КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

 

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
ВАСИЛИС МУСТАКИС: НИКОЛА БУКИС И ЊЕГОВА ЖЕНА
 
“На то ме подсјети једна друга дјевојчица – Анђа, кћи мога пријатеља Николе Букиса. Био је то човјек прости, пиљар, продавац воћа и поврћа, који је од Бога добио за своју гостољубивост благослов Авраамов. Његова мала кућа била је дом за његове пријатеље и путнике-намјернике. Завршила се била Литургија у параклису Светог Јелисеја; док се дијелила нафора, мом наслону се приближи жена мог пријатеља Букиса и њена ћеркица Анђа да ме, као и обично, подсјете да треба да пођемо на ручак. Тада ме дјевојчица (имала је око девет година, била је зајапурена и смеђокоса; усвојили су је из сиротишта пошто немађаху своје дјеце, али то Анђа није знала) поздрави и каже ми: “Ти чика Александре, пјеваш пјесме Божије!”.
…Од онда ме је малецка стално слушала да пјевам “пјесме Божије” у скромној црквици гдје је редовно долазила са својом мајком… Осјећала је тропаре и жељела да их слуша и описала их, по свом анђеоском осјећају, као пјесме Бога.
 
Александар Пападијамантис,
 
(“Колерична и друге приповијетке”)
Тај Никола Букис, кога спомиње кир-Александар, јесте један свет човјек и херој чудесне приче. Не зна се зашто није хтио да је напише Пападијамантис, једини који је био достојан да то учини.
Њу саму чуо сам од једног њиховог заједничког пријатеља и забиљежих је да се сачува у “Кивоту”. Тај пријатељ Пападијамантиса и Букиса није био нико други до преподобни игуман манастира Лонговарде на Паросу, отац Филотеј Зервакос.
Никола Букис је имао обиље благодати од Бога. Простосрдачан, скрушен, изузетно побожан, пун саосјећања са сиромашнима, ишао је редовно у цркву Светог Јелисеја, гдје се упознао са Пападијамантисом и о. Филотејем, који је тада још увек био световњак, али и појац у цркви.
Када, дакле, Никола напуни тридесетседам година, одлучи да се ожени. Шта би било природније од тога да намисли да за животног друга узме дјевојку, која ће му приличити – побожну, скромну и вриједну. Он, међутим, није тако размишљао, са безазленошћу коју имају само истински свети, блажени устаде и отиде у једну кућу гријеха, рекавши првој грешници коју угледа унутра: “Устај и пођи са мном. Зарекао сам се Богу да ћу једну душу избавити из блата. ‘Ајде са мном да те оженим”. Она се зачуди, али ни једног тренутка јој не прође кроз главу да је то неко немилосрдно искушавање. Одмах потом, она пође са њим.
 
Букис је у себи размишљао о једној изгубљеној овци из јеванђелске приче и из дубине душе захваљивао Господу што га је удостојио да Га опонаша. Одведе је да се исповиједи и пошто су се у суботу причестили, вјенчаше се у суботу.
“Бивша блудница” била је сада уз Букиса као најчистија ружа; мирна, кротка и погледа обореног ка земљи, у добу од двадесетдвије године – као да ју је тек убрао са мајчиних груди. То чуше њена браћа и дођоше из Мениде гдје су живјели и од тога времена постадоше поносни на њу. Након тога протече подоста времена ведро и благословено. Гријех је, међутим, моћан и не напушта лако оне који су му служили. И као што премудри Соломон каже, “пас се враћа на своју бљувотину”, тако и жена Букисова отиде изненада тамо откуда ју је милост Божија била извукла и постаде прељубница.
Када ју је једном приликом њен муж затекао у прељуби, не рече јој ни једну оштру реч. Али, сад није више гледао да је задржи. Видео ју је како бјежи из куће, али не хтеде да је сустигне и да јој каже: “Ја ти, жено, желим добро”. Она оде и остаде код једне рођаке. Бојала се своје браће те се тамо скривала. Тада Никола рече себи: “Не преостаје ми ништа друго него да одем на Свету Гору и да се тамо подвизавам”. Укрца се на брод, остави кућу и радњу и оде за Свету Гору.
Тамо се распитивао за најбољег духовника да би му исповиједио свој бол и своју одлуку. Рекоше му: иди код оца Саве. Отац Сава није био у манастиру него у једном удубљењу у стијени. Зашао је у дубоку старост и био познат као велики духовник. Знао је да се постави према души сваког човјека који би му дошао. Некада је читао само молитву, и касније, мало-помало одређивао постове, метаније, бденије…
Једанпут је код њега дошао један страшан разбојник да се исповиједи. “Досадило ми је”, рече, “да убијам. Хоћу, каже, да спасим душу своју. Ако хоћеш, читај ми молитву, али правила ми не налажи, јер њих не могу да издржим.” Отац Сава га погледа ведрим погледом и одговори му: “Једно правило ћу ти наложити. Немој да наносиш зло човјеку”. Разбојник се зачуди: “Добро, то сам одлучио”, рече. “Е, то је довољно”. “Ништа друго?” “Ништа друго. Ако желиш, пости сриједом и петком и да кажеш понекад: Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног.” Разбојнику на то засузише очи. Након извјесног времена, он дође поново: “Старче”, рече, “то што си рекао, то и чиним. Хоћу још неко правило”. Отац Сава му рече: “Ако можеш, пости и понедељком. Направи четрдесет метанија пред спавање”. Након извесног времена, разбојник дође поново. “Хоћу да постим и уторком и четвртком, да распродам све што имам и да останем овде”. На то јецајући додаде: “Како да се искупим пред Богом?” Срце му је потпуно омекшало.
Том светом старцу отиде и Никола. Пошто га је саслушао, уозбиљио се и одговори му: “Немаш овде шта да тражиш. То што смераш је погрешно. Кад би имао једну козу и кад би ти побегла, зар би је оставио? Зар не би кренуо да је потражиш и доведеш кући? Исто то је и са твојом женом. Зарекао си се да је спасеш. Да се вратиш у Атину и да је на силу одведеш својој кући”.
Никола се забринуо. Старчев савјет му се учинио претешким. Схватио је да је био у праву. Отиде неодлучно од отшелника. Није знао шта да чини.
Док је ходао, паде му на памет једна идеја: “Можда и није тако. Дај да одем до неког другог духовника. Распитао се и сада га послаше оцу Данилу, још једном старом подвижнику. Овај је био из Смирне и био је веома учен, а свет као и онај први. Изненади се када из уста оца Данила чу исто оно што му је рекао и отац Сава. Потпуно исто. И против своје воље, кришом поче да разгледа по келији нема ли неког телефона, не могавши себи да објасни да је од оба духовника добио истоветан одговор. У оно вријеме телефони су били ретки, али како је Николин разум могао објаснити то чудо – да и сада чује исте ријечи, као да су се два духовника унапред договорила?
Сад се више није двоумио. Брзо се вратио у Атину, отишао у кућу рођаке његове жене, одакле она није ни излазила, јер су јој браћа поручила да ће је убити. Прије него што је тамо стигао, на углу улице налети на њену браћу. Они су тамо даноноћно стражарили са ножевима за појасевима. “Куда идеш”, љутито га упиташе. “Идем да је одведем”. “Ако то урадиш, и тебе ће снаћи невоља”, рече најмлађи. “Пусти ту бједницу!”. Никола не рече ништа. Чврстим корацима продужи право ка кући. Када га угледа, жена обори поглед. Сагну се и он је помилова по коси. Ријечи двојице духовника сада постадоше за њега жива стварност. Да, била је то сада козица која је дошла да је поведе својој кући. “Жено, заборавимо оно”, рече јој дрхтавим гласом, “Господ је велики. Немој да се стидиш, ‘ајдемо”.
Неко му рече: “Останимо и стражаримо да не уђу њена браћа; они су на улици и хоће да је убију”. “Неће то урадити”, одговори мирно Никола. Након тога, одмах изађоше на улицу. Пролазили су крај њене браће а она је длановима покривала лице. Њен муж јих је у једном тренутку погледао са осмијехом. Момци се нису ни помјерили. Оно што су гледали, паралисало је њихову злу намјеру. Тако Никола доведе своју жену кући и поново дуго времена проживјеше безбрижно. Она је у почетку била скрхана, али се мало-помало охрабри и нико се од њих двоје није сјећао шта се догодило.
Жена Николина, међутим, поново паде. Падала је још много пута. Њен муж овог пута није био обесхрабрен. Трпио је. Смиривао се и није престајао да је воли и да се моли за њу. Иритирана његовим трпљењем, да њена срамота буде већа, према њему се поче понашати лоше, готово као демон. Вријеђала га је сваког дана и својим гњевом и ругањем испијала му је крв.
Како је уопште овај незлобиви, свети човек успевао све то да поднесе? Пролазили су тешки дани и његов крст је постајао све неподношљивији. Једног дана, више није могао да издржи. Поклекнуо је пред ћутањем Бога, Који као да га је оставио да сам и беспомоћан подноси зверско зло од оне којој је добро чинио и увек јој све опраштао. Отиде пред иконостас и у сузама рече Богу: “Боже мој, не могу више да издржим. Или је просвијетли, или заустави моју патњу како Ти знаш”. Његова жена, за коју је мислио да није у кући, дође му иза леђа. Чула је његове речи и заплакала се. Одједном схвати колики је понор њених сагрешења. Сва се скупи. Погођена Божанским просвјетљењем, обави му се око ногу и повика: “Опрости ми, Никола, опрости! Ја сам ништарија. Не желим више да ти загорчавам живот.” И тако Христос, у последњем тренутку, када је слуга Његов већ био готов да падне под теретом искушења, избави овог из невоље.
Од тог тренутка живјели су сложно. Она се посветила вјери и по цио дан је помагала људима, пратила мужа на бденија у цркви Светог Јелисеја. Узели су и Анђелу из сиротишта и благослов Божији се устоличио у њиховој кућици која се налазила у Пирејској улици.
После бденија у цркви Светог Јелисеја, Пападијамантис и о. Филотеј отишли су Букисовој кући на ручак, као што то и написа кир-Александар у “Пјесмама Божијим”.
са новогрчког:
Дејан Аничић

One Comment

  1. Петар Јараковић

    Духовно богатство честите породице Костић из Равне Горе, обогатило је нашу Биоску, наш крај и Српски род. “Маја” и њена деца су основа за ткање најлепших духовних, песничких и књижевних дела. Ако је неко од њених потомака водио дневник, добро је, а и ако није, треба забележити све оно чега се сећамо, како би живот “Маје” и њене деце остао светли пример и путоказ нашој Биоски, нашем крају и нашем народу.