NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
MOĆ VERE
 
Vera je, dete moje, za čoveka sve i sva. Bez nje čovek ne živi, stalno je iznova govorio Starac sa gustom sedom bradom, mladom kaluđeru koji je toga časa čistio ostatke pepela.
– A dokle može da stigne ova vera, Starče? prekide ga u nedoumici mladi monah.
– Ne možeš je izmeriti, odgovori Starac. Zavisi od toga koliko ko voli Boga. Koliko voliš, toliko veruješ i koliko veruješ, toliko voliš.
– Ne mogu to da razumem, ponovo reče mladi kaluđer.
– Pa ipak, vrlo je jednostavno. Dovoljno je da ostaviš svoje srce slobodnim da zavoli Boga, reče Starac i vadeći svoju brojanicu poče molitvu.
Prolazili su dani u skromnoj kolibici koja se nalazila u blizini jednog gradića. Svet je prilično često dolazio u malu molčalnicu da čuje Starčev savet, da podeli svoje probleme i da čuje koju dušekorisnu reč. Čak su i siromašni prosjaci dolazili i prosili malo hleba ili bilo šta drugo što bi se zateklo u maloj kolibici.
Te godine, međutim, grad je uništio letinu zemljoradnika, i narod poče da gladuje. Seljani nisu imali posla, majke nisu imale ništa da skuvaju a deca su se vrtela gladna. Tuga i nesreća svuda. Svi su se upućivali prema plemenitom Starcu koji je stalno davao od ono malo hlebova koji su mu još preostali. A beskrajni niz gladnih seljana sve više se uvećavao. Od istoka do zapada siromasi su u toj maloj kućici nalazili ljubav i saosećanje.
– Starče, vekne ponestaju. Nemamo da im damo ništa. I mi ćemo gladovati, govorio je mladi kaluđer.
– Bog, dete moje, koji je nama poslao svoju malu braću, pobrinuće se i za nas da ne gladujemo, odgovaraše predobri Starac.
Vreme je prolazilo a gladnih je bilo sve više i više. Jednoga dana mladi kaluđer, veoma tužan zbog stanja koje je vladalo, dođe i reče Starcu:
– Avo, želim da podelimo nadvoje naše hlebove. Da mi daš koliko mi pripada. I od sada da daješ samo od svojih. Ja ne želim da gladujem.
Starac je bio iznenađen. Nije očekivao ovakvo reagovanje svog poslušnika.
Ipak, da ga ne bi oneraspoložio, podeli hlebove nadvoje, dade i više svom poslušniku, a nadalje davaše milostinju od svojih vekni.
– Neću da gladujem, mrmljao je poslušnik. Ako želi, neka gladuje Ava. Prosjacima nikad kraja, a veknama se kraj već nazire.
– Te godine zima je bila teška. A prosjaci nikako nisu prestajali da dolaze. No, Bog, koji je video Starčevo dobro srce, blagoslovio je vekne i ovih nije ponestajalo. S druge strane, poslušnikove vekne ponestajale su veoma brzo.
Jednoga dana poslušnik bojažljivo ponovo otide Starcu.
– Molim te, Starče, ako bi hteo i ti da opet jedemo zajedno, reče i obori svoj pogled.
– Sa zadovoljstvom, reče Starac ne dodajući ništa više. Nesreća se, međutim, nastavljala. Prosjaci nisu prestajali ni večerom da uznemiravaju Starca. Ali Starčevo srce bilo je prepuno ljubavi koja nikada nije prestajala.
A poslušnik poče ponovo da gunđa nezadovoljan.
– Evo, vekne ponestaju. Ma zar je moguće da neprestalno dajemo?
– Dete moje, Bog nas neće ostaviti da gladujemo, govoraše Starac pokušavajući da smiri nestrpljivog poslušnika.
Bio je zimski dan i poslušnik je sišao da očisti prostoriju u kojoj su mesili hleb. Gledao je police, koje su nekada bile pune vrućih vekni hleba, a sada ugleda samo jednu veknicu. Barem imamo još jednu. Pošto je završio pope se gore i sede sa Starcem da pletu korpe. Napolju je besneo vetar pa se kucanje na vratima nije dobro čulo.
Čuo ga je poslušnik, ali ne reče ništa. Biće da je to opet neki izgladneli i da ćemo mu dati poslednji hleb. – Neko kuca, reče Starac.
– Ne, to je vetar, reče poslušnik.
– Pa ipak neko jeste, reče Starac i ustade da otvori, čitajući srce svog poslušnika.
Jedan siromašni prosjak, pomodreo od zime, tražio je malo hleba.
– Pričekaj ovde. Stani malo, reče Starac i dade znak svom poslušniku da priđe bliže. Siđi dole i donesi jednu veknu, reče mu.
– Ne dolazi u obzir. To je naš poslednji hleb. Ostaćemo bez hrane. Gladovaćemo, odgovori poslušnik.
– Molim te siđi i pogledaj bolje, bio je uporan Starac.
– Ali malo pre sam silazio i znam da imamo samo jednu veknu, reče zadrto poslušnik.
– Idi, dete moje, i imaj poverenja u Boga, dodade Starac. Poslušnik se nevoljno uputi prema prostoriji u kojoj su držali hleb. Ali kako prilažaše, osećaše neki neodoljivi miris koji se širio odajom.
– Nemoguće, to se moja glad igra sa mnom, pomisli poslušnik. Pa ipak, podrum je mirisao na vruć hleb. Ulazeći unutra zbuni se. Cela prostorija je bila puna vekni hleba koje su se pušile. Smesta otrča nazad k Starcu.
– Starče, uzviknu uspaničeno poslušnik. Oprosti mi. Sada razumem dokle može da stigne vera u Boga.
– Tako je, dete moje, reče mu Starac. Koliko smo milostivi, toliko će nam i Bog biti milostiv. Koliko dajemo, toliko nam daje Bog.
– Od onoga dana poslušnik bi poslušao sve što bi mu Starac govorio i imao je poverenja u Boga. Onaj koji je slao gladne u njihovu keliju, ne bi ostavio monahe da gladuju.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *