NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
VASILIS MUSTAKIS: NIKOLA BUKIS I NJEGOVA ŽENA
 
„Na to me podsjeti jedna druga djevojčica – Anđa, kći moga prijatelja Nikole Bukisa. Bio je to čovjek prosti, piljar, prodavac voća i povrća, koji je od Boga dobio za svoju gostoljubivost blagoslov Avraamov. Njegova mala kuća bila je dom za njegove prijatelje i putnike-namjernike. Završila se bila Liturgija u paraklisu Svetog Jeliseja; dok se dijelila nafora, mom naslonu se približi žena mog prijatelja Bukisa i njena ćerkica Anđa da me, kao i obično, podsjete da treba da pođemo na ručak. Tada me djevojčica (imala je oko devet godina, bila je zajapurena i smeđokosa; usvojili su je iz sirotišta pošto nemađahu svoje djece, ali to Anđa nije znala) pozdravi i kaže mi: „Ti čika Aleksandre, pjevaš pjesme Božije!“.
…Od onda me je malecka stalno slušala da pjevam „pjesme Božije“ u skromnoj crkvici gdje je redovno dolazila sa svojom majkom… Osjećala je tropare i željela da ih sluša i opisala ih, po svom anđeoskom osjećaju, kao pjesme Boga.
 
Aleksandar Papadijamantis,
 
(„Kolerična i druge pripovijetke“)
Taj Nikola Bukis, koga spominje kir-Aleksandar, jeste jedan svet čovjek i heroj čudesne priče. Ne zna se zašto nije htio da je napiše Papadijamantis, jedini koji je bio dostojan da to učini.
Nju samu čuo sam od jednog njihovog zajedničkog prijatelja i zabilježih je da se sačuva u „Kivotu“. Taj prijatelj Papadijamantisa i Bukisa nije bio niko drugi do prepodobni iguman manastira Longovarde na Parosu, otac Filotej Zervakos.
Nikola Bukis je imao obilje blagodati od Boga. Prostosrdačan, skrušen, izuzetno pobožan, pun saosjećanja sa siromašnima, išao je redovno u crkvu Svetog Jeliseja, gdje se upoznao sa Papadijamantisom i o. Filotejem, koji je tada još uvek bio svetovnjak, ali i pojac u crkvi.
Kada, dakle, Nikola napuni tridesetsedam godina, odluči da se oženi. Šta bi bilo prirodnije od toga da namisli da za životnog druga uzme djevojku, koja će mu priličiti – pobožnu, skromnu i vrijednu. On, međutim, nije tako razmišljao, sa bezazlenošću koju imaju samo istinski sveti, blaženi ustade i otide u jednu kuću grijeha, rekavši prvoj grešnici koju ugleda unutra: „Ustaj i pođi sa mnom. Zarekao sam se Bogu da ću jednu dušu izbaviti iz blata. ‘Ajde sa mnom da te oženim“. Ona se začudi, ali ni jednog trenutka joj ne prođe kroz glavu da je to neko nemilosrdno iskušavanje. Odmah potom, ona pođe sa njim.
 
Bukis je u sebi razmišljao o jednoj izgubljenoj ovci iz jevanđelske priče i iz dubine duše zahvaljivao Gospodu što ga je udostojio da Ga oponaša. Odvede je da se ispovijedi i pošto su se u subotu pričestili, vjenčaše se u subotu.
„Bivša bludnica“ bila je sada uz Bukisa kao najčistija ruža; mirna, krotka i pogleda oborenog ka zemlji, u dobu od dvadesetdvije godine – kao da ju je tek ubrao sa majčinih grudi. To čuše njena braća i dođoše iz Menide gdje su živjeli i od toga vremena postadoše ponosni na nju. Nakon toga proteče podosta vremena vedro i blagosloveno. Grijeh je, međutim, moćan i ne napušta lako one koji su mu služili. I kao što premudri Solomon kaže, „pas se vraća na svoju bljuvotinu“, tako i žena Bukisova otide iznenada tamo otkuda ju je milost Božija bila izvukla i postade preljubnica.
Kada ju je jednom prilikom njen muž zatekao u preljubi, ne reče joj ni jednu oštru reč. Ali, sad nije više gledao da je zadrži. Video ju je kako bježi iz kuće, ali ne htede da je sustigne i da joj kaže: „Ja ti, ženo, želim dobro“. Ona ode i ostade kod jedne rođake. Bojala se svoje braće te se tamo skrivala. Tada Nikola reče sebi: „Ne preostaje mi ništa drugo nego da odem na Svetu Goru i da se tamo podvizavam“. Ukrca se na brod, ostavi kuću i radnju i ode za Svetu Goru.
Tamo se raspitivao za najboljeg duhovnika da bi mu ispovijedio svoj bol i svoju odluku. Rekoše mu: idi kod oca Save. Otac Sava nije bio u manastiru nego u jednom udubljenju u stijeni. Zašao je u duboku starost i bio poznat kao veliki duhovnik. Znao je da se postavi prema duši svakog čovjeka koji bi mu došao. Nekada je čitao samo molitvu, i kasnije, malo-pomalo određivao postove, metanije, bdenije…
Jedanput je kod njega došao jedan strašan razbojnik da se ispovijedi. „Dosadilo mi je“, reče, „da ubijam. Hoću, kaže, da spasim dušu svoju. Ako hoćeš, čitaj mi molitvu, ali pravila mi ne nalaži, jer njih ne mogu da izdržim.“ Otac Sava ga pogleda vedrim pogledom i odgovori mu: „Jedno pravilo ću ti naložiti. Nemoj da nanosiš zlo čovjeku“. Razbojnik se začudi: „Dobro, to sam odlučio“, reče. „E, to je dovoljno“. „Ništa drugo?“ „Ništa drugo. Ako želiš, posti srijedom i petkom i da kažeš ponekad: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog.“ Razbojniku na to zasuziše oči. Nakon izvjesnog vremena, on dođe ponovo: „Starče“, reče, „to što si rekao, to i činim. Hoću još neko pravilo“. Otac Sava mu reče: „Ako možeš, posti i ponedeljkom. Napravi četrdeset metanija pred spavanje“. Nakon izvesnog vremena, razbojnik dođe ponovo. „Hoću da postim i utorkom i četvrtkom, da rasprodam sve što imam i da ostanem ovde“. Na to jecajući dodade: „Kako da se iskupim pred Bogom?“ Srce mu je potpuno omekšalo.
Tom svetom starcu otide i Nikola. Pošto ga je saslušao, uozbiljio se i odgovori mu: „Nemaš ovde šta da tražiš. To što smeraš je pogrešno. Kad bi imao jednu kozu i kad bi ti pobegla, zar bi je ostavio? Zar ne bi krenuo da je potražiš i dovedeš kući? Isto to je i sa tvojom ženom. Zarekao si se da je spaseš. Da se vratiš u Atinu i da je na silu odvedeš svojoj kući“.
Nikola se zabrinuo. Starčev savjet mu se učinio preteškim. Shvatio je da je bio u pravu. Otide neodlučno od otšelnika. Nije znao šta da čini.
Dok je hodao, pade mu na pamet jedna ideja: „Možda i nije tako. Daj da odem do nekog drugog duhovnika. Raspitao se i sada ga poslaše ocu Danilu, još jednom starom podvižniku. Ovaj je bio iz Smirne i bio je veoma učen, a svet kao i onaj prvi. Iznenadi se kada iz usta oca Danila ču isto ono što mu je rekao i otac Sava. Potpuno isto. I protiv svoje volje, krišom poče da razgleda po keliji nema li nekog telefona, ne mogavši sebi da objasni da je od oba duhovnika dobio istovetan odgovor. U ono vrijeme telefoni su bili retki, ali kako je Nikolin razum mogao objasniti to čudo – da i sada čuje iste riječi, kao da su se dva duhovnika unapred dogovorila?
Sad se više nije dvoumio. Brzo se vratio u Atinu, otišao u kuću rođake njegove žene, odakle ona nije ni izlazila, jer su joj braća poručila da će je ubiti. Prije nego što je tamo stigao, na uglu ulice naleti na njenu braću. Oni su tamo danonoćno stražarili sa noževima za pojasevima. „Kuda ideš“, ljutito ga upitaše. „Idem da je odvedem“. „Ako to uradiš, i tebe će snaći nevolja“, reče najmlađi. „Pusti tu bjednicu!“. Nikola ne reče ništa. Čvrstim koracima produži pravo ka kući. Kada ga ugleda, žena obori pogled. Sagnu se i on je pomilova po kosi. Riječi dvojice duhovnika sada postadoše za njega živa stvarnost. Da, bila je to sada kozica koja je došla da je povede svojoj kući. „Ženo, zaboravimo ono“, reče joj drhtavim glasom, „Gospod je veliki. Nemoj da se stidiš, ‘ajdemo“.
Neko mu reče: „Ostanimo i stražarimo da ne uđu njena braća; oni su na ulici i hoće da je ubiju“. „Neće to uraditi“, odgovori mirno Nikola. Nakon toga, odmah izađoše na ulicu. Prolazili su kraj njene braće a ona je dlanovima pokrivala lice. Njen muž jih je u jednom trenutku pogledao sa osmijehom. Momci se nisu ni pomjerili. Ono što su gledali, paralisalo je njihovu zlu namjeru. Tako Nikola dovede svoju ženu kući i ponovo dugo vremena proživješe bezbrižno. Ona je u početku bila skrhana, ali se malo-pomalo ohrabri i niko se od njih dvoje nije sjećao šta se dogodilo.
Žena Nikolina, međutim, ponovo pade. Padala je još mnogo puta. Njen muž ovog puta nije bio obeshrabren. Trpio je. Smirivao se i nije prestajao da je voli i da se moli za nju. Iritirana njegovim trpljenjem, da njena sramota bude veća, prema njemu se poče ponašati loše, gotovo kao demon. Vrijeđala ga je svakog dana i svojim gnjevom i ruganjem ispijala mu je krv.
Kako je uopšte ovaj nezlobivi, sveti čovek uspevao sve to da podnese? Prolazili su teški dani i njegov krst je postajao sve nepodnošljiviji. Jednog dana, više nije mogao da izdrži. Pokleknuo je pred ćutanjem Boga, Koji kao da ga je ostavio da sam i bespomoćan podnosi zversko zlo od one kojoj je dobro činio i uvek joj sve opraštao. Otide pred ikonostas i u suzama reče Bogu: „Bože moj, ne mogu više da izdržim. Ili je prosvijetli, ili zaustavi moju patnju kako Ti znaš“. Njegova žena, za koju je mislio da nije u kući, dođe mu iza leđa. Čula je njegove reči i zaplakala se. Odjednom shvati koliki je ponor njenih sagrešenja. Sva se skupi. Pogođena Božanskim prosvjetljenjem, obavi mu se oko nogu i povika: „Oprosti mi, Nikola, oprosti! Ja sam ništarija. Ne želim više da ti zagorčavam život.“ I tako Hristos, u poslednjem trenutku, kada je sluga Njegov već bio gotov da padne pod teretom iskušenja, izbavi ovog iz nevolje.
Od tog trenutka živjeli su složno. Ona se posvetila vjeri i po cio dan je pomagala ljudima, pratila muža na bdenija u crkvi Svetog Jeliseja. Uzeli su i Anđelu iz sirotišta i blagoslov Božiji se ustoličio u njihovoj kućici koja se nalazila u Pirejskoj ulici.
Posle bdenija u crkvi Svetog Jeliseja, Papadijamantis i o. Filotej otišli su Bukisovoj kući na ručak, kao što to i napisa kir-Aleksandar u „Pjesmama Božijim“.
sa novogrčkog:
Dejan Aničić

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *