NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Knjiga Tome Kempijskog

Knjiga Tome Kempijskog

Pitanje:
Pomaže Bog! Molim Vas da me uputite da li je knjiga
Tome Kempijskog „Ugledanje na Hrista“ korisna za
čitanje, pošto postoji nesklad u predgovoru i mišljenju
Sv. Ignjatija Brjančaninova. Svako Vam dobro od Gospoda
Milan


Odgovor:
Dragi Milane, mislim da je svaka knjiga korisna za čitanje samo u tom slučaju kada smo dobro ispekli pravoslavlje u našem religioznom shvatanju, kao i u njegovom realnom liturgičkom upražnjavanju. Onaj koji je sa svetim ocima mnogo puta „pročešljao“ Bibliju, i koji svakog dana zadovoljava potražnju Crkve da barem po jednu glavu iz oba zaveta pročita, i tu praksu uvede u svoje dnevno molitvenio pravilo, siguran sam da se neće sablazniti knjigom Tome Kempijskog. Isto tako i pisanjima Bleza Paskala, Emanula Kanta, Hegela, Dekarta ili Germana Hese i dr., jer svi oni u svojim delima imaju ponešto dobro i korisno. Korisno je da se poznaju i druge religije i uporede sa evnađelskim istinama, i to pravilnim i studioznim izučavanjima možemo samo još više da utvrdimo našu slabu veru. Zar nisu kapadokijski oci i Zlatousti (i mnogi drugi) odlično poznavali antičku filosofiju i mnogobožačku sociologiju i donekle ih koristili u svojim delima? Ali ako slabo ili površno poznajemo Pravosalvlje, a još više ako nismo uopšte pročitali Bibliju i tumačili je onako kako su je tumačili hrišćani prvih vekova, mi ne smemo ni da pomislimo da čitamo hrićšanske pisce renesanse, koji su pogrešno trasirali kurs njihove crkve, i koji su čak uspeli da zatruju i pravoslavnu misao tzv. uticajem teologije opravdanja i satisfakcije, kao i teologijom egocentrizma. Ono je uzrok te zapadne hladoće naspram istočne topline i iskrenosti počev od religijoznih u završnici sa socijalnim poimanjima životom. Mislim da samo dobro opravosalvljeni bogoslovi mogu da čitaju njihova dela upravo zbog tog otkrivanja njihovih grešaka i zabluda, a nikako ne smemo da se nadamo da kroz njih možemo da dođemo do blagodatne pravoslavne tainstvenosti ili misticizma. Sv. Palama i pravoslavni isihazam otkriva koliko smo udaljeni od zapadne duhovnosti nekog „žrtvoprinošenja sebe“ za „udovoljenje“ Boga koje se donekle nudi i kod Tome Kempijskog. Naspram te teologojie Pravoslavna Crkva u bedi i muci, stradanju i ispovedništvu, razvija bogoslovlje starčestva, što je otprilike „prizemno“ vraćanje na razumevanje hrišćanskih ideala prvih vekova hrišćanstva. Sve evanđelske istine su utvrđene na sedam vaseljenskih sabora i bilo je potrebno da se u poslednjem milenijumu stalno podvlači potreba za molitvenim i moralnim podvizima – nečim što u hrišćanstvu ne sme da bude apstraktno i filozofski zapleteno, nego suština života svakog čoveka koji ispoveda da je Hristov. Naša vera treba da bude živa a ona ne može nikako drugačije da se oživotvorava osim putem jednostavnog evanđelskog podviga koji mora da bude prost i jasan, isto onako kako je Gospod učio – „ribarskim jezikom“. Bojim se da mnogi dobijaju kompleks od jasnih i prostih ideala Hristovih, u tom duhu da recimo reč bogoslovlje radije će da zamene sa rečju teologija, jer ih ovo „logija“ nekako pravi više važnim, naučnim, uzvišenim. A suština Hristove nauke tako je jednostavna! Moj prost odgovor je ovaj: da, korisna je ali samo za one koji su jaki u veri i čvrsto stoje na putu ispovedanja svetog Pravoslavlja. Za one koji ne znaju svoju veru ili je samo tradicijski preživljavaju takve knjige uopšte nisu preporučljive, i zato je objašnjiva bojazan i stroga opreznost mnogih svetih otaca kada su govorili de se jeretika treba kloniti i njihove knjige paliti. To je zbog toga što im je svaka duša bila dragocena dok se danas na sve to gleda iz nekog drugog ugla sa manje brige i bojazni, često i potpunim neinteresovanjem. Vaš oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *