NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA

 

KNJIGA ZA STARIJE OSNOVCE, VERONAUČNA ČITANKA
 

 
POVEST O ZOJI
 
Ovo je istinit događaj koji je potresao i k pokajanju priveo stotine građana grada Kujbiševa (danas Samara) u Sovjetskoj Rusiji godine 1956.
U gradu Kujbiševu živela je porodica: blagočastiva mati i njena kćer Zoja. Uveče na Novu godinu (31.decembra po novom kalendaru) 1956. Zoja je pozvala sedam svojih drugarica i mladih ljudi na večeru sa igrankom. U toku je bio Božićni post i mati je molila Zoju da ne priređuje večeru, ali je kćer istrajala na svome. Te večeri majka je otišla u crkvu da se pomoli.
Gosti se behu sakupili, Zojin verenik po imenu Nikolaj, još ne beše došao. Devojke i mladići podelili su se po parovima, a Zoja je ostala sama. Od dosade, mnogo ne razmišljajući, ona je skinula ikonu svetoga Nikolaja Čudotvorca sa zida i rekla: „Uzeću ovog Nikolaja i idem s njim da igram!“, ne slušajući pritom svoje drugarice koje su je savetovale da ne čini tu bogohulu. „Ako ima Boga, on će me kazniti“, odgovorila je ona.
Počela je da igra, okrenuli su krug, dva, kad odjednom u sobi se diže neka nezamisliva huka, vihor, i sinu svetlost kao munja, zaslepljujuća.
Veselje se pretvori u užas. Svi u strahu pobegoše iz sobe. Samo Zoja ostade da stoji sa ikonom svetog, pritisnutom na grudi, skamenjena i hladna kao mramor. Nikakvi napori uskoro prispelih lekara nisu mogli da je povrate. Igle injekcija, koje su hteli da joj daju lomile su se i savijale, udarajući u mramor njenog tela! Hteli su da je prenesu u bolnicu, ali je nisu mogli sa mesta pomeriti, noge su joj bile kao prikovane za pod. Ali, srce je kucalo. – Zoja je bila živa! Od tada ona više nije mogla ni da jede ni da pije…
Kada se majka vratila i videla šta se dogodilo, izgubila je svest i prenesena je u bolnicu, iz koje se vratila za nekoliko dana: Njena vera u milosrđe Božije, tople majčine molitve za pomilovanje nesrećne kćeri obnovile su milošću Božjom njene životne snage. Zoja je došla k sebi i sa suzama je molila za oproštaj i pomoć.Prvih dana kuća Zojina bila je okružena mnoštvom sveta: vernika koji su došli ili čak doputovali iz daleka, radoznalaca, medicinara, i duhovnih lica. Ali, uskoro, po naređenju vlasti, stan je bio zatvoren za posetioce. U njemu su, na zamenu, dežurala po osam časova dva milicionera. Neki od dežurnih, koji su bili još mladi (28 i 30 godina) osedeli su od užasa kada bi oko ponoći Zoja počinjala strašno da vrišti. Noćima i noćima kraj nje se molila majka.- Mama, moli se! Moli se, u gresima ginem! Moli se! vikala je Zoja.
O svemu što se desilo izvešten je bio i Patrijarh i zamoljen da se pomoli za ozdravljenje Zojino, Patrijarh je odgovorio:
– Ko je kaznio, taj će i da pomiluje!Od posetilaca potom su k Zoji bili pripušteni:1. poznati profesor medicine koji je doputovao iz Moskve. On je potvrdio da kucanje srca nije prestajalo.2. sveštenici pozvani na molbu majke da uzmu iz ruku Zojinih ikonu svetog Nikolaja. Ali ni oni nisu mogli da izvuku ikonu iz skamenjenih ruku Zojinih.3. jeromonah Serafim iz Glinske pustinje, koji je prispeo u Kujbišev na praznik Roždestva Hristovog, i oslužio moleban za vodoosvećenje i osvetio ikonu. Zatim je rekao: „Sada treba čekati znamenja u Velik-dan (to jeste na Praznik Vaskrsenja Hristovoga)! Ako ona ne uslede, znači da je blizu kraj sveta!“
4. Mitropolit Nikolaj, koji je takođe odslužio moleban i rekao da „novo znamenje treba čekati o Vaskrsu“, ponovivši reči blagočestivog jeromonaha.
Uoči praznika Blagovesti (te godine on je pao u subotu, treće nedelje Velikoga posta) došao je Zojinim čuvarima jedan blagoobrazni Starac i zamolio da ga puste k Zoji. Ali, dežurni milicioneri odbili su da ga puste. Došao je Starac i drugog dana, ali je opet, od drugih dežurnih, bio odbijen. Trećega puta, na sam dan Blagovesti, dežurni su ga propustili. Straža ga je čula kako je umiljato rekao Zoji, ulazeći: „No, jesi li se umorila od stajanja?“Prošlo je neko vreme a kada je dežurna straža htela da izvede Starca, njega u sobi više nije bilo…Svi su ubeđeni da je to bio sam sveti Nikola(j).Tako je Zoja prestajala 4 meseca (128 dana) do Samoga Vaskrsa, koji je te godine pao 23.aprila (6.maja po novom kalendaru).
U noć Svetloga Hristovog Vaskrsenja Zoja je počela naročito glasno da uzvikuje:- Molite se!Noćne stražare uhvatila je jeza i oni su počeli da je pitaju: „Zašto tako strašno vičeš?“ Usledio je odgovor:
– Strašno! Zemlja gori! Molite se! Sav svet u gresima gine, molite se!
Od tog trenutka ona je oživela, u mišićima se pojavila mekoća, životnost. Konačno su je položili u postelju, ali ona je nastavila da viče i poziva sve da se mole za svet koji gine u gresima, za zemlju koja gori u svojim bezakonjima.- Kako si dosad živa ostala? Ko te je hranio?! pitali su je.
– Golubovi, golubovi su me hranili, bio je odgovor, kojim je jasno objavljeno pomilovanje i oproštaj dat Desnicom Gospoda Spasitelja. Gospod je Zoji oprostio grehe, zastupništvom svetog Ugodnika Božijeg, milostivog Nikolaja Čudotvorca kao i zbog njenih velikih stradanja i stajanja tokom 128 dana.
Sve ovo što se dogodilo toliko je potreslo žitelje Kujbiševa i njegove okoline da su se mnogi ljudi, videći čudesa, slušajući krike i molbe da se molimo za ljude, koji ginu u gresima, obratili u veru. Hitali su u crkvu sa pokajanjem. Nekršteni su se krštavali. Koji nisu krst nosili, počeli su da ga nose u ono vreme, kada se za to moglo bukvalno platiti glavom. Obraćenja su bila tako masovna da u crkvama nije bilo dovoljno krstova za sve koji su ih tražili.
Sa strahom i suzama molio se narod za oproštaj grehova, ponavljajući Zojine reči: „Strašno, zemlja gori, u gresima ginemo! Molite se! Ljudi u bezakonjima ginu!“
Na Vaskrs, trećega dana, Zoja je otišla Gospodu, prošavši teški put stodvadesetosmodnevnog stajanja pred licem Gospodnjim radi iskupljenja svakoga sagrešenja. Duh Sveti sačuvao je u životu dušu njenu, vaskrsnuvši je iz smrtnih grehova, da u budući večni dan Vaskrsenja svih živih i mrtvih vaskrsne u telu za život večni. I samo ime devojčino Zoja (na grčkom „zoi“) znači – život. Amin.
Napomena:
U sovjetskoj štampi onoga vremena takođe je bilo saopštenja o Zojinom slučaju. Odgovarajući na pisma koja su stizala u redakciju čuvenog lista, neki umišljeni naučnik potvrdio je da događaj sa Zojom zaista nije izmišljen, ali je pritom izjavio da je u pitanju vrsta ukočenosti dosad još nepoznata nauci. Neistinost ovakve pretpostavke očigledna je: jer prvo, kod ukočenosti, tj. obamrlosti nema takve kamene otvrdlosti kože, pa zato lekari mogu bolesniku da daju injekcije; drugo, obamrloga je moguće prenositi sa mesta na mesto i on leži, dok je Zoja samo stajala, i to stajala toliko koliko obični ljudi nisu u stanju da stoje i pritom je nisu mogli pomeriti s mesta; treće, obamrlost sama po sebi ne obraća čoveka Bogu i ne donosi otkrivenje s Neba, a u Zojinom slučaju ne samo da su se hiljade ljudi obratili veri u Boga, nego su i veru svoju javili delima, to jest krstili su se i postali moralni: ne samo da su priznali da Boga ima, nego su i postali hrišćani. Jasno je da uzrok tome nije bila obamrlost nego delovanje Samog Boga: On čudima utvrđuje veru, da bi izbavio ljude od grehova i od kazne za grehe.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Petar Jaraković

    Duhovno bogatstvo čestite porodice Kostić iz Ravne Gore, obogatilo je našu Biosku, naš kraj i Srpski rod. „Maja“ i njena deca su osnova za tkanje najlepših duhovnih, pesničkih i književnih dela. Ako je neko od njenih potomaka vodio dnevnik, dobro je, a i ako nije, treba zabeležiti sve ono čega se sećamo, kako bi život „Maje“ i njene dece ostao svetli primer i putokaz našoj Bioski, našem kraju i našem narodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *