КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 37.
ПИТАЊЕ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА ИЗЈАСЛАВА
О ЛАТИНИМА[1]

 
Дође некада благоверни велики кнез Изјаслав, син Јарослављев, унук Владимиров, светом оцу нашем Теодосију, игуману печерском, и рече му: “Кажи ми, оче, о вери варјашкој, каква је.”
А преподобни отац наш Теодосије рече: “Слушај, благочастиви кнеже, о томе што твоје благородство упита нашу смерност:
Вера им је зла и закон[2] нечист: упали су у Савелијеву веру[3] и многе друге јереси, сву су земљу оскврнули. А ти, благоверни самодршче, пази се од њих. Ово су, наиме, њихове јереси: прво – иконе не целивају[4]; друго – свете мошти не целивају[5]; треће – изобразивши на земљи крст, целивају га, а уставши газе ногама[6]; четврто – у посту једу месо[7]; пето – служе са преснацима[8]; шесто – попови им крштавају једним погружењем, а ми трима, ми крштаваног мажемо миром и уљем, а они крштаваном сипају со у уста[9], и не називају га по имену светих, него онако како их родитељи назову, тим именом и крштавају[10]. Ради тога је добро бежати од латинске вере, и не држати њихове обичаје, и не примати њихово причешће и не слушати оно што кажу, јер неправилно верују и нечисто живе. Једу, наиме, са псима и мачкама[11], и пију своју мокраћу[12] – зло је то и проклето – и једу корњаче, и дивље коње, и магарце, и удављенину, и медведовину, и дабровину.[13] У уторак прве недеље Великог поста допуштају месо[14], и њихови монаси једу лој[15], а посте у суботу[16]. Хришћанима не приличи да удају своје кћери за њих, нити њихове да узимају за себе[17], ни да се брате са њима, ни да се куме, ни да целивање чине са њима, ни да једу са њима, ни да пију из исте посуде. Зато оним који ишту од вас да једу, дајите им, Бога ради, али у њиховим посудама; ако ли код њих не буде посуде, дадните у својој, и потом оправши посуду помолите се. А они за своја сагрешења не ишту од Бога опроштај, него их праштају попови према њиховом дару.[18] Попови им се не жене са законитом женом, него са слушкињама чине блуд, и врше службу (Божију), а то себи не приписују у грех.[19] Бискупи њихови држе наложнице и иду у рат[20], и прстен на руци носе[21]. Мртваце стављају ногама према западу а главом према истоку[22], и руке уздуж стављају[23], очи пак, уши и нос воском залепљују[24]. А кад се женê узимају родице. И служе са мртвим телом, мислећи за Господа да је мртав, а ми службу чинимо са живим Телом[25], Самог Господа видећи где здесна Оцу седи, Који ће опет доћи да суди живима и мртвима[26]. Они, латини, су мртви, и мртву службу врше, а ми Богу жртву живу, чисту и непорочну приносећи задобићемо живот вечни. Јер је овако писано: Узвратиће свакоме по делима његовим.[27] Јела њихова нека се не примају, јер је код њих много злога и неправеднога. Развраћена и погибељна им је вера, и што ни Јевреји не чине, то они чине. Већином су у Савелијеву јерес упали, те су од свих незнабожаца поганији и злији, зато што се од њих не може пазити, а од поганих може. Јер латини и Еванђеље и Апостол имају, и иконе свете, и у цркву иду, али су и вера њихова и закон нечисти. Мноштвом јереси своје сву земљу онечастише, јер по свој земљи су Варјази[28]. Велика је невоља од њих правоверним хришћанима који међу њима живе на једном месту. А ко се сачува од њих, чисту веру носећи, стаће пред Бога надесно радујући се; а ако се по самовољи приближи њима, онда ће са њима налево стати, горко плачући. Јер нема вечног живота онима који живе у вери латинској или у сарацинској[29], нити ће имати удео са светима у будућем веку. Не треба њихову веру хвалити: ако ли ко хвали њихову веру, налази се да такав своју хули; или ако почне стално да хвали туђе вере, одељене од православног Хришћанства, налази се да је такав двојеверац и близу је јереси. А ти, чедо, пази се од таквих поступака и не присаједињуј им се, него бежи од њих, своју веру непрестано хвали, и колико можеш подвизавај се у њој добрим делима. Буди милостив, христољупче, не само према својим укућанима, него и према туђима, и ако видиш нагог – одени га, или гладног или невољом обузетог – смилуј му се. И ако тај буде од друге вере, јеретик или латин, свакоме се смилуј и избави га из невоље, и нећеш остати без плате од Господа, јер сам Бог све храни, и погане као и хришћане. За погане и све иноверне стара се Бог, али у будућем веку биће они туђи од накнаде за добрê; а ми који живимо у правоверној вери, и овде нас штити Бог, и у будућем веку нас спасава Господ наш Исус Христос. Ако неко за ову свету веру Бога ради треба да умре, нека са смелошћу не одустане од праве вере, него нека умре за Христа, јер свети – вели – за веру умреше да оживе у Христу.[30] А ти, сине, ако нађеш да се иноверни споре са вернима и прелешћу хоће да правоверне одведу од православне вере, онда ти, знајући истинито Православље, не скривај то у себи, него помози правовернима против зловерних. И ако им помогнеш, као добри пастир, избавићеш овце од уста лавових, а ако будеш ћутао, то је као да одузимаш од Христа и предајеш сатани, и даћеш одговор за њих на Судњем дану. И ако ти ко рекне: ‘И ову је веру и ону Бог дао’, а ти њему реци: ‘Ко си ти, кривоверни? Зар сматраш Бога двоверним? Ниси ли чуо, кукавче развраћени злом вером, што је писано – тако говори Господ: Један Бог, једна вера, једно крштење.[31] И Господ тако рече: Потребно нам је испунити сваку правду[32], па све то испунивши, опет узиђе на небеса, пославши Своје ученике на проповед до крајева васељене.[33] Зато ти, зловерни, који си толико година држао веру православну, сад си скренуо на зловерје и учење сатанино. Зар ниси чуо апостола Павла како каже: Има неких који вас смућују и хоће да изврћу благовештање Христово, али ако и анђео, сишавши са неба, благовести друкчије него што вам ми благовестисмо, нека буде проклет.[34] А ви, одбацивши проповедање апостолско и подуку светих Отаца, прихватисте неправу веру и учење развраћено и пуно погибли. Ради тога бејасте одбачени и одлучени од нас, и стога нама не приличи да прихватамо живот с вама и општење у пречистим Тајнама, нити да имамо причешће или да ви приступате нашој божанственој служби[35]: јер међу вама су многе јереси.'”[36]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из слова преп. Теодосија, врло важног за наше разумевање раноотачког односа према католичкој јереси, види се да је преподобни вероватно познавао захтев цариградског патријарха Михаила Керуларија упућен 1054. свим правоверним Црквама да се коначно прекине свако општење са јеретичком римском заједницом: многе заблуде латина које наводи патријарх, понављају се у Теодосијевој поуци, а неке је приметио сам Теодосије.
  2. Тј. уређење.
  3. Савелије је био јеретик из другог века; сматрао је Оца, Сина и Светог Духа не за три различите Личности, већ просто за променљиве “образе” или “видове” Божанства. Да су западни филиоквисти упали у Савелијеву јерес, приметио је већ у 9. веку свети патријарх Фотије. Православно богословље заступа “јединоначелство” Оца у Тројици. Он једини је начело (αρχη), извор и почетак бића унутар Тројице. Но западна теологија ово својствено обележје Оца приписује и Сину, сливајући тако две Личности у једну. И уопште: латини сматрају да Личности постоје само у односу једне према другој, да постоје само тамо где имају својствену улогу у односу према другој Личности; тамо где тога својственог односа и разликовања нема, ни Личност не постоји сама по себи, него је истоветна са другом Личношћу. Начело јединства у Светој Тројици је за западњаке само суштаство Божије, а не Личност Оца, као што одувек уче свети Оци. Шта је ово друго него “препорођени Савелије, или боље, неко полусавелијско чудовиште”, како вели свети Фотије.
  4. Може се рећи да латини већ одавно не указују достојно поштовање иконама (барем таквим какве имају, ни древним ни новим), какво је назначио Седми васељенски сабор, тако да су оне у њиховој литургији изгубиле готово сваку улогу. На Западу је постојала јака иконоборачка струја која се одмах успротивила одредбама Седмог васељенског сабора (787.) – било је то на тзв. полуиконоборачком сабору у Франкфурту 794., где су под покровитељством Карла Великог осудили многе правоверне облике поштовања икона и лишили их њиховог литургијског назначења. Иако се овако изражено иконоборство није никада поновило, римокатолици ни доцније нису у потпуности схватили смисао свештених образа.
  5. Католици моштима не одају дужно поштовање, оне се никада или ретко када износе вернима на поклоњење и целивање.
  6. Свечасни Крст Господњи постављају као украс и на сасвим недостојним местима – нпр. ходају по њему по подовима самостана. Међутим, у овој примедби преп. Теодосија ради се и о нечем другом: у средњем веку (а понегде и данас) у западном свету имали су обичај да под или зид или клупу осене крсним знаком, и да онда то место пољубе, што налазимо као упутство у више старих латинских литургијских књига.
  7. Пост средом је код латина сасвим занемарен. Стари православни писци пребацивали су латинским свештенослужитељима да вршењем обичне свакодневне литургије (уместо литургије пређеосвештаних Дарова) током великог поста, крше његова правила (пошто после причешћивања узимају вино). Ипак, они већ одавно никад ни не посте по апостолским правилима, једући чак и млеко, сир и јаја у току великог поста, као уосталом и свих других посних дана.
  8. Католички хлеб који би требао да служи за причешће прави се без квасца, у неким крајевима већ од 8. века, а у Риму почев од папе Стефана VIII из прве половине 10. века, да би то од 13. века постала општа католичка пракса. То се чини по узору на јеврејски хлеб који су правили за старозаветну пасху. Но они не примећују да тајна вечера Господња у којој је Христос служио својим ученицима није била одржана на уобичајени јеврејски празник Пасхе који је те године падао у вече између петка и суботе, већ један дан раније. И у опису вечере видимо да су Христос и Апостоли седели за столом, док је пасхална вечера морала да се једе стојећи. И сама Реч Божија, кад Господ даје Тело своје, не назива га “преснацем” (бесквасним хлебом који се на грчком зове “αζυμος” – “азим”, а и на јеврејском има посебно име “маццâ”), већ Хлебом (αρτος). Чак и саму грчку реч за квасни хлеб “αρτος” Оци изводе из глагола “αιρω” – расти, надолазити, узносити се, што све указује на квасац. 70. апостолско правило, 37. и 38. канон Лаодикијског сабора, те 11. правило Шестог васељенског синода јасно наређују “да нико од свештеничког чина ни од мирјана не једе преснаце Јудеја” – и због тога су се Оци гнушали употребе бесквасника за приношење Дарова.
  9. Једнокранто погружавање (настало можда под утицајем готских аријанаца), није био свеопшти обичај, као ни сипање соли у уста.
  10. Ово је велики пропуст и у српском народу, али он се надокнађује чувањем и слављењем “крсног имена” целе породице.
  11. Како примећује руски митрополит Георгије, Теодосијев савременик: “Једу са псима из исте посуде; сами појевши, остатак остављају псима да полижу, и потом опет сами једу што хоће.” Пас се код нас не сматра чистом животињом.
  12. Ово ипак нико други не наводи међу заблудама латина: могуће да се ради о неком помесном незнабожачком обичају.
  13. Осим удављенине (животиње која је нађена удављена) ниједно отачко правило не забрањује да се једе било шта од овога. Са друге стране, нама је забрањено да једемо крв, цркотину и звероловину (животињу коју је ухватила друга животиња), а свештеницима је потпуно забрањено да се баве ловом. Можда је преп. Теодосије хтео да скрене пажњу на неканонски обичај западних црквених лица да се забављају ловљењем.
  14. Њихов “пост” пред Васкрс почиње три дана касније него наш, тако да они, у случају кад се њихов празник поклапа са нашим (како је редовно бивало све до 16. века), у понедељак и уторак чисте седмице једу мрсну храну, када је према апостолским правилима потпуно забрањено и јести и пити. То се у Теодосијево време још како примећивало. Поред тога, изгледа да је још од давнина Васкршњи пост на Западу био једну или две седмице краћи него на Истоку, мада не увек и свагде.
  15. У манастирима пахомијевског типа једење меса је одувек било дозвољено – то предање су сачували и данашњи коптски монаси – али тамошњи иноци преко читаве године јели су “готово ништа”, како сведоче богомудри очевици, тако да им повремено узимање мало меса или сала у нарочитим приликама није могло пореметити општу равнотежу. Из тога се може закључити да једење меса само по себи не представља зло, али због распаљења плоти није никако препоручљиво за монахе (штавише – код нас је забрањено), а у већим количинама ни за световњаке. Западни калуђери су потпуно изгубили осећај за овакву врсту опреза.
  16. Са друге стране, католици су се у прошлости дичили постом у суботу, а православни не посте ни недељом ни суботом (осим Велике суботе), јер је то забрањено васељенским сабором и апостолским канонима.
  17. Ово је био и мали укор кнезу Изјаславу, чија жена је била Пољакиња. 14. правило Четвртог васељенског сабора, а нарочито 72. правило Петошестог васељенског сабора (као и 10. и 31. Лаодикијског) забрањује брак са јеретиком за оба пола и наређује да се он сматра неважећим ако је склопљен кад је један од супружника већ био крштен. Ова правила су често кршили православни владари и племићи због световних користи.
  18. Западни мислиоци су учили да се исповедањем греси опраштају, али да би они заиста били “поништени” и да би била задовољена Божија правда, грешник мора обавезно да чини “покору” коју му одређује исповедник, чиме он “одслужује казну”, “надокнађује” или “искупљује” учињени преступ. Тако се грешнику помоћу тајне исповести брише кривица и вечна казна, али се не отклања и привремена казна коју мора проћи да задовољи Божију правду. Црква, кажу католици, може дати отпуштење (индулгенцију), тојест грешника опростити од привремене казне коју овај мора проћи на земљи или у “чистилишту”, или му је барем смањити. Међутим, пошто се епитимија није смела смањивати да се не би повредила Божија правда, настао је замршен систем искупљивања или замене епитимије. Уместо, примера ради, толико и толико месеци поста, “осуђеник” је могао да учини толико и толико поклона, уплати известан број миса, или нанесе себи одређену количину удараца. Поред овога, постојала је и могућност сваку казну исплатити у новцу (чак и унапред), или пак унајмити некога да одслужи епитимију уместо самог грешника. Био је установљен и тачно одређен ценик понуда.
  19. Пошто су на Западу још од давних векова неоправдано забрањивали световним свештеницима да се жене, врло рано се појавио проблем са наложницама и гомилом деце која нису знала ко им је отац.
  20. Епископи не би смели да ратују и убијају, али су се на Западу у време варварских најезди и опште пометње, епископи постепено претворили и у световне управитеље и заштитнике својих градова, који су некад били принуђени да пођу и у одбрамбени рат. Ствар се, међутим, болно замрсила кад су епископи почели да воде освајачке ратове.
  21. Држање прстена на руци, како сазнајемо из других извора, православни апологети су осуђивали зато што је то било повезано са “заручивањем епископа за цркву”; у преносном смислу, ми и код светих Отаца наилазимо на појам духовног “заручивања” епископа и Цркве, али критичари латинске јереси су се бојали да се тај обичај већ претворио на Зпаду у званичну обредну установу.
  22. Код православних је обрнуто – преминули се окреће лицем ка истоку, символу Христа, једном од имена Христових (Лк 1:78).
  23. Древни православни обичај је да се у руке смештене на грудима упокојеноме ставља икона, да се зна куда му се душа упутила и у какав је свет прешла.
  24. Вероватно је реч о посмртним маскама.
  25. Присуство Божанства Христовог и животворне силе Духа Светога у Телу закланог Јагањца (Агнца), символизује квасац и накнадно додата топла вода (“топлота”), те се ми причешћујемо “топлом Чашом”, како кажу свети Оци. Латини не поричу да Причешће мора бити “Хлеб живи” (ту их не можемо окривити за “несторијанство”, тј. да се клањају Причешћу као мртвом Телу Христовом без Божанства Његовог), али њихова бесквасничка пракса (као и неупотреба топле воде) лишена је животне и животворне символике. Квасац је још и знамење надоласка вечне радости и незалазне светлости новог живота у Христу, који је испунио стари јеврејски беживотни преснац. Има овде још једна појединост: у 12. в. је римски кардинал Хумберт, који је коначно потврдио отпадање латинства од Цркве Христове, тврдио у расправи са православнима да Христово Тело после смрти на Крсту није остало нетрулежно и живо дејством Светог Духа (по њему, Свети Дух није остао у Христовом Телу после изласка Душе); мислио је још да се Христос у Евхаристији ваплоћује на други начин него у Боговаплоћењу, те да нашим причешћивањем светим Тајнама богочовештво (Божанство и човештво) Христово није нама једносушно. Ово је све управо супротно истини и учењу светих Отаца. Иако Хумбертове погледе водећи римокатолички теолози углавном нису делили, они су ипак изазвали талас огорчења код тадашњих светих Отаца који су Хумбертове идеје сматрали званичним ставом римске цркве.
  26. Уп. 2.Тим 4:1.
  27. Уп. Пс 61:13.
  28. Тј. латини, римокатолици.
  29. Тј. мухамеданској.
  30. Уп. Рим 6:8; 2.Тим 2:11-12; Јн 11:25-26; 3:36.
  31. Уп. Еф 4:5-6.
  32. Уп. Мт 3:15.
  33. В. Мт 28:19; Мк 16:15.
  34. Уп. Гал 1:7-8.
  35. Канони строго забрањују саслуживање са јеретицима; ево их само неколико: 44. правило светих Апостола: “Нека епископ, или презвитер, или ђакон који се помоли са јеретицима буде одлучен, а ако им је дозволио да врше било коју службу свештеника, нека буде свргнут.” 64. правило светих Апостола: “Ако иједан свештеник или мирјанин уђе у зборницу јеврејску или јеретичку да би се молио, нека буде и свргнут и одлучен.” 9. правило Лаодикијског сабора: “С обзиром на то да се онима који припадају Цркви не сме дозволити да посећују гробља или такозване мартирије [гробнице мученика] било којих јеретика, у сврху молитве или исцељивања, већ напротив: они који тако чине, ако су од верних, биће одлучени од причешћа све док се не покају и исповеде да су учинили грех, након чега могу поново бити припуштени причешћу.” 33. правило Лаодикијског сабора: “Не сме се молити заједно са јеретицима или расколницима.” Ово је, дакако, усвојено и потврђено на васељенским саборима.
  36. Оно што преп. Теодосије није преузео од патријарха Михаила, јесу запажања о знаменовању крста на тлу, давању нехришћанских имена, једењу неких дивљих животиња (ово, како смо видели, није сасвим утемељено), продаји отпуштења грехова, обичајима везаним за погребење. Такође, Теодосије је изгледа први који из отпадања латина од Цркве изводи следствен практични закључак: са јеретицима се не сме венчавати, кумити, јести, дружити.

 

   

Comments are closed.