NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 7.
NESTORA, MONAHA OBITELJI MANASTIRA PEČERSKOG,
KAZIVANJE RADI ČEGA SE MANASTIR PROZVA PEČERSKIM[1]

 
U vreme knezovanja samodršca ruske zemlje, blagovernog velikog kneza Vladimira Svjatoslavića[2], blagoizvole Bog da javi svetilnika ruske zemlje i nastavnika inocima, o kojem i jeste naše kazivanje.
Beše dakle neki blagočastivi čovek iz grada Ljubeča[3], u kojeg se od mladosti useli strah Božiji, te željaše da se obuče u inočki obraz. Čovekoljubivi Gospod mu naloži da ide u grčke krajeve i da se tamo postriže. Odmah se prihvativši puta, stranstvovaše za Gospoda koji je stranstvovao i trudio se našega radi spasenja, pa stiže u Carigrad. Prispe i u Svetu Goru[4], i obišavši svete manastire na Atonu, i videći tu na Svetoj Gori manastire i življenje tih otaca što je iznad ljudske prirode, koji u ploti podražavaju život anđelski, još se više razgori Hristovom ljubavlju, želeći da oponaša život tih otaca. Dođe u jedan od tamošnjih manastira, i zamoli igumana da stavi na njega anđelski obraz[5] inočkog čina. Iguman, prozrevši vrline koje će u njemu biti, poslušavši ga postriže ga i nazva mu ime Antonije, te ga uputi i nauči inočkom životu.[6] A Antonije u svemu Bogu ugađaše, i u ostalom se podvizavaše u pokornosti i poslušanju, tako da su se svi radovali zbog njega. Reče mu iguman: „Antonije, idi opet u Rusiju, da tamo drugima budeš na napredak i utvrđivanje, i neka bude s tobom blagoslov Svete Gore“.
Antonije dođe u grad Kijev, i mišljaše gde bi prebivao. I hođaše po manastirima i ne svide mu se da i u jednom živi: Bog ne izvole. I poče da hoda po dolinama i po gorama, i po svim mestima, i do Berestova[7] dođe i nađe pešteru koju behu iskopali Varjazi, i nastani se u njoj, i prebivaše u njoj u velikom uzdržanju. Posle toga se prestavi veliki knez Vladimir, i preuze vlast bezbožni i kukavni Svjatopolk, i sede u Kijevu i poče da pobija braću svoju, i ubi svetog Borisa i Gleba.[8] Antonije, pak, videći takvo krvoproliće koje načini kukavni Svjatopolk, opet pobeže u Svetu Goru.
Kada blagočastivi knez Jaroslav pobedi Svjatopolka, tad on sede u Kijevu. Bogoljubivi knez Jaroslav ljubljaše Berestovo i crkvu Svetih Apostola, te držaše pri njoj mnoge sveštenike. U njemu beše prezviter imenom Ilarion, čovek blagočastiv, poznavalac božanskog Pisma i isposnik. I hođaše iz Berestova do Dnjepra, na breg gde je sada stari manastir Pečerski, i tu se moljaše. Beše tamo, naime, šuma velika, i iskopa tu malu peštericu od dva hvata[9], i dolazeći iz Berestova psalme pojaše, i moljaše se Bogu u tajnosti.
Zatim metnu Bog u srce blagovernom velikom knezu Jaroslavu, te ovaj sabra episkope godine 6559. (1051.), i postaviše ga (Ilariona) za mitropolita u Svetoj Sofiji[10], a ona mu pešterica osta. Kad Antonije beše na Svetoj Gori, u manastiru gde se i postriže, bi od Boga objavljenje igumanu: „Pusti, – reče, – Antonija u Rusiju, jer ga trebam.“[11] I prizvavši ga, reče mu: „Antonije, idi opet u Rusiju, Bog tako hoće, i da ti bude blagoslov od Svete Gore, jer će od tebe biti mnogi crnorisci“. Blagoslovi ga i otpusti, rekavši mu: „Idi s mirom“.
Antonije se vrati do Kijeva, i dođe na breg gde beše Ilarion iskopao malu peštericu, i zavole to mesto, i nastani se u njemu. I poče se moliti Bogu sa suzama govoreći: „Gospode, utvrdi me na mestu ovom, i neka bude na mestu ovom blagoslov Svete Gore i molitva moga oca koji me je postrigao“. I poče tu da živi, moleći se Bogu. Jelo mu beše suv hleb i pijaše jednu meru vode, i kopaše pešteru, i ne davaše sebi odmora ni danju ni noću, prebivajući u trudovima, u bdenjima i u molitvama. Potom ga upoznaše ljudi, te dolažahu kod njega, donoseći mu što je bilo potrebno. I proslavi se kao i Veliki Antonije[12], i dolažahu k njemu, moleći ga za blagoslov.
Nakon toga, kad se prestavi veliki knez Jaroslav, preuze vlast sin njegov Izjaslav[13] i sede u Kijevu. A Antonije beše već proslavljen u ruskoj zemlji. Knez Izjaslav, saznavši za njegov život, dođe kod njega sa svojom družinom, moleći ga za blagoslov i molitvu. Tako svima postade poznat veliki Antonije i svi ga poštovahu. I počeše da dolaze k njemu da se postrigu neki bogoljupci, a on ih primaše i postrizavaše. I sabra mu se bratije dvanaestoro. Dođe kod njega i Teodosije i postriže se. I iskopaše pešteru veliku, i crkvu, i kelije koje su i do danas (čitave) u pešteri pod starim manastirom.
Kad se skupi bratija, reče im veliki Antonije: „Evo Bog nas, braćo, sakupi, i vi ste od blagoslova Svete Gore, kojim i mene iguman postriže na Svetoj Gori, a ja postrigoh vas, neka bude na vama blagoslov, kao prvo od Boga i Prečiste Bogorodice, i kao drugo od Svete Gore“. I reče im ovako: „Živite zasebno, i ja ću vam postaviti igumana, a sam ću poći na onu goru i tamo ću se sam naseliti. Kao što i pre rekoh, navikao sam da budem osamljen“. I postavi im igumana po imenu Varlaama[14], a sam ode na goru, iskopa onu pešteru koja je sad pod novim manastirom, i u njoj skonča život svoj, poživevši u vrlini 40 godina, ne izlazivši iz peštere, u kojoj leže njegove časne mošti i čine čuda sve do danas.[15]
Iguman i bratija življahu u pešteri. A kad se bratija umnoži, i ne mogahu se više smestiti u pešteru, pomisliše da postave manastir izvan peštere. I dođoše iguman i bratija kod svetog Antonija i rekoše mu: „Oče! Umnožila se bratija, i ne možemo da se smestimo u pešteru. Da li bi Bog dozvolio i Prečiste Bogorodice i tvoja molitva bila, da postavimo crkvicu izvan peštere?“ I dozvoli im prepodobni. Oni mu se pokloniše do zemlje i otidoše. I postaviše malu crkvicu iznad peštere, u čast Uspenja Svete Bogorodice.
I poče Bog da umnožava crnorisce molitvama Prečiste Bogorodice i prepodobnog Antonija, i posavetova se bratija sa igumanom da postave manastir. I odoše opet kod Antonija i rekoše mu: „Oče! Bratija se umnožava i hteli bismo da postavimo manastir“. Antonije beše rad i reče: „Blagosloven Bog za sve, i molitva Svete Bogorodice i otaca sa Svete Gore neka bude s vama“. I ovo rekavši, posla jednog od bratije knezu Izjaslavu, i reče tako: „Kneže blagočastivi, Bog umnožava bratiju, a mestašce je malo, pa te molimo da bi nam dao ovu goru iznad peštere“. Knez Izjaslav čuvši ovo beše veoma radostan, i poslavši im svoga boljarina dade im tu goru.
Iguman i bratija zasnovaše veliku crkvu i manastir, ogradiše koljem i mnoge kelije postaviše, i crkvu postaviše i ukrasiše ikonama.[16] I odatle se poče nazivati Pečerski manastir, budući da su crnorisci ranije živeli u pešteri (pečeri). I odatle se prozva Pečerski manastir, i on je od blagoslova Svete Gore.
Kad manastir već beše završen, igumanstvo držaše Varlaam, a knez Izjaslav postavi manastir Svetog Dimitrija[17], i izvede Varlaama na igumanstvo u Svetog Dimitrija, hoteći da učini svoj manastir višim od Pečerskog, uzdajući se u bogatstvo. No mnogi su manastiri od careva i od boljara i od bogatstva postavljeni, ali nisu takvi kao oni postavljeni suzama i postom, molitvom i bdenjem. Antonije ne imade zlata i srebra, već sve steče suzama i pošćenjem, onako kako kazivah.
Kad Varlaam ode u Svetog Dimitrija, bratija se posavetova i odoše kod starca Antonija, i dvojica mu rekoše: „Oče, postavi nam igumana.“ A on im reče: „Koga hoćete?“ Oni mu kazaše: „Koga hoće Bog i Prečista Bogorodica i ti, časni oče“. I reče im veliki Antonije: „Ko je takav među vama kao blaženi Teodosije, poslušan, krotak i ponizan?! Neka vam on bude iguman“. Sva bratija bi rada, te mu se pokloniše do zemlje, i postaviše Teodosija za igumana. Tada bratije beše dvadesetoro.
Kad Teodosije preuze manastir, poče sa velikim uzdržanjem, pošćenjem i molitvama sa suzama. I poče da sakuplja mnoge crnorisce, i sakupi sve bratije stotinu. I poče da traži monaško pravilo, a tad se tu nađe časni monah Mihail, iz manastira Studitskog[18], koji beše došao iz Grčke sa mitropolitom Georgijem[19]. I poče da ga raspituje o ustavu studitskih otaca, i što nađe kod njega to ispisa.[20] I ustanovi u svom manastiru kako pevati manastirska pojanja, i kako držati poklone, i čtenja čitati, i stajanje u crkvi, i sve crkveno uređenje, i sedenje za trpezom, i šta se jede u koji dan. Sve to sa ustavom Teodosije pronađe i predade svome manastiru, a od ovog manastira svi ruski manastiri preuzeše ustav. Manastir Pečerski i jeste poštovan zato što je prvi od svih i čašću viši od svih.
I dok Teodosije življaše u manastiru, i upravljaše vrlinski život i inočko pravilo, i primaše svakog ko mu je dolazio, dođoh kod njega i ja, jadni i nedostojni sluga Nestor, i primi me tad kad mi je bilo 17 godina od rođenja. Tako sam napisao i izložio koje godine poče manastir, i radi čega se zove Pečerski. A o Teodosijevom žitiju ćemo pričati sada.
 


 
NAPOMENE:

  1. Slovo je uzeto iz Letopisa prep. Nestora za godinu 6559. (1051.), iako je ovaj sažeti ocrt Antonijevog života napisan svakako puno docnije. Da li je u vreme dok je Nestor sastavljao taj napis o počecima Lavre veliko Antonijevo žitije već postojalo, nije izvesno.
  2. Reč je o svetom velikom ravnoapostolnom knezu Vladimiru, koji je vladao od 980. do 1015., primio Hrišćanstvo i učinio Ga državnom verom, pretvorivši se iz groznog pljačkaša i razvratnika u dobroćudnog i blagovernog čoveka.
  3. Grad na Dnjepru, blizu Černjigova.
  4. Sveta Gora Aton – najistočniji krak poluostrva Halkidika u Egejskom moru, vrt Presvete Bogorodice, središte pravoslavnog monaštva, sa nebrojenim manastirima, skitovima i kelijama. Glavni manastir, Veliku Lavru, osnovao prep. Atanasije Atonski 962. g., a veliki ruski manastir Svetog Pantelejmona ponikao je 1172.
  5. Anđelski (ili veliki) obraz – viši stepen monaštva.
  6. Prep. Antonije postrigao se u sveštenoj obitelji Esfigmen, a tadašnji iguman i Antonijev duhovnik zvao se Teoktist.
  7. Selo kod Kijeva, vlast kijevskog kneza. Tu je bio kneževski dvor, manastir i crkva Spasa, te crkva Svetih Apostola.
  8. Svjatopolk – sin kneza Jaropolka, brata svetog Vladimira. Dok je knez Vladimir još bio neznabožac, borio se protiv svoga brata Jaropolka koji je knezovao u Kijevu, te ga je naposletku i smaknuo, a prisvojio je njegovu trudnu ženu, od koje se rodio Svjatopolk. Posle Vladimirove smrti 1015. Svjatopolk je ubio svoja tri brata, Borisa, Gleba i Svjatoslava. Jaroslav Mudri je dugo vojevao protiv njega, da bi ga tek 1019. konačno pobedio. O tome podrobno piše prep. Nestor u Letopisu i „Kazivanju o Borisu i Glebu“.
  9. Nešto preko četiri metra.
  10. Sveti Ilarion je bio prvi Rus koji je postao mitropolit kijevski. Knez Jaroslav Mudri je tim potezom pokušao da oslobodi Rusku Crkvu od potčinjenosti Vizantiji. Međutim, Carigradska Patrijaršija nije potvrdila njegovo naznačenje (iako se može reći da je ono bilo sasvim kanonsko, a i iz Paterika se vidi da je to bilo po Božijoj volji). Posle 1055. o njemu više nema podataka, te se pretpostavlja da je oko te godine ili umro ili primio shimu u Pečerskom manastiru – tamo, naime, počivaju netruležne mošti shimnika Ilariona, a i u samom Pateriku se govori da ga je postrigao lično prep. Antonije (pred kraj 14. slova). Iza njega je ostalo čuveno „Slovo o zakonu i blagodati“, prekrasan spomenik ranog ruskog govorništva, u kome se, između ostalog, utvrđuje ravnopravnost ruskog naroda i njegove Crkve sa ostalim hrišćanskim svetom.
  11. Igumanu Teoktistu se javila zapravo sama Prečista Bogorodica.
  12. Prep. Antonije Egipatski (250-356), toliko se ispunio svetošću da je dobio počasni naziv „Otac svih otšelnika“ ili čak „Otac monaštva“ (iako je monaštvo svakako postojalo i pre njega).
  13. Vidi opomenu pri kraju prvog slova.
  14. O prep. Varlaamu, sinu bogatog boljarina Jovana, više se može saznati iz Žitija prep. Teodosija u 8. slovu. Bio je postavljen za igumana za vreme kneza Izjaslava Jaroslavića, dakle posle 1054.
  15. Mošti prepodobnog Antonija čine zaista neobična čuda. Iz drevnog manastirskog predanja saznajemo da kada se pred svojom končinom prep. Antonije oprostio sa bratijom, iznenada se između njega i monaha obrušila zemlja. Inoci su hteli da otkopaju mošti prepodobnog, ali je ispod zemlje šiknuo plamen i rasterao ih. Rešili su da se pomere na levu stranu i da kopaju odatle, ali se na njih sručio potok vode. Tragovi ognja i vode su na tom mestu gde se srušila zemlja bili dugo vidljivi. Kao potvrda toga da je ovo predanje potpuno istinito poslužio je događaj sa bezbožnim komunističkim arheolozima koji su u novije vreme hteli da pronađu Antonijeve ostatke, ali su ih sa određenog mesta u bližnjim pešterama oterale ognjene iskre.
  16. Ova prva nadzemna crkva ipak nije bila baš prevelika – kroz svega nekoliko godina prep. Teodosije je morao da za bratiju gradi novu crkvu.
  17. Ne zna se gde je tačno stajao ovaj manastir; postoji pretpostavka da je to zapravo istovetna građevina sa današnjim sabornim hramom Mihajlovskog Zlatoverhog (Zlatovršnog) manastira u Kijevu.
  18. Studitska obitelj ili Studion nalazila se u Carigradu. Najveći je procvat doživela za vreme prep. Teodora Studita (759-826), velikog branitelja ikona i svetih kanona, koji je utvrdio Studitski ustav – pravila ponašanja i života u manastiru. Pre uvođenja Studitskog ustava, u Rusiji je bio raširen Ustav Velike Crkve (tj. hrama Svete Premudrosti u Carigradu). U 14. veku je sve više počeo da se uvodi Jerusalimski ustav, da bi on postepeno sasvim istisnuo Studitski. Ipak, Studitski tipik se i dan današnji koristi u Kijevskoj lavri, ali sa nekim osobenim dodacima.
  19. Rodom Grk, došao u Rusiju oko 1062., bio mitropolit sve do 1073/74. godine.
  20. Očigledno je da prep. Teodosije nije našao čitav ustav, pa je kasnije poslao jednog monaha u sam Studion da donese sve. O ovome opširnije u 8. slovu.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *