КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

 

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
ЧУДЕСНИ ЈАСТУК ИЛИ ОПАСНОСТ О ВЕЛИКИХ ЖЕЉА
китајска легенда –
 
Некада и негде догодило се у великом китајском царству ово што ћемо сад испричати.
Путовао друмом неки стари свештеник, путовао па се уморио, сврнуо са пута па простро сеџаде по трави и сео да се одмори. Украј себе спустио он своју торбу. У том наиђе туда један млад човек, земљорадник из околине. Био је одевен у кратко одело као тежак, а не у дугачко као брамин или књижевник.
Седе младић поред свештеника и њих два убрзо ступише у пријатељски разговор. Но мало после погледа млади човек уза се и низа се на своје грубе хаљине, уздахну и рече:
– Погледај ме, како сам ја једно бедно створење!
– Како то говориш? – рече му свештеник. – Ја те видим као младића здрава: зашто наједном да се жалиш како си ти једно бедно створење?
На то одговори младић:
– Какво јадно задовољство могу ја наћи у оваквом мом животу, радећи сваки дан од раног јутра до позне вечери? Ја бих волео да будем велики генерал и да бијем бојеве и добијам битке; или да будем богаташ, па да имам најбољих јела и пића и да уз музику се проводим; или да будем доглавник нашем цару да се прославим са својом филозофијом. То је право задовољство. Волео бих да се високо уздигнем у свету, а овако шта сам? Зар то није жалосно? Изговоривши све ово, младић поче да дрема. Видевши то свештеник извуче из своје торбе један јастук, пружи га младићу и тихо му рече:
– Метни главу на овај јастук и спавај, па ће ти све жеље бити испуњене. Чудан је то јастук био. Од танког и финог порцулана, а унутра шупаљ.
тек што је младић спустио своју главу на тај јастук, а то се наједанпут нађе у својој кући. Заиста, то је било чудесно. Али оно што долази још је чудније. Ускоро затим он се ожени неком угледном девојком и поче да стиче новац. Онда се одену у најлепше рухо и пође мудрацима да се код њих учи. Био је бистар и учио је добро. Кроз кратко време постане судија и као судија прочује се свуда. Мало, мало и постане милионер и опет мало, по мало, па га цар узме за свога везира.
Као везир цара китајског он се прочује и прослави на све стране царства. Трудио се свом снагом да учини што више добра и своме цару и своме народу. Тако то ишло дуго и дуго. И за све то време цар је имао пуно поверење у свога везира.
Али дође кобан тренутак. Неки завидљивци оптуже везира цару како је он склопио заверу да убије цара па онда сам да се зацари. Цар брзо уклони свога везира са положаја и стави га под суд. Дуго је везир лежао у тамници док се истрага водила и дуго плакао и уздисао и страховао. Најзад га осуде на смрт. После осуде поведу га кроз град везана конопцем са још неколико зликоваца, осуђених на смрт и доведу до места извршења казне. Јадни везир је сав дрхтао и гласно јецао, али помоћи није било ни са које стране. Напротив, гомила света која га је посматрала, шкргутала је зубима и била је готова да га растргне. Џелат је одсецао мачем главу једном по једном зликовцу, док не дође ред на везира. Кад везир дође на ред, нареди му џелат да клекне и стави главу на пањ. Онда замахну џелат дугим и оштрим мачем и таман да одсече главу, али у том страшном тренутку везир се пробуди..
Диже главу са порцуланског јастука сав дрхтећи. Крупне капље зноја падале су му са чела. Крај њега је седео стари свештеник. Младић је дуго дрхтао и ћутећи размишљао о томе, шта је сан, а шта јава. Трљао је своје очи и пипао своју главу. Кад је потпуно дошао себи и осетио своју главу здраву на раменима, он се диже, па радосно ускликну и поклони се до земље старом свештенику.
– Хвала ти, – рече му, – за јаку поуку коју си ми данас дао преко овог магичног јастука. Сад тек знам колико сам срећан.
И рекавши ово, брзо оде на свој посао.
Рече Господ: Не иштите прва места… Јер сваки који се подиже, понизиће се, а који се понизује, подигнуће се (Лука, 14,8).

One Comment

  1. Петар Јараковић

    Духовно богатство честите породице Костић из Равне Горе, обогатило је нашу Биоску, наш крај и Српски род. “Маја” и њена деца су основа за ткање најлепших духовних, песничких и књижевних дела. Ако је неко од њених потомака водио дневник, добро је, а и ако није, треба забележити све оно чега се сећамо, како би живот “Маје” и њене деце остао светли пример и путоказ нашој Биоски, нашем крају и нашем народу.