Колико „кошта“ спасење?

Питање:
Помаже Бог, драги Оче!
Моје питање се тиче односа православног хришћанина према новцу и материјалним добрима. Притом мислим на верника који веру не доживљава формално, већ искрено верује да га само уска и трновита стаза, може довести до жељеног циља – спасења.
Када је богати млади кнез, поставио то питање Господу, добио је неповољан одговор. Није био спреман да своје спасење тако скупо плати. Чини ми се да је у цркви увек више оних који би јефтино да прођу, а мање удовица које су спремне да дају и последњи динар ради небеског царства. С обзиром да моји приходи превазилазе моје потребе, у могућности сам да новчано помажем сиромашне и да прилажем цркви. Међутим, увек сам у дилеми да ли је то довољно, и питам се нисам ли попут гордог фарисеја који уредно даје десетак од свега што стекне, мислећи да тако угађа Богу. Мој свештеник сматра да није грех чувати новац за „не дај Боже“. Његово мишљење ми није умирило савест, с обзиром да сам непрестано окружен људима којима је потребан новац за лечење, храну и основне животне потребе. Ако верујемо да смо у Христу сви браћа, зар не би требало све братски да делимо, као што су први хришћани чинили? Није ли лицемерно на речима веровати у Бога, а у срцу сву наду полагати на материјалне вредности? Притом, јасно нам је речено у Јеванђељу како пролазе они који сада пуне своје житнице, да би сутра могли да уживају! И за крај, поставио бих питање, како у ова последња времена, када је новац за већину људи преузео улогу бога, исправно схватити Христове речи да је тешко богатоме ући у царство небеско!

Иван

 


 

Одговор:

Драги Иване,

Не кошта никог ништа и опет кошта све и свашта и оно је најскупље! Тако драматично питате тако вам и одговарам.

Богопознање, дакле то логосно освећење наше природе, и затим подизање исте у Христу Исусу Господу нашем из ове смрти у Његов Живот није продукт који је за неку купо-продају. Тај процес нашег антрополошког само-познања ко смо, можемо да назовемо и спасењем, али је више наше подизање, тј. враћање, из пале природе у нашу оригиналну. И то се дешава у нашем Новом Адаму Богочовеку Исусу Христу. Спасење се описује као процес нашег чупања из смрти не толико из физичке, јер ћемо свеједно васкрснути, него оне категорије смрти егзистенције која је у потпуном логосном промашају себе-познања. А то је у суштини увек наше Богопознање. Подизање наше природе је једино могуће у Телу Христовом – Цркви, а тако и свима нама заједно окупљеним око Њега. Зато је Хомјаков у праву када каже „да ван Цркве нема спасења“.

Стара је и много пута доказана истина да за изграђеног човека материјална блага уопште нису проблем за спасење. Она су проблем само за оне који у њима виде смисао свог живота да тако више од њих не знају нити виде. На жалост, то је уобичајена појава. Проблем настаје када се блага изаберу уместо спасења и сав живот усмери на то „стјажаније“, то среброљубиво задобијање, грабљење, када људи постану робови оном што су на разне начине стекли. Јер тада они служе богу мамону да на жалост и не виде колико се, упркос свом богатству, већ муче у овом животу.

Зар Стефан Немања није био богат? И многи православни византијски цареви, и руски, као и наши благочестиви краљеви? Зар Господ не рече: ћесару ћесарево, а Богу Божије?

Ви донекле говорите у равни комунистичког хуманизма равноправности и поделе. Не, тиме се Христос није бавио, јер је одлучно одбио да дели имање између оне завађене браће. У ствари, он је одлучно одбио да дели то имање о чему читамо код св. ап. Луке (Лк 12, 13). Одбија да дели, али одмах ту мало ниже напомиње да се чувају среброљубља. Дакле он не осуђује материјална блага „јер живот не зависи од тога колико човек има“ (ст. 15).

Цитат на који се ослањате када младић због богатства није пошао за Господом односи се на све нас који бисмо да идемо за Њим а да и даље потпуно будемо присутни у овом и оваквом животу. Није ту само реч о материјалном благу него о философији живота коју ми овде у свету живимо. Јер често чујемо: па нисам ја калуђер да сад тако морам да живим…?! И када већ говоримо о монаштву ове еванђелске речи упућене овом младићу текстуално чине садржину Чина монашког пострига. Оне показују тај одлазак из овог света са којим остављамо све (само у данашњем модерном монаштву видимо већином супротно).

Пазимо овде, зар је Господ тражио од Јосифа Ариматеја да се одрекне богатства и крене за њим? Или од Никодима? Чак ни од митра није то тражио, а овај је грабљењем стекао богатство. Не, него је прихватио као подвиг када се његово срце покренуло према покајању да је био спреман половину стеченог богатства да врати онима од којих је узео. Упркос другој половини коју није дао Христос му говори: „данас дође спасење дому овом“ (Лк. 19, 9). То и даље говори да Христос не дели него гледа на покајничке покрете нашег срца као и љубав према нашем ближњем (јер Закхеј рече: „и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“). Дакле и поред тога што јасно видимо да је он дао само половину свог богатства Христос му говори да је задобио спасење. Дакле, он гледа реалне покрете нашег срца, а не на наш новчаник. Запамтимо то! Јер постоји и још једна истина: „а ко не ради да и не једе“.

Богатство смета само код проналаска унутрашње среће, у самом богатству, и лажне сигурности на шта је богаташу Господ рекао „безумни“(Лк. 12, 20). О томе данас одлично сведочи идеологија капиталистичког либерализма на којој се одржавају и изазивају ратови само ради боље економије и новца. И сви смо искусили ту стихију, јаки експлоатацијом, а слаби увек као непокајани Закхеј усрдним служењем јачима, а, рецимо и то, и издајом наших националних интереса коју данас видимо. Да, богатство смета у горепоменутом случају: е па, душо толико си се обезбедила, награбила а сада само седи, једи и пиј. И наравно, и нама ће бити речено „безумниче“, ево у ову ноћ имају да узму твоју душу.

Уопште није „грех“ да неко буде богат, јер ако својим умноженим талентима имаш дај онолико колико можеш. Ако имаш тај осећај давања, али у тој мери да би располагао (имао) за све време твог живота да дајеш онда је теби богатство на спасење. Зато и читамо у Светом Писму: „Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати.“ (ДА 20, 35).

о. Љуба

One Comment

  1. Христос Васкрсе,

    Оче Љубо,

    Хвала вам на исцрпном одговору, и уопште на дугогодишњем труду који улажете да Јеванђеље, које је за већину нас исувише тврд залогај, учините сварљивом храном. Иако формално нисте у СПЦ, као сваки добар пастир, нисте напустили стадо из кога и сами потичете.
    Молим вас да и убудуће наставите да дарове које сте добили, делите свима који их са надом просе. Као што и сами знате, у нашем народу је велика глад за истином, а она се све ређе налази и у самој цркви. Отац лажи, одлично ради свој посао, морамо признати.

    Свако добро од Господа,

    Иван