u Solunu da je Vladika Meletije „u odori učestvovao u anglikanskoj službi, klanjao se sa anglikancima na molitvi, ljubio njihov presto, propovedao i najzad i blagosiljao prisutne“.[25] 28. jula 1922. g., na insistiranje Meletija IV, Konstantinopoljski Sinod je formirao komisiju za proveru zakonitosti anglikanskih episkopskih hirotonija. Posle izveštaja komisije, Sveti Sinod je doneo potvrđujuću odluku: „Pravoslavni bogoslovi, koji su naučno razmotrili ovo pitanje, jednoglasno su zaključili, da su anglikanska rukopoloženja sasvim zakonita… crkvena praksa ne daje nikakvog povoda za zaključak da je Pravoslavna Crkva ikad zvanično dovela u sumnju zakonitost anglikanskih rukopoloženja i da je propisivala ponovno rukopoloženje anglikanskog sveštenstva“.[26]
 
Za to vreme naglo se pogoršala vojna situacija za Grčku, koja je od 1919. g. vodila težak rat sa Turskom, novom državom koja se pojavila na ostacima Osmanske imperije (koja je dobila veliku vojnu pomoć od Sovjetske Rusije). U septembru 1921. g. grčka armija koja je nastupala u Anadoliji zaustavljena je kod reke Sakarija, a u avgustu 1922. g. je pretrpela potpuni poraz, što je rezultiralo pravom katastrofom za grčko stanovništvo Male Azije. Bio je, na primer, jedan slučaj 9. septembra 1922. g., kada je turska vojska posle teškog boja zauzela Izmir (Smirnu). U gradu je u to vreme živelo oko 400 hiljada Grka, mnogi od njih bili su izbeglice. Prema svedočanstvu američkog konzula u Izmiru, Džordža Hortona, sveštenomučeniku, mitropolitu Smirinskom, Hrizostomu „predloženo je da se skloni u francuski konzulat i da dobije oružanu pratnju marinaca, ali je on odbio, rekavši da je njegova obaveza da ostane sa svojom pastvom… Surovi Turci su tukli sveca, iskopali mu oči, vukli ga za bradu ulicom, odsekli mu ruku koja ih je blagosiljala i na kraju ustrelili. Počelo je zversko mučenje grčkog, jermenskog i uopšte hrišćanskog stanovništva grada, muke i nasilje nad hrišćanima su trajali nekoliko dana. Ceo grčki i jermenski rejon je bio spaljen“. Kao rezultat represije poginulo je oko 250 hiljada hrišćana. Svedoci tih mučenja su bile komande oko 40 brodova zemalja Antante i obalska straža francuske, engleske i jermenske armije.[27] Do 18. septembra 1922. g. grčka armija je potpuno napustila teritoriju Turske.
 
U Maloj Aziji su zajedno sa svojom pastvom tragično poginuli, sem Vladike Hrizostoma, još i mitropoliti Kidonijski Grigorije (Orologos), Moshonisijski Amvrosije (Plianfidis) i mnogi drugi jerarsi i klir. Pravoslavni manastiri i hramovi su razrušeni i opljačkani. Od surove represije sa teritorije Turske je u Grčku izbeglo oko milion i po ljudi. Grčka zajednica – otprilike 125 hiljada ljudi – očuvana je jedino u Konstantinopolju, a i to samo zahvaljujući zaštiti zemalja Antante.[28] U avgustu-septembru 1922. g. bojeći se ponovnog Smirninskog pokolja, iz grada je počelo da odlazi po tri hiljade ljudi dnevno, a ostatak stanovništva je spasla, pre svega, engleska vojska.
 
Zbog poraza Grčke i Konstantinopoljska Patrijaršija je zapala u tešku situaciju. Po završetku rata Patrijaršija je izgubila svih 30 svojih eparhija u Maloj Aziji. Od 54 eparhije Patrijaršije, smeštene na teritoriji Evrope, posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata 49 eparhija je ušlo u sastava drugih Pravoslavnih Crkava, pre svega u Heladsku. Na taj način, od postojećih na početku HH veka 84 eparhije Vaseljenske Patrijaršije, pod njenom upravom u Turskoj je ostalo svega 58: Konstantinopoljska, Derkoska, Halkidonska, Prinkiposka i Imvrosko-Tenedoska (tj. faktički – Istanbul i okolina).[29] U ovim eparhijama je bilo 10 manastira i nekoliko duhovnih škola, najpoznatija od njih je bilo bogoslovski institut (škola) na ostrvu Halka kraj Istanbula. Osim toga, u okviru Vaseljenske Patrijaršije ostalo je i pet eparhija na Dodekaneskom arhipelagu koji se nalazi u Egejskom moru i koji je do 1945. g. pripadao Italiji: Rodoska, eparhija ostrva Kos, Lerosko-Kalimnosko-Astipalejska i Karpatosko-Kasoska.
 
Istovremeno se pokrenulo pitanje i samog opstanka Konstantinopoljske Patrijaršije na teritoriji Turske. Vlasti ove zemlju su odbijale da priznaju Meletija za Patrijarha, jer on nije bio turski državljanin, pa samim tim, prema nalogu sultana Osmanske imperije od 1856. g. nije ni mogao biti biran. Sam Patrijarh Meletije je izjavljivao da on ne priznaje takve naloge kao obavezujuće, jer ih daju muslimanski osvajači.[30]
 
15. septembra 1922. g. mitropolit Konijski, Prokopije, pod čijom upravom su bile sve parohije u Anadoliji, kao i još dvojica episkopa i dvojica sveštenika, odvojili su se od Kontstantinopoljske Patrijaršije i formirali svoj Sinod Turske Pravoslavne Crkve (u to vreme je u Anadoliji živelo oko 50 hiljada Karamanlida – pravoslavnih Grka koji govore turski ili govore i turski i grčki). Stvarni lider ovog separatističkog pokreta postao je sveštenik iz grada Keskina u Anadoliji, koji je govorio turski, „papa“ Evtimije (Eftimios Karakisaridis). On se zalagao za miran suživot hrišćana i muslimana i za kasnije poturčavanje pravoslavnih. Članovi novog Sinoda su imali aktivnu podršku vlade Mustafe Kemala, zbog čega je Patrijarh Meletije smatrao nepotrebnim njihovo zabranjivanje. On je predložio da se sazda autonomna Turska Crkva koja bi bila pod upravom Vaseljenske Patrijaršije i kojoj je obećao uvođenje turskog jezika kao bogoslužbenog, ali je bio odbijen. U proleće 1923. g. član raskolničkog Sinoda, sveštenik „Papa“ Evtimije, uz pomoć turske vlade, okupirao je hram Panagija Katatiani u Istanbulu. Početkom juna meseca, starešina ovog hrama, Damianos Damianides, organizovao je grupu koja se probila u zgradu Patrijaršije i zahtevala da se Meletije IV odmah odrekne prestola. Patrijarh je na ove aktivnosti reagovao tako što je odlučio od Crkve njihove vođe. Pomenuti pokret je opstao do početka 1930-ih godina i prestao da postoji posle masovne seobe pravoslavnog stanovništva iz Anadolije.[31]
 
U oktobru 1922. g. Patrijarh Meletije je u intervjuu italijanskim novinama „Oriento Moderno“ primetio da, ako Patrijaršija ne bude mogla slobodno da funkcioniše u Turskoj, moraće je premestiti na Svetu Goru Atos. Istog tog meseca, Sveti Sinod je dva puta razmatrao pitanje premeštaja Patrijaršije van granica Turske, ali odluka nije bila doneta.[32]
 
Četvrtog januara 1923. g. turska delegacija je zvanično zatražila od članova Međunarodne konferencije u Lozani da se Konstantinopoljska Patrijaršija izmesti van granica Turske (na Atos), zbog njenog neprijateljskog odnosa prema turskoj vladi u vreme prošlog rata. U suprotnom, Turci su pretili deportovanjem svih Grka iz Istanbula. Predsednik podkomisije za razmenu stanovništva između Grčke i Turske, Italijan G.M.Montana, pretpostavio je da „sklanjanje patrijarha neće biti previsoka cena za dostizanje sporazuma“. Ipak, predstavnici Velike Britanije, Francuske i SAD su se usprotivili tome, nalazeći uticaj Vatikana u ovom predlogu. Francuska delegacija je predložila kompromisno rešenje – da Patrijaršija ostane u Istanbulu, ali da joj se oduzme politička vlast koju ranije nije imala. Grčka delegacija je podržala ovaj francuski predlog.[33]
 
Istog dana je predsednik Sinoda ruskih arhijereja u inostranstvu, mitropolit Antonije (Hrapovicki) napisao svoje obraćanje u zaštitu Konstantinopoljske Patrijaršije učesnicima Konferencije u Lozani:“Mi ovaj izraz (naša apostolska vera) primenjujemo na sudbinu Konstantinopoljskog prestola zato što, prema učenju Crkve Hristove, koja je izrečena u odlukama sedam vaseljenskih sabora koje priznaju kako pravoslavni tako i rimokatolici, Konstantinopoljski presto nije samo jedna od crkvenih oblasti, slična ostalima; on je sastavni deo Pravoslavne crkve koja se nalazi po celom svetu… Posebno je važno istaći činjenicu da samo ova Patrijaršija ima pravo da prima molbe sa žalbama episkopa koji smatraju da su oštećeni od strane pomesnih sabora… Iz ovog poslednjeg rečenog sledi da Patrijarh Konstantinopoljski predstavlja za pravoslavne svih zemalja vrhovnog sudiju.“[34] [35]
 
Desetog januara 1923. g. predsednik vojno-teritorijalne komisije Konferencije u Lozani, lord Kurzon je, dobivši podršku niza pravoslavnih zemalja, kao odgovor na zahteve turske delegacije, izjavio da bi uklanjanje Patrijaršije iz Istanbula bilo šok za savest celog civilizovanog sveta. Grčki premijer, E. Venizelos, predložio je turskoj delegaciji da uzme u obzir izjavu Kurzona, obećavši sa svoje strane, da će uložiti sve napore da sa Konstantinopoljskog prestola bude uklonjen Patrijarh Meletije koji je svoj ugled u očima Turaka izgubio podrškom koju je davao grčkoj partiji. Kao rezultat ovoga, vođa turske delegacije, paša Ismet Ineni, složio se da Patrijaršija u Istanbulu ostane, pod uslovom da prestane da se bavi političkom delatnošću i da Patrijarh Meletije bude uklonjen (ovaj se pod uticajem Venizelosa složio, ali je tražio odlaganje svog odlaska dok ne budu postignuti mirovni sporazumi).[36]
 
Čak i u ovim teškim uslovima Patrijarh Meletije je nastavio svoju reformatorsku i osvajačku delatnost. On se 1922. g. obratio starešini autonomne Finske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije, arhiepiskopu Serafimu (Lukjanovu), s predlogom da se rukopoloži sveštenik obnovljenaca – Finac German Aav u čin vikarnog episkopa i primi autokefalnost od Konstantinopolja. Arhiepiskop Serafim je odgovorio odbijanjem. Ali, bez obzira na to, o.German Aav je pod pritiskom finskih vlasti izabran za vikara, a 8. jula 1922. g. je, bez obzira na proteste upravnog arhijereja i bez prethodnog monaškog postriga, bio hirotonisan u Konstantinopolju od strane Patrijarha Meletija u episkopa Sortavalskog.[37] Šestog juna 1923. g. Finska Pravoslavna Crkva je kršenjem kanona bila primljena pod upravu Konstantinopoljske Patrijaršije, data joj je i autonomija, iako je Crkva već posedovala istu od 11. februara 1921. g. u skladu sa odlukom Moskovske Patrijaršije.
 
Na početku 1923. g. Meletije IV je pokušao da ubedi upravnika parohijama Ruske Pravoslavne Crkve u Zapadnoj Evropi, mitropolita Evlogija (Georgijevskog), njegov klir i pastvu, da pređu pod upravu Konstantinopoljske Patrijaršije, odnosno mitropolita Tijatirskog Germana, egzarha Zapadne i Centralne Evrope. U odgovoru od 28. marta 1923. g. Vladika Evlogije je odbio ovaj predlog.
 
Četvrtog marta 1923. g. Konstantinopoljski Sinod je dao Češkoj Pravoslavnoj Crkvi (koja je bila pod upravom Srpske Patrijaršije) autonomiju u okviru svoje jurisdikcije. Istog dana je Meletije IV hirotonisao češkog arhimandrita Savatija (Vrabeca) u episkopa i udostojio ga zvanja arhiepiskopa Praškog i Češkog. Sedmog jula 1923. g. Patrijarh Meletije je u Konstantinopolju uručio arhiepiskopu Taljinskom i Estonskom Aleksandru (Paulusu) Tomos o primanju Pravoslavne Crkve Estonije pod upravu Konstantinopoljske Patrijaršije, kao posebnog autonomnog crkvenog okruga „Estonska pravoslavna mitropolija“; arhiepiskop Aleksandar je uzveden u čin mitropolita Taljinskog i Estonskog. Moskovska Patrijaršija nije priznala ovaj nekanonski prelaz.
 
U pismu od 24. avgusta 1923. g. Patrijarhu Tihonu, mitropolit Antonije (Hrapovicki) je situaciju opisao na sledeći način: „Ove godine je još više postalo jasno da je neophodno postojanje Više Crkvene Vlasti u inostranstvu, jer neke autokefalne crkve počinju da šire svoja prava na Ruske Pravoslavne Crkve i imovinu, kao što je to uradio Vaseljenski Patrijarh sa Poljskom, Estonijom, Letonijom i Finskom, pa čak i sa Kineskom Duhovnom Misijom, Jerusalimski Patrijarh sa našom Misijom i imovinom Palestinskog Društva i td. Ruski Arhijerejski Sinod čuva prava Ruske Pravoslavne Crkve. Osim toga, on pomaže drugim autokefalnim crkvama u zaustavljanju jeretičkog novatorstva nekih starešina autokefalnih crkava.[38] Što se tiče „jeretičkih novina“, najpre su, 24. aprila 1923g., Patrijarh Meletije i njegov Sinod doneli odluku o preporuci ruskim jerarsima da se uzdrže od komunikacije sa obnovljeničkom grupom pod nazivom „Živa crkva“: „Obavestiti predstavnika Vaseljenskog Patrijarha u Moskvi, da Velika Crkva ne samo da neće poslati na sud svog predstavnika, već preporučuje i ruskim jerarsima da se uzdrže od učešća u istom, jer Pravoslavlje gleda na Patrijarha Moskovskog i Ruskog kao na ispovednika.“[39] Ipak, kroz nekoliko meseci je Konstantinopoljska Patrijaršija priznala Sinod koji su osnovali obnovljenci. Godine 1926. članovi Sinoda obnovljenaca su u pismu Patrijarhu Meletiju (Metaksakisu), koji je zauzeo Aleksandrijski presto, pisali sledeće: „Sveti Sinod se sa zahvalnošću u srcu seća moralne podrške koju je Vaša Svetost, kao Konstantinopoljski Patrijarh, pružila Svetom Sinodu, stupivši u kanonski kontakt sa njim kao jedinim zakonskim organom Ruske Pravoslavne Crkve.“[40]
 
Od 10. maja do 8. juna 1923. g. u Istanbulu je na inicijativu Patrijarha Meletija, koji je bio i predsedavajući, bio održan takozvani „Svepravoslavni skup“ (koji se u literaturi često naziva kongresom) u sastavu od svega 9 članova: 6 arhijereja, 1 arhimandrit i 2 mirjanina koji su predstavljali Konstantinopoljsku Crkvu (3 čoveka), Kiparsku (1), Heladsku (1), Rumunsku (1) i Srpsku Crkvu (2 čoveka).[41] Ostale Pomesne Pravoslavne Crkve, pre svega Antiohijska, Jerusalimska i Aleksandrijska Patrijaršija, odlučile su da ne učestvuju na skupu. Na nekim zasedanjima je prisustvovao i član zagraničnog Ruskog Arhijerejskog Sinoda, Kišinjovski arhiepiskop Anastasije (Gribanovski) i Aleutski i Severnoamerički arhiepiskop Aleksandar (Nemolovski), a u radu ovog skupa su učestvovali i anglikanci: episkop Čarls Gor i protopresviter Bekston.
 
Osnovna pažnja skupa je bila usmerena na kalendarske reforme. Kao rezultat diskusije odlučeno je da se preporuči privremeno prihvatanje „novojulijanskog“ kalendara srpskog astronoma profesora M. Milankovića (nepokretni crkveni praznici su se proslavljali po gregorijanskom kalendaru, a Vaskršnji praznici – po julijanskom). Vladika Anastasije je istupao kao rukovodilac opozicije protiv radikalnih reformi koje je predložila Konstantinopoljska Patrijaršija, – osim promena kalendara, na sastanku su razmatrana pitanja o pravu na drugi brak sveštenika, o oženjenim episkopima, o odricanju od pokretnog kruga crkvenih praznika, sedmodnevnog rasporeda dana, skraćivanju bogosluženja, ublažavanju postova, dozvoli za klir da nosi svetovnu odeću, da se šišaju i briju brade itd. Razmatrano je i pitanje ujedinjenja sa Anglikanskom Crkvom. Posle izlaganja arhiepiskopa odbijen je veći deo predviđenih promena.[42]
 
Na prvoj sednici od 10. maja, Vladika Anastasije je izjavio da nema „konkretne instrukcije od ruskih karlovačkih jerarha po pitanju kalendara.“ Kada se na šestom zasedanju razmatralo pitanje drugog braka za sveštenstvo, ahriepiskop Anastasije je primetio da crkveni kanoni jasno zabranjuju drugi brak kod klira, u čemu ga je podržao arhiepiskop Aleksanadar (Nemolovski). Posle ove sednice, Vladika Anastasije je napustio kongres. Osim uvođenja novog kalendara, na skupu su donete i druge odredbe: 1. Dozvoljeno je sveštenicima i đakonima da se žene posle rukopoloženja; 2. Sveštenicima i đakonima udovcima je dozvoljen drugi brak; 3. Pomesne Crkve su pozvane da obeležavaju dane svetaca u radne dane, do donošenja novog kalendara u kome će se sveci praznovati samo nedeljom, da bi se smanjio broj praznika; 4. Konstantinopoljska Patrijaršija je dobila zadatak da uzme na sebe sazivanje Vaseljenskog Sabora na kome će se rešavati sporna pitanja. Na skupu je održano svega 11 sednica, ali potpis arhiepiskopa Anastasija stoji samo na prva četiri. Na desetoj sednici, 6. juna, svi učesnici skupa su se složili oko nepriznavanja odluke koja je doneta u Moskvi od strane Sabora Obnovljenaca o lišavanju čina Patrijarha Tihona i izjavili su da „celokupno Pravoslavlje njega smatra ispovednikom“.
 
Episkop Nikon (Rilicki) koji se kasnije nalazio pod upravom zagranične Ruske pravoslavne Crkve je pisao: „Najvažnije odredbe sabora su bile odluke o prelasku na novi stil i dozvola drugog braka za sveštenstvo. Aleksandrijska, Antiohijska i Jerusalimska Crkva nisu učestvovale na saboru, smatrajući da njegovo održavanje nije u pravom trenutku (a Meletija – nekanonskim uzurpatorom). Oni su odbili odluke ovog sabora kao, prema rečima Aleksandrijskog Patrijarha, „protivne praksi, predanju i učenju Svete Majke Crkve koje su predložene kao, navodno, lake modifikacije, a koje su, verovatno, izazvane zahtevima novog dogmata sadašnjice“ (Povelja Antiohijskom patrijarhu od 23.juna 1923. g.). Predstavnici Ruske Zagranične Crkve (arhiepiskopi Anastasije i Aleksandar), kao i Arhijerejski Sabor, bili su u potpunosti protiv ovih reformi.“[43] Mitropolit Antonije (Hrapovicki) je nazvao izmene kalendara „nerazumnim i besciljnim ustupkom masonstvu i papizmu.“[44]
 
Desetog jula u pismu arhiepiskopu Finskom Serafimu (Lukoanovu), Patrijarh Meletije je lažno saopštio, da je, navodno, prihvaćen novi kalendar „uz saglasnost i posredstvom odluke svih Pravoslavnih Crkava“. Na isti način je u početku bio uveden u zabludu i Moskovskih Patrijarh Tihon.[45] Zatim je arhiepiskop Anastasije (Gribanovski) poslao Patrijarhu telegram iz Konstantinopolja o tome, da nisu baš sve Pravoslavne Crkve prihvatile novi kalendar.[46]
 
Tek 25. jula 1923. g. Konstantinopoljski Sinod se obratio Pomesnim Pravoslavnim Crkvama izjavom, da očekuje od njih „odobrenje od svih“ odluke o reformi crkvenog kalendara, da bi se objavila „odluka (Svepravoslavnog) Kongresa kao odluka Jedine, Svete, Saborne i Apostolske Crkve“. Ali većina Crkava nije prihvatila reformu.[47] Kao odgovor na povelju Vaseljenskog Patrijarha od 12. marta 1924. g. o uvođenju u crkvenu upotrebu novojulijanskog kalendara, Patrijarh Moskovski i Ruski Tihon je odgovorio da se ispostavilo da je nemoguće u Rusku Crkvu uvesti novi stil, jer se narod tome odlučno suprotstavio.[48]
 
U godinama koje su sledile odmah posle kongresa, novi kalendar su uvele samo tri Pomesne Pravoslavne Crkve: Konstantinopoljska, Heladska (pod jakim pritiskom vlade) i Rumunska. U ostalima se to nije dogodilo zbog bojazni od nemira i raskola, kao i zbog jake negativne reakcije vernika. Prelazak na novi stil je doživljen kao vesnik namere Konstantinopolja da se zbliži sa Zapadom, a na štetu vekovnog liturgijskog jedinstva Pomesnih Pravoslavnih Crkava. Novi kalendar koji je uvođen pod političkim pritiskom i protivno pređašnjim saborskim odlukama, izazvao je u nizu zemalja raskole i ulične sukobe koji su pogodili i samog Patrijarha Meletija.[49]
 
Položaj Konstantinopoljskog Patrijarha je otežan i pre završetka „Svepravoslavnog skupa“. Prvog juna 1923. g. pristalice sveštenika P. Evtimija, kao i vernici ogorčeni zbog kalendarske reforme, organizovali su miting koji se završio napadom na Patrijaršiju u cilju svrgnuća Meletija IV i njegovog proterivanja iz Konstantinopolja. Napadači su uništili prostorije Patrijaršije, a samom Patrijarhu naneli telesne povrede ili, kako je javljala crkvena štampa, – „uvredili su ga delom“.[50] Turska policija je pasivno posmatrala nerede, a red je bio ponovo uspostavljen tek po dolasku francuske vojne policije. Posle ovih napada i zahteva turske vlade da se Patrijaršija premesti van granica Turske, Patrijarh Meletijee je na sednici Sinoda postavio pitanje premeštaja Patrijaršije. On je tada poslao telegram svom ujaku, premijeru Grčke E.Venizelosu u Lozanu, tražeći savet, a kao odgovor dobio predlog da napusti presto Patrijaršije. Prema svedočenjima očevidaca, ovaj predlog je razljutio Patrijarha, ali je 1. jula, pod izgovorom o lošem zdravstvenom stanju i neophodnom lečenju, privremeno napustio Istanbul i nastanio se na Atosu. Kao svoju zamenu ostavio je mitropolita Kesarijskog Nikolaja.[51] Dvadeset četvrtog jula 1923. g. u Lozani je potpisan mirovni sporazum između Grčke, Velike Britanije, Francuske, Italije, Japana i Rumunije, sa jedne strane, i Turske, sa druge strane. Prema tom sporazumu u sastav Turske su ulazile Istočna Trakija, egejska obala Male Azije, Turska Jermenija, ostrva Imvros i Tenedos, na taj način se Grčka odrekla svih svojih osvojenih teritorija, osim Zapadne Trakije i nekih ostrva. Grčko stanovništvo skoro iz cele zemlje je podleglo repatrijaciji u istorijsku domovinu; s druge strane, u Anadoliju je trebalo da se dosele Turci koji su živeli u balkanskim zemljama (oko 350 hiljada). U skladu sa ovim sporazumom oko 1,6 miliona Grka je bilo iseljeno u svoju istorijsku domovinu, koja se posle poraza u ratu nalazila u vrlo teškoj situaciji i nije bila sposobna da im pomogne materijalno. U toku ove prinudne selidbe stradalo je od gladi, hladnoće i bolesti 300 hiljada izbeglica.[52] Na taj način je Konstantinopoljska Patrijaršija ostala bez skoro celokupne svoje pastve.
 
Drugog oktobra 1923. g., sat vremena pre početka evakuacije savezničke vojske iz Istanbula, član Sinoda Turske Pravoslavne Crkve, o.“Papa“ Evtimije, u pratnji svojih pristalica i turske policije, ušao je u zgradu Sinoda u Fanaru za vreme sednice i postavio ultimatum prisutnim arhijerejima (posle 1923. g., kada je Zajednički odbor mirjana i sveštenstva bio ukinut, mirjani nisu direktno učestvovali u upravljanju Patrijaršijom) da u roku od 10 minuta oduzmu funkciju Patrijarhu Meletiju. Bez obzira na jako protivljenje dva od osam članova Sinoda, taj zahtev je izvršen, posle čega je šest članova Sinoda čija su se sedišta nalazila van granica Turske, zajedno sa Mjestobljustiteljom, mitropolitom Nikolajem, bili faktički isterani iz rezidencije Patrijaršije. Ali je i posle toga o. „Papa“ Evtimije izjavio da on neće otići iz Fanara dok ne bude izabrano sedam članova Sinoda koje je on predložio i novi Vaseljenski Patrijarh. Skoro svi njegovi zahtevi, sem izbora Patrijarha, su bili ispunjeni, i sveštenik se vratio u Ankaru kao predstavnik Fanara (na toj poziciji je ostao kratko).[53]
 
Dvanaestog oktobra je grčka vlada poslala arhiepiskopa Atinskog Hrizostoma (Papadopulosa) kod Patrijarha Meletija u Solun, sa predlogom da se odrekne prestola. Vladika Meletije je hteo da privremeno preseli sedište Patrijaršije u Solun, ali su se grčke vlasti plašile da turska vlada posle toga nikada više neće dozvoliti vraćanje istog u Istanbul. Pod velikim pritiskom, Vladika Meletije je 20. oktobra potpisao zvanični dokument u kome se odriče prestola Patrijarha.[54] Kroz nekoliko dana, 29. oktobra, bila je proglašena Turska republika; na tajnom glasanju u Velikoj Narodnoj Skupštini Turske za pravog predsednika države jednoglasno je izabran Mustafa Kemal koji je dobio počasno zvanje Ataturk (to jest otac Turaka). Posle napuštanja Konstantinopoljskog prestola, Vladika Meletije se našao u Aleksandriji, gde je uz podršku Engleza 1925. g. bio proglašen drugim kandidatom za presto Aleksandrijske Patrijaršije. U to vreme se Egipat nalazio pod britanskom upravom, a egipatska vlada je imala pravo da usvoji kandidaturu jednog od dva predložena kandidata za presto Aleksandrijske Patrijaršije. Vlada u Kairu je celu godinu odlagala donošenje odluke, ali je 20. maja 1926. g. pod pritiskom engleskih vlasti ipak usvojila kandidaturu Vladike Meletija za Aleksandrijskog Patrijarha. Preminuo je 28. jula 1935. godine i sahranjen u Kairu.[55]
 
Osamnaestog oktobra 1923. godine mitropolit Kizikijski Kalinik je poslao svim oblasnim arhijerejima obaveštenje o predstojećem izboru Patrijarha. Pošto je Zajednički odbor već bio raspušten, a opšti akti nisu više važili, u ovim izborima nisu više učestvovali predstavnici mirjana. Osim toga, turski policajac, koji je pratio rad Patrijaršije u Fanaru, predao je nalog pomoćnika gubernatora Istanbula, Taretina, u skladu sa kojim su u izborima za Patrijarha mogli učestvovati samo turski državljani koji ispovedaju svoju religiju u Turskoj.[56]
 
Šestog decembra iste godine za novog Konstantinopoljskog Patrijarha izabran je duhovni sin bivšeg Patrijarha Germana V mitropolit Halkidinski Grigorije (Zervudakis), u patrijaraštvu Grigorije VII. Turska vlada najpre nije priznala ove izbore, jer u mirovnom sporazumu iz Lozane, u uslovima za razmenu muslimanskog i pravoslavnog stanovništva, bilo je navedeno da repatrijaciji podležu samo istanbulski Grci i Turci iz Severne Trakije, a Grk je smatran stanovnikom Istanbula samo ako se doselio pre 1918. g. Vladika Grigorije se preselio u Konstantinopolj 1918. g. i na taj način je podlegao repatrijaciji. Turske vlasti su izjavile da, ako Patrijarh ne ode dobrovoljno, onda će biti izbačen iz zemlje. Kao odgovor na ovo, grčka vlada je podnela žalbu Haškom arbitražnom sudu.
 
Sedmog decembra sveštenik „Papa“ Evtimije, koga nisu pustili u salu gde se zasedalo, sa svojim štićenikom, mitropolitom Rodopoliskim Kirilom i pristalicama, probio se u Fanar u pratnji 40 naoružanih Turaka. Osvajači su isterali odande sve prisutne i izjavili da neće otići dok se Grigorije VII, koga su optužili da radi u interesu Grčke, ne odrekne od prestola i ne bude izabran „zakonski“ Patrijarh. Posle dva dana iz Ankare je od turskih vlasti, koje su imale obaveze prema Sporazumu iz Lozane, ipak stigla naredba da se Fanar oslobodi i osvajače su izbacili odande uz pomoć policije. Na taj način je rezidencija Patrijaršije ipak vraćena Grigoriju VII.[57]
 
Jedan od prvih koraka novog Patrijarha je bilo objavljivanje 19. februara 1924. g. da je“Papa“ Evtimije lišen čina i da mu je zabranjeno svešteno služenje. Istina, Evtimije se nije potčinio tome, već je reagovao tako što je u julu 1924. g. upao u crkvu Panageje Katatiani u Gelatu. Drugog aprila 1926. g. on je oteo još jednu istanbulsku crkvu – hram Spasitelja u Galati, ali je uticaj raskolnika već bitno oslabio.[58]
 
Dvadeset sedmog februara/ 12. marta (prema nekim drugim izvorima 23. februara) 1924. novi Patrijarh i njegov Sinod su zvanično uveli novojulijanski kalendar u Konstantinopoljskoj Patrijaršiji. Praznovanje Vaskrsa i sa njim povezanih praznika je privremeno, do trenutka održavanja Vaseljenskog Sabora, ostavljeno prema staroj pashaliji. Prama nekim podacima, Grigorije VII lično je bio protiv izmena, ali je bio prinuđen da ustupi pred pritiscima vlade Grčke, od koje je u potpunosti materijalno zavisio. Tako je jedanput Patrijarh direktno izjavio Svetom Sinodu „na žalost, izmenu kalendara je nametnula grčka vlada“.[59]
 
Kao odgovor na obaveštenje Grigorija VII, Moskovski Patrijarh Tihon je obavestio Konstantinopoljskog Patrijarha da, iako je dobio povelju o uvođenju novog stila od 10. marta, ipak se ispostavilo da je u Ruskoj Crkvi nemoguće uvesti taj stil zbog odlučnog neslaganja naroda.[60]
 
Istog tog meseca Patrijarh Grigorije VII je preneo pod svoju upravu sve parohije smeštene u Australiji (koje su ranije bile pod upravom Heladske Crkve) i osnovao mitropoliju Australijsku i Novozelandsku, koju je do 1929. g. vodio mitropolit Hristofor (Knitis). Njegova osnovna briga je bila organizacija pomoći grčkim izbeglicama iz Male Azije u Grčkoj. Drugo značajno delo Grigorija VII je svenarodno objavljivanje enciklike posvećene regulisanju problema dela Makedonije i Frakije, takozvanih „novih teritorija“ koje su pripojene Grčkoj 1912-1913. godine i stvaranju tamo novih privremenih eparhija.[61]
 
Položaj Patrijarha u sopstvenoj zemlji je bio vrlo nesiguran. U martu 1924. g. turska vlada je, isterivanjem kalifa i ukidanjem kalifata, u Narodnoj Skupštini predložila projekt zakona (koji na svu sreću nije prihvaćen) o proterivanju iz Turske visokih hrišćanskih jerarha, koji je predviđao likvidaciju Vaseljenske i Jermensko-Gregorijanske Patrijaršije. Planirana je konfiskacija celokupne njihove imovine u korist države. Vlada je takođe nalagala, pod pretnjom zatvaranja, oduzimanje od hrišćanskih škola krstova i ikona, pa je 36 škola koje se nisu povinovale naredbi zaista i zatvoreno. U štampi je Vaseljenski Patrijarh direktno optuživan za saradnju sa grčkom vladom, neko vreme je pretnja da će biti deportovan bila vrlo realna, mada je na kraju ipak prevladalo mišljenje umerenih članova turske vlade koji nisu želeli da prekrše Sporazum iz Lozane. Sedamnaestog decembra 1923. g. ministar pravde je proglasio izbor Grigorija VII važećim.[62]
 
U ovim uslovima obnovljenički Sinod u SSSR-u 18. aprila 1924. g. je naložio: „Iz razloga progona vaseljenskog patrijarha Grigorija VII od strane kemalista, kao i njegovog teškog materijalnog stanja, potrebno je pružiti mu gostoprimstvo, kao čuvaocu interesa Ruske Pravoslavne Crkve u sva vremena i na osnovu saglasnosti petorice (Trojicki, Smidović, Galkin, Krasikov i Tučkov) pružiti mu pravo da slobodno izabere mesto svog boravku među sledećim gradovima: Novorosijsk, Odesa, Kijev, Petrograd i čak Moskva, sa potpunim izdržavanjem, kako Njegove Svetosti Grigorija VII, tako i celokupne njegove pratnje, pod uslovom da bude legalizovan Sinod i sve odluke (obnovljeničkog) sabora 1923. godine, kojim je udaljen sa prestola Patrijarh Tihon.“[63]
 
Šestog maja je u svom govoru pred Konstantinopoljskim Sinodom, očigledno delimično iz zahvalnosti, Grigorije VII pozvao Patrijarha Tihona da se dobrovoljno odrekne zvanja Patrijarha i odmah napusti Crkvenu Upravu. Istog tog dana je Sinod doneo odluku da se u Moskvu u cilju istrage crkvenog sukoba pošalje komisija koja bi se u svom radu „orijentisala na crkvene tokove, verne vladi SSSR-a“, tj. obnovljenaca, i data je izjava u korist odricanja Patrijarha i ukidanja Patrijaršije u Rusiji.[64] Prema nekim svedočanstvima, na odluku Konstantinopoljskog Sinoda su uticale tendenciozne informacije bliskog obnovljencima predstavnika Vaseljenskog Patrijarha u SSSR, arhimandrita Vasilija (Dimopulo).
 
Prvog juna u novinama „Izvestija“ objavljeno je saopštenje koje je još više zakomplikovalo situaciju: „Moskovski predstavnik vaseljenskog patrijarha, arhimandrit Vasilije Dimopulo, saopštio je predstavniku ROST-a sledeće: „Upravo sam dobio saopštenje iz Konstantinopolja da je Konstantinopoljski patrijaršijski sinod kojim je predsedavao Vaseljenski patrijarh Grigorije VII doneo odluku da se Patrijarhu Tihonu oduzme pravo upravljanja Ruskom Pravoslavnom Crkvom, jer snosi krivicu za crkvene nemire. Ova odluka je doneta na zasedanju sinoda uz učešće Vaseljenskog Patrijarha 6. maja i doneta je jednoglasno.“ Prema rečima arhimandrita Vasilija, ova odluka je rezultat mnogobrojnih savetovanja sa istočnim patrijarsima i posebno sa srpskim patrijarhom. Istovremeno konstantinopoljski patrijarh šalje u Moskvu komisiju sastavljenu od autoritativnih poznatih istočnih patrijarha u cilju upoznavanja sa dejstvima Ruske Pravoslavne Crkve…Vaseljenski patrijarh je takođe priznao (obnovljenički) ruski sinod za zvanični glavni organ Ruske Pravoslavne Crkve i zabranio bogosluženje jerarsima koji su pobegli iz Rusije u emigraciju, na čelu sa Antonijem (Hrapovickim). Svi ti jerarsi predati su crkvenom sudu.“[65]
 
Šestog juna Patrijarh Tihon je dobio pismo arhimandrita Vasilija (Dimopulo) sa priloženim izvodima iz zapisnika sednica Konstantinopoljskog Sinoda od 1. januara, 17. i 30. aprila i 6. maja 1924. godine iz kojih je sledilo da je Grigorije VII „proučivši precizno tok ruske crkvenosti i neslaganja i podele koje su se dešavale, u cilju smirivanja i prekidanja trenutnih anomalija“, odlučio da u Moskvu pošalje, uzimajući u obzir posebnost situacije i primere iz prošlosti, „posebnu misiju koja je opunomoćena da proučava i deluje na licu mesta, na osnovu i u granicama određenih instrukcija koje su u skladu sa duhom i predanjem Crkve.“ U instrukciji članovima komisije Grigorije VII je izrazio želju, da Patrijarh Tihon „radi ujedinjenja raskola i radi pastve, žrtvuje Sebe tako što će odmah napustiti upravljanje Crkvom, kako to dolikuje istinskom i ljubveobilnom pastiru koji se brine o spasu mnogih i da bi bar privremeno bila ukinuta Patrijaršija koja se pojavila u potpuno nenormalnim uslovima, na početku građanskog rata, kao prepreka uspostavljanju mira i jedinstva.“[66]
 
U svom odgovoru Grigoriju VII od 18. juna, Patrijarh Tihon je osnovano odbio te neumesne savete: „Mi smo vrlo zbunjeni i začuđeni što se… starešina Konstantinopoljke Crkve, bez ikakvog prethodnog kontakta sa Nama, kao zakonskim predstavnikom i starešinom Ruske Pravoslavne Crkve, meša u unutrašnji život i rad autokefalne Ruske Crkve. Sveti Sabori (vidi 2. i 3. Pravilo II Vaseljenskog Sabora i dr.) su uvek Konstantinopoljskom episkopu priznavali samo počasno prvenstvo, ali nisu priznavali i ne priznaju prvenstvo vlasti ili prvenstvo uopšte…Narod nije sa shizmaticima, već sa svojim zakonskim i pravoslavnim Patrijarhom. Ako dozvolite, izražavamo sumnju u meru koju predlaže Vaša Svetost, da Crkva ode u mirovanje – tj. da se Ja udaljim od upravljanja Crkvom i čak u privremeno gašenje same patrijaršije u Rusiji. Neće to doneti mir Svetoj Crkvi, već izroditi nove nerede, doneti novu žalost ionako mnogostradalnim arhipastirima i pastirima koji su verni Nama …“[67] Posle ovog pisma, Patrijarh Grigorije VII nije poslao u Moskvu nikakvu misiju, ali je faktički prekinuo komunikaciju sa Patrijarhom Tihonom i kasnije vodio prepisku samo sa Sinodom obnovljenaca. Pod uticajem Konstantinopoljske Patrijaršije, obnovljence su priznale i druge Istočne Patrijaršije.
 
Osmog maja 1924. g. mitropolit Antonije (Hrapovicki), koji se nalazio u poseti Atosu, dobio je pismo od Patrijarha Grigorija VII u kome je stajalo da bez njegove saglasnosti i dozvole Vladika ne može napustiti Svetu Goru. Ovako čudna zabrana je verovatno bila izazvana iz bojazni Konstantinopolja da će autoritativni glas ruskog mitropolita izazvati opoziciju crkvenim reformama u drugim Istočnim Patrijaršijama u koje se spremao da otputuje mitropolit. Vladika Antonije je u pismu s poštovanjem zamolio da mu daju dozvolu da ode na Istok, a zatim je, ne dočekavši odgovor, obavestio Patrijarha Grigorija da njegova viza ističe 14. juna i otišao u Aleksandriju.
 
Istovremeno je Grigorije VII zahtevao od ruskih arhiepiskopa Anastasija (Gribanovskog) i Aleksandra (Nemolovskog), koji su boravili u Konstantinopolju, da prestanu da istupaju protiv sovjetske vlasti, da ne spominju Patrijarha Tihona i „dao im savet da priznaju boljševike“. Pošto je dobio kategorično negativan odgovor, on je organizovao istragu i zabranio sveštenoslužiteljima da obavljaju bogosluženja.[68] Dvadeset četvrtog maja Konstantinopoljski Patrijarh je napisao i rukovodstvu Srpske Pravoslavne Crkve dopis sa protestom protiv dozvole da na njenoj kanonskoj teritoriji vrše svoju delatnost ruski zagranični crkveni organi, ali je dobio negativan odgovor (2. decembra je Srpski Arhijerejski Sabor, razmotrivši ovo pitanje, doneo odluku u kojoj je rečeno da je postojanje Ruske Zagranične Uprave kanonski pravilno i potrebno).[69] A posle tri dana, 27. maja, Patrijarh Grigorije VII je izdao opšte saopštenje u kome je objavio sazivanje Svepravoslavnog Sabora 1925. g. u čast 1600-godišnjice I Vaseljenskog Sabora.
 
Sedamnaestog februara 1925. g. mitropolit Antonije se obratio novom Konstantinopoljskom Patrijarhu „Tužnim pismom“ protkanim osećanjem velike gorčine, u kojem je štitio Svetog Patrijarha Tihona i isticao štetnost reformatorstva Vaseljenske Patrijaršije: „…zbog fizičke nemogućnosti našeg Ruskog Patrijarha da se čuje njegov glas, ja, skromni mitropolit Kijevski…imam tešku, ali neizbežnu dužnost, da kao njegov sin napomenem Vašoj Svetosti, da su Vaši prethodnici – Kir Meletije i Kir Grigorije VII vršili nezakonita dejstva… Od svoje mladosti pa do dana današnjeg ja sam svoj glas podizao samo da hvalim imena Istočnih, pa naravno i Vaseljenskih Patrijarha, usmeno i pismeno… rečju i delom sam se predstavljao kao filohelen i poštovalac velike ideje. Ipak, ja nisam papista i odlično znam da je sem velikih episkopa Crkvenih tamo bilo i mnogo drugih, pa i unutrašnjih neprijatelja Crkve, jeretika i čak jeresiaraha… Dva prethodnika Vaše Svetosti su bili naklonjeni baš tom putu neposlušanja Sv.Crkvi i kanonima… još od održavanja nesrećnog Svepravoslavnog kongresa, bivši Patrijarh Meletije (koji je ovaj naziv dao skupu od 4-6 arhijereja i nekoliko sveštenika i mirjana, bez učešća na njemu tri Istočna Patrijarha) – znači od održavanja tog nepravoslavnog kongresa, započet je taj vandalizam protiv Crkve koji je projektovao mnogo onoga što zabranjuje Crkva strašnim prokletstvom, kao što su na primer oženjeni arhijereji, drugi brak klira, ukidanje postova…“[70]
 
Pošto je imao veliki autoritet u celom pravoslavnom svetu, Vladika Antonije je i kasnije otvoreno istupao protiv reformatorstva Vaseljenskih Patrijarha. Kasnije, 1936. g. Srpski Patrijarh Varnava se ovako izrazio o ovoj delatnosti Prvojerarha RPZC: „Kad je početkom posleratnih godina talas modernizma zapljusnuo sve Istočne Crkve, taj talas se razbio o stenu mitropolita Antonija.“[71]
 
Ali su se pokušaji Konstantinopoljskih Patrijarha da nametnu svoje reforme i mešanje u rad drugih pomesnih Pravoslavnih Crkava nastavile i kasnije. Tako je u julu 1924. g. mitropolit Evlogije (Georijevski) odbio predlog Grigorija VII da pređe pod njegovu upravu. Petnaestog aprila 1924. g. Vaseljenski Patrijarh je osnovao mitropoliju Mađarasku i Centralne Evrope sa sedištem u Budimpešti, mada je tamo već bio srpski episkop. Do novembra meseca pod upravom Konstantinopoljskog Patrijarha su već postojali Zapadnoevropskih egzarhat na čelu sa mitropolitom Tijatirskim Germanom, eparhija episkopa Pariskog Grigorija i osnovan u oktobru mesecu na osnovu Mađarske mitropolije – Centralno-evropski egzarhat na čelu sa mitropolitom Germanom (Karavangelisom), koji je imao sedište u Beču, ali koji je očuvao pod svojom upravom Mađarsku, Austriju i Italiju (ovaj egzarhat je ukinut posle smrti Vladike Germana 1935. g.).[72]
 
Pod pritiskom finske vlade Patrijarh Grigorije je dozvolio Finskoj Pravoslavnoj Crkvi da primi zapadnu pashaliju. Posle toga su počela gonjenja pristalica starog stila u Valaamskom i Konjevskom manastiru. Dvadeset sedmog novembra 1923. g. Patrijarh Tihon (posle oslobađanja iz zatvoreništva) i Sveti Sinod Ruske Crkve su posle izveštaja arhiepiskopa Serafima (Lukjanova) odlučili: „Pošto je Sveti Patrijarh Tihon stupio na dužnost starešine Ruske Pravoslavne Crkve, razlog zbog kojeg je Konstantinopoljski patrijarh smatrao da je potrebno privremeno prebacivanje uprave nad Finskom Crkvom pod njegovu upravu sada otpada i Finska eparhija treba da se vrati pod vođstvo patrijarha Sveruskog.“[73] Ovu odluku su u Fanaru . Uskoro su finske vlasti nasilno lišile arhiepiskopa Serafima uprave Crkvom.
 
U pismu valaamskom jeromonahu Polikarpu od 27. januara 1925. g. mitropolit Antonije (Hrapovicki) piše: „Dobio sam vaše tužne vesti i mnogo sam ožalošćen zbog surovosti grčkih arhipastira, a Germana smatram običnim mirjaninom… Jasno je da je u Konstantinopoljsku patrijaršiju ušla jeretička horda…Dok se radilo samo o novinama koje se direktno ne protive kanonima, sećate se da sam Vam savetovao poslušanje, a sada u ime Boga svetujem: da se ne povinujete lažnom episkopu Germanu i sramno preminulom patrijarhu Grigoriju VII, koji je svojim radom pogubio patrijaršiju, jer su njegovog, za sada još nevinog, naslednika Turci isterali iz Konstantinopolja. Ja sam već molio za patrijaršiju i svetog Konstantina VI i još ću moliti, ako i on ne skrene sa pravoslavnog puta, a Vama savetujem da se čvrsto držite svog jedinog puta spasenja i sve istrpite: rasturanje zajednice, progon i sva lišavanja u ime svete vere.“[74]
 
U jednom drugom pismu iz tog vremena, mitropolit Antonije je isticao: „Još nezakonitije i surovije su se ponašali pokojni patrijarh Grigorije VII i njegov Sinod prema Finskoj eparhiji i njenom arhiepiskopu (Serafimu (Lukjanovu)). Upravo je Vaseljenski patrijarh rukopoložio u njegove vikare sveštenika Aava (bez ikakvog postriga u monaštvo ili čak u rasu) i ne samo bez njegove saglasnosti kao arhiepiskopa, već i nasuprot njegovom neslaganju; ovim postupkom je pokojni patrijarh potro osnovni crkveni kanon – šesto pravilo I Vaseljenskog Sabora (i mnogih drugih)… I tako, ovaj sumnjivi episkop German, u civilnom odelu, obrijan i ošišan, šeta ulicama grada, pravoslavni se sablažnjavaju, inoverni zloradstvuju, a poštovani arhiepiskop, najljuće uvređen od strane svog sabrata, životari u progonstvu, u tesnoj manastirskoj keliji na pustom ostrvu burnog Ladoškog jezera.“[75]
 
Ne obazirući se na proteste Patrijarha Tihona koje se obratio mitropolitu Dionisiju (Valedinskom) dopisom od 5. juna 1924. godine i izrazio svoju zbunjenost usvajanjem akta o izboru mitropolita Varšavskog i Poljskog od strane Konstantinopoljske Patrijaršije,[76] Grigorije VII je tri dana pre svoje smrti potpisao Tomos od 13. novembra 1924. g. o priznavanju autokefalnosti Pravoslavne Crkve u Poljskoj. Kao osnovu za ovaj Tomos Konstantinopoljska Patrijaršija je uzela tvrdnju da uređenje crkvenih poslova, navodno, treba da se podudara sa političkim i društvenim oblicima uređenja. U noći između 16. i 17. novembra Grigorije VII, koji na prestolu Patrijaršije nije proveo ni celu godinu, preminuo je. Kroz mesec dana – 17. decembra 1924. godine na Vaseljenski presto je izabran mitropolit Derkojski, Konstantin (Araboglu), koji je postao Patrijarh Konstantin VI. Ovi izbori su ponovo zaoštrili odnose između Turske i Grčke. U skladu sa dogovorom iz Lozane, za Patrijarha je mogao biti izabran samo građanin Istanbula, a novi Patrijarh, mada je i bio državljanin Turske, živeo je na drugom mestu, pa je stoga potpadao pod deportovanje u Grčku. Odmah posle izbora, turka vlada je zahtevala da on bude udaljen.
 
Tridesetog januara 1925. godine, bez obzira na proteste grčkog parlamenta, Konstantin VI je prognan iz zemlje, a kad je pokušao da se vrati u Tursku – nisu ga pustili; tako je on na patrijaršijskom prestolu preveo samo 43 dana. Kao izbeglica, Konstantin VI se nastanio u zgradi Solunske eparhije gde su ga posećivale hiljade vernika. Odatle se Patrijarh obratio Ligi Naroda sa molbom da reši njegov problem, što je grčke vlasti dovelo u tešku situaciju. Atinski arhiepiskop je poslao protestno pismo svim starešinama hrišćanskih denominacija u Evropi i Americi, ali to nije pomoglo. Čak je turska vlast posle toga zahtevala da iz zemlje budu isterani i ostali arhijereji Konstantinopoljske Patrijaršije koji su imali status rapatrijanata. Četvrtog februara je turski premijer u svom govoru, kao odgovor na protestnu notu grčke vlade, a povodom progona Patrijarha iz zemlje, izjavio da je Tursku nemoguće uplašiti i da je pitanje Patrijarha unutrašnje pitanje suverene države. Dvadeset petog februara je vali (gradonačelnik) Istanbula, Sulejman Sami Bej obavestio Sveti Sinod koji je zasedao u Fanaru da će izdejstvovati za njihove članove status nerepatrijanata, ako priznaju raščinjenje Konstantina VI i izaberu novog Patrijarha. Tako je kasnije i bilo, 11 mitorpolita – članova Sinoda, su izbegli repatrijaciju.[77]
 
U aprilu 1925. g. su se pregovori između turske i grčke vlade u vezi skidanja s prestola Patrijarha Konstantina VI završili postignutim dogovorom. Grčke vlasti su se obratile molbom pedeset osmorici mitoropolita Patrijaršije da priznaju skidanje s prestola Patrijarha (većina njih je od 1912. godine boravila u Grčkoj). Dvadeset drugog maja je i sam Konstantin VI obavestio grčku vladu da se on odriče mesta Patrijarha i poslao odgovarajuću molbu Sinodu. U tekstu je stajalo: „Smatrajući da će do sada nečuveno progonstvo nas sa prestola izazvati dezorganizaciju u drevnoj Kontantninopoljskoj patrijaršiji, čiji je status utvrđen na svetim Vaseljenskim saborima, doneli smo odluku koja je poznata celoj našoj jerarhiji, kojom smo mi pokušali da donesemo mir u instituciju Vaseljenske patrijaršije, kako je ukazano u našem memorandumu Ligi Naroda.“[78] Preminuo je bivši Patrijarh 28. novembra 1930. godine.
 
Trinaestog jula 1925. g., iako su „Papa“ Evtimije Daminaidis i njegovi sledbenici pokušali da utiču na tursku vladu, da uzme učešća u izborima novog Prvosvetitelja, na presto Patrijaršije je bez mešanja sa strane izabran 85-godišnji mitropolit Nikejski, Vasilije (Georgiadis), koji je postao Patrijarh Vasilije III. Sa činom mitropolita Ankialoskog (1894-1909) on je preživeo uništenje svog katedralnog grada u toku Makedonskog ustanka 1906. godine. Odmah posle izbora, 22. jula, Patrijarh Vasilije III je poslao pismo arhiepiskopu Kenterberijskom, Randalu, u kome piše: „… mi ćemo učiniti sve što od nas zavisi da bolje učvrstimo veze koje vežu našu ljubav u Hristu, koje su važne ne samo za naše Crkve, već i za celo delo iskonskog zbližavanja i blaženog ujedinjenja svih Hrišćanskih Crkava.[79]
 
Novi Patrijarh nije tako javno, kao njegov prethodnik, podržavao obnovljence, trudeći se da zauzme neutralniju tačku gledišta i uglavnom se uzdržavao od direktnog mešanja u unutarcrkvenu borbu u SSSR, ali je ipak čuvao kontakt sa raskolnicima. Dvadeset prvog jula Sinod obnovljenaca je poslao telegram sa čestitkom u čast stupanja Vasilija III na presto. Patrijarh je telegramom zahvalio na čestitkama i izrazio nadu u „smirenje i ujedinjenje Svete bratske Ruske Crkve.“ Već 30. jula je Sinod poslao Vladiki Vasiliju poziv da poseti Moskvu i predsedava na predstojećem obnovljeničkom Saboru. U odgovoru je Patrijarh ponovio poziv na mir i rešavanje raskola i, zahvalivši se na pozivu, odbio da doputuje, rekavši, da „prema našem mišljenju, naše lično prisustvo na Vašem Saboru i nije tako neophodno.“[80]
 
U oktobru 1925. g. predstavnik Konstantinopoljskog Patrijarha, arhimandrit Vasilije (Dimopulo) je ipak učestvovao u radu takozvanog „Trećeg pomesnog sabora na teritoriji SSSR.“ Podrška obnovljeničkom raskolu od strane Istočnih Patrijarha je predstavljala opasnost i za celo Pravoslavlje. Najpre ja za 1925. godinu u Jerusalimu, a potom za 1926. godinu u Atini bilo planirano sazivanje VIII Vaseljenskog Sabora, koji je u slučaju održavanja, kako pravedno primećuje protojerej Vladislav Cipin, „mogao da se pretvori u lažni sabor, svojim potčinjavanjem volji obnovljenaca i Istočnim episkopima pristalicama obnovljenaca.“[81]
 
U vreme pripreme za sazivanje planiranog Sabora, 30. marta 1926. godine, mitropolit Antonije (Hrapovicki) je napisao pismo svim starešinama Pravoslavnih Crkava, protestujući protiv pozivanja na taj Sabor obnovljeničkih „episkopa“. U odgovoru na ovo pismo, Patrijarh Vasilije III je naveo da su pozvani svi delovi Ruske Crkve, uključujući i Mjestobljustitelja Patrijaršijskog prestola, mitropolita Petra (Poljanskog), i na Saboru će biti rešeno pitanje ko je u pravu u ovom crkvenom sporu. Dvanaestog oktobra je mitropolit Antonije poslao pismo na Atos, jeroshimonahu Teodosiju: „Ne brinite zbog naše spremnosti da idemo na Konstantinopoljski sabor. Naravno, nikakvog sabora neće ni biti, ali ako bude i ako odemo, kao što je sv.Flavijan dospeo na razbojnički sabor, onda ćemo naravno sačuvati veru, a odstupnike ćemo anatemisati. Ali, sve dok oni ne kažu poslednju reč, dok cela Crkva ne vaseljenskom saboru ne ponovi prokletstvo patrijahra Jeremije, sve do tada treba sačuvati komunikaciju, da sami sebe ne lišimo spasenja, da oceđujući komarca ne progutamo kamilu.“[82]
 
VIII Vaseljenski Sabor zaista nije održan. Još 5. maja 1926. godine Patrijarh Vasilije III je obavestio obnovljenički Sinod da se Sabor koji je planiran za Trojicu 1926. g. na Svetoj Gori Atos odlaže, zato što je potrebno najpre održati Svepravoslavni Predsaborni sastanak.[83] Uglavnom zbog potrebe pripreme ovog sastanka počeo je da izlazi Patrijaršijski bilten „Orthodoxia“ („Pravoslavlje“), koji je redovno izlazio od 1926. do 1963. godine (obnovljen je 1994. g.). A bivši Konstantinopoljski Patrijarh Meletije je u svom pismu poslatom mitropolitu Antoniju (Hrapovickom) od 27. jula 1927. godine pisao: „Teritorijalni episkopi ne treba da imaju vlast nad crkvama van svoje teritorije i ne treba da mešaju crkve… Na osnovu tog pravila, Vi kao episkop Ruske crkve nemate prava da se mešate u episkopsku upravu van granica vaših crkava“, prećutavši, da pomenuto drugo pravilo Drugog Vaseljenskog Sabora zabranjuje episkopima svih Crkava uzurpiranje tuđih teritorija, i da Konstantinopoljska Crkva nije izuzetak.[84]
 
Simpatije Konstantinopoljskog Patrijarha prema obnovljencima su se pokazale i kasnije. Sedmog decembra 1927. godine Vasilije III je pisao Zameniku Patrijaršijskog Mestobljustitelja, mitropolitu Sergiju (Starogorodskom), kao odgovor na dopis od 20. septembra: „Vest, da je i Vaša situacija vezana za odnose sa civilnom vlašću dobro razrešena, što daje mogućnost nesmetanom radu Sv.Crkve i crkvenim potrebama, predstavlja za nas veliko zadovoljstvo. Nadamo se da će ovaj dobar pravac doprineti koristi Svete Ruske Crkve – celokupne i jedinstvene Ruske Crkve, ali nikako ne jednog Njenog dela, kako je sada podeljena. Kako to obično biva u izuzetnim prilikama, odgovornost za prošlost podjednako pada na mnoge i niko ne može da je prebaci sa jednoga na drugoga.“ Istog dana je Patrijarh poslao pismo obnovljeničkom Sinodu sa obaveštenjem o dobijanju dopisa od mitropolita Sergija u vezi ozakonjivanja dela Crkve na čijem čelu se nalazio i sa izraženom nadom na pomirenje zavađenih strana i sazivanje zajedničkog Sabora.[85]
 
Iste godine Konstantinopoljski Patrijarh je podržao mitropolita Evlogija (Georgijevskog) u konfliktu sa Ruskim Arhijerejskim Sinodom u Sremskim Karlovcima koji je 26. januara 1927. g. doneo odluku da se Vladika Evlogije preda episkopskom sudu, a prethodno mu je zabranjeno da vrši bogosluženje (8. septembra je bila doneta odluka suda u skladu sa kojom je privremena zabrana za mitropolita pretvorena u stalnu). Kada se Zapadno-Evropski mitropolit obratio Patrijarhu Vasiliju III i izložio „spor“, ovaj je kao odgovor napisao: „Nama nimalo nije teško da odlučno izjavimo da je donesena protiv Vas zabrana, kao i bilo koja druga delatnost takozvanog Arhijerejskog Zagraničnog Sinoda kanonski nezakonita i prema tome nama nikakvu crkvenu snagu, jer i samo postojanje ovog samozvanog skupa kao organa uprave je kanonski nepotrebno i ne jedanput je zakonska vlast izdavala ukaze i naloge da je neophodno njegovo raspuštanje i prekidanje njegove bezvredne i štetne delatnosti.“[86]
 
Arhijerejski Sabor RPZC je reagovao cirkularnim pismom od 6. septembra 1927. g. u kome se u mnogome ispravno primećuje: „Sa dubokim žaljenjem smo prinuđeni da izjavimo da naša Ruska Crkva u dane stradanja pod igom boljševičke vladavine trpi od Konstantinopoljske Patrijaršije gonjenja i pritiske, ne manje od onih koje trpi od „Žive Crkve“, od obnovljenaca i drugih raskolnika… Konstantinopoljska Patrijaršija kršeći otvoreno Svete kanone, bez ikakvog odnosa sa Sveruskom Crkvenom Vlašću i čak ne obazirući se na proteste naših jerarha, otcepljuje od naše Crkve mnoge oblasti – Poljsku, Finsku, Estonsku; pokušava da otcepi i druge Njene delove – ruske eparhije u Americi i Zapadnoj Evropi; daje blagoslov za otcepljenje od naše Crkve i autokefalnost Poljske, Ukrajinske i Gruzijske Crkve. Ali je još užasnije sledeće: kada se unutar naše Crkve pojave raskolničke zajednice – „Živa Crkva“, obnovljenci i drugi, onda Konstantinopoljska Patrijaršija stupa u kontakt sa tim poltronima bezbožne sovjetske vlasti, priznaje raskolnički sabor 1923. godine koji je osudio Svetog Patrijarha Tihona na lišavanje čina i monaštva, složi se da pošalje svog predstavnika u Moskvu s ciljem mešanja u pitanja naše Crkve i čak predlaže našem Patrijarhu da ode sa svog prestola i uprazni samu patrijaršiju… U mnogim Pravoslavnim Crkvama se pod pojačanim uticajem Konstantinopoljske Patrijaršije nasilnim merama uvodi novi kalendar, koji svuda izaziva strašne nemire i podele među vernicima. Ne ograničivši se time, Konstantinopoljska Patrijaršija je odlučila, ne obazirući se na Svete kanone i praksu svete Crkve, da prinudno uvede u Finskoj novu pashaliju…U oktobru i novembru ove godine u Moskvi se održava raskolnički sabor obnovljenaca. Konstantinopoljski Patrijarh Vasilije i Aleksandrijski Meletije su se složili da uzmu učešća u ovom neblagodatnom skupu.[87] Na taj način Konstantinopoljska Patrijaršija predstavlja saučesnicu „Žive Crkve“ i obnovljenaca u Rusiji, kao i prekršiocem Svetih kanona o Vaskrsu (Pashi), krivcem za nemire i raskole u svim Pravoslavnim Crkvama:“[88]
 
U avgustu 1927. godine je delegat Konstantinopoljske Patrijaršije, mitropolit Tijatirski German, uzeo učešća u prvoj svetskoj ekumenističkoj konferenciji „Vera i crkveno uređenje“ u Lozani i tokom rada konferencije postao predsedavajući pravoslavne grupe delegata u koju su spadali i mitropolit Evlogije (Georgijevski), zatim protojerej Sergij Bulgakov, profesori N.Glubokovski i N.Arsenjev. Na ovoj konferenciji je bilo i nekoliko privatnih susreta (pod vođstvom Sofijskog mitropolita Stefana), na kojima se razgovaralo o položaju stradalne Ruske Crkve: njenom gonjenju i mogućnostima pomoći od strane bratskih hrišćanskih Crkava.[89]
 
Četvrtog septembra 1928. g. sačinjen je sporazum između Heladske i Konstantinopoljske Crkve koji se ticao 36 eparhija Vaseljenske Patrijaršije koje su se posle Lozanskog sporazuma našle na teritoriji Grčke. U skladu sa aktima Patrijaršije i Sinoda, eparhije „novih teritorija“ (Epira, Južne Makedonije, Zapadne Trakije i većine ostrva Egejskog arhipelaga) su formalno ostale pod upravom Konstantinopoljske Patrijaršije, a ušle u sastav Heladske Crkve (tj. našle su se pod administrativnom upravom Heladske Crkve), a u skladu sa već usvojenim državnim zakonom Grčke br. 3615 od 15. jula 1928. godine.[90]
 
Prijateljski odnosi i lična prepiska Patrijarha Vasilija III i njegovog bivšeg učenika, arhiepiskopa Atinskog Hrizostoma (Papadopulosa) je doprinela uspehu pregovora. U sporazumu koji je ozakonjen od strane grčke vlade, rešeno je nekoliko pitanja: 1. na koji način mitropoliti „novih teritorija“ treba da učestvuju na sednicama Svetog Sinoda Heladske Crkve i drugih administrativnih ustanova; 2. na koji način se oni biraju i pravo Patrijarha da predlaže kandidate i usvaja kandidature; 3. položaj Patrijarha kao najviše crkvene sudske instance čije odluke ne podležu apelaciji; 4. obaveza Heladske Crkve da obaveštava Patrijarha kada se katedre „novih teritorija“ oslobađaju, i kada se one popunjavaju da se u Konstantinopolj šalju protokoli o izboru novih mitropolita, njihovo ispovedanje vere i zakletve na vernost Vaseljenskom Patrijarhu, kao i obaveza obaveštavanja o učešću mitropolita na sednicama Heladskog Sinoda; 5. obaveza mitropolita „novih teritorija“ da šalju godišnji izveštaj Patrijarhu i da pominju njegovo ime na službama; 6. očuvanje potpune kanonske vlasti Patrijarha nad stavropigijalnim manastirima „novih teritorija“ (tj. Atos je ostao pod njegovom direktnom upravom). Dvadeset osmog maja 1929. g. arhiepiskop Hrizostom je pisao Vladiki Vasiliju III da se Heladski Sinod slaže sa svim njegovim uslovima koji se tiču mitropolita „novih teritorija“ uz jednu ispravku – u vreme bogosluženja moraju uz Patrijarha da pominju i Sveti Sinod Heladske Crkve. Na kraju je ta ispravka bila prihvaćena.[91]
 
Godine 1928. Vasilije III je potpuno uobličio pretenzije Konstantinopoljske Patrijaršije na jurisdikciju nad svim pravoslavnim zajednicama i eparhijama van teritorija Pomesnih Crkava. Ipak, ove pretenzije je prihvatila samo Aleksandrijska Crkva, koja je zauzvrat dobila od Fanara priznavanje njenih prava uprave nad svim pravoslavnim zajednicama u Africi, pa tako, faktički, i nad Heladskom Crkvom, koja je pri imenovanju svoga klira za parohije u inostranstvu počela privremeno da ih predaje pod upravu Konstantinopoljske Patrijaršije.
 
U vreme Vasilija III Patrijaršija je i dalje trpela pritiske od strane turske vlade koja nije priznavala njen vaseljenski karakter, kao i od strane „Pape“ Evtima (uglavnom zbog problema prava na imovinu raznih parohija, pogotovo Perske). Ovo je dovelo do delimične izolacije Patrijaršije sve do potpisivanja sporazuma o prijateljskim odnosima između Turske i Grčke 1930. godine. Do kraja 1920. godine turska vlada je zatvorila sve pravoslavne mitropolije Male Azije, a mitropoliti koji su ostali bez svojih eparhija su živeli u zgradi Patrijaršije u svojstvu titularnih jerarha, tako da je Patrijaršija trpela velike finansijske poteškoće. Treba pomenuti takođe da je u vreme Patrijarha Vasilija počelo da se štampa zvanično izdanje Konstantinopoljske Patrijaršije „Pravoslavlje“ („Ortodoksija“).[92]
 
Vladika Vasilije III je preminuo 29. septembra 1929. godine, a 7. oktobra iste godine članovi Konstantinopoljskog Sinoda su izabrali za novog Patrijarha mitropolita Derkoskog Fotija (u svetu Dimitrosa Maniatisa). Godine 1930. premijer Grčke E. Venizelos je zvanično posetio Istanbul i sreo se sa Patrijarhom Fotijem II. To je bila prva poseta predsednika grčke vlade Fanaru. Posle potpisivanja pomenutog sporazuma o prijateljskim odnosima Turske i Grčke, turska vlada je u septembru 1931. g. zvanično priznala vaseljenski karakter Konstantinopoljske Patrijaršije i poslala Fotiju II lični dokument u kome je bilo navedeno njegovo zvanično zvanje. Da bi smirio nemire koji su podelili njegovu američku pastvu na dva tabora – monarhiste i venizeliste (pristalice Venizelosa), Patrijarh Fotije je u avgustu 1930. g. imenovao mitropolita ostrva Krfa, Atinagoru (Spiru, budućeg Patrijarha) za egzarha Severne i Južne Amerike. Arhiepiskop Njujorški Aleksandar i njegova dva vikara su istupili protiv pokušaja Patrijaršije da izmeni autonomnost Američkog egzarhata, ali je njihov otpor slomljen, a oni su potpisali ispravku statuta egzarhata, podčinivši ga Konstantinopolju. Uskoro je arhiepiskop Aleksandar prebačen na ostrvo Krf.[93]
 
Godine 1930. Patrijarh Fotije II je sazvao na Atosu u Vatopedskom manastiru Sinod radi pripreme Svepravoslavnog Sabora. Na tim sednicama su Konstantinopoljsku Patrijaršiju predstavljali mitropolit Trapezuntski Hrisant (Filipidis) i mitropolit Sardski German (Atanasiadis); jedna od najvažnijih tema o kojima se razgovaralo, bila je priprema terena za početak pregovora o problemu bugarske šizme. U to vreme je Patrijarh otpočeo i razmenu studenata između Halkinske bogoslovske škole i Srpske, Rumunske, Poljske Pravoslavne Crkve, kao i sa drugim hrišćanskim konfesijama, pre svega sa anglikanskom.[94]
 
Fotije II je u početku bio vrlo oprezan što se tiče uvođenja novina u Crkvi. Tako mitropolit Antonije (Hrapovicki) u svojim pismima od 8. februara i 15. marta 1930. godine piše atinskom jeroshimonahu Teodosiju (Haritonovu): „Patr. Fotije želi da ga smatraju konzervativnim. Pisali su mi o njemu da je najbolji od savremenih jerarha u Carigradu: na moj pozdrav je odgovorio tek nedavno, jer se moje prvo pismo izgubilo, nije stiglo do njega. O tome me je obavestio o.A(rhim.) Kirik; pa sam ja ponovio, a on odgovorio v(rlo) ljubazno i crkveno… Vaš Patrijarh kao da pod uticajem dešavanja skreće u desno, pa možete da budete mirni. Ako se Rusija oslobodi od boljševika i razgovori o novom stilu će prestati.“[95]
 
Ali, kasnije je Patrijarh Fotije II, kao i njegovi prethodnici, podržao obnovljenički raskol u Ruskoj Crkvi, bio je u potpunom evharistijskom odnosu sa obnovljencima i vrlo naglašeno se distancirao od Moskovske Patrijaršije, ali se nije odlučio na javni raskid odnosa sa njom. Godine 1931. je poslao Sinodu obnovljenaca pozdravnu Božićnu poslanicu u kojoj izražava tugu zbog nepostojanja „smirenja“ u Ruskoj Crkvi.[96]
 
Kao što je već rečeno, početkom 1920-ih godina, Konstantinopoljska Patrijaršija je uporno sprovodila ideju da njoj obavezno bude potčinjena vascela pravoslavna dijaspora, što je vrlo negativno uticalo na položaj zagraničnih parohija Ruske Pravoslavne Crkve. U pismu od 30. maja 1931. g. Patrijarh Fotije II piše Srpskom Patrijarhu Varnavi o tome da Konstantinopoljska Patrijaršija ima zajedničko mišljenje „po pitanju kanonskog položaja pravoslavnih crkvenih zajednica i kolonija u dijaspori i van granica pravoslavnih autokefalnih crkava, da sve te crkvene zajednice, bez obzira na nacionalnost, treba da budu potčinjeni našem Svetom prestolu.“[97]
 
Petog februara 1931. g. kod Patrijarha Fotija II u Istanbul je doputovao mitropolit Evlogije (Georgijevski) u pratnji sekretara Eparhijske uprave Zapadnoevropske eparhije Ruske Crkve, T.A.Ametistova. Posle učešća sa arhiepiskopom Kenteberijskim na molebnu u Londonu za mnogostradalnu Rusku Crkvu, Vladiki Evlogiju je po naredbi Zamenika Mjestobljustitelja Patrijaršijskog prestola, mitropolita Sergija, od 1. juna 1930. godine bilo oduzeto upravljanje Ruskom Crkvom u Zapadnoj Evropi i našao se u vrlo nezgodnoj situaciji. Tako da se on bez pismene dozvole obratio Vaseljenskom Patrijarhu sa molbom da njegovu eparhiju primi u svoju jurisdikciju Na drugom zasedanju je ovim povodom Konstantinopoljski Sinod doneo rezoluciju: zapadnoevropske ruske parohije su primane pod upravu Vaseljenske Patrijaršije, uz očuvanje unutrašnje samostalnosti, kao posebna ruska pravoslavna crkvena organizacija, a mitr. Evlogije je imenovan za Patrijarhovog egzarha, paralelno sa postojećim u Londonu egzarhom grčkih parohija u Evropi, mitropolitom Germanom. Sedamnaestog februara 1931. godine Patrijarh Fotije je potpisao odgovarajući Tomos u kome se pominje privremeni karakter Ruske pravoslavne egzarhije Vaseljenske Patrijaršije u Evropi.[98]
 
Malo posle toga – 30. aprila 1931. g. bila je donesena odluka Zamenika Patrijaršijskog Mjestobljustitelja i Privremenog Svetog Sinoda o predmetu mitropolita Evlogija koji je zajedno sa svim sveštenoslužiteljima koji su bili sa njim u crkvenim odnosima predat sudu arhijereja, i zabranjeno mu je vršenje sveštenosluženja do sabornog suda ili do pokajanja i lišen je prava raspolaganja crkvenom imovinom.[99]
 
Postupak Patrijarha Fotija II je izazvao i protestnu notu mitropolita Sergija (Stragorodskog) od 6. juna 1931. g. u kojoj se osporava kanonska ispravnost pripajanja ruskih crkava Zapadne Evrope Konstantinopoljskoj Patrijaršiji. U svom odgovoru od 25. juna Fotije II je obećao da će ruske parohije ostati u trenutnom statusu samo do trenutka obnove jedinstva Ruske Crkve i sazivanja Sabora Pravoslavnih Crkava, ali je odbio da oslobodi mitropolita Evlogija iz svoje jurisdikcije, potpuno faktički opravdavajući tako svoju otmicu dela Moskovske Patrijaršije: „Od strane naše Velike Hristove Crkve bilo bi neumesno i nedopustivo dalje otezanje da se umešamo u ovaj problem u skladu sa svojim dugom i pravom i kao kanonski sudija u ovoj oblasti, gde je pravoslavnom narodu pretila bura i da kao oni kojima je poverena briga o potrebama Pravoslavnih Crkava svuda…“ Novi dopisi koje je mitropolit Sergije poslao 15. oktobra 1931. g. i 1933. g. u kojima se argumentovano dokazuje kanonska neispravnost primedbi Patrijarha Fotija, ostali su bez odgovora.[100]
 
Prvojerarh Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve, mitropolit Antonije, takođe je reagovao vrlo negativno. U pismima grofu J.P.Grabe od 27. februara i 16. marta 1931. g. on je s negodovanjem pisao: „Evlogijanska epopeja je čak i mene zaprepastila neverovatnim nepoštovanjem prema ruskoj zajednici. Ti glupani uopšte ne razumeju da bilo kakve aktivnosti vaseljenskog Patrijarha van svoje dijeceze imaju snagu ne veću od one koju bi imale aktivnosti neke kuvarice, a da Svet.Fotije ima isto toliko prava da prizna Evlogijevski Egzarhat koliko i Matrena Sidorova, njegova kuvarica. A novinarski idioti pišu: „M(itr) E(vlogije) je učvrstio svoj položaj, osnažio ga… Atinski prostaci i dan danas uobražavaju da je Patr.Fotije, proglasivši Evlogija egzarhom, potčinio sebi svu Evropu, pa se oni brinu da on, Evlogije, meni ne učini neke nove neprijatnosti koristeći prava egzarha (?).“[101]
 
Nekanonske aktivnosti Konstantinopoljske Patrijaršije su navele Zamenika Patrijaraškog Mjestobljustitelja Moskovske Patrijaršije da 30. septembra 1931. g. odbije učešće u dogmatskoj komisiji u Londonu u vezi pitanja objedinjenja sa anglikancima, a potom i u Prosinodu (Predsabornom sastanku) na Atosu, o čemu je mitropolit Sergije 12. aprila 1932. g. obavestio predstavnika Konstantinopoljske Patrijaršije u Moskvi, arhimandrita Vasilija (Dimopulo), a 13. aprila i Patrijarha Fotija. Posle toga je i Srpska Pravoslavna Crkva, koja je protestovala protiv primanja mitropolita Evlogija pod Konstantinopoljsku upravu, preko svojih delegata (episkopa Bačkog Irineja i Tomočkog Emilijana) zamolila da Prosinod zakazan za 12. juna 1932. godine bude odložen (sličnu molbu su imale i Jerusalimska i Heladska Crkva), sa čim je Patrijarh Fotije morao da se složi.[102] Na zakazanom za 12. avgust 1932. g. Arhijerejski Sabor RPZC planirano je kritičko razmatranje odluke Atinskog Predsabornog skupa, ali se ispostavilo da to nije bilo potrebno.[103]
 
Treba pomenuti da su 18. oktobra 1931. g. pet pravoslavnih jerarha (mitropoliti Tijatirski German, Tirski i Sidonski Teodosije, Tesalijski Polikarp, Patoski Leontin i episkop Novosadski Irinej), u prisustvu anglikanskih episkopa i prelata održali u londonskoj crkvi Konstantinopoljske Patrijaršije liturgiju sv. Jovan Zlatousta, posle koje je Vladika Irinej koji je predstavljao Srpsku Crkvu, održao na ruskom jeziku vatrenu propoved o stradanjima i mučeničkom vencu Ruske Crkve koju su iz delova prevodili na grčki jezik.[104]
 
U leto 1935. g. mitr. Evlogije je dobio poziv da doputuje u Sremske Karlovce od Srpskog Patrijarha Varnave, kao predsedavajućeg na planiranom sastanku ruskih zagraničnih arhijereja po pitanju njihovog ujedinjenja. Vladika Evlogije je o tom pozivu obavestio Konstantinopoljskog Patrijarha, pa je u datim okolnostima Fotije II u odgovoru od 30. septembra dao svoju saglasnost na putovanje svog egzarha: „Kao što znate Vi, Vaša Eminencijo, i svi ostali, mi smo duboko potišteni i ožalošćeni sudbinom Svete sestrinske Crkve Ruske i osećajući da je ta žalost još porasla zbog tužne slike koja ruši silu i slavu Svete Ruske Crkve pred licem kako pravoslavnog tako i sveg hrišćanskog sveta, međusobne svađe i podele njenih jerarha koje nanose štetu i čarima koje poseduje Sveta Pravoslavna Crkva, pa stoga ne možemo da ne blagoslovimo od sve duše svaki napor koji je usmeren na obnovu mira i jedinstva i da se ne priključimo molitvi ka Gospodu, pružajući i svoj tome doprinos.
 
Pa usled toga s radošću obilno prinosimo Vašoj dragoj Eminenciji, prema sinodalnom određenju, naš blagoslov Vašeg putovanja u Jugoslaviju zbog navedenog svetog cilja… A što se tiče posebno tvrdnji o postojanju naše delatnosti sa ciljem, i najmanjim, da prisvojimo nasleđe Svete Ruske Crkve koja je upala u probleme ili imovinu parohija – tj. tvrdnji koje su izmišljene i šire se bez straha Božjeg, mi, odvraćajući svoje lice, kao odgovor na te nečasne misli možemo reči samo jedno, da je naša Velika Crkva, kao majka puna ljubavi, često kroz istoriju otvarala i poklanjala svojoj deci blaga, pa čak bila i lišavana istih od njih samih, ali nikada nije dirala, niti želela da se u svoju korist dirne u njihova blaga.“[105]
 
Ipak, upravo je činjenica pripadnosti ruske Zapadnoevropske egzarhije Konstantinopoljskoj Patrijaršiji postala glavni razlog neuspeha pomirenja i ujedinjenja. Na tu činjenicu krasnorečivo je skrenuo pažnju sam mitropolit Evlogije u svom pismu Patrijarhu Fotiju II, u kome podrobno opisuje Arhijerejski sastanak iz novembra 1935. g.: „Naši episkopi iz nekog razloga žele mene da istrgnu iz uprave Vaše Svetosti, ali ja i moja pastva se nećemo složiti sa tim, jer u otačkom pokroviteljstvu vidimo jedini oslonac svog kanonskog postojanja.“[106]
 
Međutim i položaj Konstantinopoljske Patrijaršije je bio i dalje komplikovan. Trećeg decembra 1934. g. turski parlament (Velika narodna skupština) je zabranila nošenje religiozne odeće sveštenstvu svih denominacija, osim njihovim vođama, van mesta ispovedanja kulta. U junu 1935. g. zakon je stupio na snagu za pravoslavno sveštenstvo, iako je izazvao veliko nezadovoljstvo Patrijarha Fotija.[107] U Grčkoj je ovo izazvalo buru protesta; vice predsednik lige grčko-turskog prijateljstva je dao ostavku. Samo su energične mere koje je preduzeo premijer E. Venizelos ostavile mogućnost da se izbegne raskid odnosa između dve zemlje.
 
U leto 1935. godine turske vlasti su odlučile da pretvore hram Svete Sofije od džamije u muzej. Petog juna iste godine vlada je dostavila Velikoj narodnoj skupštini na usvajanje zakon o religioznoj svojini, koji je sve konfesije postavio u zavisan položaj pred vlašću i učinio da njihovi rukovodioci snose odgovornost pred državom. U cilju nadzora u oblasti religiozne i kulturne svojine, kao i socijalnih ustanova u zajednicama, planirano je osnivanje Službe religiozne svojine. Pri tom se svojina nemuslimanskih organizacija predavala na upravljanje izbornim odborima parohija. Kupovati ili prodavati svojinu se moglo samo uz saglasnost Službe. Godine 1936-1937. ova Služba je čak pokušala da imenuje svoje upravnike u svakoj od zajednica, ali zbog intervencije grčke vlade ova mera je poništena. Parohijski odbori koji su bili izabrani 1928. g. su očuvali realnu kontrolu nad crkvenom svojinom do kraja 1940-ih godina, uz prećutnu saglasnost turske vlade (tek 1949. g. prava pravoslavnih zajednica na imovinu su bila zvanično priznata).[108]
 
Dvadeset devetog decembra 1935. g. preminuo je Patrijarh Fotije II. Sutradan posle njegove smrti u Fanar je došao šef policije Istanbula i počeo da ispituje koji su kandidati za Patrijarha, odgovorili su mu, da u Sinodu ima 13 članova i svaki od njih može biti kandidat. Najverovatniji naslednik Patrijarha Fotija bio je mitropolit Halkidonski Maksim (Vaporcis) za kog su svoje glasove želeli da daju sedam članova Sinoda. Ali je njegova kandidatura bila neprihvatljiva za turske vlasti, jer je mitropolit Maksim bio jedan od glavnih protivnika zakona od 3. decembra 1934. g. Istovremeno je od grčke vlade u Fanar stigao telegram sa preporukom da se izabere mitropolit Imvrosijski Jakov. Vladika Maksim je u odgovoru, uz podršku sedam članova Sinoda, izjavio da ni grčka, ni turska vlada nemaju prava da se mešaju u izbore. Šesnaestog januara 1936. g. na dan izbora Konstantinopoljskog Patrijarha ispred Fanara se skupila ogromna gomila koja je zahtevala da se izabere mitropolit Imvrosijski. Ali je većina članova Sinoda, ipak, (verovatno pod pritiskom turskih vlasti) glasala za mitropolita Iraklijskog Venijamina (Kirijaku) koji je postao Patrijarh Venijamin I. Turska vlada je odmah priznala te izbore i 18. januara je sprovedena intronizacija Patrijarha. Vladika Venijamin se rodio 1871. g., 1891. g. je završio Duhovnu Akademiju i do 1899. g. radio kao učitelj u gradu Magnezija (Grčka). Od 1912. g. je služio kao mitropolit Rodoski, 1914-1925. g. kao mitropolit Filipoljski, 1925-1933. g. kao mitropolit Nikejski i od 1933. g. kao mitropolit Iraklijski.[109]
 
U vreme Venijamina I produžena je politika prisvajanja tuđih eparhija od strane Konstantinopoljske Patrijaršije (istina, 12. aprila 1937. g., posle dugih pregovora, priznata je autokefalnost Albanske Pravoslavne Crkve). Tako je 1936. g. posle ubistva mitropolita Riškog (Pomera), Letonska Pravoslavna Crkva, bez saglasnosti Moskovske Patrijaršije, prešla pod upravu Konstantinopoljskog Patrijarha. Dvadeset devetog marta 1936. g. mitropolit Tijatirski German je predvodio hirotoniju u episkope i dodelu čina mitropolita Riškog i Letonskog Avgustina (Petersona), koji do tada bio garnizonski sveštenik u Daugaviplsu. Godine 1938. u Americi je od 37 parohija koje su napustile unijatstvo osnovana eparhija Karpatsko-Ruska pod upravom Vaseljenske Patrijaršije, a koja i danas postoji. Naredbom od 29. decembra 1939. g. Patrijarh Venijamin je ostavio Zapadnoevropski egzarhat kao autonomni ruski egzarhat u krilu Vaseljenske Patrijaršije.
 
Godine 1938. sv. arhiepiskop Jovan (Maksimovič) u izveštaju Drugom Saboru svih zagraničnih crkava Ruske Pravoslavne Crkve je u mnogome bio u pravu govoreći: „Ne ograničavajući se u svojim težnjama da potčine sebi delove Rusije, Konstantinopoljski patrijarsi su počeli da govore, da je pripajanje Kijeva Moskovskoj patrijaršiji nekanonsko i da ranija Južno-ruska Kijevska mitropolija treba da bude pod upravom Konstantinopoljskog prestola… Sledeći logičan korak Vaseljenskog patrijarha će biti da objavi da je cela Rusija pod upravom Konstantinopolja… Drugim rečima, Vaseljenska patrijaršija, koja teoretski obuhvata celu vaseljenu, ali praktično ima vlast samo nad nekoliko eparhija, a u na drugim mestima samo vrši površni nadzor i za to dobija neki prihod, koja je kod svoje kuće gonjena od strane vlade i koju ne podržava nijedna državna vlast u inostranstvu, izgubivši svoj značaj kao držalac istine i koja je sama postala izvor podela, a koju je u isto to vreme zahvatilo neverovatno vlastoljublje – jadan je prizor koji podseća na najgore periode u istoriji Konstantinopoljske katedre.“[110]
 


 
NAPOMENE:

  1. Nanakis A. Istoriя Vselenskogo Konstantinopolьskogo Patriarhata v XX stoletii // Pravoslavnaя Cerkovь v Vostočnoй Evrope XX vek. Kiev, 2010. S. 30-31, 40.
  2. Missionerskiй sbornik. Rяzanь. 1914. № 12. S. 987.
  3. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 31-32.
  4. Aktы Svяteйšego Tihona, Patriarha Moskovskogo i vseя Rossii, pozdneйšie dokumentы i perepiska o kanoničeskom preemstve vыsšeй cerkovnoй vlasti. 1917-1943 / Sost. M.E. Gubonin. M., 1994. S. 58-59, 324.
  5. Tam že. S. 129-133.
  6. German V, Patriarh Konstantinopolьskiй // Pravoslavnaя эnciklopediя. T. XI. M., 2006. S. 263.
  7. Svящennik Sergiй Govorun. Dorofeй (Mammelis), mitropolit // Pravoslavnaя эnciklopediя. T. XVI. M., 2007. S. 24-25.
  8. Moss V. Pravoslavnaя Cerkovь na pereputьe (1917-1999). SPb., 2001. S. 82, 86.
  9. The Washington Post. 8.04.1919.
  10. Greciя // Pravoslavnaя эnciklopediя. T. II. M., 2006. S. 386.
  11. Moss V. Ukaz. soč. S. 82.
  12. Pravoslavie i эkumenizm. Dokumentы i materialы 1902-1998. M., 1999. S. 69-70.
  13. Tam že. S. 76.
  14. Svящennik Sergiй Govorun. Ukaz. soč. S. 25.
  15. Tam že. S. 24-25.
  16. Moss V. Ukaz. soč. S. 87.
  17. Tam že. S. 92.
  18. Tam že. S. 92-93; Delimbasis A.D. Pascha of the Lord, Creation, Renewal, and Apostasy. Athens, 1985. P. 662.
  19. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 34-37.
  20. Svящennik Dimitriй Uspenskiй. Znamenie nad Afinami // Starый stilь lučše novыh dvuh. Čto takoe kalendarnaя reforma. M., 2004. S. 134.
  21. New York Times. 1.01.1922.
  22. Protoiereй Vladislav Cыpin. Istoriя Russkoй Cerkvi 1917-1997. M., 1997. S. 572.
  23. Episkop Nikolaj Velimirović. Sabrana dela. Knj. 10. Hilmestir, 1983. S. 467.
  24. Svящennik Srbolюb Miletič. Meletiй (Metaksakis): mitropolit, arhiepiskop, Papa i Patriarh // saйt: pravoslavie.ru
  25. Delimbasis A.D. Opt. cip. P. 661.
  26. Project Canterbury, Anglicanism and Orthodoxy.
  27. Sm.: Dobkin M. Smyrna 1922: the Destraction of a City. New York, 1971.
  28. Greciя. S. 386.
  29. Bundesarchiv Berlin (BA), R 5101/23173. Bl. 41.
  30. Moss V. Ukaz. soč. S. 94.
  31. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 38-39; Ergene T. Istikll harbinde Trk ortadokslari (The Turkish Orthodox in the War of Independence). Istanbul, 1951. P. 25-26.
  32. Oriento Moderno (Rome). 15.11.1922. P. 382-383.
  33. Moss V. Ukaz. soč. S. 101; Great Britain, Parliamentary Papers, Lausanne Conference on Near Eastern Affairs, 1922-1923, Records of Proceedings and Draft Terms of Peace, Turkey. 1923. № 1. 1814. P. 336.
  34. Cerkovnыe vedomosti. Sremski Karlovcы. 1923. № 1, 2.
  35. Treba imati na umu da se Mitropolit Antonije obratio jednom političkom skupu sa prevashodnom željom da zaštiti Konstantinopoljsku Patrijaršiju i pravoslavne Grke od progona turskih vlasti, zbog čega je njegova izjava više politički konotirana bez, za tu svrhu i priliku nepotrebnih, pa možda i štetnih,eklisioloških preciziranja (Prim. ured).
  36. Moss V. Ukaz. soč. S. 101.
  37. Igumen Hariton Valaamskiй. K istorii vvedeniя novogo stilя na Valaame. B/m, 1927. S. 115.
  38. Gosudarstvennый arhiv Rossiйskoй Federacii (GARF), f. 6343, op. 1, d. 4, l. 177-186.
  39. Troickiй S.V. Čto takoe „Živaя cerkovь“. Belgrad, 1927. S. 34-36.
  40. Episkop Triadickiй Fotiй (Siromahov). Rokovoй šag po puti k otstupleniю // Pravoslavnaя Rusь. 1994. № 1. S. 7-10, 15.
  41. Tam že.
  42. Troickiй S.V. Budem vmeste borotьsя s opasnostью // Žurnal Moskovskoй Patriarhii (ŽMP). 1950. № 2. S. 37, 46-47; Jeromonah Sava (Janjić). Ekumenizam i vreme apostasije. Prizren, 1995. S. 11
  43. Episkop Nikon (Rilickiй). Episkop Nikon (Rilickiй). Žizneopisanie Blaženneйšego Antoniя, Mitropolita Kievskogo i Galickogo. Nью-Йork, 1961. T. 10. S. 38.
  44. Monah Gorazd. Quo vadis, Konstantinopolьskaя Patriarhiя? // Pravoslavnaя Rusь. Džordanvill. 1992. № 2. S. 7.
  45. Cerkovnыe vedomosti. 1923. № 19, 20.
  46. Moss V. Ukaz. soč. S. 110.
  47. Яkimčuk I. Raskol v Эlladskoй Pravoslavnoй Cerkvi v 20-m veke. Dissertaciя na soiskanie učenoй stepeni kandidata bogosloviя. Sergiev Posad. 1999. S. 69-70.
  48. Cerkovnыe vedomosti. 1924. № 11, 12.
  49. Troickiй S.V. Budem vmeste borotьsя s opasnostью. S. 46.
  50. Cerkovnыe vedomosti. 1923. № 19, 20; The Julian Calendar // Orthodox Life. Jordanville. 1995. № 5. P. 26.
  51. Moss V. Ukaz. soč. S. 104; Pallis A.A. Greeks Abroad. Athens, 1953. P. 187.
  52. National Geographic. November 1925. P. 584.
  53. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 39; Times. London. 3.10.1923, 6.10.1923, 21.11.1923.
  54. Gorčakov K.M. Vozbuditeli raskola. Pariž, 1927. S. 29.
  55. Svящennik Srbolюb Miletič. Ukaz. soč.
  56. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 39.
  57. Oriente Moderno. 15.01.1924. P. 30.
  58. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 40.
  59. Moss V. Ukaz. soč. S. 109-110.
  60. Arhiepiskop Serafim (Sobolev). O novom i starom stile // Starый stilь lučše novыh dvuh. Čto takoe kalendarnaя reforma. S. 112-113.
  61. Grigoriй VII, Patriarh Konstantinopolьskiй // Pravoslavnaя эnciklopediя. T. XII. M., 2006. S. 604-605.
  62. Cerkovnыe vedomosti. 1924. № 9-10.
  63. Sm.: Troickiй P. Patriarh Grigoriй VII i bolьševiki. Pariž, 1932.
  64. Rossiйskiй gosudarstvennый arhiv socialьno-političeskoй istorii (RGASPI), f. 89, op. 4, d. 89, l. 14.
  65. Izvestiя. 1924. 1 iюnя.
  66. Aktы Svяteйšego Tihona, Patriarha Moskovskogo i vseя Rossii. S. 322-324; Protoiereй Vladislav Cыpin. Ukaz. soč. M., 1997. S. 112-113.
  67. Sledstvennoe delo Patriarha Tihona. M., 2000. S. 377; Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь v sovetskoe vremя (1917-1991). Materialы i dokumentы po istorii otnošeniй meždu gosudarstvom i Cerkovью. Kn. 1. M., 1995. S. 210-211.
  68. Monah Gorazd. Ukaz. soč. S. 8.
  69. Troickiй S.V. Istoriя samočinnoй karlovackoй organizacii // Cerkovno-istoričeskiй vestnik. Moskva. 2001. № 8. S. 41.
  70. Episkop Nikon (Rilickiй). Ukaz. soč. T. 6. S. 164-165.
  71. Arhiepiskop Nafanail (Lьvov). Besedы o Svящennom Pisanii i o vere i Cerkvi. T. 5. Nью-Йork, 1995. S. 5.
  72. Kiš Э. Pravoslavnaя Cerkovь v Vengrii v XX stoletii // Pravoslavnaя Cerkovь v Vostočnoй Evrope XX vek. S. 209, 212; Moss V. Ukaz. soč. S. 95.
  73. Aktы Svяteйšego Tihona, Patriarha Moskovskogo i vseя Rossii. S. 304.
  74. Pisьma Blaženneйšego Mitropolita Antoniя (Hrapovickogo). Džordanvill, 1988. S. 164-165.
  75. Monah Gorazd. Ukaz. soč. S. 7-8.
  76. Tam že. S. 320-321.
  77. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 41.
  78. Tam že. S. 41-42.
  79. The Christian East. September 1925. P. 114-116.
  80. Kuznecov A.I. Obnovlenčeskiй raskol v Russkoй Cerkvi // „Obnovlenčeskiй“ raskol. Sost. I. Solovьev. M., 2002. S. 405-407, 409-410, 418, 430.
  81. Protoiereй Vladislav Cыpin. Ukaz. soč. S. 113.
  82. Pisьma Blaženneйšego Mitropolita Antoniя (Hrapovickogo). Džordanvill, 1988. S. 195.
  83. Tulьskie Eparhialьnыe Vedomosti. 1926. № 5.
  84. GARF, f. 6991, op. 1, d. 748, l. 24-25.
  85. Aktы Svяteйšego Tihona, Patriarha Moskovskogo i vseя Rossii. S. 534-535.
  86. Mitropolit Evlogiй (Georgievskiй). Putь moeй žizni. Vospominaniя Mitropolita Evlogiя (Georgievskogo), izložennыe po ego rasskazam T. Manuhinoй. M., 1994. S. 564-565.
  87. Эtot „Sobor“ planirovalsя, no ne sostoяlsя.
  88. Arhiepiskop Nikon (Rilickiй). Ukaz. soč. T. 7. S. 204-206.
  89. Pravoslavie i эkumenizm. Dokumentы i materialы 1902-1998. S. 76-84.
  90. Papatomas G.D. Istoriя Эlladskoй Cerkvi v XX stoletii // Pravoslavnaя Cerkovь v Vostočnoй Evrope XX vek. S. 62, 74.
  91. A New Study of the Patriarchal and Synodical Act of 1928, by Metropolitan Demetrios of Sebasteia. эlektr. versiя.
  92. N.E.N. Vasiliй III, Patriarh Konstantinopolьskiй // Pravoslavnaя эnciklopediя. T. VII. M., 2004. S. 99; Nanakis A. Ukaz. soč. S. 42.
  93. Tam že. S. 42-43; Nelюbov B.A., Э.P.G. Afinagor I, Patriarh Konstantinopolьskiй // Pravoslavnaя эnciklopediя. T. IV. M., 2002. S. 85-86.
  94. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 43.
  95. Pisьma Blaženneйšego Mitropolita Antoniя (Hrapovickogo). S. 218-219.
  96. Vestnik Svящennogo Sinoda. Moskva. 1931. № 1-2.
  97. GARF, f. 6991, op. 1, d. 748, l. 24.
  98. Mitropolit Evlogiй (Georgievskiй). Ukaz. soč. S. 570-574.
  99. ŽMP. 1931. № 6. S. 2-4.
  100. Tam že. S. 1-2, 1931. № 7-8. S. 1-2, 1933. № 16-17. S. 3-4; Cerkovnый vestnik. Pariž. 1931. № 7. S. 3-8; Protoiereй Vladislav Cыpin. Ukaz. soč. S. 570.
  101. Pisьma Blaženneйšego Mitropolita Antoniя (Hrapovickogo). S. 238-239.
  102. ŽMP. 1932. № 9-10. S. 1-2, № 11-12. S. 2-3; Troickiй S.V. Istoriя samočinnoй karlovackoй organizacii. S. 57.
  103. GARF, f. 6343, op. 1, d. 122, l. 1.
  104. Pravoslavie i эkumenizm. Dokumentы i materialы 1902-1998. S. 114-115.
  105. Mitropolit Evlogiй (Georgievskiй). Ukaz. soč. S. 580-583.
  106. Tam že. S. 588.
  107. Moss V. Ukaz. soč. S. 196-197.
  108. Nanakis A. Ukaz. soč. S. 43-44.
  109. Veniamin I, Patriarh Konstantinopolьskiй // Pravoslavnaя эnciklopediя. T. VII. M., 2004. S. 656.
  110. Moss V. Ukaz. soč. S. 99.

 


Prevod sa ruskog:
Olivera Jerinić

Korektura:
Rodoljub Lazić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *