КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА

 

КЊИГА ЗА СТАРИЈЕ ОСНОВЦЕ, ВЕРОНАУЧНА ЧИТАНКА
 

 
БОЖИЈЕ СТАРАЊЕ
 
У дубинама Јудејске пустиње, у Палестини, налази се манастир Аве Теодосија који је он саградио у 5. веку. Како су године пролазиле манастир је постао велики, са много отаца који су се старали о старачком дому, радионицама, дому за сирочад и дому за сиромашне који су постојали у оквиру манастира.
Но, када је први пут основано, ово општежиће је било веома сиромашно. Често су се оци суочавали са проблемима, а не мало пута нису имали ни оно најнужније за своје одржање. Међутим, њихова вера у Бога и молитве њиховог Старца, Светог Теодосија, увек су им помагале и избављале их из тешких тренутака.
Једне Велике Суботе монаси су се сусрели са тужним стањем. У манастиру није било никаквих намирница, чак ни просфоре за Божанску литургију. Тражили су и поново тражили, али нису нашли ништа. Време је пролазило и приближавао се велики тренутак Васкрсења. Одлучили су да те празничне сјајне вечери не једу, јер их је на то обавезивала ситуација. Али оно са чиме нису могли да се помире било је то да ће остати без Светог Причешћа. Узалуд су поново почели да траже неку заборављену флашицу са вином или неко парче хлеба. Било је немогуће да пронађу било шта.
Схвативши да су се нашли у потпуној немаштини, отишли су до свог Старца, Светог Теодосија, и испричали му о тешкој ситуацији и о својој туги. Старац их мирно саслуша. Њихове речи га уопште нису узнемириле.
– Тако стоје ствари, Старче, рече на крају неко од отаца. Блажени Теодосије, који је до тада ћутао, одговори:
– Идите, децо моја, и побрините се да све буде спремно за ноћашњу Свету Литургију. И ви се спремите па ћемо да дочекамо вече.
– Узалудна утеха, прошапта један монах.
– Старац га чу па рече:
– Да није можда, децо моја, наш Бог ослабио у својој сили? Можда Онај који је у пустињи хранио народ израиљски, данас више није у положају да даје? Или можда Онај који је са пет хлебова и две рибе наситио мноштво које га је следило, не може више да чини чуда?
Монахе су задивиле Старчеве речи, али више од свега задивила их је његова вера и његово убеђење да ће све ићи како треба. Пођоше да изађу из Старчеве келије, када га зачуше како говори:
– Да спремите не само Олтар, него и васкршњу трпезу. И да знате, оци моји, да ће се Онај који се стара о птицама небеским, постарати и за нас.
Оци одоше ћутке. Старчеве речи биле су заиста утеха њиховој туги и разочарењу. Али негде у дубини осећали су да им је те речи Старац упутио само зато да би ублажио њихову забринутост. Били су скоро сигурни да неће моћи да прославе Васкрс.
Сунце је већ било зашло када се зачуло куцање на вратима. Оци се збунише. Ко би то могао бити у то доба и у тај дан… Отворише главна врата манастира и суочише се са неким незнанцем. Са собом је имао две натоварене камиле.
– Оци благословите, рече незнанац.
– Бог те благословио, одговорише монаси.
– Опростите ми што вас узнемиравам у ово доба, али дешава се нешто што не могу да објасним, рече незнанац и настави: Заветовао сам се да сваке године у овај дан носим намирнице у један скит, ту ниже. И већ сам уобичајио да ту будем на ноћној васкршњој литургији, а следећег дана да се вратим. Тако пођох и ове године. Но, кад сам стигао овде изван вашег манастира, ове две моје камиле зачудо престадоше да иду, клекнуше доле те их је било немогуће подићи и натерати да наставе. Никако нису слушале. Тада, дакле, помислих, можда је, на крају крајева, воља Божија да ове ствари остану овде. Зато сам вам покуцао, носећи се мишљу да вама оставим ове намирнице, и моје камиле одмах устадоше и приђоше улазу у манастир.
Била је то заиста Божија воља. Његова промисао се побринула за потребе манастира. Храна коју им је донео незнанац била је довољна не само за васкршњу празничну трпезу, него све до Педесетнице, па и дуже. А ни просфора за Божанску Литургију није недостајало свих тих дана.
Монаси су се дивили Старчевој вери у Бога. Од тога дана су Светог Теодосија поштовали још више, док је у њиховом животу нада у Бога заузела посебно место. посебно место.

One Comment

  1. Петар Јараковић

    Духовно богатство честите породице Костић из Равне Горе, обогатило је нашу Биоску, наш крај и Српски род. “Маја” и њена деца су основа за ткање најлепших духовних, песничких и књижевних дела. Ако је неко од њених потомака водио дневник, добро је, а и ако није, треба забележити све оно чега се сећамо, како би живот “Маје” и њене деце остао светли пример и путоказ нашој Биоски, нашем крају и нашем народу.