KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 38.
O PRESTAVLJENJU PREPODOBNOG
OCA NAŠEG POLIKARPA, ARHIMANDRITA PEČERSKOG,
I O VASILIJU POPU

 
Prestavi se blaženi i prepodobni otac naš Polikarp[1], arhimandrit pečerski, godine 6690. (1182.), meseca jula, dvadesetčetvrtog, na dan svetih mučenika Borisa i Gleba. I namestiše mu telo i časno ga pogreboše sa zaupokojnim pesmama, kao što i sam zapovedi. A posle njegove smrti nasta u manastiru metež. Posle toga starca ne mogoše da izaberu sebi igumana, i beše među bratijom veliki jad, i tuga i žalost, jer ne priliči takvom velikom stadu ni jedan čas da bude bez pastira.
U utorak udariše bratija u klepalo, i sastaše se svi u crkvi, i počeše da čine molbe Svetoj Bogorodici. I gle, bi divna stvar, jer kao jednim ustima mnogi rekoše: „Pošaljimo po Vasilija popa na Šćekovicu[2], da nam on bude iguman i upravnik inočkog stada Teodosijevog Pačerskog manastira. I došavši, svi se pokloniše svešteniku Vasiliju i rekoše: „Mi, sva bratija monasi, klanjamo ti se i hoćemo da te imamo za svog oca i igumana.“
A pop Vasilije, budući u velikom zaprepašćenju, pade i pokloni se prema njima, i reče im: „Oci i braćo, ja sam kaluđerstvo samo u srcu imao, a kako vi pomisliste na igumanstvo za moj čemer?“ I mnogo se sporivši, obeća im se. Oni ga uzeše i odoše sa njim u manastir, a dan beše petak. I dođe mitropolit Nikifor na njegov postrig i Lavrentije, turovski episkop, i Nikolaj, polocki episkop, i svi igumani. I postriže ga mitropolit Nikifor svojim rukama, i postade iguman i pastir inocima Teodosijevog manastira u Hristu Isusu, Gospodu našem, Kome slava i moć sa Ocem i Presvetim i Blagim i Životvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Godine 6971. (1463.)[3] desi se u Pečerskom manastiru ovakvo znamenje. U vreme kneza Simeona Aleksandrovića i brata njegovog, kneza Mihaila[4], a pri arhimandritu pečerskom Nikolaju, pešteru tada održavaše neki Dionisije zvani Šćepa. On dođe na Veliki dan u pešteru da okadi tela usnulih, i dođe do onoga što se zove Opština, pa okadi i reče: „Oci i braćo, Hristos vaskrse! Danas je Veliki dan“. I odgovori kao grom kišni: „Vaistinu vaskrse Hristos“.
Milošću Božijom i Prečiste Njegove Matere i uz pomoć svetih prepodobnih otaca naših, Antonija i Teodosija Pečerskih, napisana beše ova knjiga zvana Paterik, u domu Prečiste Bogorodice, to jest lavri prepodobnih otaca naših Antonija i Teodosija, u manastiru Pečerskom, u bogospasavanom gradu Kijevu, u vreme vladavine velikog kralja Sigismunda Avgusta[5], pri blagorodnom knezu Teodoru Gleboviću Pronskom, vojvodi kijevskom, pri mitropolitu kijevskom i galickom i sve Rusije kir-Makariju[6], pri časnom arhimandritu pečerskom kir-Ilarionu, po naređenju i zamisli starca pečerskog, inoka Aleksija Volinca. A napisa se godine 7062. (1554.), indikta 12-og, meseca marta, drugog, rukom mnogogrešnog i najčemernijeg među ljudima pojca Nestereca. Gde sam, sveti oci, pogrešno napisao, neka onaj koji bude iz nje čitao, Boga radi Svedržitelja i Prečiste Njegove Matere, mene ne kune, nego neka ispravlja svojim dobrim razumom, a moje bezumlje neka ne ruži, jer sam grešan i malo uma imam. A ko bude kleo, tome će suditi Svedržitelj milostivi Bog i Prečista Njegova Mati, i prepodobni Antonije i Teodosije Pečerski. A ja grešni, zbog mojih zlih dela, ionako ću se mučiti sa grešnim dušama u večnim mukama, ako ne budem zabadava pomilovan od milostivog Svedržitelja Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista. Nego, Boga radi, ispravljajte, a mene grešnoga ne kunite. A pisao je pojac Nesterec, sa Sokolja, sin Lukijanov.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovaj Polikarp nije onaj koji je sastavio veliki deo Kijevskog Paterika (ovaj je živeo dva naraštaja pre njega).
  2. Jedan predeo u Kijevu.
  3. Odavde pa do kraja ide tekst koji se nalazi samo u prepisu iz 1554. godine.
  4. Sinovi kneza Aleksandra Vladimirovića. Dobro je znati da su 1240. Kijev osvojili Mongoli, a od 1362. je bio u kneževini Litvi. Od 1394. do 1440. vladali su njime litvanski namesnici, a od 1471. vojvode. Simeon (ili Semjon) beše poslednji knez kijevski († 1471.). Njegov brat Mihail bio je knez litvanski.
  5. Sigismund II Avgust (1520-1572), kralj poljski i veliki knez litvanski 1548-1572. U njegovo vreme je 1569. zaključena Ljubljinska unija – dogovor o sjedinjenju Poljske i Litve.
  6. Sveti Makarije Čudesni (1482-1563) – zapravo mitropolit moskovski, josifljan (pobornik ideje da Crkva treba da ima velike posede i bogatstva u slavu Božiju i na pomoć nevoljnicima), član jednog kružoka učenih ljudi koji su skupljali i širili dela sveštene književnosti. Lično rukovodio sastavljanje i izdavanje Velikih Četih-Mineja – divovskog zbornika žitija, dušekorisnih spisa i kanona. Borio se protiv jeresi „židovstvujućih“ – opasnog i sumanutog pokreta koji je odbacivao i pravoslavne obrede i najznačajnija učenja Crkve.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *