NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
KAKO SRESTI HRISTA?
LAV TOLSTOJ: U GOSTIMA KOD MUŽIKA
 
Ovu priču kako je sam Hristos došao u goste mužiku na Praznik Roždestva i čemu ga je naučio, čuo sam od jednog starog Sibirca, kome je taj događaj bio dobro poznat. Ono što je on meni pričao, preneću vam njegovim rečima.
Naše mesto nastalo je kao naseobina prognanika, ali je bilo lepo trgovačko mesto. Moj otac je u ove krajeve došao u vreme, dok je u Rusiji još postojalo kmetstvo, a ja sam se tu rodio. S obzirom na naš položaj imali smo zadovoljavajuće prihode, a ni sada ne oskudevamo. Vere se držimo proste, ruske. Otac je bio čovek načitan i meni je ljubav prema čitanju ulio. Ko god bi voleo nauku, bio bi mu prvi drug, i ja sam bio gotov da za njega u vatru i vodu pođem. I, gle, Gospod mi jednom posla kao utehu prijatelja Timofeja Osipoviča, o kome i želim da vam ispičam, kakvo se čudo sa njim zbilo.
Timofeja Osipovič došao je k nama kao mladić. Meni je tada bilo osamnaest godina, a njemu, možda, nepunih dvadeset. Vladanje Timošino bilo je besprekorno. O tome zbog čega je po sudskoj presudi došao u prognaničku naseobinu u našoj se situaciji, iz obzira prema čoveku, nije raspitivalo, ali pričalo se da mu je stric učinio neku nepravdu. On mu je u njegovom maloletstvu, kada je ostao siroče, bio staratelj i potrošio je ili prisvojio gotovo celo njegovo nasledstvo. Timofej je, pak, po svojoj mladosti bio prek, među njima je došlo do svađe i on je pucao na strica. Po milosti Stvoriteljevoj, greh njegovog bezumlja nije se do kraja ispunio. Timofej ga je samo teško ranio u ruku. Zbog njegovih mladih godina Timofeju nije izrečena teška kazna i budući da je pripadao prvom razredu trgovačkog staleža bio je poslan k nama u naseobinu.
Od imovine Timošine, mada je njenih devet desetina bilo raugrabljeno, i sa desetim delom još se moglo živeti. On je kod nas sagradio kuću i počeo da živi, ali u duši ga je pekla uvreda i dugo se klonio svakog živog. Sedeo je stalno u kući, viđali su ga samo sluga i sluškinja, svejednako je čitao knjige, i to one najbožanstvenije.
Na kraju, ja i on smo se upoznali preko knjiga i ja sam počeo sam k njemu da odlazim, a on me je rado primao. Dopali smo se jedan drugome.
Moji roditelji su spočetka nerado puštali k njemu. Timofej im je izgledao čudan. Govorili su: `Ne zna se zašto je on takav i zbog čega se od svih kloni… Da te nečem rđavom ne nauči…` Ja pak, budući poslušan volji roditeljskoj, istinu sam govorio ocu i majci, kada sam tvrdio da ništa rđavo od Timoše ne čujem, nego da se nas dvojica zanimamo time što zajedno knjige čitamo i o veri pričamo: kako po svetoj volji Božijoj živeti treba, da lik Stvoriteljev u sebi ne nagrdimo i ne okaljamo. I oni su počeli da me puštaju da kod Timofeja sedim koliko mi je volja i otac moj je sam k njemu odlazio, a zatim je Timofej Osipovič došao k nama.
Moji stari uvideli su da je on dobar čovek i zavoleli su ga i veoma su počeli da žale što je on tako često potišten. Seti se svoje uvrede i, osobito ako mu i jednu reč o stricu kažeš, sav pobledi, a posle hoda unezvereno i ruke mu klonu. Tada mu nije ni do čitanja, a u očima mu umesto svagdašnje nežnosti gnev gori. Poštenja primernog, bio je pametna glava, ali se zbog tuge svoje nikakvog posla nije laćao. Ali, Gospod je uskoro pomogao njegovoj čamotinji: Timoši se svidela moja sestra, on se njome oženio, i prestao je sa čami i počeo da živi i imetak da stiče, i za deset godina postao je u očima svih najsolidniji čovek. Kuću je podigao kao gospodski dvorac – svega puno, svega dovoljno, i od svih poštovanje, i žena dobra, a deca zdrava. I šta još čoveku treba? Izgledalo je da su se sve pređašnje žalosti mogle zaboraviti, ali Timoša je, ipak, svejednako pamtio svoju uvredu i jednom, kada smo nas dvojica putovali taljigama i razgovaralu i najboljem raspoloženju, ja sam ga upitao:
– Kako, brate Timoša, jesi li sada na svome?
– U kom to smislu? upita on.
– Imaš li sve ono bez čega si u zavičaju ostao?
On smesta sav pobledi i ni reč ne odgovori, samo ćutke upravljaše konjima.
Ja mu se tada izvinih.
– Ti mi, rekoh, brate oprosti što te tako upitah. Mislio sam da je zlo davno minulo i zaboravljeno.
– Ne mari što je davno minulo, reče, sve se pamti…
Bilo mi ga je žao, ali ne zato što je nekada više imao, nego zato što je bio tako pomračen: Sveto pismo poznaje i dobro o njemu ume da govori, a na uvredu takvo sećanje čuva – znači, Njegovom se svetom rečju ne koristi.
Zamislih se: budući da sam ga poštovao kao u svemu umnijeg od sebe, od njega sam očekivao da se koristi dobrim rasuđivanjem, a on zlo pamti…On to primeti i reče:
– O čemu razmišljaš?
– Tako, rekoh, o čemu bilo. I o tebi razmišljam.
– A šta o meni razmišljaš?
– Ti se ne ljuti, evo šta sam o tebi pomislio. Sveto pismo poznaješ, ali srce je tvoje gnevno i Bogu se ne pokorava. Imaš li ti kakvu korist od Pisma?
Timotej se ne naljuti, samo se smrači u licu od neke žalosti i odgovori:
– Ti nisi upućen u to da navodiš svetu reč.
– U pravu si, rekoh, ja nisam upućen.
– Nisi upućen reče, ni u to kakvih uvreda ima na svetu, koje se otrpeti ne mogu i da ja nisam zbog novca gnjevan na svoga strica, nego zbog nečeg drugog, što se zaboraviti ne može. O tome bih celoga veka ćutao, ali ću se otvoriti pred tobom kao pred svojim prijateljem.
I otkri mi da je stric smrtno ožalostio njegovog oca, tugom oterao u grob njegovu majku, i njega samog oklevetao i pod svoje stare dane obećanjima je naveo i pretnjama prinudio neke ljude da za njega, starca, udaju mladu devojku koju je Timoša od detinjstva voleo i mislio da će je za ženu uzeti.
– Zar se, reče, sve to može oprostiti. Ja mu celoga života meću oprostiti.
– Zbilja, odgovorih, ta uvreda je velika, to je istina, a da ti Sveto Pismo nije od koristi ni to nije laž.
A on mene podseća da sam ja od njega slabiji u Svetom Pismu i počinje da navodi kako u Starom Zavetu sami sveti muževi nisu štedeli bezakonike i da su ih čak sopstvenim rukama ubijali. Hteo je, jadnik, da time savest svoju preda mnom opravda.
Ja odgovorih:
– Timoša! Ti si pametna glava, načitan i sve znaš i ja protiv tebe prema Svetom Pismu ne mogu da odgovorim. Ponešto sam pročitao, priznaću ti, sve me razumem, budući da sam čovek grešan i um imam ograničen. Ipak, reći ću ti: u Starom Zavetu sve je staro, a u Novome jasno stoji „ljubi i oprosti, i to mi se dopada kao zlatan ključ koji svaku bravu otvara. A šta i opraštati, ako ne baš najveću krivicu?!
On je ćutao.
Tada u duši pomislih:
– Gospode, nije li ugodno voljoj Tvojoj da preko mene kažeš reč duši brata moga? Kako su Hrista udarali, vređali, pljuvali i učinili da se samo za Njega nigde mesta ne nađe, a On je svima oprostio.
– Ugledaj se na to kako najbolje znaš, ali ja se bojim da te „mnoge knjige bezumnim čine“. Ti si se na sebe okomio. Dok zlo pamtiš, zlo je živo, a neka ono umre, tada će i duša tvoja u pokoju početi da živi.
Timofej me sasluša do kraja i snažno mi steže ruku, ali nije stao naširoko da govori, već mi kratko reče:
– Ne mogu, ostavi, teško mi je.
Ostavio sam ga. Znao sam da boluje i ćutao sam, a vreme je prolazilo i proteklo je još šest godina, i sve to vreme ja sam ga posmatrao i video da on svejednako pati i da bi, kada bi mu se dala sloboda, i on negde došao do svoga strica, zaboravio na celo Sveto Pismo i podlegao osvetoljubivome satani.
Ali u svome srcu bio sam spokojan, jer sam u tome video Prst Božji. On mi se počeo postepeno ukazivati, uistinu, a najzad sam i celu Ruku ugledao. Spasiće Gospod moga prijatelja od greha gneva. Čudesno je kako se to zbilo.
Timofej je živeo kod nas u progonstvu šesnaest godina, a prošlo je bilo već petnaest otkako se oženio. Bilo mu je, dakle, trideset sedam ili osam godina i imao je troje dece i živeo je veoma lepo. Voleo je osobito cveće – ruže, i imao ih je mnogo i na svojim prozorima, i u vrtu. Sve je pred njegovom kućom bilo zastrto ružama i čitavu kuću je zapahnjivao njihov miomir.
A imao je Timofej naviku da, dok se sunce bliži zalasku, neizostavno izlazi u svoj mali vrt i sam doteruje svoje ruže i čita knjigu na klupici. Štaviše, koliko mi je poznato, bivalo je da se tu ponekadad i molio.
Shodno takvom običaju, dođe on jednom u vrt i uzme sa sobom Jevanđelje. Pogleda ruže, a zatim prisede, otvori knjigu i počne da čita. Čita kako je Hristos došao u posetu fariseju i kako Mu pritom nisu dali čak ni vode da noge omije. I to je za Gospoda Timofeju bilo nesnosno uvredljivo, i bilo mu je žao Gospoda. Tako žao, da je zaplakao. Kad gle, u tom istom trenutku se zbi i početak čuda o kome mi je moj Timoša ovako govorio:
– Gledam, pričao je, oko sebe i mislim; kako je kod mene svega u izobilju i na pretek, a Gospod je moj hodio u takvoj bedi…I oči mi se napuniše suzama i nikako ih sa očiju ne mogah otrti. I sve oko mene dobilo je boju ruža , čak i same moje suze. Tako u nekoj vrsti zanosa ili obamrlosti uskliknuh: „Gospode, kada bi Ti k meni došao, ja bih ti samoga sebe dao!“
A odjednom, u odgovor, kao u dahu ružinog povetarca zatreperi glas:
– Doći ću!
Timofej, sav trepereći, dotrča k meni i upita me:
– Kako ti to ne shvataš, zar Gospod može k meni u goste doći?
Odgovorih:
– To je, brate, iznad moga razumevanja. Šta se o tome kaže u Svetom Pismu?
A Timofej reče:
– U Pismu stoji: „Hristos je isti, danas i u veke“, ja ne smem da u to ne verujem.
– Pa dobro, rekoh, veruj.
– A ja ti velim da ću svakoga dana za Njega pribor na stolu postavljati.
Slegnuh ramenima i rekoh:
– Ti mene ne pitaj, vidi sam najbolje šta je po Njegovoj volji, a što se pribora za Njega tiče, to ne smatram uvredljivim, samo nije li to – gordost?
– Rečeno je „On grešnika prima i sa carinicima druguje“.
– Ali rečeno je i ovo „Gospode, nisam dostojan da uđeš u dom moj! „ Meni se i to dopada.
Timofej reče:
– Ne znaš ti.
– Dobro, neka ti bude.
Timofej naredi ženi da od sledeđeg dana postavlja za stolom za još jednoga. Budući da ih za stolom sedi petoro – on i žena i troje dece – šesto mesto na kraju stola uvek je kod njih bilo počasno i pred njim je stajala velika fotelja.
Žena je bila radoznala: šta je to – zašto i za koga? Ali, Timofej joj nije sve otkrivao. Ženi i drugima govorio je samo da tako treba, prema zavetu njegove duše, za gosta, a za onoga pravog osim njega i mene, niko nije znao.
Čekao je Timofej Spasitelja drugog dana posle one reči koju je čuo u ružičnjaku, čekao i trećeg, zatim i prve nedelje, ali ta iščekivanja ostala su neispunjena: svakog velikog praznika Timofej je svejednako očekivao Hrista u gostima, muičio ga je nemir ali nije posustajao u nadanju da će Gospod Svoje obećanje održati – da će doći. Otkrio mi je: – Svakoga dana molim se – O, dođi Gospode i iščekujm, ali ne čujem željeni odgovor -„dolazim uskoro!“
Razum moj bio je u nedoumici šta odgovoriti Timofeju i često sam pomišljao da se moj prijatelj pogordio te da se sada zapliće u nepotrebnom iskušenju. Ipak, Božje gledanje na to bilo je drugačije.
Nastupilo je Hristovo Roždestvo. Bila je ljuta zima. Timofej dođe k meni na Badnje veče i reče mi:
– Brate mili, sutra ću dočekati i Gospoda.
Na te reči ja odavno nisam imao odgovor i samo upitah:
– Kako si u to uveren?
– Sada, tek što sam se pomolio „o, dođi Gospode!“, sva mi se duša uzbudila i u njoj kao da je truba zatrubila. „Dođi ću ubrzo!“ Sutra je Njegovo Sveto Roždestvo i neće li baš u taj dan On doći. Dođi k meni sa svima rođacima, duša mi strahom trepti.
Rekoh:
– Timoša! Ti znaš da ni o čemu takvom da sudim ne umem i da Gospoda ne očekujem da vidim, jer sam grešan čovek, a i ti si nam čovek blizak, mi ćemo k tebi doći. A ti, ako već sa takvim uzdanjem iščekuješ tako velikoga gosta, zovi ne svoje prijatelje, već okupi Njemu ugledno društvo.
– Shvatam, odgovori on, i smesta ću poslati svoje sluge i sina svoga da obiđu sela i pozovu sve prognanike koji su u nuždi i nevolji.Pokazaće Gospod divnu milost, doći će, a svi će biti dočekani kako je zpoveđeno.
– Meni se ni ta njegova reč nije svidela.
– Timofeju, rekoh, ko može da uradi sve kako je zapoveđeno. Jedno nećeš razumeti, drugo ćeš zaboraviti, a treće ispuniti ne možeš. Ipak, ako sve to tako silno „trubi“ u tvojoj duši, neka bude tako, kao se tebi otkriva. Ako Gospod bude došao, On će sve što nedostane nadopuniti, pa ako na nekoga ko je Njemu potreban zaboraviš, Sam će ti ga dovesti.
Na praznik Roždestva došla je Timofeju i cela naša porodica, malo kasnije, kako se ide na svečanu trpezu. Tako je pozivao, da bi sve dočekao. Prostrana kuća njegova bila je prepuna ljudi, naših, Sibiraca, muškaraca i žena i dečijeg naraštaja, ljudi svakog zvanja i iz različitih mesta, i ruske i ponjske i finske vere. Timofej je sabrao sve siromašne koloniste koji se još od svoga dolaska nisu dokazali na svome gazdinstvu. Stolovi veliki, prekriveni stolnjacima i svim što je potrebno. Sluge trče, kvas i zdele sa piroškama raznose. A na dvorištu se već smrklo, i više se nema ko čekati: gosti više nisu imali odakle da dođu, jer se na dvorištu uskovitlala vejavica i mećava, kao da je smak sveta.
Samo jednoga gosta nema i nema, Onog Milijeg od svih.
Već je trebalo svetiljke upaliti i za sto sesti, jer se bilo sasvim smrklo i svi su čekali u mraku samo pri rumenoj svetlosti kandila pred ikonama.
Timofej je hodao i sedao, očigledno, silno uznemiren. Sva nada njegova se bila pokolebala – sada je već bilo očigledno da neće biti „velikoga gosta“.
Prošao je još minut – i Timofej uzdahnu, pogleda me utučeno i reče:
– No, brate mili, vidim ja da je ili Gospodu ugodno da me ostavi na podsmeh ljudima, ili si ti u pravu: ja nisam umeo da saberem sve kako treba, da bih Ga dočekao.
Odgovorih:
– Očitaj molitvu.
On stade pred ikonu i naglas očita „Oče naš… „, a zatim „Hristos se rađa, slavite, Hristos s nebesa, srećite, Hristos na zemlji“.
I tek što je ovo izgovorio, kad nešto strašno udari sa dvorišta u zid, da se sve zatreslo, a zatim se iznenada začu snažan šum na prostranim tremovima i odjedared se vrata u gostinjsku odaju sama širom otvoriše.
A na vratima, na pragu, stajao je stari i prastari jedan starac, sav u ritama, drhtao je, i da ne bi pao, obema se rukama za dovratke držao, a iza njega iz trema u kome je bilo mračno, neopisana ružičasta svetlost svetli, a preko ramena starčevih u odaju ulazi kao od snega, jedna bela ruka i u njoj dugačka glinena posuda sa ognjem, kakva se u besedi s Nikodimom spominje…Vetar sa vejavicom sa dvorišta nadire, a oganj ni da se zaleluja… I svetli on starcu u lice i na ruku, a na ruci u oči pada zarasli stari ožiljak – sav pobeleo od stida.
Čim ga spazi, Timofej povika:
– Gospode, vidim ga i primam u ime Tvoje, a Ti Sam ne ulazi k meni, ja sam čovek grešan i zao, i pritom se pokloni licem do zemlje. Sa njim i ja padoh na zemlju od radosti, što ga je istinska bogoposlušnost dodirnula, i povikah da me svi čuju:
– Molite se: Hristos je među nama!
I svi odgovoriše:
– Amin, to jest „istina“.
Tada donesoše svetiljku, ja i Timofej podigosmo se sa poda, ali bela ruka se više nije videla, ostao je sam starac.
Timofej ustade, uze ga za obe ruke i posadi na počasno mesto. A ko je bio on, taj starac – možda se i sami dosećate – to je bio dušmanin Timofejev, stric, koji mu je sve njegovo uništio. Ukratko rečeno, on je ispričao kako mu se sve njegovo razvejalo u prah, kako je ostao i bez porodice, i bez bogatstva i krenuo odavno da pronađe sinovca i zamoli od njega oproštaj. I čeznuo je za tim i bojao se Timofejeva gneva, a po ovoj mećavi skrenuo je sa puta i počeo da se smrzava, čekao je već jedino smrt.
– Ali, odjednom, pričao je, obasja me neko Nepoznat i reče mi: „Idi, ogrej se na Mome mestu i pij iz Moje čaše“. Uze me za obe ruke, i ja se nađoh ovde, ne znam ni sam otkuda.
Timofej pred svima odgovori:
– Ja striče, tvoga Pratioca znam: to je Gospod koji je kazao: „ako je gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga, ako je žedan, napoj ga!“ Sedi kod mene na počasnom mestu, jedi i pij u slavu Njegovu, i budi u mome domu, koliko ti volja, do kraja života.
Od toga časa starac je i ostao kod Timofeja i, umirući, blagoslovio ga je, a Timofej je zanavek našao mir u srcu svome. Tako se mužik naučio da u srcu svome napravi jasle za rođenoga na zemlji Hrista. I svako srce takođe može biti takvim jaslama, ako ispuni zapovest – „ljubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji su vas uvredili“ – Hristos će doći u srce njegovo, kao u jutrom umivenu odaju, i načiniće tamo obitalište Sebi.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *