NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
NEOBIČNI PROSJAK
 
0 Avi Agatonu svi su govorili lepo. To su priznavale čak i stene. Kako se jedan takav sveti čovek ne pojavi ponovo među podvižnicima?
– Tako je kako ti kažem. Ava Agaton je nešto posebno, stalno je govorio stari Avramije, trgovac iz Aleksandrije. A Jakov, Jelin, slušao ga je zadivljeno:
– Pre neki dan, nastavi stari Avramije, kada sam išao da kupim korpe od pustinjaka, zatekoh Starca među hodočasnicima i monasima. U početku sam bio u nedoumici. Koje ovaj koji govori? Ava Agaton, rekoše mi. Ma, ne liči na Avu Agatona. Ne može biti da je Ava Agaton tako običan. Pa ipak, bio je to Starac glavom. Odeća mu jednostavna, lice svetlo i jasno poput kristalne vode po kojoj sunce bezbrižno svetluca. Reči mu slatke kao med, širile su naokolo spokoj. Govorio je o ljubavi dok su mu oči sijale. Glas mu je imao svu čežnju čoveka koji je znao da voli. Malo podalje sedeo je jedan mlad monah sa lepim, vedrim licem, koji vrlo skromno zatraži dozvolu da upita:
„Kaži nam, Starče“ – reče mladić – „kako se ova ljubav prema našem bratu može pokazati?“ Tada Ava Agaton zasija od svetlosti koja preplavi i očara sve. Ljubav je, dete moje, odgovori Starac, to da nađem jednog gubavca, da mu dam moje telo a ja da uzmem njegovo. Ove Starčeve reči nas protresoše. Niko od nas ne mogaše da kaže ništa, reče stari Avramije i ućuta.
– Nikada nisam čuo tako nešto, reče Jakov. A stari Avramije nastavi sa suzama u očima.
– Godinama odlazim podvižnicima, ali još nisam sreo takvog čoveka koji bi za svoju braću dao čak i sopstveni život.
– Slava Bogu koji i danas ima takve ljude, dodade Jakov
– Slava mu hiljadu puta, složi se stari Avramije.
– Ipak nas zanese razgovor, a posao ne čeka. Do viđenja, reče Jakov i ustade da ide.
– S Bogom. Srećan put, reče stari Avramije.
Dva prijatelja se rastadoše i svaki pođe svojim putem.
Odmače dan i oko podneva od severnog dela grada, koji gleda na pustinju, pristigoše neki siromašni pustinjaci da prodaju korpe na glavnoj pijaci. Među njima bejaše i Ava Agaton. Dolažaše ćutke, natovaren korpama predivne izrade, koje su bile ručni rad monaha. Prodavali bi ih po gradovima i od to malo novca mogli su da se izdržavaju. Starci uđoše u grad a svet ih pozdravljaše sa „blagoslovi“. Svaki zauze svoje mesto, a poslednji od svih Ava Agaton.
No, iznenada, tamo gde stade, jedan siromašni starac, koji ne mogaše čak ni da hoda, reče jecajući Starcu:
– Ne ostavi me, Avo. Pusti me ovde blizu tebe, nemam nikoga na svetu. Evo, ovde ću sesti i neću ti nimalo smetati.
Od sveg srca, reče Starac i poređa korpe pored sebe.
Ubrzo korpe Ave Agatona, ispletene brižljivo i sa ljubavlju, počeše da se prodaju jedna za drugom.
– Koliko si novca zaradio, dobaci prosjak nekako čudno.
– Tri novčića, reče jednostavno Ava Agaton, ne uzbuđujući se zbog ove kontrole neobičnog prosjaka.
– To je prilično, ponovo se javi prosjak i nastavi:
Kupi mi malo hleba jer danima ništa nisam jeo.
– I to te brine? Odmah ću, reče Ava i ode da ispuni njegovu želju.
Ubrzo je prosjak iz Starčevih ruku jeo vruć hleb. Vreme prolazaše a Ava Agaton nastavi da prodaje ono malo kotarica koje su mu preostale.
– Koliko novčića imaš Avo, upita iznenada prosjak.
– Mislim opet tri, odgovori dobroćudno Starac.
– Hoćeš li mi kupiti malo voća i neki slatkiš od onih na pijaci? reče prosjak.
– Od sveg srca, reče Starac, i po drugi put ode da kupi voća i slatkiša za neobičnog prosjaka.
Nešto kasnije prosjak je jeo poslednji komad slatkiša, a Starac se spremao da se vrati natrag u svoju kolibu bez imalo ljutnje što je sve svoje novce dao za ljubav bratu. No, međutim, sve je to učinio veoma predusretljivo, iako zadugo neće imati ni parče hleba.
– Sada ćeš da ideš? upita ga prosjak.
– Treba da se vratim natrag u pustinju, reče mu Ava.
– Onda ću ovo tražiti od tebe. odnesi me odavde do glavnog puta, pa odatle idi za pustinju.
– Od sveg srca, odgovori Ava Agaton i nasmeši se prteći prosjaka na leđa.
– Noge ga nisu slušale i kako je još od jutros bio vrlo umoran, jedva je išao. Pošto je sa neobičnim prosjakom na svojim leđima dopešačio do glavnog puta koji polazi za pustinju, spremaše se da ga tu ostavi. Ali, iznenada neki nebeski glas ispuni sve:
– Blagosloven da si i na zemlji i na Nebu. Jedan u belo obučen anđeo nalazio se na mestu neuglednog prosjaka, preplavljen svetlošću i božanskom blagodaću. Došao je od Božijeg Trona da iskuša srce smirenog Agatona, jer Bog ovenčava trpeljivog čoveka i bogato ga daruje svojim blagoslovom.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *