NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

Žitija svetih koji nisu spomenuti u izvornom Pateriku, ali se spominju u nekim poznijim kijevskim patericima

 
Žitije prepodobnog Amona Zatvornika
 
Prepodobni Amon sa blagoslovom igumana otide na pokloničko putovanje na Svetu Goru Atonsku i u Jerusalim, ugledajući se na živote velikih svetih Otaca. Po svom povratku življaše tako blagočastivo i sveto da ga čak i starci uzimahu sebi za uzor inočkog života. Sveti Amon ljubljaše siromaštvo i staraše se oko sticanja neiskvarivih bogatstava na nebu. Zatvorivši se u pešteri, svojim podvizima on satra sve vražije lukavštine. Prestavivši se dušom ka Gospodu, nađe u Njemu večni spokoj, a telo mu beše sahranjeno ovde u pešteri. Pomen mu je 4. oktobra.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Arsenija Trudoljubivog
 
Prepodobni Arsenije beše prozvan trudoljubivim zato što ga ni danju ni noću niko nikada ne vide besposlenog. On uvek nešto rađaše: ili se moljaše ili izvršavaše manastirsko poslušanje, a do zalaska sunca nikada ne uzimaše hranu. Za te trudove još u ovom životu dobi od Boga dar čudotvorstva, a po smrti mu duša obitava na nebu sa svetima, dok mu telo počiva neiskvarivo u pešteri. Pomen mu je 8. maja.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Atanasija Zatvornika
 
Prepodobni Atanasije Zatvornik želeći da ne gleda sujetu i prelesti ovoga sveta i da u tihovanju ugodi Bogu, zatvori se u pešteru i tu neprestano prebivaše u molitvi. Posle mnogih trudova i duhovnih podviga predade on duh svoj Bogu, a njegovo neiskvarivo telo počiva u pešteri i daje iscelenja svima koji mu s verom pritiču. Pominje se 2. decembra.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Ahile đakona
 
Prepodobni otac naš Ahila đakon, od dečaštva zavolevši isposnički život i odrekavši se sveta, dođe u Pečerski manastir da tu ugodi Gospodu. Primivši anđelski obraz, prohođaše teški put inoštva sa velikim trpljenjem, poslušnošću i poniznošću. Svojim uzdržanjem u jelu i piću prevazilažaše mnoge podvižnike. On, naime, ne jeđaše ni slatke ni kuvane hrane. Zelje on uzimaše vrlo retko, i to sasvim malo. Obično mu je hrana bila jedna prosfora na sedmicu. Za takav isposnički život udostoji ga Gospod večnog blaženstva sa svetima. Slavi se 4. januara.
 
Žitije prepodobnog Venijamina
 
Prepodobni Venijamin u svetu beše trgovac i imaše mnoga bogatstva. Jednom slušajući pažljivo crkveno bogosluženje ču on psalamsku reč: Pogubićeš sve koji govore laž[1]. Toga časa, primenjujući te reči na sebe, reče: „Ako će Gospod Bog pogubiti sve koji govore laž, onda će pogubiti i lažljive trgovce, a ko od trgovaca može reći da nikada ne reče laž?“ Zatim drugi put ču on evanđelsku reč: Teško će bogati ući u Carstvo Božije[2]. Razmišljajući o toj Gospodnjoj izreci, on odluči da sav svoj imetak razda siromasima i na blagouređenje hramova Božijih. A on se sjedini sa siromašnima duhom prepodobnima ocima pečerskim, i postavši inok ugađaše Gospodu Bogu do kraja svog života postom, molitvom, siromaštvom i poslušanjem. Stigavši do blažene končine on pređe sa zemlje na nebo ka podvigopoložniku Hristu, primivši od Njega venac i platu večne nagrade. Praznuje se 13. oktobra.
 
Žitije prepodobnog Grigorija drugog Čudotvorca
 
Prepodobni Grigorije Čudotvorac proslavi se naročito podvigom uzdržanja i posta. Hrana mu sav život beše nekuvano zelje, a piće voda. Noć provođaše u molitvama. Za takve podvige udostoji se on od Boga dara čudotvorstva. Svi oboleli koji mu s verom dolažahu, okusivši zelje kojim se on hranjaše dobivahu isceljenje. Pomen mu je 8. januara.
 
Prepodobni Evtimije jeroshimonah
 
Prepodobni Evtimije življaše čisto i tihovno i podražavaše inočkim vrlinma prepodobnih. Često sa velikom pobožnošću prinošaše beskrvnu žrtvu i svojim svagdašnjim molitvama dostiže duhovno opštenje i beseđenje sa anđelima. A kada se obuče u shimu, tad se predade podvigu tihovanja i ni sa kim ništa ne govoraše. Samo molitva i u crkvi i u keliji beše mu u ustima. Takođe nikakve hrane pripremljene na ognju on ne jeđaše, već se zadovoljavaše samo zeljem. A sada se hranom rajskom neiscrpno naslađuje i sa anđelima neućutno slavoslovi Boga i moli se za nas. Praznuje se 20. januara.
 
Prepodobna Evfrosinija, igumanija polocka
 
Prepodobni Evfrosinija pred krštenjem se zvaše Predislava i beše kćer Svjatoslava – Georgija Vsevolodoviča, kneza Polockog, praunuka svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira. Ova kneginjica posle svoga krštenja od mladosti se posveti izučavanju i spoznavanju Svetog Pisma i spisa otačkih. Svuda se širahu glasovi o njenoj premudrosti i krasoti. Ali, umudrena odozgo, ona odbaci sva blaga sveta i predade se, postrigavši se, na služenje Bogu. Evfrosinija življaše isprva kod Sofijske crkve u Polocku, prepisujući sveštene knjige i deleći sa siromasima platu koju za to dobivaše. Zatim se preseli na seoce kod Polocka gde podiže kamenu crkvu koja i dosad stoji, i osnova ženski manastir gde se zamonaši i rođena joj sestra Borislava, inokinja Evdokija, kao i jedna rodica i dve nećake. Potom podiže i drugu kamenu crkvu Presvete Bogorodice i ustanovi kod nje muški manastir, kome pokloni ikonu Presvete Bogorodice koju naslika evanđelista Luka i koja se nalažaše u Efesu, a njoj je posla car carigradski Manuil i patrijarh.[3] Želeći da poseti sveta mesta Evfrosinija se sa bratom svojim Davidom zaputi u Palestinu i, poklonivši se tamo Grobu Gospodnjem i drugim svetinjama, moljaše Gospoda da je udostoji da skonča svoje dane u Jerusalimu. Gospod joj usliši molitvu. Preseli se ona u večne obitelji svetih 1170. godine, 23 maja, i beše pogrebena u opštežiteljnom jerusalimskom manastiru prepodobnog Teodosija, u hramu Presvete Bogorodice. Kada Saladin osvoji Jerusalim[4], njene neiskvarive mošti behu prenesene u Kijev i sahranjene u pešteri prepodobnog Teodosija. Slavi se 23. maja.
 
Prepodobni Zinon Isposnik
 
Prepodobni Zinon, isposnik i trudbenik, mnogim podvizima vrlinskog inočkog života – postom, molitvama, poniznošću – blagoudodi Bogu i prestavi se dušom na nebo, a telom neiskvarivo počivajući u pešteri, svima koji mu pritiču brzi je pomoćnik ka spasenju. Pominje se 30. januara.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Ignatija, arhimandrita pečerskog
 
Prepodobni Ignatije se od mladosti čuvaše u čistoti i neporočnosti. Primivši inočki čin, svojim svetim životom, krotošću i ljubavlju prema svima on privlačaše pažnju svih. Braća po monaštvu tako ga ljubljahu i poštovahu da ga jednoglasno izabraše za nastojatelja, rukovodioca i pastira onih koji monahuju u Pečerskoj obitelji. Ali sveti Ignatije, budući činom viši od drugih, ne slabljaše u monaškim podvizima. Naprotiv, on i prevazilažaše bratiju i vrlinama – postom, molitvom i poniznošću. Njegove usrdne molitve i sveštenosluženja čudotvorno delovahu na druge. Bolesni se isceljivahu njegovom molitvom, pa čak i samim okušanjem prosfore na kojoj on beše sveštenodejstvovao. Velika je sila vrlinskog svetog života! Velika je sila pobožnih sveštenodejstava i vere s kojom se primaju svete prosfore! Dospevši do starosti, prepodobni Ignatije otide ka Gospodu. Slavi se 20. decembra.
 
Prepodobni Josif Mnogobolesni
 
Prepodobni Josif, mnogo godina obuzet bolešću, obeća da će do smrti služiti u Pečerskom manastiru ako mu Gospod daruje iscelenje. Gospod mu usliši molitvu i darova mu zdravlje. Potom dođe u Pečerski manastir, primi inočki obraz i sve do smrti se usrdno podvizavaše i ugađaše Bogu postom i molitvom, a bratiji služaše svojim poslušanjem. Pominje se 4. aprila.
 
Žitije prepodobnog oca Ipatija Iscelitelja
 
Prepodobni otac naš Ipatije Iscelitelj neprestano se po čitav dan truđaše na manastirskom poslušanju, a po čitavu noć stajaše na molitvi, vrlo retko dopuštajući sebi da zaspi. Trošaše samo hleb i malo vode, a pošto negovaše svete oce u bolestima, i sam se udostoji da isceljuje bolesti stavljanjem ruku na bolesnike. A i sada ko u svojoj bolesti sa verom pritiče njegovim moštima, dobiva iscelenje. Pomen mu se praznuje 31. marta.
 
Sveta Julijanija Djeva
 
U dane arhimandrita Pečerske lavre Jeliseja Pleteneckog blaženog spomena, u Kijevu preminu neka devica koju htedoše da sahrane u Pečerskom manastiru. Počeše da kopaju grob blizu pečerske crkve Uspenja Presvete Bogorodice, pred paraklisom Svetog Jovana Preteče. I gle, kopači iznenada nađoše časne mošti svete bogougodne kneginjice Julijanije, koje počivahu u neiskvarivosti. Umrla ležaše kao da je živa i da spava; telo joj beše lepog izgleda i belo. Preminula beše obučena u skupocenu odeću, ukrašenu svilenim i zlatotkanim uresima; na vratu behu obešene zlatne grivne sa puno bisera, na rukama zlatni dragoceni prstenovi, a na glavi joj devičanski zlatni venac sa biserima; u ušima behu zlatne naušnice, ukrašene zlatnim biserima i dragim kamenjem. Ležaše ona kod crkvenog zida, glavom na jug i nogama na sever. Nad grobnicom joj beše postavljen kamen sa urezanom zastavom odnosno grbom blagočastivih knezova Oljšanskih. Na samom kovčegu beše pričvršćena srebrna, pozlaćena daščica, na njoj naslikan grb, a pod njim natpis: „Julijanija, kneginjica Oljšanska, kćer kneza Grigorija Oljšanskog, koja se prestavi kao djeva, 16-e godine od svog rođenja.“ Svo ruho joj izgledaše potpuno novo, kao da ga se niko ne beše dotakao. Te svete mošti behu sahranjene u pečerskoj crkvi. Kad prođe neko vreme, a mitropolit kijevski i arhimandrit pečerski beše preosveštani otac Petar Mogila, javi mu se u čudesnom viđenju ta sveta bogougodna kneginjica Julijanija, prekorevajući nebrigu za njene svete mošti i malovernost prema njima (posle nalaženja mošti behu ostavljene bez dostojnog ukrasa i ne ukazivahu im dolično poštovanje). Tada taj revnosni pastir smesta naredi iskusnim i blagočastivim devicama inočkog čina da za svete mošti pripreme dostojne haljine i divnu utvar (opremu). Po njegovom naređenju napravi se i nova grobnica u koju svete mošti behu dolično sahranjene, pa potom svečano prenesene na drugo mesto.[5] Obukavši se u svetiteljske (jerarške) odežde i sazvavši svo svešteno sabranje, Petar Mogila savrši praznično moljenje i pojanje sa blagodarenjem Bogu i Bogorodici i prepodobnim ocima pečerskim za javljanje časnih moštiju svete device. Otada te mošti pružaju pomoć svakome ko im s pobožnošću i verom pritiče. Sačuvala se i sledeća pripovest o čudu koje se desi od svetih moštiju.
Stiže jednom u manastir neki čovek. Arhimandrit manastira beše u to vreme Jelisej Pletenecki. Ko beše došljak – ne znađahu. Kako se kasnije ispostavilo, on beše jeretik, sledbenik Arija[6], po imenu Vasilije. Pretvarajući se da je verujući i uzevši spoljašnji izgled pobožnosti, prispe on u manastir tobože sa namerom da poseti sveta mesta i pokloni se čudotvornim moštima svetih pečerskih ugodnika. On smelo uđe u veliku pečersku crkvu. Skrivajući svoje lukavstvo, obrati se đakonu Liveriju, u to vreme eklisijarhu, sa molbom da mu otvori grobnicu blažene kneginjice Julijanije. Licemerni došljak uz to izražavaše želju da se pokloni tim moštima. Molba mu beše ispunjena i on licemerno poče da se klanja. A eklisijarh se tad malo udalji. Bogomrska varalica tad odluči da provede u delo ono što beše zamislio. Pristupivši časnim moštima svete Julijanije i bajagi ih usrdno celivajući, on naumi da skine dragoceni prsten sa prsta desne ruke svete kneginjice. Izvršivši krađu i radujući se dobitku, pljačkaš poče da izlazi iz crkve. Tek što zakorači iza crkvenih vrata, kad najednom pobesne. Desi mu se strašni napad besomučnosti: pade na kamen i poče da urliče kao pomahnitao vo, i bolno se bacaše na sve strane. U takvim mučenjima svetokradica uskoro i ispusti duh. Eklisijarh, užasnuvši se, obavesti o tome arhimandrita. On se odmah nađe tu sa bratijom; svi se čuđahu iznenadnoj i strašnoj končini došljaka. Želeći da sazna uzrok toga događaja, iguman zapovedi da se umrli pažljivo pregleda: nema li kod njega kakva ukradena crkvena stvar. Pregledaše ga i nađoše mu u nedrima prsten. Arhimandrit upita eklisijarha odakle bi mogao biti taj prsten. Ovaj pogleda, prebroja i na svim ikonama nađe da je sve čitavo. Tad mu dođe na um da otvori kovčeg svete Julijanije. On napomenu da se umrli naročito priležno molio i celivao devičine časne mošti. I gle, kad otvori kovčeg i pregleda ga, odmah se uveri da je prsten skinut sa prsta desne ruke svet Julijanije. O tome beše obavešten i nastojatelj. Dok se sve to dešavaše, priđe slučajno crkvi neki blagoverni čovek Vartolomej. Pogledavši na onoga koji bezdušno ležaše, odmah ga prepozna i ispriča sve o njegovom rodu i poreklu. Arhimandrit posle toga zapovedi da se ukradeni prsten radi većeg slavljenja toga čuda stavi uz ikonu Presvete Bogorodice zajedno sa ostalim sveštenim utvarima. A za svetokradicu i grešnika naredi da se preda na pogrebenje izvan manastira. Zahvaljujući tome čudu, svi se ubediše i uveriše u svetost i bogougodnost device Julijanije.
O svetosti kneginjice Julijanije svedoči i sledeći slučaj. Jednom Teodosije Stefanović, iguman kijevskog Zlatoverhog (Zlatovršnog) manastira svetog arhistratiga Mihaila, posebnim povodom dođe u obitelj pečersku. Obrati se on eklisijarhu sa molbom da mu otvori mošti svete Julijanije. Iguman objasni da nikada ne beše udostojen toga da im se pokloni, a imaše viđenje. Posle jutarnjeg pojanja i izlaska iz crkve on beše malo zaspao, i gle, u snu mu se u lučezarnoj svetlosti javi zbor mnogih svetih djeva. Jedna od njih obrati mu se i reče: „Ja sam Julijanija, čije mošti leže u svetoj pečerskoj crkvi. A zašto ti mene i moje mošti svrstavaš ni u šta? Zbog toga ti Gospod i dade znak – da shvatiš da je i mene Gospod Bog pribrojao svetim djevama koje Mu ugodiše.“ Otada taj svečasni iguman nikada ne zaboravljaše da se blagočastivo i sa svakim usrđem pokloni i ponizno i umilno celuje neiskvarive mošti svete ugodnice Božije Julijanije, a njenim svetim molitvama da se i mi udostojimo da budemo pribrojani zboru onih koji ugodiše Bogu, Koji je hvaljen u svetima Svojima. Amin.
 
Prepodobni Kasijan Zatvornik
 
Prepodobni Kasijan se pred svima ponižavaše, beše veoma poslušan, trudoljubiv i isposnik. Svetim poslušanjem on primora besove da ispovede koliko u Pečerskom manastiru ima inoka koji mogu da izgone besove i kako se demoni boje pečerskih svetih. Zatvorništvo u pešteri beše svršetak njegovih podviga. Slavi se 29. februara.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Lavrentija Zatvornika
 
Prepodobni Lavrentije Zatvornik, omrznuvši prelest i sujetu sveta, požele da živi u tamnoj pešteri, da u njoj postom i neprestanom molitvom protera tamu strasti i postigne opštenje sa Bogom. To on i postiže, i preseli se dušom na nebo, a svoje neiskvarivo telo ostavi u pešteri. Pomen mu je 20. januara.
 
Žitije prepodobnih Leontija i Gerontija, kanonaraha pečerskih
 
Prepodobni Leontije i Gerontije behu kanonarsi[7] u velikoj crkvi pečerskoj, i još u dečaštvu primivši inočki obraz[8], blagougađahu Gospodu svagdašnjim molitvama i uzdržanjem, upodobljavajući se u podvizima molitve i poslušanja savršenim svetim ocima. Pomen Leontija je 18. juna, Gerontija 1. aprila.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Longina, vratara pečerskog
 
Prepodobni otac naš Longin proslavi se velikim poslušanjem i svetošću života. Usrdno čuvajući manastirska vrata, on se bez propusta obaziraše na pokrete svoga srca. Zahvaljujući njegovom staranju, nikakav neprijatelj ne ulažaše u svetu obitelj, a tim više ni u njegovo srce ne ulažaše nikakva sujetna misao ili strast. Od zemaljskih vrata on obraćaše svoje duhovno oko na vrata nebeska, na Carstvo Božije, razmišljajući o tome kako da u njega uđe. Da bi se ušlo na nebo, neophodno je steći najuže ujedinjenje sa Gospodom Koji reče: Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se[9]. To božansko zajedništvo sa Hristom imao je prepodobni Longin. Blagodat Božija koja beše u njemu, ispoljavaše se raznim duhovnim darovima i dejstvima. Prepodobni otac projavljivaše dar prozorljivosti, pošto svojim duhovnim okom viđaše dela i misli onih koji ulažahu u svetu obitelj i izlažahu iz nje. Odobravajući vrlinskim ljudima njihove dobre poduhvate i dela, pobuđivaše ih na još veću revnost prema vrlinskom životu. A izobličavajući grešnike za njihove grehe i preteći im sudom Božijim zbog neispravljanja, privođaše ove pokajanju. U dubokoj starosti se preseli ka Gospodu. Pomen mu se praznuje 16. oktobra.
 
Prepodobni Lukijan sveštenomučenik
 
Na jednoj drevnoj dasci sa ikonom svetoga zapisano je da „Lukijan sveštenomučenik postrada od Batija oko 1243. godine“. Pomen mu je 15. oktobra.
 
Žitije prepodobnog Mardarija Zatvornika, nesticaoca
 
Zamonašivši se, prepodobni Mardarije se truđaše da bude potpuno savršen ne samo u postovima, molitvama, poslušanju i drugim vrlinama, nego i u nesticanju i siromaštvu. Nemaše on ni jedne sopstvene stvari osim odeće koju nošaše na sebi. Završavajući svoje podvige, zatvori se u tesnu pešteru i tu do svoje končine ugađaše Gospodu. Dostigavši savršenstvo u vrlinama, on nasledi prostrano obitalište u Carstvu Nebeskom. Pomen mu je 13. decembra.
 
Prepodobni Martirije đakon
 
Prepodobni Martirije se zbog svoje velike čistote i isposničkih podviga udostoji od Boga dara čudotvorstva. Za koga bi se on pomolio stojeći na amvonu, toga bi Gospod pomilovao, i svako dobivaše ono za što prepodobni moljaše: bilo zdravlje bilo ispunjenje neke dobre namere. Besovima sveti Martirije beše strašan – svojom ih molitvom izgonjavaše iz ljudi. Posle dugih podviga i inočkih trudova, preseli se dušom kod Boga Kojemu služaše, a mošti mu počivaju u pešteri. Pominje se 25. oktobra.
 
Žitije prepodobnog Mojseja čudotvorca
 
Prepodobni Mojsej čudotvorac, želeći da se savršeno posveti Bogu i čist predstane na sveopštem Sudu, umrtvljivaše svoje telo i očišćavaše svoju dušu molitvom i postom. Pored toga, on vlastitim rukama od železa napravi pojas i krst i nošaše ih na svom telu. Psalmopojanje i bezbrojna kolenopreklonjenja behu njegov omiljeni podvig. Podvizavajući se na taj način, prosveti se dušom i na zemlji se udostoji dara čudotvorenja, a na nebu večnog blaženstva. Njegov je pomen 28. jula.
 
Žitije prepodobnog Nestora Nepismenog
 
Prepodobni Nestor Nepismeni je tako prozvan da bi se razlikovao od Nestora koji je nazvan Letopiscem i čije mošti počivaju u Bližnjim pešterama. Ostavivši svet i svetske brige, Nestor Nepismeni tako usrdno služaše Gospodu da slušajući bogosluženja nikada ne zadrema, a moleći se uvek se truđaše da misli samo na Boga i na ono što ustima izgovaraše pred Bogom. Usavršavajući se u podvizima blagočašća, udostoji se takvog dara da u vreme molitve i bogosluženja viđaše anđele i samog Gospoda Isusa Hrista, i unapred saznade dan svoje smrti. Slavi se 28. oktobra.
 
Žitije prepodobnog Pavla Poslušnog
 
Posle primanja inočkog obraza u Pečerskom manastiru, prepodobni Pavle Poslušni bespogovorno ispunjavaše sva poslušanja koja je od njega zahtevao nastojatelj, i nikada ne beše u besposlici. Kad bi mu posle ispunjavanja manastirskog poslušanja ostajalo vremena, on se ili moljaše Bogu ili meljaše na žrvnjima. Pominje se 10. septembra.
 
Žitije prepodobnog Pajsija i Merkurija
 
Prepodobni oci Pajsije i Merkurije, živeći jedan sa drugim u nerazdvojnoj bratskoj ljubavi i jednoumlju, neprestano moljahu Boga da ih nikada ne razdvaja – ni u ovom ni u budućem životu. I Gospod im dade prema njihovoj molitvi. Na zemlji življahu u jednoj keliji, a po smrti behu sahranjeni u jednom grobu, i na nebu se naslađuju jednom radošću zajedno sa Hristom. Pomen im se savršava: Pajsiju 19. jula, Merkuriju 4. novembra.
 
Žitije prepodobnog Pamva Poslušnog, zatvornika
 
Prepodobnog Pamva, dok se nalazio na manastirskom poslušanju, zarobiše neznabošci i u okovima on mnogo od njih postrada za veru, ne pristajući da se odrekne od Hrista. Govoraše im: „Vaši su bogovi prokleti, a ja verujem u Hrista, istinitog Boga, Koji je stvorio nebo i zemlju. On je Gospod, jedini istiniti, svemogući, on će i mene izbaviti iz vaših ruku molitvama pečerskih svetih.“ I zaista, po njegovom predskazanju, anđeo Božiji oslobodi ga od okova, ugrabi iz zarobljeništva i donese zdravog u keliju. Praznuje se 18. jula.
 
Žitije prepodobnog Pankratija jeromonaha
 
Prepodobni Pankratije jeromonah, sveštenujući Višnjemu u prepodobiju i pravdi, obogati se čudotvornim darovima i od njih napretek pružaše pomoć potrebitima, a molitvom i pomazivanjem jelejem isceljivaše bolesne. Pominje se 9. februara.
 
Prepodobni Pafnutije Zatvornik
 
Prepodobni Pafnutije Zatvornik, nakon što primi inoštvo, neprestano plakaše. U svom umu on svagda zamišljaše onaj čas kada će, pri razdvajanju duše od tela, okružiti čoveka Anđeli i duhovi zlobe, pa će pokazati čoveku dela dobra i zla, podsetiće ga na sva njegova dela, misli i želje, na ono što je zaboravio i što nije smatrao za greh. Vreme razdavajanja duše i tela je za grešnika strašno vreme! O tome prepodobni razmišljaše, plakaše i uzdisaše sav svoj život. Ali, blaženi koji plaču, jer će se utešiti[10] . I prepodobni Pafnutije pri svojoj končini vide anđelske zborove koji mu prihvatiše dušu i uznesoše je na nebo. Pomen mu je 25. februara.
 
Prepodobni Pior Zatvornik
 
Prepodobni Pior se odlikovaše postom i trudoljubljem, i u tome služaše kao primer za isposnike i trudoljubive. Ne želeći da gleda prelest i sujetu ovoga sveta, zatvori se u tamnu pešteru i tu se podvizavaše u neprestanoj molitvi, i odatle stiže do svetlosti bezvečernje. Pomen mu je u Siropusnu subotu.
 
Žitije prepodobnog Rufa Zatvornika
 
Prepodobni Ruf služaše kao primer za posnike i trudoljupce. Predavši se Hristu on se po inočkom običaju svom dušom staraše da Mu ugodi postom, molitvom, poslušanjem, podvigom zatvorništva i drugim monaškim trudovima, te stoga iz dana u dan uzrastaše u vrlinama i blagougađanju, prelazeći iz sile u silu[11]. Slavi se 8. aprila.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Siluana shimnika
 
Prepodobni Siluan shimnik se revnosno staraše za čistotu duševnu i telesnu. Da bi je stekao, on upražnjavaše veliko uzdržanje u jelu i piću. Isposničkom životu dodavaše stalna noćna bdenja i molitve. Umrtvivši grehovne pokrete svoje ploti, on steče smelost prema Bogu, duhovno veselje, prozorljivost i dar čudotvorstva. Zadobivanje duhovnih darova odgovaralo je njegovim duhovnim podvizima. Isprva mu blagodat Božija obilno ispunjavaše srce i svo njegovo biće, a zatim se poput miomirisnog aromata izlivaše iz njega i na druge. Njegova poučna reč mnoge je uputila na put blagočašća. A dar prozorljivosti i proviđenja duhovnog sveta pokazivaše u njemu Božijeg ugodnika. Evo primera njegove prozorljivosti. Beše on čuvar manastirskog vrta. Dođoše jednom u vrt lopovi da kradu voće. Prepodobni, koji u to vreme beše u keliji na molitvi, provide njihov dolazak i, da bi ih doveo do svesti o svom prestupu, istog trena ih sveza za tri dana, i za to vreme se oni ne mogoše pomaći sa svog mesta. Dovevši ih time do osećaja pokajanja, posavetova ih da vode trudoljubiv život, pa ih onda otpusti.
Kod svetih ljudi se proziranje još više odnosi na duhovni svet. Postoje besplotni grabljivci – neprijatelji našeg spasenja, koji se trude da se dokopaju duhovnih riznica srca, da rastroje naš blagočastivi život i učine jalovim sve naše podvige. Treba puno truda da se zadobije prozrenje svih vražijih smicalica i da se ne dopusti da nas obmanu. Onaj ko očisti svoju dušu svetim životom, prima Božiji dar da vidi i pobeđuje vražije spletke. Takav dar prozrenja imađaše i prepodobni Siluan, pa pošto i sam izbeže đavolske smicalice, on i druge upozoravaše na njih. Posle dugovečnog mnogotrudnog života prestavi se ka Gospodu, a neiskvarivo mu telo počiva u pešteri. Pomen mu se praznuje 10. jula.
 
Prepodobni Sisoje shimnik
 
Prepodobni Sisoje shimnik provođaše svoj pešterni život u velikim isposničkim trudovima.Njegovom uzdržanju se divljahu svi koji ga poznavahu. On pobedi sve strasti ploti i steče veliku blagodat od Boga. Provevši sav život u podvizima monaštva, dugo pre smrti on predvide svoju končinu. Pomen mu je 6. jula.
 
Žitije prepodobnog Sofronija Zatvornika
 
Prepodobni Sofronije, zatvorivši se u tamnu pešteru, svaki dan bi pročitao čitav Psaltir i uvek na sebi nošaše vlasenicu i železni pojas. Pomen mu je 11. maja.
 
Žitije prepodobnog Tita Vojnika
 
Prepodobni Tit ispočetka beše vojnik i u boju sa neprijateljem odlikovaše se junaštvom. U jednoj bici beše ranjen u glavu. Bolest ga primora da se odrekne vojničke službe. Primi inoštvo u Pečerskom manastiru, gde sav ostali život oplakivaše svoje grehe i pred smrt dobi od Boga vest o njihovom praštanju. Slavi se 28. februara.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Teodora, kneza ostroškog
 
Prepodobni Teodor, sin Danilov, knez ostroški, jedan od potomaka svetog kneza Vladimira i kneza Daniila Galickog, življaše u prvoj polovini 15. veka i odlikovaše se revnošću za zaštitu Pravoslavlja. U to doba se velika kneževina Litva nalažaše u neprekidnom sukobu sa Poljskom. Litvanski knez Vitovt[12], rođak poljskog kralja Vladislava Jagela[13], nastojeći da mitropolit sve Rusije (koji od vremena svetog mitr. Petra stalno življaše u Moskvi) svojim uticajem ne uspostavi bratsku jednodušnost između ruskih zemalja pod Litvom i onih pod Moskvom, što bi ugrozilo litvansku vlast, pohitao je da za svoje oblasti ustanovi mitropoliju odvojenu od Moskovske. No još i više se on staraše da prekine svaku političku vezu Litvanske Kneževine sa poljskom krunom. Posle njegove smrti, Svidrigajlo, rođeni Jagelov brat, sledio je Vitovtov primer.[14] Za Pravoslavlje je bilo korisno da ne bude nikakve zavisnosti od Poljske, pa zato i Teodor, knez ostroški, pomagaše Svidrigajlu protiv Poljske, i u toj se borbi veoma proslavi. Pojačavši svoje odrede vlaškim i tatarskim najamnicima, Teodor odvažno dejstvovaše protiv Sigismunda Kejstugovića, kojeg Poljska beše suprotstavila Svidrigajlu. 1432. pokori zamak Smotrič u Podolju, i Svidrigajlovoj vlasti potčini Luck, glavni od volinskih gradova[15]. Odmah potom do nogu potuče i zarobi Bučackog, starešinu Kamenecke tvrđave, i opustoši predgrađe Brest-Litovska. Time prinudi kralja Jagela da zakonom zaštiti slobodu Pravoslavlja u svojim oblastima. Knez Svidrigajlo se uplaši od tolikog Teodorovog jačanja, pa ga 1435. na prevaru baci u tamnicu, ali narod, koji veoma ljubljaše svetog kneza, podiže pobunu i oslobodi Teodora. Knez svome uvrediocu sve oprosti, pa mu i kasnije nekoliko puta priskoči na pomoć kada to ovome beše neophodno. Kad na poljski presto sede Kazimir, mlađi Jagelov sin, on svetom Teodoru dobrovoljno podari mnoge oblasti. Predavši kneževski presto i svu slavu sinu svome Vasiliju, Teodor u Pečerskom manastiru primi sveto inoštvo i, usrdno se podvizavajući za svoje spasenje i blagougađanje Bogu, ukrasi svoju dušu svim vrlinama. Upokoji se u dubokoj starosti, star preko sto godina. Telo mu počiva netruležno. Pomen mu je 11. avgusta.
 
Žitije prepodobnog oca našeg Teofila, arhiepiskopa novgorodskog
 
Posle končine svetog Jone 5. decembra 1471. godine, žrebanjem na svetiteljsko (jerarško) mesto u Novgorodu i Pskovu beše izabran protođakon i rizničar Otenske obitelji Teofil, te je 15. decembra 1472. godine u Moskvi rukopoložen u čin arhiepiskopa. Teško beše ovome svetitelju da upravlja svojom pastvom. Novgorodska namesnica Marta Borecka i njene pristalice podbunjivahu narod protiv moskovskog velikog kneza Jovana III, a monah Pimen, drug porodice Boreckih, sejaše među pastvom mržnju prema arhiepiskopu. Neki od pobunjenika hoćahu da predaju Novgorod pod pokroviteljstvo Litve, izdavši tako moskovskog Gospodara i nastojeći da pokolebaju veru svojih praotaca. Sveti Teofil zaustavljaše te lude: „Ili nemojte izneveriti Pravoslavlje – govoraše im – ili ja neću biti pastir otpadnika, nego ću se vratiti u skromnu keliju, odakle ste me izvukli u sramotnu pobunu.“ Zaslepljeni narod ne obaziraše se na pastireve reči. Između Moskve i Novgoroda razbukta se rat. Novgorođani behu puno puta potučeni, pa behu prinuđeni da mole za poštedu, a sveti Teofan im postade zastupnik. Njemu mnogi novgorodski bojari dugovahu zahvalnost za oslobođenje iz tamnica. 1478. godine on uzalud nagovaraše kneza Jovana da prekine opsadu, ali Jovan ipak uđe u Novgorod. 19. januara 1480. godine svetitelja Teofana veliki knez Jovan smeni, tobože zbog dosluha sa Litvom, i posla ga u Moskvu u Čudov manastir. No, moguće je, kako neki kažu, da on i sam moljaše da bude tu umirovljen, videvši tolike nerede u Novgorodu. 1485. godine on se opasno razbole. Tad mu se u snu javi prepodobni Nifont, episkop novgorodski[16], i reče: „Ti obeća da ćeš se pokloniti pečerskim svetima, ali ne ispuni obećanje – zbog toga ti je Gospod skratio godine života. Zar ne znaš da onaj ko ne ispuni zavet Bogu neće videti lice Božije?!“ Potom naredi Teofil da ga bolesnog voze u Kijev. Ali, kada dođoše do Dnjepra, javi mu se Gospod, najavi mu končinu, te obeća da će mu primiti dušu kod Sebe, naređujući da mu se telo sahrani u pešteri, iako on sam u nju živ neće doći. Posle toga sveti Teofil skonča. Njegovo neiskvarivo telo stavljeno u nakatranisanu kladu doplovi pod Pečerski manastir i tu beše sahranjeno u pešteri. Pomen mu je 26. oktobra.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps 5:7.
  2. Up. Mt 19:23; Mk 10:23; Lk 18:24.
  3. U Rusiji ima desetak ikona za koje se tvrdi da ih je naslikao lično sveti apostol Luka. Neke od njih su poklonili grčki carevi ili crkvenodostojnici (a poznato je da se Grci od svojih velikih svetinja nisu lako odvajali), a ovo Lukino autorstvo treba razumeti u smislu savršene vernosti dotične ikone sa praobrazom koji je naslikao sveti apostol.
  4. Saladin beše sultan Sirije i Egipta, a Jerusalim je osvojio 1187. godine.
  5. Od svih svetih spomenutih u ovom dodatku, jedino mošti svete Julijanije počivaju u Bližnjim pešterama; posmrtni ostaci svih drugih su u Daljnjim pešterama.
  6. Dosta protestantskih ogranaka ispoveda Arijevu veru – neverovanje u Božanstvo Hristovo i jednosušnost Ocu, iako je jeresonačelnik Arije živeo u 4. veku.
  7. Kanonarh je služitelj koji se u hramu brine za crkveno pravilo i red bogoslužbenog pojanja.
  8. Gerontije i Leontije se još od davnina nazivaju „otrocima“, ali kako ta reč ima dva značenja – „deca“ ili „sluge“, može se pretpostaviti ili da su zaista još kao deca došli u manastir, ila pak da su se upokojili kao obični manastirski radnici, služitelji. Ovde žitijepisac prihvata prvu mogućnost.
  9. Jn 10:9.
  10. Mt 5:4.
  11. Up. Ps 83:8.
  12. Knez Vitovt (Vitavtas) vladao je Litvom 1392-1430. Tri puta je upadao u Moskovsku kneževinu i oteo Smolensk. Borio se i protiv nemačkih vitezova teutonaca. Litva je u to vreme u odnosu na Poljsku bila u podređenom položaju.
  13. Vladislav Jagelo (Jagajlo), sin Kejstugov – najpre litvanski knez (1377-92), a potom i kralj poljski (1386-1434), rodonačelnik vladarske loze Jagelana. 1410. je bio glavni zapovednik u Grinvaldskoj bici protiv nemačkih teutonskih vitezova, u kojoj su Poljska i Litva zaustavile širenje na istok tog pohlepnog i nasilnog viteškog reda. U toj bici učestvovao je na strani Poljske i Litve i sveti knez Teodor.
  14. Svidrigajlo, međutim, u svojim nastojanjima nije bio previše uspešan – vladao je samo nekoliko godina (1430-32), a zatim ga je poljsko plemstvo svrglo. Posle toga se dugo godina borio za povratak na vlast, ali uprkos pomoći kneza Teodora nije imao puno sreće.
  15. Nekadašnja Volinska zemlja (Volinija) nalazila se na području današnje severoistočne Ukrajine.
  16. O njemu se govori u 13. slovu Paterika; prestavio se 1156. i sahranjen je u pešterama prepodobnog Antonija.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *