NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Koji se duh javlja spiritistima

Koji se duh javlja spiritistima

Patrijarh PAVLE

 

Suština spiritističke zablude je:

1. Ne u tome što oni žele da doznaju božansku istinu, nego što do nje hoće da dođu mimo Crkve, koja je, po reči apostola Pavla, „stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3,15). Većina njih dolaze u crkvu na bogosluženje, učestvuju sa pravoslavnima u molitvama, tajnama i molitvoslovljima. Ali se prema Crkvi ipak odnose antagonistički smatrajući je nedovoljnom, nižim stupnjem duhovnog saznanja i doživljavanja, i tek u svojim posebnim skupovima, „sehanama“, dolaze do pune istine i saznanja.[1] Ne zadovoljavajući se Otkrivenjem koje je dao Gospod Isus i Duh Sveti Crkvi, oni traže gotovo svakodnevno novo otkrivenje, zaboravljajući opomenu Svetog apostola Pavla: Ako bi vam mi, ili anđeo s neba propovedali evanđelje drukčije nego što vam propovedasmo neka je anatema (Gal. 1, 8). Sve što nam je potrebno za spasenje Gospod Isus i Duh Sveti otkrivaju nam preko Evanđelja, Sabora i Svetih otaca. Insistirati, iz proste radoznalosti da ono što nam nije otkriveno, ili zato što ne bismo mogli razumeti, ili nam ne bi bilo od duhovne koristi, ipak doznamo okolišnim putem, – iti može biti dobro, niti izaći na dobro. A to baš čine spiritisti, po reči moskovskog mitropolita Filareta: „Slično lopovima, spiritisti nastoje da otvore vrata večnosti lažnim ključevima“.[2]
Boreći se protiv spiritizma, Crkva se ne bori protiv proroštva kao takvog, jer ono postoji u njenoj osnovi. Bog preko proroštva objavljuje svoju volju, „a saglasno ovoj Crkva živi i dela“.[3] Prema Miltijadu, apologetu iz II veka, dar proroštva postojaće u Crkvi „do poslednjeg dolaska Gospoda“.[4] Nego se Crkva, kao i u doba montanista bori protiv lažnog proroštva. Još Papije Jerapoljski govori o lažnim prorocima i ukazuje na njihove oznake. 0 lažnom proroku, veli: „Ne dolazi gde su sabrani ljudi pravedni, nego ih izbegava; lepi se uz ljude dvojedušne i prazne i u tajnim mestima prorokuje i vara ih govoreći svagda prazno, po njihovim željama, jer praznim i odgovara… A kad dođe gde su sabrani ljudi pravedni, koji imaju duh božanski, i kad se oni pomole, tad se ovaj čovek pokazuje prazan, i duh zemaljski od straha beži od njega, postaje onaj čovek nem i sasvim pobeđen ne mogući ništa da kaže… Tako i proroci prazni kad dođu među pravedne duhove, kakvi dođu, takvi i ostanu“.[5] Tako biva i sa spiritističkim medijumima u prisustvu ljudi pravovernih i istinski pobožnih.

2. Osim toga, od osobitog je značaja da je blagodat proroštva u Crkvi uvek bila u vezi s blagodaću „rasuđivanja“ (1 Kor. 14, 29) i „razlikovanja duhova“ (1 Jov. 4,1). Zbog toga, kako razložno rasuđuje prof. Afanasjev: „Proroštvo se sastoji iz prorokovih reči i crkvenog ispitivanja, a to znači da proroštvo pripada Crkvi kao otkrivenje njoj i za nju. Izvan Crkve, ne može biti rasuđivanja i ispitivanja proročke reči. Reč proroka rečena van Crkve prestaje biti proroštvo, a sam prorok je lažni prorok, zato što je proroštvo služenje Crkvi i biva u njoj samoj“.[6]

3. Kao nepogrešno načelo treba da bude opomena Svetog Pahomija Velikog: „Treba ugušivati u sebi svaku želju za otkrivanjem (viđenjem). Kome treba otkriti i šta – stvar je Božja. Da mi sami stremimo tome svojom željom sasvim je neumesno. Koliko mi imamo iskustva, takva je želja uvek bila početak prevare. Đavo je poseje, i kad uspe da je razgori i uvuče, uspeva i da obmane viđenjima i otkrivenjima lažnim“.[7]

4. Dalje spiritisti greše što za sebe vele da su „pravi bogomoljci“, o kojima je govorio Gospod ženi Samarjanki (Jov. 4, 23) da će se moliti Duhom i istinom, te da je stoga na njihovim „sehanama“ prisutan Duh Sveti. Međutim, Duha Svetog tu ne može biti, jer je On u Crkvi pravoslavnoj, kao što veli Sveti Irinej Lionski: „U njoj je Bog postavio apostole, proroke, učitelje i uopšte dejstva Duha. Stoga, gde je Crkva onde je i Duh Božji, i gde je Duh Božji onde je Crkva i svaka blagodat. A Duh je istina“.[8] Prema Svetom Jovanu Zlatoustu, Duh Sveti je načelo postojanja Crkve: „Kad Duh ne bi bio prisutan, ne bi bilo Crkve; ako Crkva postoji, jasno je da je Duh prisutan“.[9] I savremeni bogoslovi govore o tome isto:
„Crkva je blagodatni organizam, veli prof. Afanasjev, ne zato što je nekad primila darove Duha koje ona čuvakao u nekoj riznici, niti zato što neki u njoj primaju harizmu, nego što ona živi i dejstvuje Duhom. Ona je mesto njegovog dejstva. Nema života u Crkvi, nema dejstvovanja u njoj, nema služenja u njoj bez Duha, najzad nema same Crkve. Osnovana Hristom na Tajnoj večeri, ona se ostvarila na Pedesetnici kad je proslavljeni Gospod poslao učenicima Duha. Počevši od tog dana Duh živi u Crkvi, i Crkva živi Duhom“.[10] Jednako o tome govori prof. dr Justin Popović: „Hristos je Duhom Svetim u Crkvi i Crkva je Duhom Svetim u Hristu. Hristos je glava Crkve; Duh Sveti je duša Crkve“. I dalje: „U stvari u Bogočovečanskom telu Crkve celokupni podvig spasenja obavlja se Duhom Svetim. On je koji nam u Isusu otkriva Gospoda; On je koji verom usenjuje Gospoda Hrista u srca naša; On je koji nas pomoću sv. Tajni i sv. vrlina sjedinjuje s njim… I opet: On je kojim se u čovečanskom svetu ostvaruje sve što je Hristovo: celokupni Bogočovečanski domostroj spasenja, jer je On Duša u Bogočovečanskom telu Crkve“.[11]
Kao što je bezuspešno tražiti Crkvu izvan Duha Svetog, tako je isto bezuspešno tražiti Duha Svetog u zajednicama koje ne pripadaju Crkvi. Sveti Irinej Lionski izrično kaže da ne mogu imati dejstva Duha oni koji ne pristupe Crkvi, i da se od nje, kao od materinskih grudi hrani za život svaki koji crpe iz prečistog izvora koji ističe iz tela Hristovog.[12] Ne može, dakle, biti sumnje da se onaj koji se javlja u mračnim sobama takvih zajednica i izdaje za Duha Svetog „laža i otac laži“ (Jov. 8,44).

5. Dalja pogreška spiritista je njihova vera da se duše pokojnih mogu po volji javljati ljudima i davati odgovore na njihovu ljubopitljivost. Javljanje proroka Mojsija i Ilije na Tavoru, kao i javljanje duha Samuilovog Saulu, izuzetne su pojave u Svetom pismu s ciljem da pokažu da je Isus Hristos Gospod živih i mrtvih i da nije protiv Zakona i Proroka, kao što su govorili fariseji (Jov. 9,10). Javljanje duha Samuilovog dopušteno je da izobliči greh Saulov, odstupanja od Boga i obraćanja ženi „s vračarskim duhom“. U tom istom smislu treba shvatiti javljanja duša upokojenih o kojima se govori u Žitijama Svetih. Ovajavljanja su „isključivi slučajevi koji su se dogodili po osobitom Božjem blagovolenju prema Njegovim izbranicima“.[13] I prema učenju Svetih otaca, nemoguće je da se duše pokojnika javljaju po volji i želji živih. Sveti Jovan Zlatoust veli: „Nije moguće ovuda bluditi duši koja se već odselila od tela“, jer je „Bog za dušama umrlih zapro vrata večnosti i nijednoj od njih nije dozvolio da se javlja živima, da se ne bi đavo koristio dozvolom da može škoditi i varati ljude“.[14] Zato je jasno da se na spiritističkim seansama javljaju demoni, kao što veli Blaženi Avgustin: „Nikakva moć đavolska, nikakvo zaklinjanje ne može dozvati duše umrlih, i otuda, se javljaju ne duše umrlih, nego demoni“.[15]

6. Spiritisti greše i u tome što znaju da njihovi duhovi iznose više puta laži, a zatim naredbe koje su u moralnom pogledu nedopustive. Ili kao što kaže prof. Titov da njihovi duhovi mogu pobuđivati ljude na prestupe i mistificirati one koji ih iz prostog ljubopitstva izazivaju… Osim toga, prividna otkrivenja duhova i njihovi zli saveti često su dovodili do oslabljenja morala, rastrojstva načela porodičnog života i svakovrsnih zločina“.[16] Mnogi spiritisti, po naređenju duhova pobratime se i posestrime (što Crkva zabranjuje), „duhovno se vezuju“, kao što oni vele, ali se često te „duhovne“ veze završavaju telesno, bludom i drugim gresima. Razume se samo po sebi da bi to bilo nemoguće kad bi ta naređenja dolazila od Duha Svetog, anđela, ili duša Svetih.
I u pogledu telesnog zdravlja, duže bavljenje spiritizmom ima teške posledice „rastrojavajući nervni sistem učesnika seanse, iznuruje zdravlje, katkad vodi samoubistvu i ludilu“.[17] To je primećeno još pre više od sto godina, kad je bavljenje spiritizmom uzelo maha u Americi, te su mnogi građani svojim predstavkama ukazivali vlastima „da zanimanje spiritizmom pokazuje štetan upliv na fizički sastav i moralni karakter naroda“. Zaista, kako dalje veli prof. Titov: „Nije moguće u isto doba biti veran hrišćanstvu i zanimati se spiritizmom“.[18] Pogotovo što mnogi spiritisti veruju u reinkarnaciju, tj. ponovno rađanje u drugom telu, i dolazak na svet ukoliko u ovom životu na zemlji ne ostvare spasenje.

7. Spiritisti su dospeli do ovih pogrešnih shvatanja i udaljili se od Crkve većinom pokrenuti gordošću. Prelastili su se željom da mimo Crkve, mimo sveštenstva, imaju neposrednu vezu sa nebeskim svetim, Duhom Svetim, anđelima, apostolima i dušama pokojnika kad god zažele. Slično Montanu koji je iz prekomerne želje za prvenstvom potčinio sebe protivniku (đavolu), i lažnim prorocima koji, kako veli Jerma, uzdižu sebe i žele da imaju prvenstvo, tako i ovi iz sujete smatraju sebe izabranicima Božjim, duhovnim ljudima kojima je spasenje osigurano. Svakako da se tim putem ne može doći Bogu, „jer se Bog gordima protivi, a smirenim daje blagodat“ (1 Petr. 5,5). Kakvo se dobro može naći kod onog kome se Bog protivi?
No moramo priznati da u tome što su ovi ljudi napustili „izvor vode žive, i iskopali sebi studence isprovaljivane koji ne mogu da drže vodu“ (Jer. 2, 13), ima krivice i do nas sveštenika. Svojim lakomislenim postupcima, prekomernom brigom za stvari ovog sveta delujemo sablažnjivo na verne da oni izgube poverenje u Crkvu koja ima takve pastire. Veliki deo krivice da jedna takva ličnost kao što je bio Tertulijan skrene u montanizam, imali su savremeni nedostaci crkvenog života, pogotovo sveštenstvo. „0n je gorko ironisao da su apostoli zato osnovali Crkvu da bi se episkopi koristili crkvenim prihodima pažljivo se ograđujući od bilo kakvih opasnosti sa strane rimske vlasti“.[19] I Origenove kritike ondašnjih prilika su bespoštedne. Umesto da budemo svima sluge za spasenje, „mi ili ne shvatajući šta hoće Isus svojom naukom, ili prezirući tolike savete Spasiteljeve, takvi smo da ponekad prevazilazimo sujetom i rđave knezove neznabožaca…“[20] Osim sujete i brige za prolazno, mnogi od nas, verne koji žele puniji, intenzivniji religiozni život, prepuštamo same sebi. Završimo bogosluženje, ili drugu sveštenu radnju, na zastarelom, nerazumljivom jeziku, ne progovorivši ni reči objašnjenja pročitanog Svetog pisma, ili koga pravoslavnog učenja, povlačimo se u stan, svojoj porodici. Verni ostaje sam sa problemima svoje vere, bez evanđelskog odgovora na pitanja koja im postavljaju razni sektanti, ili ateisti. Niti ih kao dobri pastiri vodimo na dobru pašu evanđelske nauke, niti budno stražarimo nad svojom i njihovom verom da odmah primetimo dolazak neprijatelja, ukažemo na njega i njegovo krivo učenje, na šta smo se zakleli prilikom rukopoloženja. I kad nas upitaju, odgovaramo s dosadom i suvo: „Ne slušaj ih, to sujeretici, ili bezbožnici!“ bez iznošenja razloga i ozbiljnijeg objašnjenja. Bez svega onoga što je vernima davao bogomoljački pokret, nije čudo da oni koje sve to ozbiljnije interesuje potraže objašnjenje od subotara, adventista, spiritista. Ili nastave da padaju sve niže i niže u najprimitivniju pobožnost, koja ne može dati odgovor ni sebi, ni drugima o svojoj veri ni na najprostija pitanja, a kamoli ona koja pronalaze i postavljaju izvežbani protivnici. Korak u bezverje odatle je kratak.

Ne zaboravimo da smo dužni da svoju veru, ne namećući je, propovedamo rečima i u vreme i nevreme, a hrišćanskim životom svagda. Jer nas Časni krst, svete Tajne i pripadnost pravoslavlju ne spasavaju mehanički. Potrebna je živa vera koja kroz ljubav dejstvuje (Gal.5,6).

 


Izvor:
„DA NAM BUDU JASNIJA NEKA PITANJA NAŠE VERE“, Beograd 1998.

 


NAPOMENE:

  1. U svom stavu prema Crkvi spiritisti su slični starim montanistima. Montanisti nisu odbacivali pravoslavne dogme Ali su proročanstvima svojih proroka davali veći značaj nego evanđelskoj nauci (V Stefanidis, Ekklisiastiki istoria, Atina 1970,81, P Malicki, Istorija Hrišćanske crkve, Beograd 1933,1, 98) Spiritisti se takođe nazivaju „duhovnim“ kao što su činili montanisti nazivajući sebe „pnevmatiki“, a pravoslavne „duševnim“ (psihiki) Neki spiritisti naređu]u post duži i strožiji od crkvenog, kao i montanisti itd
  2. Teodor Titov, Savremena mistika sa dogmatskog gledišta, Niš 1932,50.
  3. Nikolaj Afanasijev, Cerkov Duha Svjatago, Pariz 1971,124.
  4. Isto, 125.
  5. Pastir, Zapovest XII, 13-16, Vivliothiki Ellinon pateron, izd. Apost. diakonia Atina 1955, T. Š, 64.
  6. N.d.129
  7. Drevnije inočeskije ustavi, sobr. ep. Feofanom, Moskva 1892, str. 83.
  8. P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1959, II 342.
  9. Isto, 328.
  10. N.d.1,2.
  11. Pravoslavna crkva i ekumenizam, Solun 1974,23,25. „III,
  12. III, XXIV, u Trembelas, Dogmatiki II, 343
  13. Titov, n d. 30.
  14. Isto, 31.
  15. Isto, 33.
  16. Isto, 21.
  17. Isto.
  18. Isto.
  19. Afanasjev, n.d. 141.
  20. Tumačenje Mat. gl. 20, 27-28, Vivliothiki ton Ellinon pateron, izd. Apost. diakonia, Atina 1958, T. 14, str. 39.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *