Питање:
Помаже Бог, Имамо велики проблем у породици, већ дуже време, око десет година, са периодима побољшања и погоршања. Моја сестра је у почетку лечена код психијатара и то више њих, јер није имала поверења ни у једног и говорила је да не верује у то лечење “јер они не могу да утичу на моје мисли”. Имала је два пута неке чудне за нас доживљаје, нама је то деловало као страшан сан, а читајући нека писма која су вама упућена, видим да то називате демонским нападима или искушењима. У почетку се обраћала и разним врачарама и видовњацима, а сада знамо да је то веома погубно за душу. После тог другог доживљаја, она се обратила цркви и вери, али је и у томе била на своју руку. Сада, да не бих дуго објашњавала, читам да се то зове прелест. У току последњих пет, шест година она се причешћивала, постила све постове, исповедала се код више свештеника, читала разне молитве. У задње време је у току читања испуштала разне звукове и стално се плашила. Те “симптоме” је пре два месеца један духовник окарактерисао као опседнутост. Сада је под његовим руковођењем. Сада се ми у породици питамо да ли је то могуће и да ли је он у праву. Лекове је забранио и не узима их, јер “овај се род изгони само молитвом и постом”. Моји родитељи су крштени, али се у њима понекад јави противљење овој врсти лечења. Они су веома забринути да не поремети умом потпуно и да је све узалуд, јер не виде неко побољшање. Читала сам да се опседнутост лечи углавном тренутним исцељењем молитвама заклињања, али да постоје и други случајеви постепеног лечења, због гордости. Верујем да Господ зна шта је за нас најбоље и да нам даје све на корист, али понекад и ја сумњам, а нарочито родитељи. Молимо вас да нам дате неки савет и уколико знате за сличне догађаје код других људи да нам пренесете искуства. Можда би било добро да нам објасните разлику између поседнутости и душевне болести. Зашто се онда многи психијатријски болесници не обрате цркви за помоћ, већ се дрогирају лековима од стране лекара и не излече се, него на крају остану сами у психијатријским установама или на улици. Можда су читаоци Вашег сајта имали слична искуства, па ако се слажете нека нам преко вас пошаљу маил. Свако добро вам желимо
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Заиста, нема много избора када се ради о лечењу душевних болести. Човек има избор да се може обратити, мање – више, на три стране: психијатрима, разним видовњацима или Цркви. Велики је знак питања колико психологија или психијатрија може да помогне, и колики је проценат успешно излечених? Колико тек помоħи од разних видовњака и чаробњака човек може добити, и колико га они могу исцелити, ствар је личне процене. Лично мислим да и једни и други имају много више шансе да одмогну него да помогну. Остаје само Бог, Црква и добар духовник. Прилично је устаљено мишљење да се исцелења у Цркви дешавају тренутно. Ако нема тренутног чуда оздрављења, онда људи губе стрпљење и одустају од пута ка Богу. А тек онда остају без икакве помоħи. У стварности, Бог може некога тренутно да врати са “далеког пута” и из “далеке земље” у коју је одлутао. Али, то се не дешава свакодневно и да тако кажемо, аутоматски. Реално, зависи колико се човек удаљио од истине и од Бога, од правог пута? Колико далеко је одлутао у “туђу и страну земљу”? Знамо, да што се човек налази даље од дома Оца свога, то му, природно, узме више времена и да се врати. Ако је неко годинама одлазио у једном правцу, реално је очекивати и да су му потребне године да се врати дому оца свога, под условом да на том путу не застајкује, не губи време и не лута још више, не задржава се око непотребних ствари, и.т.д. Мој вам је савет да се држите савета духовника, путовође, да стрпљиво радите на повратку у здравље и у дом Очев – Цркву Божију, на повратку на прави пут. У томе ħете и ви и ваша сестра имати велику помоħ од Господа, од анђела чувара и од свих небеских сила. Наравно, непријатељу рада нашег се то неħе свидети, и покушаваħе да њу и вас омете, да вас збуни разним мислима и идејама, сумњама и недоумицама, јер то је његово главно оружје. Будите упорни и не одустајте, јер другог пута нема. Од Бога вам помоħ и свако добро жели, о. Срба
