NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
ZLATOM VEZENE ODEŽDE
 
Zarudio je Bog dan svoj u večnom Gradu. Carigrad, obučen u sjaj legende i u pozlaćene boje vekova, bledeo se u dubini horizonta sa velikim vizantijskim Crkvama, sa palatama sa vrtovima iz snova, sa tvrđavama i bedemima sa trofejima. Grad koji je, kao nijedan drugi grad na svetu, upoznao lepotu, otmenost i nadasve veru.
I imađaše Bog u tom gradu mnogo izabranika. A među njima, smiren među smirenima, beše sveštenik Markijan. Od malena ga je obeležila ruka Božija. I on posluša Njegov glas i postavi sebi za cilj da živi samo za Boga i Njegovu ljubav.
Njegova slava se raširila po celom carstvu i obuhvatila i najudaljenije krajeve. Bio je, vele, čovek koji nikada nije imao ništa svoje, jer je uvek osećao da to nekom drugom treba više. Otac siromašnih i prezrenih, trudio se da ceo dan posveti milosrđu i ljubavi.
Nedeljno svitanje je dovelo Markijana žurnim korakom u sokak koji je vodio ka Crkvi Svete Anastasije. Bio je to veličanstven hram u kojem je godinama služio kao sabrat. Danas je bio veliki dan: osvećenje hrama. Trebalo je, dakle, da se pobrine za svee. Krilatim korakom i sa molitvom na usnama prolazio je kroz lukove i arkade Carigrada. Put je bio pust. Stiže pred zapadni trem i izađe na veliko četvrtasto dvorište sa predivnom fontanom. Odavde se videla ograda hrama. Za Carigrad bejaše ovo jaka zima i, kako je bilo praskozorje, mraz je nemilosrdno štipao. Jednim potezom Markijan obavi bolje oko sebe svoju mantiju, ali kao da se odmah pokaja.
– Seti se, Gospode, siromaha, Tvoje male braće, reče tiho. Stiže do velikih stepenica. Pogled mu privuče veličanstven prizor. No, kada krenu da ih pređe, začu neko ječanje sa strane. Markijan se začudi pa se prekrsti.
– Gospode pomiluj, reče. Ko li će to biti u ovo doba? Ali ovoga puta ječanje se začu još jače. Bilo je mračno i nije video dobro.
– Ma, ko je to? reče sada glasnije.
– Milost, oče, začu se jedan namučeni glas. Tamo na velikim stepenicama sedeo je jedan ubogi prosjak pomodreo od hladnoće.
– 0, brate moj, reče zbunjeni Markijan. Treba da ti pomognem, ali u nedrima nemam ničega za tebe. Zavuče ruku u mantiju neće li nešto naći. Ali ne nađe ništa. Pomisli da mu kaže da čeka tamo kod stepenica, jer je posle Liturgije možda imati nešto da mu da. Ali, možda će tada već biti kasno.
– Pomozi mi Gospode. Šta da radim? šaputao je Markijan.
Tada čovekoljubivi sveštenik namisli da učini nešto neuobičajeno. Za tren oka otvori hram i otrča do đakonikona, znači do prostorije u kojoj sveštenici oblače svoje svešteničke odežde da bi služili Božansku Liturgiju. Tu svuče mantiju i obuče svoje odežde. Potom izađe u dvorište hrama i pružajući prosjaku svoju mantiju reče mu:
Nemam da ti dam ništa drugo. Uzmi ovo. Meni ne treba jer ću ja sada služiti Božansku Liturgiju. Uzmi, tvoja je.
A prosjak, zadivljen tolikom dobrotom, ljubljaše ruke svoga dobročinitelja, i, prepun radosti, ode.
Vreme je prolazilo. S leve i desne strane puta bejaše mnoštvo sveta odeveno u praznično ruho. Došli su i zvaničnici u svojim uniformama obavijenim svilom i kadifom. A potom i vitezovi i vojvode i, napokon, sam car. U raskošno ukrašenoj Crkvi sve je dobilo praznični karakter. Pored cara dođe i stade Patrijarh. Crkva je blještala zaslepljujućim sjajem. Hiljade polijeleja su svojim svetlom pretvorili hram u jednu lađu koja je plovila prema nebu.
No, iznenada pogledi svih se okrenuše prema Oltaru gde se nalazio Markijan. Svaki put kad bi se pojavio na Oltarskim Dverima činilo se da nosi zlatom vezenu odeždu, koja, uprkos svom sjaju današnjeg dana, nije priličila jednom običnom svešteniku.
Ubrzo se sa pomisli prešlo na komentare. Šaputanja, koja su postajala sve jača i jača, remetila su pojanje.
– Ma vidi ti Markijana. Zar se ne stidi? Kakvu to odeždu nosi? reče jedan.
– Ma šta misli ko je on! Poslednji sveštenik Carigrada a oblači se u odeždu višeg stupnja i od Patrijarhove! Sramota, odgovori drugi.
– Sramota! Sramota! čulo se sa svih strana. Ceo hram je blistao od Markijanovih odeždi.
– Neko treba da kaže ovom svešteniku, Presveti, da se oblači sa malo manje sujete, šapnu Patrijarhu na uvo jedan klirik.
Patrijarha dirnu to što ču. Znao je Markijana kao smirenog i ozbiljnog klirika. Ali ne mogaše ništa da kaže za njegovo današnje ponašanje. Konačno odluči da će mu, kada se završi Liturgija, ozbiljno prigovoriti.
Pošto razdeli naforu, Patrijarh pozva Markijana ustranu.
– Danas, Markijane, nisi postupio dobro. Šta znači ta odežda koju nosiš? Kakvom će se primeru od tebe naučiti siromasi našeg društva? Sveštenik, dete moje, treba da je jednostavan.
Dobri sveštenik se zbuni. Baci pogled na odežde koje nosaše i smešeći se, ali uvek s poštovanjem, odgovori:
– Ma, o kakvim odeždama govori tvoja svetost, Presveti? Ako misliš na ove koje nosim, to su one iste koje imam od dana kada si me rukopoložio, evo već dvadeset i pet godina!
Sada se Patrijarh razljuti. Pa ovo je preterano. Podsmeva mu se u oči! Odluči da ga kazni.
– A šta je ovo, viknu Patrijarh. Ali, kako uhvati rukom za odežde vide da su to one stare koje Markijan nosi već godinama. A za prvim iznenađenjem sledilo je i drugo. Patrijarh ugleda kako čovek Božiji ne nosi mantiju ispod starih odeždi. I pun nedoumica upita:
– Ma, ko te to svuče, Markijane? Tada čovekoljubivi sveštenik uze u svoje ruke Jevanđelje i pokazujući ga reče Patrijarhu:
– Ovo ovde me svuče, Presveti. Tada Patrijarh, potpuno ganut, stisnu Markijana u zagrljaj i reče mu sa suzama u očima:
– Dete moje, kada bi svi sveštenici i svi ljudi živeli tvojim životom, ne bismo imali potrebe ni za čijim rečima. Bio bi dovoljan samo njihov primer!

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *