КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
ОБУЋАР ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ
 
Антоније Велики је био један од првих монаха који су напустили свет и склонили се у пустињу. С правом се сматра оцем монашког живота. У нашој Цркви често се помиње као пустињски учитељ. Временом су се око његове колибе окупили многи монаси који су у његовом лику нашли спокој.
Против Антонија Великог ђаво је војевао као против мало ког светитеља. Разноразним лукавствима покушаваше да га ухвати у замку. Али се Божији човек на сваки начин трудио да се супротстави стрелама лукавога.
Једног дана аво покуша да убеди Антонија како је тобоже његова врлина досегла врло велике висине. И како се у пустињи, али и у целоме царству, не може наћи нико толико врлински и напредан.
– Погледај Антоније, дошаптавао му је ђаво, ко је још осим тебе досегао такве висине? Нико. Ко пости, ко се моли, ко воли као ти? Нико.
За часак је изгледало да Антоније Велики слуша његово резоновање, али убрзо схвати лукаву замку. Бог, који није желео да Антоније Велики згреши, нађе начина да се овај велики подвижник подучи.
Те вечери човек Божији, пошто доврши своју топлу молитву и смањи светлост уљане лампе, полако склопи очи. Тада зачу Божански глас који који му јасно стави на знање:
“На путићу који води за Александрију налази се један обућар који је већи од тебе, Антоније.”
Антоније Велики скочи од сна.
– Обућар? Ма, је ли могуће? Обућар већи у подвижништву и врлини од Антонија Великог? Одлучи да сутра ујутро пође за Александрију.
Пошто освану нови дан Господњи, Антоније Велики узе свој штап и упути се у место на које му беше указао Бог.
– Један обућар у Александрији да буде већи од пустињских подвижника, понављаше путем Антоније Велики.
На рубу споредног пута за Александрију налазила се једна радњица. Стари обућар, обичног изгледа, једноставан и не баш причљив, држао је једну ципелу и пажљиво је крпио.
– Благослови, рече обућар скромном калуђеру.
– Бог те благословио, исто тако једноставно одговори Антоније Велики.
А обућар се нагну над ципелу коју је крпио мрмљајући неки псалам.
– Кажи ми, дете моје. Како проводиш дане?
– Не сећам се, Аво, да сам икоме учинио неко добро. Нити се сећам икакве благости ма према коме.
– Па како ти пролази живот, знатижељно га прекиде Ава.
– Ево како. Свакога јутра када устанем кажем у себи како ће се сви људи из Александрије и они што настањују удаљене крајеве као и они које не познајем спасити, а само ћу ја због мноштва мојих грехова пропасти. И са том мишљу пролази ми дан, а увече поново о том истом размишљам.
Антоније Велики устаде, загрли сиромашног обућара и пољуби га брижно.
– Ти си, дете моје, са мало труда купио драгоцено благо! Ја у пустињи уз подвиг и пост остарих, али твоје смирење не достигох.
И извукавши велику корист, Велики подвижник се упути назад у пустињу.