КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
ВЕНЦИ СТРПЉЕЊА
 
У дубинама Египта постоји једна негостољубива пустиња. Њсн песак и стеновите планине дању горе а ноћу се мрзну. У тој пустињи, у Тиваиди, живљаху, подвизаваху се и посветише се десетине светих наше Цркве. По целој тој пустој земљи простиру се скитови али и манастири у којима су молитве и подвичи отшелника давали тој земљи укус духовног живота.
У том овоземаљском, благословеном, рајском месту живљаше и један Старац подвижник заједно са својим смиреним послушником. Сједињавала их је љубав Христова и настојали су да заједно донесу корист својим душама. Сваке вечсри су Старац и послушник служили Повечерје у маленој Цркви свога скита. Обичавали су да се после службе попну до Старчеве келије где јс Ава са пажн.ом слушао послушникову исповест и давао му савете за наставак његовог духовног прегнућа. Завршавајући разговор Старац би благословио послушника и тако би се млади калуђер повлачио на спавање.
Старац беше чувен по својој врлини, па је мноштво верника вз Александрије и цругих градова често долазило у скит да се исповеде и да чују његове речи утехе. Деси се да је једнога дана дошло толико много света да је Старац непрестално био са њима и тек је каосно увече, када су већ били отишли сви посетиоци, успео да се попне до своје келије. Његов умор је био очигледан, али Старац ни овога пута није пропустио благословени обичај. Позва послушника к себи и овај одмах поче да се исповеда свом Старцу.
Док је послушник говорио, Старац, будући исцрпљен, заспа. Млади калуђер не рече ништа. Поштовао је Старчев напор и чекао да се овај пробуди и да га благослови па да и он оде у своју келију. Време је пролазило а Старац, који је запао у дубок сан, није се будио. Послушник, непомичан и нем, помисли да причека још мало. Извади своју бројаницу и прекрстивши руке на грудима поче да се моли у себи.
Ноћ је одмицала, али се Старац није будио. Калуђер и сам поче да осећа умор и поче да му се спава. Помисли да оде без благослова па да се и сам опружи. Али одмах промени одлуку.
“Како да одем?”, размишљао је, “а ако се Старац пробуди и не нађе ме овде? Забринућу га. Не, ипак ћу остати. Уосталом, пробудиће се кад-тад”. Тим мислима се охрабри и настави да се моли.
Мало касније послушнику се поново врати иста мисао. Али када помисли на труд Старца, који је целог дана не жалећи се остао са посеттиоцима скита да их исповеди, постиде се своје помисли и реши да не напусти своје место.
До поноћи му та помисао, да оде без благослова, дође још два пута, али је он силом бројаница превазилажаше. Већ се рудио нови дан, а Старац се још није био пробудио. Послушник је, међутим, још увек био поред њега будан. До тог часа успео је да победи искушење да оде, укупно седам пута.
Тада се Старац пробуди из свог дубокот спа и. угледавши младог монаха пред собом, још увек будног на истом месту, рече му зачуђен:
– Ти, дете моје, не оде у своју келију да легнеш?
– Не, мој Старче. Како да одсм? Нисам био добио благослов, одговори послушник.
– Па зашто ме, дете моје, ниси будио ранијe да добијеш благослов, упита Старац.
– Били сте уморни од исповедања, Старче. и било ми је жао да вас пробудим, рече младић и пошто начини метанију пред Старцем попеше се обојица у Цркву па заједно појаше Јутрење.
Потом Старац рече послшнику да оде у своју колију да сс одмори, а сам остадс у Црквици да настави своју молитву. Но, док се Старац молио паде у свети занос.
Угледа изненада пред собом у једној бљештавој светлости, анђела Божијег како га узима за руку и води на једно место неописиве лепоте. Тамо је био један велики украшени престо који је зрачио небеском светлошћу. На трону се налазило седам вснаца од чистог злата. Старац се смете пред величанственошћу трона, те запита анђела:
– Свети анђеле Божији, чији је ово прекрасни престо?
– Ово је престо твог ученика, Аво, одговори анђео па настави. Ово место и овај престо му је, одавно, спремио Владика и Господ, због његове добре и савршене послушности. Али ових седам венаца од чистог злата задоби све зајсдно ове протекле ноћи.
Са овим речима анђела виђење ишчезе и Старац се поврати из заноса. Сместа позва к себи послушника и замоли га да му открије помисли које је имао претходне вечери када је остао да бди. Младић, пошто мало размисли, сети се и откри Старцу:
– Седам пута, Старче, док сте ви спавали, дође ми помисао да одем у кревет без благослова, али снагом молитве успех да се одупрем.
Кад чу ове речи, Старац се задиви стрпљењу свога послушника. Не откри му, међутим, своје виђење да овога не би захватила себичност и гордост па да зато изгуби душу. Но, касније је обичавао да прича ову причу и ви-ђење другим послушницима и посетиоцима да би ови из ње извукли корист и добар пример. А стрпљиви послушник није сазнао ништа о овом виђењу све до дана када га је Господ позвао у вечни живот.