KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 37.
PITANJE BLAGOVERNOG KNEZA IZJASLAVA
O LATINIMA[1]

 
Dođe nekada blagoverni veliki knez Izjaslav, sin Jaroslavljev, unuk Vladimirov, svetom ocu našem Teodosiju, igumanu pečerskom, i reče mu: „Kaži mi, oče, o veri varjaškoj, kakva je.“
A prepodobni otac naš Teodosije reče: „Slušaj, blagočastivi kneže, o tome što tvoje blagorodstvo upita našu smernost:
Vera im je zla i zakon[2] nečist: upali su u Savelijevu veru[3] i mnoge druge jeresi, svu su zemlju oskvrnuli. A ti, blagoverni samodršče, pazi se od njih. Ovo su, naime, njihove jeresi: prvo – ikone ne celivaju[4]; drugo – svete mošti ne celivaju[5]; treće – izobrazivši na zemlji krst, celivaju ga, a ustavši gaze nogama[6]; četvrto – u postu jedu meso[7]; peto – služe sa presnacima[8]; šesto – popovi im krštavaju jednim pogruženjem, a mi trima, mi krštavanog mažemo mirom i uljem, a oni krštavanom sipaju so u usta[9], i ne nazivaju ga po imenu svetih, nego onako kako ih roditelji nazovu, tim imenom i krštavaju[10]. Radi toga je dobro bežati od latinske vere, i ne držati njihove običaje, i ne primati njihovo pričešće i ne slušati ono što kažu, jer nepravilno veruju i nečisto žive. Jedu, naime, sa psima i mačkama[11], i piju svoju mokraću[12] – zlo je to i prokleto – i jedu kornjače, i divlje konje, i magarce, i udavljeninu, i medvedovinu, i dabrovinu.[13] U utorak prve nedelje Velikog posta dopuštaju meso[14], i njihovi monasi jedu loj[15], a poste u subotu[16]. Hrišćanima ne priliči da udaju svoje kćeri za njih, niti njihove da uzimaju za sebe[17], ni da se brate sa njima, ni da se kume, ni da celivanje čine sa njima, ni da jedu sa njima, ni da piju iz iste posude. Zato onim koji ištu od vas da jedu, dajite im, Boga radi, ali u njihovim posudama; ako li kod njih ne bude posude, dadnite u svojoj, i potom opravši posudu pomolite se. A oni za svoja sagrešenja ne ištu od Boga oproštaj, nego ih praštaju popovi prema njihovom daru.[18] Popovi im se ne žene sa zakonitom ženom, nego sa sluškinjama čine blud, i vrše službu (Božiju), a to sebi ne pripisuju u greh.[19] Biskupi njihovi drže naložnice i idu u rat[20], i prsten na ruci nose[21]. Mrtvace stavljaju nogama prema zapadu a glavom prema istoku[22], i ruke uzduž stavljaju[23], oči pak, uši i nos voskom zalepljuju[24]. A kad se ženê uzimaju rodice. I služe sa mrtvim telom, misleći za Gospoda da je mrtav, a mi službu činimo sa živim Telom[25], Samog Gospoda videći gde zdesna Ocu sedi, Koji će opet doći da sudi živima i mrtvima[26]. Oni, latini, su mrtvi, i mrtvu službu vrše, a mi Bogu žrtvu živu, čistu i neporočnu prinoseći zadobićemo život večni. Jer je ovako pisano: Uzvratiće svakome po delima njegovim.[27] Jela njihova neka se ne primaju, jer je kod njih mnogo zloga i nepravednoga. Razvraćena i pogibeljna im je vera, i što ni Jevreji ne čine, to oni čine. Većinom su u Savelijevu jeres upali, te su od svih neznabožaca poganiji i zliji, zato što se od njih ne može paziti, a od poganih može. Jer latini i Evanđelje i Apostol imaju, i ikone svete, i u crkvu idu, ali su i vera njihova i zakon nečisti. Mnoštvom jeresi svoje svu zemlju onečastiše, jer po svoj zemlji su Varjazi[28]. Velika je nevolja od njih pravovernim hrišćanima koji među njima žive na jednom mestu. A ko se sačuva od njih, čistu veru noseći, staće pred Boga nadesno radujući se; a ako se po samovolji približi njima, onda će sa njima nalevo stati, gorko plačući. Jer nema večnog života onima koji žive u veri latinskoj ili u saracinskoj[29], niti će imati udeo sa svetima u budućem veku. Ne treba njihovu veru hvaliti: ako li ko hvali njihovu veru, nalazi se da takav svoju huli; ili ako počne stalno da hvali tuđe vere, odeljene od pravoslavnog Hrišćanstva, nalazi se da je takav dvojeverac i blizu je jeresi. A ti, čedo, pazi se od takvih postupaka i ne prisajedinjuj im se, nego beži od njih, svoju veru neprestano hvali, i koliko možeš podvizavaj se u njoj dobrim delima. Budi milostiv, hristoljupče, ne samo prema svojim ukućanima, nego i prema tuđima, i ako vidiš nagog – odeni ga, ili gladnog ili nevoljom obuzetog – smiluj mu se. I ako taj bude od druge vere, jeretik ili latin, svakome se smiluj i izbavi ga iz nevolje, i nećeš ostati bez plate od Gospoda, jer sam Bog sve hrani, i pogane kao i hrišćane. Za pogane i sve inoverne stara se Bog, ali u budućem veku biće oni tuđi od naknade za dobrê; a mi koji živimo u pravovernoj veri, i ovde nas štiti Bog, i u budućem veku nas spasava Gospod naš Isus Hristos. Ako neko za ovu svetu veru Boga radi treba da umre, neka sa smelošću ne odustane od prave vere, nego neka umre za Hrista, jer sveti – veli – za veru umreše da ožive u Hristu.[30] A ti, sine, ako nađeš da se inoverni spore sa vernima i prelešću hoće da pravoverne odvedu od pravoslavne vere, onda ti, znajući istinito Pravoslavlje, ne skrivaj to u sebi, nego pomozi pravovernima protiv zlovernih. I ako im pomogneš, kao dobri pastir, izbavićeš ovce od usta lavovih, a ako budeš ćutao, to je kao da oduzimaš od Hrista i predaješ satani, i daćeš odgovor za njih na Sudnjem danu. I ako ti ko rekne: ‘I ovu je veru i onu Bog dao’, a ti njemu reci: ‘Ko si ti, krivoverni? Zar smatraš Boga dvovernim? Nisi li čuo, kukavče razvraćeni zlom verom, što je pisano – tako govori Gospod: Jedan Bog, jedna vera, jedno krštenje.[31] I Gospod tako reče: Potrebno nam je ispuniti svaku pravdu[32], pa sve to ispunivši, opet uziđe na nebesa, poslavši Svoje učenike na propoved do krajeva vaseljene.[33] Zato ti, zloverni, koji si toliko godina držao veru pravoslavnu, sad si skrenuo na zloverje i učenje satanino. Zar nisi čuo apostola Pavla kako kaže: Ima nekih koji vas smućuju i hoće da izvrću blagoveštanje Hristovo, ali ako i anđeo, sišavši sa neba, blagovesti drukčije nego što vam mi blagovestismo, neka bude proklet.[34] A vi, odbacivši propovedanje apostolsko i poduku svetih Otaca, prihvatiste nepravu veru i učenje razvraćeno i puno pogibli. Radi toga bejaste odbačeni i odlučeni od nas, i stoga nama ne priliči da prihvatamo život s vama i opštenje u prečistim Tajnama, niti da imamo pričešće ili da vi pristupate našoj božanstvenoj službi[35]: jer među vama su mnoge jeresi.'“[36]
 


 
NAPOMENE:

  1. Iz slova prep. Teodosija, vrlo važnog za naše razumevanje ranootačkog odnosa prema katoličkoj jeresi, vidi se da je prepodobni verovatno poznavao zahtev carigradskog patrijarha Mihaila Kerularija upućen 1054. svim pravovernim Crkvama da se konačno prekine svako opštenje sa jeretičkom rimskom zajednicom: mnoge zablude latina koje navodi patrijarh, ponavljaju se u Teodosijevoj pouci, a neke je primetio sam Teodosije.
  2. Tj. uređenje.
  3. Savelije je bio jeretik iz drugog veka; smatrao je Oca, Sina i Svetog Duha ne za tri različite Ličnosti, već prosto za promenljive „obraze“ ili „vidove“ Božanstva. Da su zapadni filiokvisti upali u Savelijevu jeres, primetio je već u 9. veku sveti patrijarh Fotije. Pravoslavno bogoslovlje zastupa „jedinonačelstvo“ Oca u Trojici. On jedini je načelo (αρχη), izvor i početak bića unutar Trojice. No zapadna teologija ovo svojstveno obeležje Oca pripisuje i Sinu, slivajući tako dve Ličnosti u jednu. I uopšte: latini smatraju da Ličnosti postoje samo u odnosu jedne prema drugoj, da postoje samo tamo gde imaju svojstvenu ulogu u odnosu prema drugoj Ličnosti; tamo gde toga svojstvenog odnosa i razlikovanja nema, ni Ličnost ne postoji sama po sebi, nego je istovetna sa drugom Ličnošću. Načelo jedinstva u Svetoj Trojici je za zapadnjake samo suštastvo Božije, a ne Ličnost Oca, kao što oduvek uče sveti Oci. Šta je ovo drugo nego „preporođeni Savelije, ili bolje, neko polusavelijsko čudovište“, kako veli sveti Fotije.
  4. Može se reći da latini već odavno ne ukazuju dostojno poštovanje ikonama (barem takvim kakve imaju, ni drevnim ni novim), kakvo je naznačio Sedmi vaseljenski sabor, tako da su one u njihovoj liturgiji izgubile gotovo svaku ulogu. Na Zapadu je postojala jaka ikonoboračka struja koja se odmah usprotivila odredbama Sedmog vaseljenskog sabora (787.) – bilo je to na tzv. poluikonoboračkom saboru u Frankfurtu 794., gde su pod pokroviteljstvom Karla Velikog osudili mnoge pravoverne oblike poštovanja ikona i lišili ih njihovog liturgijskog naznačenja. Iako se ovako izraženo ikonoborstvo nije nikada ponovilo, rimokatolici ni docnije nisu u potpunosti shvatili smisao sveštenih obraza.
  5. Katolici moštima ne odaju dužno poštovanje, one se nikada ili retko kada iznose vernima na poklonjenje i celivanje.
  6. Svečasni Krst Gospodnji postavljaju kao ukras i na sasvim nedostojnim mestima – npr. hodaju po njemu po podovima samostana. Međutim, u ovoj primedbi prep. Teodosija radi se i o nečem drugom: u srednjem veku (a ponegde i danas) u zapadnom svetu imali su običaj da pod ili zid ili klupu osene krsnim znakom, i da onda to mesto poljube, što nalazimo kao uputstvo u više starih latinskih liturgijskih knjiga.
  7. Post sredom je kod latina sasvim zanemaren. Stari pravoslavni pisci prebacivali su latinskim sveštenoslužiteljima da vršenjem obične svakodnevne liturgije (umesto liturgije pređeosveštanih Darova) tokom velikog posta, krše njegova pravila (pošto posle pričešćivanja uzimaju vino). Ipak, oni već odavno nikad ni ne poste po apostolskim pravilima, jedući čak i mleko, sir i jaja u toku velikog posta, kao uostalom i svih drugih posnih dana.
  8. Katolički hleb koji bi trebao da služi za pričešće pravi se bez kvasca, u nekim krajevima već od 8. veka, a u Rimu počev od pape Stefana VIII iz prve polovine 10. veka, da bi to od 13. veka postala opšta katolička praksa. To se čini po uzoru na jevrejski hleb koji su pravili za starozavetnu pashu. No oni ne primećuju da tajna večera Gospodnja u kojoj je Hristos služio svojim učenicima nije bila održana na uobičajeni jevrejski praznik Pashe koji je te godine padao u veče između petka i subote, već jedan dan ranije. I u opisu večere vidimo da su Hristos i Apostoli sedeli za stolom, dok je pashalna večera morala da se jede stojeći. I sama Reč Božija, kad Gospod daje Telo svoje, ne naziva ga „presnacem“ (beskvasnim hlebom koji se na grčkom zove „αζυμος“ – „azim“, a i na jevrejskom ima posebno ime „maccâ“), već Hlebom (αρτος). Čak i samu grčku reč za kvasni hleb „αρτος“ Oci izvode iz glagola „αιρω“ – rasti, nadolaziti, uznositi se, što sve ukazuje na kvasac. 70. apostolsko pravilo, 37. i 38. kanon Laodikijskog sabora, te 11. pravilo Šestog vaseljenskog sinoda jasno naređuju „da niko od svešteničkog čina ni od mirjana ne jede presnace Judeja“ – i zbog toga su se Oci gnušali upotrebe beskvasnika za prinošenje Darova.
  9. Jednokranto pogružavanje (nastalo možda pod uticajem gotskih arijanaca), nije bio sveopšti običaj, kao ni sipanje soli u usta.
  10. Ovo je veliki propust i u srpskom narodu, ali on se nadoknađuje čuvanjem i slavljenjem „krsnog imena“ cele porodice.
  11. Kako primećuje ruski mitropolit Georgije, Teodosijev savremenik: „Jedu sa psima iz iste posude; sami pojevši, ostatak ostavljaju psima da poližu, i potom opet sami jedu što hoće.“ Pas se kod nas ne smatra čistom životinjom.
  12. Ovo ipak niko drugi ne navodi među zabludama latina: moguće da se radi o nekom pomesnom neznabožačkom običaju.
  13. Osim udavljenine (životinje koja je nađena udavljena) nijedno otačko pravilo ne zabranjuje da se jede bilo šta od ovoga. Sa druge strane, nama je zabranjeno da jedemo krv, crkotinu i zverolovinu (životinju koju je uhvatila druga životinja), a sveštenicima je potpuno zabranjeno da se bave lovom. Možda je prep. Teodosije hteo da skrene pažnju na nekanonski običaj zapadnih crkvenih lica da se zabavljaju lovljenjem.
  14. Njihov „post“ pred Vaskrs počinje tri dana kasnije nego naš, tako da oni, u slučaju kad se njihov praznik poklapa sa našim (kako je redovno bivalo sve do 16. veka), u ponedeljak i utorak čiste sedmice jedu mrsnu hranu, kada je prema apostolskim pravilima potpuno zabranjeno i jesti i piti. To se u Teodosijevo vreme još kako primećivalo. Pored toga, izgleda da je još od davnina Vaskršnji post na Zapadu bio jednu ili dve sedmice kraći nego na Istoku, mada ne uvek i svagde.
  15. U manastirima pahomijevskog tipa jedenje mesa je oduvek bilo dozvoljeno – to predanje su sačuvali i današnji koptski monasi – ali tamošnji inoci preko čitave godine jeli su „gotovo ništa“, kako svedoče bogomudri očevici, tako da im povremeno uzimanje malo mesa ili sala u naročitim prilikama nije moglo poremetiti opštu ravnotežu. Iz toga se može zaključiti da jedenje mesa samo po sebi ne predstavlja zlo, ali zbog raspaljenja ploti nije nikako preporučljivo za monahe (štaviše – kod nas je zabranjeno), a u većim količinama ni za svetovnjake. Zapadni kaluđeri su potpuno izgubili osećaj za ovakvu vrstu opreza.
  16. Sa druge strane, katolici su se u prošlosti dičili postom u subotu, a pravoslavni ne poste ni nedeljom ni subotom (osim Velike subote), jer je to zabranjeno vaseljenskim saborom i apostolskim kanonima.
  17. Ovo je bio i mali ukor knezu Izjaslavu, čija žena je bila Poljakinja. 14. pravilo Četvrtog vaseljenskog sabora, a naročito 72. pravilo Petošestog vaseljenskog sabora (kao i 10. i 31. Laodikijskog) zabranjuje brak sa jeretikom za oba pola i naređuje da se on smatra nevažećim ako je sklopljen kad je jedan od supružnika već bio kršten. Ova pravila su često kršili pravoslavni vladari i plemići zbog svetovnih koristi.
  18. Zapadni mislioci su učili da se ispovedanjem gresi opraštaju, ali da bi oni zaista bili „poništeni“ i da bi bila zadovoljena Božija pravda, grešnik mora obavezno da čini „pokoru“ koju mu određuje ispovednik, čime on „odslužuje kaznu“, „nadoknađuje“ ili „iskupljuje“ učinjeni prestup. Tako se grešniku pomoću tajne ispovesti briše krivica i večna kazna, ali se ne otklanja i privremena kazna koju mora proći da zadovolji Božiju pravdu. Crkva, kažu katolici, može dati otpuštenje (indulgenciju), tojest grešnika oprostiti od privremene kazne koju ovaj mora proći na zemlji ili u „čistilištu“, ili mu je barem smanjiti. Međutim, pošto se epitimija nije smela smanjivati da se ne bi povredila Božija pravda, nastao je zamršen sistem iskupljivanja ili zamene epitimije. Umesto, primera radi, toliko i toliko meseci posta, „osuđenik“ je mogao da učini toliko i toliko poklona, uplati izvestan broj misa, ili nanese sebi određenu količinu udaraca. Pored ovoga, postojala je i mogućnost svaku kaznu isplatiti u novcu (čak i unapred), ili pak unajmiti nekoga da odsluži epitimiju umesto samog grešnika. Bio je ustanovljen i tačno određen cenik ponuda.
  19. Pošto su na Zapadu još od davnih vekova neopravdano zabranjivali svetovnim sveštenicima da se žene, vrlo rano se pojavio problem sa naložnicama i gomilom dece koja nisu znala ko im je otac.
  20. Episkopi ne bi smeli da ratuju i ubijaju, ali su se na Zapadu u vreme varvarskih najezdi i opšte pometnje, episkopi postepeno pretvorili i u svetovne upravitelje i zaštitnike svojih gradova, koji su nekad bili prinuđeni da pođu i u odbrambeni rat. Stvar se, međutim, bolno zamrsila kad su episkopi počeli da vode osvajačke ratove.
  21. Držanje prstena na ruci, kako saznajemo iz drugih izvora, pravoslavni apologeti su osuđivali zato što je to bilo povezano sa „zaručivanjem episkopa za crkvu“; u prenosnom smislu, mi i kod svetih Otaca nailazimo na pojam duhovnog „zaručivanja“ episkopa i Crkve, ali kritičari latinske jeresi su se bojali da se taj običaj već pretvorio na Zpadu u zvaničnu obrednu ustanovu.
  22. Kod pravoslavnih je obrnuto – preminuli se okreće licem ka istoku, simvolu Hrista, jednom od imena Hristovih (Lk 1:78).
  23. Drevni pravoslavni običaj je da se u ruke smeštene na grudima upokojenome stavlja ikona, da se zna kuda mu se duša uputila i u kakav je svet prešla.
  24. Verovatno je reč o posmrtnim maskama.
  25. Prisustvo Božanstva Hristovog i životvorne sile Duha Svetoga u Telu zaklanog Jaganjca (Agnca), simvolizuje kvasac i naknadno dodata topla voda („toplota“), te se mi pričešćujemo „toplom Čašom“, kako kažu sveti Oci. Latini ne poriču da Pričešće mora biti „Hleb živi“ (tu ih ne možemo okriviti za „nestorijanstvo“, tj. da se klanjaju Pričešću kao mrtvom Telu Hristovom bez Božanstva Njegovog), ali njihova beskvasnička praksa (kao i neupotreba tople vode) lišena je životne i životvorne simvolike. Kvasac je još i znamenje nadolaska večne radosti i nezalazne svetlosti novog života u Hristu, koji je ispunio stari jevrejski beživotni presnac. Ima ovde još jedna pojedinost: u 12. v. je rimski kardinal Humbert, koji je konačno potvrdio otpadanje latinstva od Crkve Hristove, tvrdio u raspravi sa pravoslavnima da Hristovo Telo posle smrti na Krstu nije ostalo netruležno i živo dejstvom Svetog Duha (po njemu, Sveti Duh nije ostao u Hristovom Telu posle izlaska Duše); mislio je još da se Hristos u Evharistiji vaploćuje na drugi način nego u Bogovaploćenju, te da našim pričešćivanjem svetim Tajnama bogočoveštvo (Božanstvo i čoveštvo) Hristovo nije nama jednosušno. Ovo je sve upravo suprotno istini i učenju svetih Otaca. Iako Humbertove poglede vodeći rimokatolički teolozi uglavnom nisu delili, oni su ipak izazvali talas ogorčenja kod tadašnjih svetih Otaca koji su Humbertove ideje smatrali zvaničnim stavom rimske crkve.
  26. Up. 2.Tim 4:1.
  27. Up. Ps 61:13.
  28. Tj. latini, rimokatolici.
  29. Tj. muhamedanskoj.
  30. Up. Rim 6:8; 2.Tim 2:11-12; Jn 11:25-26; 3:36.
  31. Up. Ef 4:5-6.
  32. Up. Mt 3:15.
  33. V. Mt 28:19; Mk 16:15.
  34. Up. Gal 1:7-8.
  35. Kanoni strogo zabranjuju sasluživanje sa jereticima; evo ih samo nekoliko: 44. pravilo svetih Apostola: „Neka episkop, ili prezviter, ili đakon koji se pomoli sa jereticima bude odlučen, a ako im je dozvolio da vrše bilo koju službu sveštenika, neka bude svrgnut.“ 64. pravilo svetih Apostola: „Ako ijedan sveštenik ili mirjanin uđe u zbornicu jevrejsku ili jeretičku da bi se molio, neka bude i svrgnut i odlučen.“ 9. pravilo Laodikijskog sabora: „S obzirom na to da se onima koji pripadaju Crkvi ne sme dozvoliti da posećuju groblja ili takozvane martirije [grobnice mučenika] bilo kojih jeretika, u svrhu molitve ili isceljivanja, već naprotiv: oni koji tako čine, ako su od vernih, biće odlučeni od pričešća sve dok se ne pokaju i ispovede da su učinili greh, nakon čega mogu ponovo biti pripušteni pričešću.“ 33. pravilo Laodikijskog sabora: „Ne sme se moliti zajedno sa jereticima ili raskolnicima.“ Ovo je, dakako, usvojeno i potvrđeno na vaseljenskim saborima.
  36. Ono što prep. Teodosije nije preuzeo od patrijarha Mihaila, jesu zapažanja o znamenovanju krsta na tlu, davanju nehrišćanskih imena, jedenju nekih divljih životinja (ovo, kako smo videli, nije sasvim utemeljeno), prodaji otpuštenja grehova, običajima vezanim za pogrebenje. Takođe, Teodosije je izgleda prvi koji iz otpadanja latina od Crkve izvodi sledstven praktični zaključak: sa jereticima se ne sme venčavati, kumiti, jesti, družiti.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *