NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » Koliko „košta“ spasenje?

Koliko „košta“ spasenje?

Pitanje:
Pomaže Bog, dragi Oče!
Moje pitanje se tiče odnosa pravoslavnog hrišćanina prema novcu i materijalnim dobrima. Pritom mislim na vernika koji veru ne doživljava formalno, već iskreno veruje da ga samo uska i trnovita staza, može dovesti do željenog cilja – spasenja.
Kada je bogati mladi knez, postavio to pitanje Gospodu, dobio je nepovoljan odgovor. Nije bio spreman da svoje spasenje tako skupo plati. Čini mi se da je u crkvi uvek više onih koji bi jeftino da prođu, a manje udovica koje su spremne da daju i poslednji dinar radi nebeskog carstva. S obzirom da moji prihodi prevazilaze moje potrebe, u mogućnosti sam da novčano pomažem siromašne i da prilažem crkvi. Međutim, uvek sam u dilemi da li je to dovoljno, i pitam se nisam li poput gordog fariseja koji uredno daje desetak od svega što stekne, misleći da tako ugađa Bogu. Moj sveštenik smatra da nije greh čuvati novac za „ne daj Bože“. Njegovo mišljenje mi nije umirilo savest, s obzirom da sam neprestano okružen ljudima kojima je potreban novac za lečenje, hranu i osnovne životne potrebe. Ako verujemo da smo u Hristu svi braća, zar ne bi trebalo sve bratski da delimo, kao što su prvi hrišćani činili? Nije li licemerno na rečima verovati u Boga, a u srcu svu nadu polagati na materijalne vrednosti? Pritom, jasno nam je rečeno u Jevanđelju kako prolaze oni koji sada pune svoje žitnice, da bi sutra mogli da uživaju! I za kraj, postavio bih pitanje, kako u ova poslednja vremena, kada je novac za većinu ljudi preuzeo ulogu boga, ispravno shvatiti Hristove reči da je teško bogatome ući u carstvo nebesko!

Ivan

 


 

Odgovor:

Dragi Ivane,

Ne košta nikog ništa i opet košta sve i svašta i ono je najskuplje! Tako dramatično pitate tako vam i odgovaram.

Bogopoznanje, dakle to logosno osvećenje naše prirode, i zatim podizanje iste u Hristu Isusu Gospodu našem iz ove smrti u Njegov Život nije produkt koji je za neku kupo-prodaju. Taj proces našeg antropološkog samo-poznanja ko smo, možemo da nazovemo i spasenjem, ali je više naše podizanje, tj. vraćanje, iz pale prirode u našu originalnu. I to se dešava u našem Novom Adamu Bogočoveku Isusu Hristu. Spasenje se opisuje kao proces našeg čupanja iz smrti ne toliko iz fizičke, jer ćemo svejedno vaskrsnuti, nego one kategorije smrti egzistencije koja je u potpunom logosnom promašaju sebe-poznanja. A to je u suštini uvek naše Bogopoznanje. Podizanje naše prirode je jedino moguće u Telu Hristovom – Crkvi, a tako i svima nama zajedno okupljenim oko Njega. Zato je Homjakov u pravu kada kaže „da van Crkve nema spasenja“.

Stara je i mnogo puta dokazana istina da za izgrađenog čoveka materijalna blaga uopšte nisu problem za spasenje. Ona su problem samo za one koji u njima vide smisao svog života da tako više od njih ne znaju niti vide. Na žalost, to je uobičajena pojava. Problem nastaje kada se blaga izaberu umesto spasenja i sav život usmeri na to „stjažanije“, to srebroljubivo zadobijanje, grabljenje, kada ljudi postanu robovi onom što su na razne načine stekli. Jer tada oni služe bogu mamonu da na žalost i ne vide koliko se, uprkos svom bogatstvu, već muče u ovom životu.

Zar Stefan Nemanja nije bio bogat? I mnogi pravoslavni vizantijski carevi, i ruski, kao i naši blagočestivi kraljevi? Zar Gospod ne reče: ćesaru ćesarevo, a Bogu Božije?

Vi donekle govorite u ravni komunističkog humanizma ravnopravnosti i podele. Ne, time se Hristos nije bavio, jer je odlučno odbio da deli imanje između one zavađene braće. U stvari, on je odlučno odbio da deli to imanje o čemu čitamo kod sv. ap. Luke (Lk 12, 13). Odbija da deli, ali odmah tu malo niže napominje da se čuvaju srebroljublja. Dakle on ne osuđuje materijalna blaga „jer život ne zavisi od toga koliko čovek ima“ (st. 15).

Citat na koji se oslanjate kada mladić zbog bogatstva nije pošao za Gospodom odnosi se na sve nas koji bismo da idemo za Njim a da i dalje potpuno budemo prisutni u ovom i ovakvom životu. Nije tu samo reč o materijalnom blagu nego o filosofiji života koju mi ovde u svetu živimo. Jer često čujemo: pa nisam ja kaluđer da sad tako moram da živim…?! I kada već govorimo o monaštvu ove evanđelske reči upućene ovom mladiću tekstualno čine sadržinu Čina monaškog postriga. One pokazuju taj odlazak iz ovog sveta sa kojim ostavljamo sve (samo u današnjem modernom monaštvu vidimo većinom suprotno).

Pazimo ovde, zar je Gospod tražio od Josifa Arimateja da se odrekne bogatstva i krene za njim? Ili od Nikodima? Čak ni od mitra nije to tražio, a ovaj je grabljenjem stekao bogatstvo. Ne, nego je prihvatio kao podvig kada se njegovo srce pokrenulo prema pokajanju da je bio spreman polovinu stečenog bogatstva da vrati onima od kojih je uzeo. Uprkos drugoj polovini koju nije dao Hristos mu govori: „danas dođe spasenje domu ovom“ (Lk. 19, 9). To i dalje govori da Hristos ne deli nego gleda na pokajničke pokrete našeg srca kao i ljubav prema našem bližnjem (jer Zakhej reče: „i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko“). Dakle i pored toga što jasno vidimo da je on dao samo polovinu svog bogatstva Hristos mu govori da je zadobio spasenje. Dakle, on gleda realne pokrete našeg srca, a ne na naš novčanik. Zapamtimo to! Jer postoji i još jedna istina: „a ko ne radi da i ne jede“.

Bogatstvo smeta samo kod pronalaska unutrašnje sreće, u samom bogatstvu, i lažne sigurnosti na šta je bogatašu Gospod rekao „bezumni“(Lk. 12, 20). O tome danas odlično svedoči ideologija kapitalističkog liberalizma na kojoj se održavaju i izazivaju ratovi samo radi bolje ekonomije i novca. I svi smo iskusili tu stihiju, jaki eksploatacijom, a slabi uvek kao nepokajani Zakhej usrdnim služenjem jačima, a, recimo i to, i izdajom naših nacionalnih interesa koju danas vidimo. Da, bogatstvo smeta u gorepomenutom slučaju: e pa, dušo toliko si se obezbedila, nagrabila a sada samo sedi, jedi i pij. I naravno, i nama će biti rečeno „bezumniče“, evo u ovu noć imaju da uzmu tvoju dušu.

Uopšte nije „greh“ da neko bude bogat, jer ako svojim umnoženim talentima imaš daj onoliko koliko možeš. Ako imaš taj osećaj davanja, ali u toj meri da bi raspolagao (imao) za sve vreme tvog života da daješ onda je tebi bogatstvo na spasenje. Zato i čitamo u Svetom Pismu: „Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se reči Gospoda Isusa koju on reče: Blaženije je davati nego primati.“ (DA 20, 35).

o. Ljuba

Jedan komentar

  1. Hristos Vaskrse,

    Oče Ljubo,

    Hvala vam na iscrpnom odgovoru, i uopšte na dugogodišnjem trudu koji ulažete da Jevanđelje, koje je za većinu nas isuviše tvrd zalogaj, učinite svarljivom hranom. Iako formalno niste u SPC, kao svaki dobar pastir, niste napustili stado iz koga i sami potičete.
    Molim vas da i ubuduće nastavite da darove koje ste dobili, delite svima koji ih sa nadom prose. Kao što i sami znate, u našem narodu je velika glad za istinom, a ona se sve ređe nalazi i u samoj crkvi. Otac laži, odlično radi svoj posao, moramo priznati.

    Svako dobro od Gospoda,

    Ivan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *