NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
OTAC SERAFIM ROUZ: KAKO SE BOG OTKRIVA LJUDSKOM SRCU?
 
U svakom udžbeniku pravoslavnog bogoslovlja naći ćete da su za zadobijanje istine, napori samog čoveka nedovoljni. Moguće je čitati Sveto Pismo, ili neku drugu duhovni literaturu, ništa pri tome ne shvatajući. Evo događaja Svetog Apostola Filipa i arapskog evnuha iz knjige Dela Apostolskih:
„A Anđeo Gospodnji reče Filipu govoreći: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je. I ustavši pođe. I gle, čovek Arapin, uškopljenik, vlastelin Kandakije carice arapske, što beše nad svim njenim riznicama, koji beše došao u Jerusalim da se moli Bogu, pa se vraćaše, i sedeći na kolima svojim čitaše Proroka Isaiju.
A Duh reče Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima. A Filip potrčavši ču ga gde čita Proroka Isaiju, i reče: A razumeš li šta čitaš?
A on reče: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede sa njim. A mesto iz Pisma koje čitaše beše ovo: Kao ovca na zaklanje odvede se, i nem kao jagnje pred onim koji ga striže, tako ne otvori usta svojih. U Njegovom poniženju ukide se sud Njegov. A rod Njegov ko će iskazati? Jer se Njegov život uzima od zemlje.
Onda uškopljenik odgovori Filipu i reče: Molim te, za koga ovo govori Prorok? Ili za sebe ili za koga drugog? A Fili otvorivši usta svoja, i počevši od pisma ovog, pripovedi mu Jevanđelje Isusovo. Kako iđahu putem dođoše na nekakvu vodu; i reče uškopljenik: Evo vode, šta brani meni da se krstim?
A Filip mu reče: Ako veruješ od sveg srca možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji. I zapovedi da stanu kola i siđoše oba na odu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga.
A kad iziđoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika, a Anđeo Gospodnji uze Filipa, i više ga ne vide uškopljenik; nego otide putem svojim radujući se. (Dela Ap. 8:26-39).
Ovde vidimo nekoliko natprirodnih, mističkih elemenata: Anđeo ukazuje Filipu put (iako je za evnuha to bio prosto susret na praznom) a potom, nakon Krštenja, Duh Božiji odnosi Filipa odatle. Ali oni uopšte nisu doveli Arapina do odluke da se krsti i da postane hrišćanin.
Nisu čudesa delovala na njega, već nešto u njegovom sopstvenom srcu. Iako čudesa i bivaju i pomažu da se nađe vera, ona ne mogu služiti kao osnova veri. U toj istoj knjizi Dela Apostolskih čitamo povest o Simonu Magu, koji je za novac želeo da bude primljen u Crkvu i da zadobije impresivne i veličanstvene darove Duha Svetoga.
Zaista je Simon bio vračar, visoko plaćeni „specijalista“; natprirodne pojave, od kojih je zavisila njegova zarada i prestiž, dešavala su se sve više u hrišćanskoj, a ne u paganskoj sredini. Kako je poznato iz knjige Dela, Apostol Petar je odbio Simona: nama je ostala reč „simonija“ – sujetni pokušaj da se za novac dobije blagodat Božija.
Tako nešto se uopšte nije dogodilo sa Arapinom, kada je slušao Filipa; nešto se promenilo kod njega, u samom srcu. Čitamo, da je on poverovao, to jest, srce njegovo se topilo od istine koju je čuo. Sveto Pismo ima veliku silu: praćeni tačnim tumačenjem, u stanju su da u čoveku otvore nešto do tada skriveno, ako mu je srce spremno. Kao što se vidi, arapski vlastelin je primio Hrista svom dušom; nisu ga čudesa preobrazila, već sama istina Hristova, radi koje je Gospod i sišao na zemlju.
To isto nalazimo i na drugom mestu Novoga Zaveta, gde su dvojica učenika Isusovih išli po putu za Emaus (Luka 24). To je bilo u sami dan Njegovog Vaskrsenja i Hristos je zajedno sa njima iašo, pitajući ih za razlog njihove tuge. Oni su bila krajnje zadovljeni, susrevši ako ne jedinog čoveka, koji nije znao za poslednje događaje u Jerusalimu. Oni su Mu govorili o znamenitom proroku, koji je bio dan pre toga kažnjen, a sad kao da je vaskrsao – ali oni sami nisu znali, čemu da veruju.
Tada ih je Gospod, pozivajući ih ka svojim srcima, počeo da im objašnjava smisao starozavetnih proročanstava o sudbini Mesije. Nikakvih čudesnih znamenja pri tome nije bilo, i niko Ga nije poznao. Kada su došli do Emausa, On je želeo da ide dalje, i tako bi i otišao nepoznat, da učenici – da bi prosto pomogli strancu na putu – nisu predložili Njemu da ostane na prenoćištu. I samo onda kada je On seo sa njima da jede, i kao na Tajnoj Večeri prelomio hleb, njihove su se oči otkrile i oni su uvideli da je to Sam Hristos – i u tom trenutku On je nestao.
Tada su oni počeli da se prisećaju: svo vreme, dok je On išao sa njima, nešto je gorelo u njihovim srcima. Zato su učenici i poznali Ovaploćenog Boga; nestati u vazduhu je sposoban i vračar. Tako da čudesa uopšte i ne samo ona, ne otkrivaju Boga čoveku, koliko gorenje srca, spremnog za susret, kao kod dvojice putnika na putu za Emaus.
To mi i nazivamo Otkrovenjem, kada Sam Bog, ili neko drugi, ispunjen Duhom Njegovim, ili rečju istine Njegove, doseže ljudska srca i dotiče ih. Takva je bila sila, dana Apostolima po Vaskrsenju Hrista; oni su bukvalno obišli ceo svet u tadašnjim granicama – na istok do Indije, i može biti i Kine, na sever do Rusije, tada naseljene Skitima, na zapad do Britanije, na jug do Abisinije – propovedajući Jevanđelje svim narodima.
To isto ostaje i do ovih dana, pod uslovom da smo izgubili pređašnju osetljivost, lakoću i prostotu srca, prethodno odgovaranje na istinu. Ako pomenemo Vladiku Jovana, on je privodio ljude veri ne toliko čudesima, koliko dejstvom na njihova srca. Evo slučaja još za vreme rata, kada je Vladika bio episkop Šangaja; o njemu je govorila jedna naša davna poznanica, sada pokojna, doktor, logoped, po imenu Ana. Saglasno njenim rečima, Vladika Jovan je veoma strogo postio, što je za posledicu imalo da je u vreme postova, njegova donja vilica gubila pokretljivost i njegove reči bi postajale krajnje nerazumljive. Pred rat Ana je pokušavala sa Vladikom da on nauči da govori jasnije.
On je dolazio u ustanovljeno vreme, i po završetku časa bi uvek ostavljao američku novčanicu od dvadeset dolara. U toku rata, bila je teško ranjena, i Ana umirala je u francuskoj bolnici u Šangaju. Bila je kasna noć; oluja je besnela, i veze sa gradom nije bilo. Ali je ona uporno mislila o jednom.
Doktori su joj rekli da je sve gotovo, i evo, bila je još jedna nada: da dođe Vladika, da je pričesti Svetim Tajnama i da je spasi… Ona je molila da se on pozove, ali je to bilo potpuno nemoguće. Telefoni nisu radili zbog oluje, a bolnica, po pravilu vojnog vremena bila je zatvorena tokom noći; njoj je ostalo samo da priziva u prazno: „Pomozite! Vladiko Jovane, molim vas, pomozite!“
Svima je bilo jasno da je to najčistiji delirijum. Ali odjednom, u samoj oluji, vrata su se otvorila i ušao je Vladika Jovan sa Svetim Tajnama. Izlišno je i govoriti o njenoj radosti; Vladika je uspokojio, ispovedio, pričestio Svetim Tajnama i otišao.
Nakon sna od sedamnaest sati, Ana se probudila i osećala se zdravom. „Hvala, Vladika Jovan me je posetio“, govorila je ona sestrama.
„Kakav Vladika Jovan?“ – zapanjile su se one – „cele prošle noći je bolnica bila zaključana.“
Komšija u sobi je rekao da je stvarno neko dolazio, ali joj oni opet nisu poverovali. Ana je počela da sumnja: da joj se nije priviđalo? Ali kada su počeli da premeštaju njenu postelju, pod dušekom su našli novčanicu od dvadeset američkih dolara. „Ali, evo“ – likovala je Ana – „govorila sam vam zaista, da je on dolazio!“
Kako je saznao? Na koji način je došao do nje, nemajući ikakvu mogućnost čak i da čuje za nju? Nećemo pogrešiti, ako kažemo, da mu je to bilo otkriveno; nije malo bilo slučajeva, kada su se takve stvari otkrivale Vladiki Jovanu. Ali na koji način? I zašto zaista njemu? Kao da se jednima istina otkriva, a drugima – ne: zašto tako? Šta, zar mi imamo specijalni organ za primanje otkrovenja od Boga? Sigurno da imamo; samo ga mi obično zaglušimo i ugušimo. Taj organ je – srce koje ljubi.
U Svetom Pismu ste čitali, da je Bog ljubav, i znate, da je Hrišćanstvo – religija ljubavi (može biti, gledajući na pseudo-hrišćanstvo i pseudo-hrišćane, da se nećete saglasiti sa time; tim ne manje, ono je i takvo, u odnosu ka hrišćanstvu, izvornom i nepovređenom). Sam Hristos je rekao učenicima Svojim, da će ih po ljubavi prepoznavati ljudi.
Pitajte bilo koga, ko je znao Vladiku Jovana: šta je privlačilo njemu ljude koji su ga okruživali? Šta nastavlja da privlači njemu one, koji nikada pre o njemu nisu čuli? Reći će vam jedno: izobilje ljubavi, samoodbacivanje, žrtvujuća ljubav prema Bogu i ljudima. Zato mu se i otkrivalo sakriveno od drugih, i ono što je razumu nedostupno.
Sam Vladika je učio, da koliko god „mističkog“ u sebi, sadržala Žitija Svetih ili dela Svetih Otaca Crkve, Pravoslavlje od nas zahteva postojanu sabranost i trezvenost, spremnost da se odgovori na svaku životnu situaciju. Odgovarajući i otvarajući srce u sebi, čovek saznaje Boga.
Istina se otkriva srcu koje ljubi, jer čak i Gospod mora da ga smiri, da ga skruši, da bi mu dao osećajnost. Tako je bilo, na primer, sa Apostolom Pavlom, nekada goniteljem i neprijateljem Crkve. Ali Bog sve jednako vidi sadašnjost, prošlost i budućnost naših srca i On nalazi vreme za iznenadni sastanak.
Ali hladan proračun leži na drugom polu: čime mi je interesantan današnji čovek? Šta je moguće izvući iz njega? U religiji se to smatra šarlatanstvom i prevarom svih vrsta, što je postalo skoro normom religioznog života današnjih dana: jedan hobi se menja drugim, i svi jurcaju za modom, u hodu odlučujemo, kako se bolje osposobiti za njene hirove.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *