NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
SVETITELJ KOJI NIJE OPROSTIO?
 
Izvan manastira, na velikoj klupi gde su monasi sedeli posle službe, opružio je svoje umorno telo stari Avakum sede brade. A kada ga ugledaše mlađi monasi, brzo se okupiše oko njega da poberu reči ljubavi. Retko je stari Avakum izlazio u dvorište, te tako monasi nisu imali prilike za to.
– Koji je greh najveći, Starče? zapita otac Nil.
– Zlopamćenje je, odgovori Starac, veoma veliki greh, toliko veliki da nas može lišiti i samoga Raja.
– Raja? Znači toliko je velik? prekide ga mladi monah Gavrilo.
– Sećam se, nastavi Starac, jedne priče iz mučeničkih stradanja drevnih hrišćana.
Svi monasi zauzeše bolji položaj da čuju dušekorisnu priču starog Avakuma.
„Nalazimo se u doba cara Valerijana. U jednoj dalekoj zemlji na Istoku živeo je jedan hrišćanski sveštenik po imenu Nikifor. U tom je gradu živeo i jedan drugi sveštenik, Saprikije, koga je sa Nikiforom vezivalo duhovno i hrišćansko prijateljstvo. Sveštenik Saprikije bio je Nikiforov duhovni vodič. Ali, Aavo je mrzeo prijateljstvo ova dva duhovna brata. Nekakva kleveta koja je dospela do ušiju sveštenika Saprikija bila je dovoljna da raskine njihovu hrišćansku vezu. Za glavnog krivca klevetanja smatran je Nikifor, pa sveštenik Saprikije ne samo što nije želeo da ga vidi svojim očima, nego ga i smrtno omrznu.
Mnogo je puta Nikofor pokušao da mu se približi. Uzalud. Saprikije nije hteo ni da čuje. Slao je i druge ljude da ga ubede da ponovo postanu prijatelji. Ali ništa od toga. Strast zlopamćenja beše ga zaslepela. I što je vreme više prolazilo, to je sveštenik postajao sve tvrdoglaviji.
Tada u Istočnim oblastima izbi veliki progon Hrišćana, žešći od bilo kojeg do tada poznatog. Mladići i starci, dečica i žene, odvođeni su na stadione i u arene da postradaju zbog ljubavi prema Hristu. Među Hrišćanima uhvatiše skoro među prvima i sveštenika Saprikija i staviše ga na muke da se odrekne svoje vere. Odvedoše ga do Zevsovog zlatnog kipa, ali ovaj odbi da mu prinese žrtvu. Stoga ga baciše u tamnicu gde nastaviše da ga muče još više.
Nikifor gledaše sveštenikova stradanja i sa mnogo novaca ubedi čuvara da ga pusti da uđe u tamničku ćeliju.
– Oprosti mi, oče, reče mu plačući, ja sam kriv za sve. Oprosti mi.
– Nikada, reče Saprikije još tvrdoglavije.
– Ali, uskoro ćemo se razdvojiti zauvek. Kako da se rastanemo sa neprijateljstvom među nama? Oprosti mi, reče ponovo Nikifor preklinjući ga.
– Nikada. Odlazi smesta. Čuvaru, odvedi ga, molim te, odavde, nemam više ništa da mu kažem, odgovori odsečno Saprikije.
Nikifor se zbuni. Od Saprikija nije očekivao toliko suprotstavljanje, naročito sada, u trenucima stradanja. Teška kapija se zatvori za njim, i Nikifor se uputi svojoj kući.
Sledećeg dana jedan vojnik čitaše svešteniku smrtnu presudu. A dželat spremaše mač da mu odrubi glavu.
– Oprosti mi, vikao je Nikifor iz mnoštva naroda koje se beše sakupilo.
– Nikada. Nikada, ponavljao je oštro Saprikije.
– Oprosti mi, bio je uporan Nikifor. Ali se Saprikijev odgovor nije menjao…
Međutim, Bog nije hteo takve mučenike. Niko ne ulazi u Raj ako pre toga nema u sebi ljubavi. Zbog toga Bog oduze od Saprikija svoju blagodat. Ovaj tada oseti kao da se probudi iz nekakvog dubokog sna. Kao da nije znao zbog čega se tu nalazi vezan. Bez Božije blagodati bejaše samo jedan običan čovek.
– Ma šta ja to ovde tražim? zapita znatiželjno Saprikije.
– Ti si osuđenik jer si Hrišćanin i jer si odbio da idolima prineseš žrtvu, reče dželat glasno.
– Ne, evo prineću žrtvu, prineću žrtvu, odgovori uplašeno Saprikije koji beše izgubio Božiju blagodat.
Mnoštvo osta sleđeno. Nikifor se zapanji. Upravi svoj pogled prema nebu i vide jednog anđela spremnog da ovenča mučenika. Ali, kada Saprikije poreče Hrista, venac ostade tamo čekajući nekog novog mučenika.
Tada Nikifor izlete iz mnoštva i čežnjom mučenika uzviknu dželatu i sakupljenoj gomili.
– Hristos danas želi jednog mučenika. Ja sam Hrišćanin. Napred, dakle, šta čekaš? odrubi mi glavu. I tako Saprikijevo mesto zauze Sveti Nikifor“.
Svi ostadoše nepokretni, a Starac, završavajući svoju pripovest, reče:
– Ovo je, deco moja, priča iz mučeničkih stradanja prvih Hrišćana. Da se čuvate, dakle, zlopamćenja i da molite Boga da nas ispuni ljubavlju.
Mladi monah, otac Gavrilo, prekrsti se i pomoli da mu Bog podari ljubavi.
– Bez ljubavi, dete moje, ne možemo svedočiti Hrista niti mučenički stradati za njega, reče opet Starac.
Monasi celivaše ruku starom Avakumu i uputiše se svojim kelijama dobivši mnogo ovom pričom.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *