NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
FJODOR DOSTOJEVSKI:
MALIŠAN KOD HRISTA ZA BOŽIĆ
 
Živeo u podrumu mališan, ali još sasvim mali, kome je jedno šest godina ili još manje. Taj mališan se probudio jednog jutra u vlažnom i hladnom suterenu. Bio je odeven u nekakav kaputić i drhtao je. Dah mu je izleteo kao bela para, i, sedeći u kutu na nekom sanduku, iz dosade je hotimično puštao paru iz usta i zabavljao se gledajući kako izlazi.
Bio je veoma gladan. Nekoliko puta pre zore prilazio je drvenom ležaju, gde je na prostirci i sa nekakvim zavežljajem pod glavom ležala bolesna njegova majka.
Kako se ona ovde našla?
Mora da je doputovala sa svojim mališanom iz drugoga grada i razbolela se iznenada. Vlasnicu prenoćišta su još pre dva dana odveli u policiju. Stanari su se razišli uoči praznika – a jedini koji je ostao, ležao je već dan i noć mrtav pijan – i nije mogao dočekati praznik!
U drugom uglu sobe ječala je od reumatizma neka osamdesetogodišnja starica koja je nekada i negde živela kao dadilja, a sada je umirala samotna, jaučući i gunjđajući mališanu, tako da se već počeo bojati da priđe njenoj postelji u uglu.
Vode da se napije našao je negde u hodniku, ali korice hleba nije našao, i već je deseti put prilazio da probudi svoju mamu. Strašno mu je, najzad, bilo u mraku: odavno je već pao mrak, a lampu nisu upalili.
Opipao je mamino lice i začudio se što se ona uopšte ne miče i što je hladna kao zid.
„Mnogo je ovde hladno“,pomislio je, postojao malo, i nesvesno zaboravivši ruku na ramenu pokojnice. Zatim je dunuo u svoje prstiće da ih ogreje i, odjednom, napipavši na ležaju svoju staru kapu, pa polako, pipajući po mraku, izašao iz suterena. On bi i ranije pošao, ali se stalno bojao nekog velikog psakoji je, gore, na stepenicama, ceo dan zavijao pred susdnim vratima. Ali psa sada nije bilo, i mališan je odjednom izašao na ulicu.
Gospode Bože, kakav grad! Nikada tako nešto nije video. Tamo, odkle je došao, noću je crna pomrčina – jedan fenjer na celu ulicu. Prozori niskih, drvenih kućica zatvaraju se kapcima; na ulici, čim se smrkne, nigde nikoga – svi se zatvaraju po kućama, i samo zavijaju čitavi čopori pasa, stotine i hiljade ih zavijaju i laju svu noć.
Ali je zato tamo bilo tako toplo, i davali su mu da jede, a ovde – ah, Gospode, da mu je sad da jede!…I kakva je ovde vrev i tutnjava, kakva svetlost, i ljudi, i konji, i kočije, i zima, i mraz!
Ledena para dizala se od premorenih konja, iz njihovih zadihanih vrelih njuški; kroz sipkav sneg odzvanjaju o kamenje potkovice, i svi se tako guraju, i, Bože… tako mu se jelo, makar neki komadić hleba, i tako mu je odjednom hladno za prstiće. Pored njega je prošao čuvar reda, ali se okrenuo da ne vidi mališana.
Evo opet jedna ulica – oh, kako je široka! Ovde će me sigurno pregaziti! I kako svi viču, trče i jure kočijama, a svetlosti, koliko svetlosti!
A šta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, a iza stakla soba, a u sobi neko drvo do tavanice. To je jelka, a na jelki koliko svećica, koliko zlatnih hartijica i jabuka, a svuda oko nje lutkice i mali konjići; po sobi trče deca, lepo odevena, čista, smeju se i igraju, i nešto jedu i piju.
Eno, ona devojčica počela je da igra sa dečakom – kako je lepa devojčica! Evo, i muzika se čuje kroz prozor.
Mlišan gleda, čudi se, već se i smeje, ali sad ga bole prstići i na nožicama, a na ručicama su mu
već sasvim pomodreli, već ne mogu da se savijaju, i bole ga kad miče sa njima. I odjednom mališan oseti da ga mnogo bole prstići, zaplaka se i potrča dalje ….i, evo, ponovo je video kroz drugo staklo sobu, i tamo je drveće, ana stolovima razni kolači: od badema, crveni, žuti, i sede tamo četri bogate gospođe, po ko dođe, one mu daju kolača, a vrata se otvaraju svaki čas, s ulice ulazi mnogo gospode.
Mališan se prikrade brzo, otvori vrata i uđe… Uh, kako su počeli da viču na njega i da mašu rukama! Jedna gospođa brzo mu je prišla i tutnula u ruku kopejku, pa mu otvorila vrata – na ulicu! Kako se uplašio! A kopejka mu j odmah ispala i zvečeći otkotrljala se po stepenicama: nije mogao da savije svoje pomodrele prstiće i da pridrži kopejku.
Istrčao je mališan na ulicu i pošao brže i brže, a kuda – ni sam nije znao… Opet bi se zaplakao, ali se bojao, i trčao je, trčao i hukao u ručice. Obuzimala ga je tuga, jer odjednom se osetio tako usamljen, i bilo mu je užasno … odjednom …o, Bože! Šta je ovo opet? Stoji masa ljudi i divi se – iza stakla prozorskog bile su tri lutke, male, odevene u crvene i zelene haljinice, kao da su žive! Neki starčić sedi, i kao da svira u violinu, još druga dva takođe stoje tu, sviraju u male violinice, i po taktu mašu glavama, jedan u drugoga gledaju, a usne im se miču, govore, stvarno govore – samo se zbog stakla ništa ne čuje…
Mališan je u prvi mah pomislio da su oni živi, a kad se dosetio da su to lutke – iznenada se nasmejao. Nikad nije video takve lutke, i nije znao ni da postoje! I hteo bi da zaplače, ali su mu te lutkice tako smešne.
Odjednom mu se učini d ga je neko od pozadi zgrabio za kaputić: veliki i zao dečak stjao je pored njega, i iznenada ga je udario po glavi, zbacio mu kapu, i udario ga nogom ispod kolena. Mališan se prevrnuo na zemlji; tada ljudi povikaše, on pretrnu od straha, skoči i poče bežti, bežati, i odjednom je utrčao – ni sam ne zna gde – ispod neke kapije, u tuđe dvorište – i čučnuo je iza naslaganih drva: „Ovde me neće naći, a i mrak je.“
Čučnu je i zgurio se, a nikako nije mogao d odahne od straha, i odjednom, sasvim iznenada, bilo mu je tako prijatno: ručice i nožice su odjednom prestale da ga bole i bilo m je tako toplo, kao na peći!…. Trgao se i sav uzdrhtao: ah, on je to ovde bio zaspao! Kako je dobro tu spavati!
„Posedeću ovde. Pa ću opet poći da pogledam one lutke“, pomislio je mališan i osmehnuo se kada se setio lutaka, „stvarno kao da su žive!“… I odjednom mu se pričulo da je nad njim njegova mama zapevala pesmicu. „Mma, ja spavam, ah, kako je ovde lepo spavati!“
„Hajdemo k meni, mališane, da kitimo jelku“, prošaputao je nad njim odjednom neko tihim glasom.
Pomislio je da je i to govorila njegova mama, ali ne, nije ona; ko ga je to zvao on nije video, ali se neko sagnuo prema njemu, zagrlio ga u tami, a on mu je pružio ruku i …i odjednom …o, kakva svetlost! O, kakva jelka! Kao da i nije jelka – on još takvog drveta video nije! Gde je on to sad: sve blista, sve se sija, a svuda oko njega lutke – ali ne, to su sve dečaci i devojčice, samo tako sjajni, svi se oni viju oko njega, lete, svi ga ljube, uzimaju ga, nose sa sobom, i on sam leti, i vidi: gleda ga njegova mama, i smeje mu se radosno.
„Mama! Mama! Ah kako je lepo ovde, mama!“, doviku je joj mališan, i opet se ljubi sa decom, i želi da im što pre ispriča o onim lutkicama iza stakla. „Ko ste vi, dečaci? Ko ste vi, devojčice?“, pita ih on smešeći se i ljubeći ih.
„Ovo je Hristova jelka“, odgovaraju mu oni. „Kod Hrista je uvek na ovaj dan jelka za malu decu koja tamo dole nemaju svoje jelke.“
I doznao je da su svi ovi dečaci i devojčice bili isto takva deca kao i on – ali jedni posmrzavali još u svojim kotaricama, u kojima su ih ostavili na stepeništima pred vratinma petrogradskih činovnika; druga su se ugušila kod čuhodki dojkinja – koje je iznajmio dom za siročad; treća su umrla na sasušenim grudima svojih majki (za vreme samarske gladne godine), četvrta su se pogušila u vagonima treće klase – i svi su oni sada ovde, sva su ona kao anđeli, sva su kod Hrista, i On je lično među njima, i pruža im ruke, i blagosilja njih i njihove majke grešnice…
A majke ove dece stoje tu, sa strane, i plaču; svaka poznaje svog dečaka ili devojčicu, a oni doleću i ljube ih, utiru im suze svojim ručicama i mole ih da ne plaču, jer je njima ovde tako lepo.
A vratari su ujutu našli dole iza složenih drva mali leš zalutalog i smrznutog dečaka… Pronašli su i njegovu majku…Ona je još pre njega umrla – sreli su se kod Gospoda na nebu.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *