Ко ће се спасти?

Питање:
Помаже Бог! Читајући предивне, али у исто време и страшне светоотачке текстове на тему страшног суда и на тему митарстава, не могу, а да не поставим питање које ми се непрестано читајући их намеће: Ко је, дакле, праведник? Ко ће се спасти? Јер је речено да ће се само праведници спасти. Гледам око себе и не видим таквих. Први сам светлосним годинама далеко од (п) од праведника. Гледам, такође, како многи људи умиру без покајања, без исповести, и уопште без вођења светотајнског живота овде на земљи. Да ли је могуће да ћемо сви (или велика већина) у ад? А опет, гледајући око себе и у себе видим не да је то могуће, већ извесно…Јер, …”ништа нечисто неће ући у Царство Небеско…” и да се “…га само подвижници придобијају”…Да ли, дакле, ми који живимо у свету (ожењени, удати) можемо ичему да се надамо с обзиром на велика искушења и грехопад у нама и око нас? Знам, рећи ћете, борба за усавршавање (кроз вођење светотајнског живота) траје цео живот.Борба са страстима, пороцима и да Бог све то гледа…Али, мени изгледа да једино монаси, који се налазе у мирној луци неког манастира могу нечему да се надају, а ми остали… Нека нас Бог својом мислошћу укрепи и спаси! Свако добро од Господа
Данило


Одговор:
Бог помого Данило! Чини ми се да сте и ви као апостоли овде завапили: “Ко се, дакле, може спасти”? (Мт 10, 25) . Шта Господ одговара? Нико својим силама и умећем, а посебно нико ко се налази ван благодати јер “људима је ово немогуће, а Богу је све могуће”. Чак и мржња на нас ради Његовог имена спасава (10, 22) . Шта је благодат? Сетимо се Господњих речи: “Не требају здрави лекара него болесни! Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике” (Мк 2, 17) . Благодат је осећање тог призива, то умножавање талената, што је духовни рад у покретима душе и тела – комплетне личности човека. Праведност није свршено стање него је оно стално у покретима воље, и зато по м. Антонију “да поверује у Христа само може онај, чије срце жели праведност, који произвољно стреми ка добру и оптерећује се злом”. То не значи да ће у сваком моменту свог живота испунити ова осећања срца, јер да је тако никада Црква не би својим чедима предлага св. Исповест, нити би Господ спасавао грешнике него само праведнике. A речено је да ће бити већа радост на небу због једног грешника који се каје него 99 праведника (Лк 15, 1) .
Кажете да умиру без исповести и причешћа, без вођења светотаинског живота. Нешто ново? – када говоримо о малом стаду. А зар није већина већ у аду? Зар то није реалност нашег живота? Овде се изграђује та присност и заједница са Богом, исто тако се овде прекида сваки однос са Њим – зарађује та духовна смрт, где крњи човек после физичке смрти продужава да битише али у неблагодати. Човек када каже; нисам религиозан (од religio) , он уствари говори да није у заједништву са Богом, и да не жели ништа са Њим да има. Чија је то одлука? Божија? Није, него је она од човека помраченог ума, и што би се ми чудили Божијој правичности када оволике масе људи не желе никакву заједницу са Њим? Желе “овај свет” који је овако огреховљен и грехом измењен, и који је само увертира и предверје ада. Они не траже покајање јер је оно непријатељ њиховог схватања живота, и уопште идеала.
Подвиг је покрет душе и тела према вечним идеалима Христовим; он је делатност и стварање али не по принципу ураниловке него по датим еванђелским талентима. Неко је пијаница и зна да од тога страда а у свему другом је добар; неко је клептоманијак и због тога страда а у свему другом је добар; неко је рукоблудник и збго тога страда а у свему другом је добар; неко је “алапача” и познаје да је то мана а у свему другом је добар и т.д. То значи да многи немају пет талената и да многи нису дошли у “трећи” час али да ће да имају загарантовану исту плату. “Пријатељу не чиним ти непрвду. Ниси ли погодио самном по динар” (Мт. 20, 13) . Та погодба може да буде животни крст који свако по својим силама и заслугама носи. Ношење неке немоћи, па и греха, са искреном жељом да се од њега избави и то је у великом смирењу подвиг.
Људи који се оптерећују мишљењем да монаси имају мање искушења или суочавања са грехом живи у великој заблуди. Онај који сматра да са иза манастирских зидина спасава само зато што се одрекло брака и материјалог богаства много се вара. Данас се не зна где је теже: спасавити се у свету или у манастиру. Ако читате Житија светих, видећете да су многи испосници и велики монаси падали, и то због тривијалних ситница које су им срце заробљавале – јер у духовном (монашком) животу нема квантитета са чим је оно уловљено. То може да буде на улици прелестним погледом на жену ближњег, а може да буде због најпростије виљушке коју један монах има а други је нема.
Пробајте да као онај митар сазнате своју грешност, јер ако се не варам, Господ рече да се управо он удаљио оправдан са оног места молитве а не онај охоли законоправични фарисеј, који је задаовољавао суву форму старозаветног “светотаинственог живота”. И данас има тога и зато треба бити опрезан да нас наша уображена праведност и правичност не улови. Ваш
оЉубо

Comments are closed.