NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 36.
O PREPODOBNOM ISAAKIJU PEŠTERNIKU

 
Kao što se u ognju iskušava zlato, tako i ljudi prijatni u peći poniznosti. Kad se Gospodu u pustinji iskusitelj ne postide da pristupi[1], koliko će više kušnji doneti on čoveku! Tako beše i sa ovim blaženim.
Ovaj prepodobni otac naš Isaakije, dok još beše u svetovnom životu, bi bogat trgovac, rodom Toropčanin.[2] Naumivši da bude monah, on razdade sav svoj imetak potrebitima i manastirima, pa dođe kod velikog Antonija u pešteru, i moljaše ga da bi postao monah. I primi ga Antonije i metnu na njega monaški obraz, i nazva ga imenom Isaakije, a svetovno ime mu beše Černj.
Ovaj Isaakije prihvati tvrd život i obuče se u vlasenicu, i reče da mu se kupi jare i da mu se odere koža, pa je navuče na vlasenicu, te se osuši oko njega sirova koža. I zatvori se u pešteri u jednom prolazu, u maloj keliji od oko četiri lakta, i tu se moljaše Bogu sa suzama. Jelo mu beše samo prosfora, i to preko dana, a i vodu umereno pijaše. Donošaše mu to veliki Antonije i davaše mu kroz prozorče veliko toliko da ruka stane, i tako primaše ishranu.
Jednom po običaju, kad nastade veče, poče da se poklanja pojući psalme, i tako sve do ponoći, pa kad se umori sede na svoje sedište. I dok tako seđaše, po običaju ugasivši sveću, gle, iznenada u pešteri zasija svetlost kao od sunca, tolika da čoveku i vid oduzimaše. I priđoše mu dva prekrasna momka, i blistahu im lica kao sunce, i rekoše mu: „Isaakije, nas dvojica smo anđeli, a evo ti dolazi Hristos sa anđelima.“ I ustade Isaakije i vide gomilu besova sa licima jačim od sunca, a jedan među njima sijaše više od svih i od lica mu izlažahu zrake. I rekoše mu: „Isaakije, ovo je Hristos, padni i pokloni mu se.“ A Isaakije ne poznade da je to besovsko dejstvo, niti se seti da se prekrsti, pa izađe iz kelije i pokloni se besovskom dejstvu kao Hristu. Besi pak kliknuše i rekoše: „Naš si, Isaakije!“
I uvedoše ga u keliju i posadiše ga, pa počeše da sedaju oko njega. I kelija i prolaz u pešteri behu puni besova. Reče jedan od besova što se nazivao Hristom: „Uzmite frule i bubnjeve i gusle, i udarajte, a Isaakije će nam plesati.“ I udariše u frule i u gusle i u bubnjeve, i počeše da se njime igraju. I kad ga smoriše, ostaviše ga jedva živa, i otidoše, izrugavši mu se.
Sutra kad nastade dan i prispe jedenje hleba, dođe po običaju Antonije do prozorčeta, i reče mu: „Blagoslovi, oče Isaakije!“ – i ne beše ni glasa ni sluha. I puno puta govoraše Antonije, pa kako ne beše glasa, reče u sebi: „Zar se prestavio?“ I posla u manastir po Teodosija i po bratiju. Dođoše bratija i otkopaše tamo gde beše zagrađen otvor, i uzeše ga misleći da je mrtav, i kad ga izneše i metnuše pred pešteru videše da je živ. I reče iguman Teodosije: „Ovo beše od besovskog dejstva.“ I metnuše ga na odar, i služaše mu sveti Antonije.
Tih dana desi se da Izjaslav dođe od Ljaha, i poče se Izjaslav gneviti na Antonija zbog kneza Vseslava.[3] I posla noću Svjatoslav iz Černjigova po svetog Antonija. A Antonije dođe u Černjigov i zavole mesto zvano Boldine Gore[4], pa iskopa pešteru i tu se nastani. Tu je i dosad manastir Svete Bogorodice na Boldinim Gorama blizu Černjigova.
Kad Teodosije saznade da je Antonije otišao u Černjigov, ode sa bratijom i uze Isaakija, i donese ga u svoju keliju i služaše mu. Beše, naime, raslabljen i umom i telom, tako da se ne mogaše ni na drugu stranu okrenuti, ni ustati ni sedeti, nego ležaše na jednoj strani, a mnogo puta mu se i crvi ubacivahu pod bedra od mokrenja i polevanja. Teodosije ga sam svojim rukama umivaše i nameštaše, i ovaj dve godine ležaše a sveti mu služaše.
A to je divno čudo da za dve godine ne okusi hleba ni vode, niti ikakve hrane, ni voća, niti jezikom progovori, nego nem i gluh ležaše dve godine.
Teodosije pak moljaše Boga za njega i molitvu činjaše nad njim dan i noć, dok treće godine ne progovori, pa kao mališan zahtevaše da ustane na noge, te poče da hoda. Ne maraše da ide u crkvu, i na silu ga jedva dovlačahu u crkvu, i tako malo-pomalo poče da odlazi u crkvu. Potom poče da odlazi u trpezariju, i posađivali bi ga odvojeno od bratije, i metali bi pred njega hleb, i ne hoćaše da ga uzme, a oni mu ga metahu u ruku. Teodosije reče: „Metnite hleb pred njega i ne mećite mu u ruku, neka sam jede.“ I ne jeđaše po čitavu nedelju, pa pomalo ogladne i kušaše hleba, te se tako nauči da jede. Na taj način ga veliki Teodosije izbavi od đavolje smicalice i njegove prelesti. I opet Isaakije prihvati tvrd život.
Kad se Teodosije prestavi i na njegovo mesto dođe Stefan, Isaakije reče: „Prelastio si me, đavole, dok seđah na jednom mestu, ali više se neću zatvarati u pešteri, nego ću te blagodaću Božijom pobediti hodeći po manastiru.“ I obuče opet vlasenicu, a preko vlasenice tesnu haljinu, pa poče da jurodstvuje. I poče da pomaže kuvarima i da služi za bratiju, a na jutrenje pre svih odlažaše i stajaše tvrdo i nepokretno. A kad bi prispela zima i ljuti mrazevi, on bi stajao u poderanoj obući, pa bi mu se često noge zamrzle za kamen, ali ne bi pomerao noge dok ne bi otpojali jutrenje. A posle jutrenjeg odlažaše u kuhinju, pripremaše oganj, i drva i vodu, a potom dolažahu drugi kuvari od bratije.
Jedan kuvar, takođe po imenu Isaakije, reče podsmehujući se: „Isaakije, eno sedi crna vrana, idi uhvati je.“ A on se pokloni do zemlje, ode i pred svima kuvarima uhvati vranu i donese je. I užasnuše se svi od toga što bi, i rekoše igumanu i bratiji, pa počeše bratija otad da ga poštuju. On pak, ne hoteći slavu ljudsku, poče da jurodstvuje i poče da čini neprilike: sad igumanu, sad bratiji, sad svetovnim ljudima, pa bi ga neki i tukli. I poče i po svetu[5] da hoda, i tamo se praveći jurodiv.
I opet se nastani u pešteri u kojoj i pre bejaše – Antonije se tad već beše prestavio – i poče da sabira oko sebe malu decu svetovnjaka, pa na njih stavljaše kaluđersku odeću. Za ovo ga tukoše i iguman, a ponekad i roditelji te dece. A blaženi sve to trpljaše, podnoseći rane i nagotu i studen, dan i noć.
Jedne noći zapali peć u pešteri, i razgore se peć, a kako beše šupljikava, poče plamen da izlazi gore kroz šupljike, a pošto on nemaše čime da pokrije rupe, stade bosim nogama na plamen, i tako dok ne izgori peć, pa siđe nimalo povređen. I puno drugog pričahu o njemu, a nešto i sam videh.
I tako odnese pobedu nad besovima, a njihova strašenja i privide ničim ne smatraše – kao muhe. Govoraše im: „Iako ste me prvi put prelastili, pošto ne znadoh vaše smicalice i lukavstva, sad imam pored sebe Gospoda Isusa Hrista, Boga moga, i uzdam se u molitve oca moga Teodosija, i pobediću vas.“ Puno puta mu besovi činjahu pakosti i govorahu: „Naš si Isaakije, zato što si se starešini našem poklonio.“ A on govoraše: „Vaš starešina je antihrist, a vi ste besovi.“, i znamenovaše svoje lice krsnim znamenjem, i tako besovi iščezavahu.
Nekad bi ponovo dolazili kod njega plašeći ga priviđenjem kao da je tu mnogo naroda sa motikama i pijucima, pa govore: „Raskopajmo tu pešteru i zaspimo ga tu“; a drugi govorahu: „Izađi, Isaakije, hoće da te zaspu“. A on im govoraše: „Kad biste bili ljudi, po danu biste hodali, a vi ste tama i u tami hodite“, pa se znamenovaše krstom, a oni iščezavahu. Ponekad ga strašahu u liku medveda, nekad ljute zveri, nekad lava, a ponekad puzahu zmije, pa žabe i miševi, i svakakava gamad, ali mu ništa ne mogoše učiniti.
I rekoše: „O Isaakije, pobedio si nas!“ A on im odgovaraše: „Vi ste mene prelastili u liku Isusa Hrista i anđela, a niste bili dostojni takvog čini, a sada se istinski javljate u liku zvari i životinja, i zmija i svakakve gamadi, takvi kakvi i sami jeste.“ I otad mu ne bi nikakve pakosti od besova, kako i sam pričaše: „Takva borba mi – veli – bi tri godine“.
Potom poče da još tvrđe živi i da još tvrđe ima uzdržanje, i post i bdenje. I tako življaše, te mu prispe i kraj života. Razbole se u pešteri, pa ga odnesoše bolesnog u manastir, i tako bolovaše osam dana, pa neprestupnim putem otide Gospodu u dobrom ispovedanju. Iguman i sva bratija namestiše mu telo i časno ga pogreboše u pešteri kod svetih otaca.
Takvi bejahu monasi Teodosijevog manastira, koji i posle smrti sijaju kao svetila i mole Boga za ovdašnju bratiju i za sve koji služe u domu Božije Matere, i za svetovnu čeljad, i za one koji dolaze i od svog imetka daju u manastir, u kojem sve dosad žive u vrlinskom opštežiću, svi zajedno, u pojanjima i molitvama, i u poslušanju, na slavu Svemogućeg Boga i Prečiste Njegove Matere, čuvani moltvama svetih otaca Antonija i Teodosija.
Da i nas udostoji Gospod njihovim molitvama da izbegnemo zamku đavola koji nas lovi, i da se nađemo na mestu gde su otac Antonije i Teodosije. I prizovimo, braćo, te blažene oce i čudotvorce, da ih pridobijemo za pomoćnike i molitvenike ka Gospodu Bogu, da ne budemo odvojeni od tih prepodobnih crnorizaca, ni otrgnuti od tog blaženog i svetog mesta, ni da ono bude lišeno toga da bude obitalište Prečiste Djeve, kako Sama obeća, nego nastojmo i ostale dane svoje u pokajanju da provodimo i ugodimo Bogu. I neka nam svima bude da dobijemo milost i život večni u Hristu Isusu, Gospodu našem, Kome slava i moć sa Ocem i Presvetim i životvornim Duhom.
 


 
NAPOMENE:

  1. V. Mt 1-11; Mk 1:12-13; Lk 4:1-13.
  2. Tj. iz grada Toropca.
  3. Vseslav Brjačislavić († 1101.) – knez polocki (od 1044.), 1066. osvojio i spalio Novgorod, 1067. bio zarobljenik u Kijevu; u vreme ustanka protiv kneza Izjaslava 1068., Kijevljani su oslobodili Vseslava i postavili ga za svog kneza. To se desilo zato što su Izjaslav i njegova braća na prevaru uhvatili Vseslava, prethodno se zaklevši na sveti krst da mu neće ništa učiniti. Ipak, njegovo knezovanje u Kijevu nije dugo trajalo, i Vseslav je već iduće godine bio prisiljen da se vrati u svoj Polock (v. i opomenu u 1. slovu u vezi tri Jaroslavića). Prep. Antonije se prema Vseslavu ljubazno odnosio.
  4. Brdoviti kraj u zapadnom delu Černjigova.
  5. Tj. van manastira.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *