KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 35.
O PREPODOBNOM I MNOGOSTRADALNOM OCU PIMENU
I O ONIM KOJI PRED SMRT HOĆE U INOČKI OBRAZ

 
Postavljajući početak slova o Pimenu, pođimo na ispovedanje njegovog silnog stradanja, i kako sa blagodarenjem odvažno trpljaše bolest.
Ovaj blaženi Pimen bolestan se rodi i odraste, i radi tog obolenja beše čist od svake skverni i od utrobe majčine ne poznade greha. I puno puta moljaše svoje roditelje da se postriže u inočki obraz. A oni kao čedoljubivi nadahu se i željahu da on bude naslednik njihovog bogatstva, te mu zabranjivahu.
Kad on pak iznemože i već beše u očajnom stanju, donesoše ga u Pečerski manastir, da se isceli po molitvama svetih, ili da iz njihovih ruku primi sveti anđelski obraz. Roditelji njegovi, imajući srdačnu ljubav prema njemu, ne ostaviše svoje čedo, nego moljahu sve da se mole za sina njihovog da se isceli od bolesti. Mnogo se oni oci potrudiše i ništa mu ne koristiše, jer njegova molitva nadjačavaše sve, pošto on ne iskaše zdravlje nego dodavanje bolesti, da ga ne bi kako, kad ozdravi, roitelji njegovi istrgli iz manastira, i tako ne bi dobio što je zamislio. Dok otac i mati seđahu pored njega i ne davahu da se postriže, blaženome dotuži, pa poče priležno da se moli Bogu da mu ispuni želju.
I gle, jedne noći, dok svi okolo spavahu, uđoše tu gde ležaše Pimen kao neki svetli uškopljenici sa svećama, noseći sa sobom Evanđelje, i haljinu, i mantiju, i kukulju, i sve što je potrebno za postriženje, pa mu rekoše: „Hoćeš li da te postrižemo?“ A on im s radošću obeća, govoreći: „Gospod vas posla, gospodo moja, ispunite želju srca moga.“ I tu odmah oni počeše da zadaju pitanja: „Zašto dođe, brate, pripadajući ka ovom svetom žrtveniku i ka ovoj svetoj zajednici? Želiš li da se udostojiš velikog monaškog anđelskog obraza?“ I ostalo sve po redu učiniše, kao što je napisano, pa ga zatim postrigoše u veliki obraz, i obukoše ga u mantiju i kukulju, i sve što treba otpevaše, u veliki anđelski obraz ga uspostaviše i ustrojiše, i celivavši ga nazvaše ga Pimen, te zapalivši sveću rekoše: „40 dana i noći ova sveća da se ne ugasi.“ I to sve uradivši otidoše u crkvu, a vlasi mu uzeše u ubrus i metnuše na grob svetog Teodosija.
Bratija po kelijama čuše glas pojanja, pa probudiše one oko sebe, pomislivši da ga iguman s nekim postrigava, ili da se ovaj već prestavio, i svi skupa dođoše u keliju gde bolesnik ležaše, i nađoše sve kako spavaju – i oca, i mater, i sluge. Onda sa njima uđoše kod blaženoga, i svi se ispuniše miomira, i videše ga veselog i radosnog, i obučenog u monašku odeždu. Pitaše ga: „Ko te postriže, i kakav ono glas pojanja čusmo? Roditelji tvoji kod tebe biše i ništa od toga ne čuše.“ Reče im bolesni: „Ja mislim da je iguman došao sa bratijom, postrigao me i nazvao me imenom Pimen. Njihovo je bilo pojanje koje vi čuste, za sveću rekoše da gori 40 dana i noći, a vlasi mi uzeše i odoše u crkvu.“
Čuvši to od njega, odoše i videše da je crkva zaključana, pa probudiše ponomare i pitaše ih je li ko ulazio u crkvu posle povečerne molitve. A oni odgovarajući rekoše da niko nije ulazio u nju, i da su ključevi kod ikonoma. Uzevši ključeve, pođoše u crkvu i videše na Teodosijevoj grobnici njegove vlasi u ubrusu, pa obavestiše igumana i potražiše one koji su ga postrigli, ali ne nađoše. I svi shvatiše da je to promisao odozgo – od Boga.
„Porazmislimo dobro o tome čudu – rekoše – hoće li mu se postrig uračunati za ustavan?“ Ali pošto imaše dokaz – crkva beše zaključana a vlasi se tu nađoše na grobnici svetog Teodosija, i sveća dovoljna za jednodnevno gorenje, 40 dana i noći neprestano gore i ne izgore – oni drugi postrig ne učiniše, kazavši mu: „Dovoljan ti je, brate Pimene, od Boga dani ti dar i ime kojim te nazva.“
Pitaše ga: „Kakvi behu ti koji te postrigoše?“ Pokazaše mu i knjige za postrig – da nisu šta od ovoga ne izvršili. Pimen reče: „Što me iskušavaš, oče? Ti sam sa svom bratijom dođe i učini sa mnom prema napisanome u ovim knjigama, i još mi reče: ‚Treba da stradaš od bolesti, a kad bude ishod tvoj, tada će ti se dati zdravlje, i svojim ćeš rukama poneti odar.’ Nego moli se za mene, časni oče, da mi Gospod poda strpljenje.“
Prebivaše blaženi Pimen u toj teškoj bolesti mnogo godina, i gnušahu ga se i oni koji ga služahu, pa ga puno puta ostaviše gladna i žedna po dva ili tri dana. A on sve to s radošću trpljaše i Bogu za sve blagodaraše.
Neko drugi, isto tako bolestan, beše donesen u Pečeru i postrižen. I monasi određeni za to da služe bolesnima, uzeše i njega i odnesoše kod Pimena, da obadvojici skupa jednako služe. Odnoseći se s nemarom prema toj službi, baciše ih u zaborav, te bolesnici iznemogoše od bezvođa (dehidracije). Pimen reče bolesnome: „Brate, pošto nas se oni koji nam služe gnušaju radi smrada koji nastaje od nas, možeš li, ako te podigne Gospod, da budeš u ovoj službi?“ A bolesni obeća blaženome da bi do smrti svoje sa usrđem služio bolesnima. Pimen mu reče: „Evo Gospod oduzima bolest tvoju od tebe, i odsad budući zdrav, ispuni tvoje obećanje, služi meni i onima sličnim meni. A na one koji zanemaruju ovu službu navodi Gospod ljutu bolest, da se tako pokarani spasu.“ I tu odmah ustade bolesnik i služaše mu, a nemarne koji ne htedoše da služe bolesnima sve obuze obolenje, prema reči blaženoga.
Taj brat koji se isceli od obolenja, ubrzo se uzgnuša u sebi i ukloni se od Pimena radi smrada iz utrobe, i ostavi ga gladna i žedna. I leže on u posebnu zgradu, i iznenada ga vatra (temperatura) zažeže, i ne mogaše tri dana da ustane, te ne trpeći više žeđ za vodom, poče da vapi: „Setite me se, Gospoda radi, evo umirem od bezvođa!“ Čuše to u drugoj keliji, pa dođoše kod njega i videše ga obuzetog bolešću, pa obavestiše o njemu Pimena: „Brat koji ti služi umire.“ Reče blaženi: „Što čovek poseje to će i požnjeti[1]; pošto me ostavi gladna i žedna, i sam je to isto primio, slagavši Bogu i prezrevši moj čemer. Međutim, poučavani smo da ne uzvraćamo zlo za zlo[2], zato idite i recite mu: ‚Zove te Pimen, pa ustani i dođi ovamo’.“
Kada mu pridošli to rekoše, bolesnik ozdravi, i isti čas dođe kod blaženoga, a da ga niko ne vođaše. A prepodobni ga naruži, rekavši mu: „Maloverni! Eto zdrav si postao, više ne greši.[3] Ne znaš li da istu platu imaju bolesnik i negovatelj? Ali Trpljenje ubogih neće propasti do veka[4]: ovde ti je jad i tuga i bolest zamalo, a tamo radost i veselje, gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja[5], nego je život večni. Radi toga, brate, ja ovo trpim. A Bog koji te je preko mene iscelio od tvoje bolesti može i mene podići sa ovog odra i isceliti moju nemoć, ali neću, jer: Koji pretrpi do kraja – reče Gospod – taj će se spasti.[6] Bolje mi je u ovom životu da sav sagnjijem, da tamo plot moja bude bez iskvarivosti, a smrdljivi zadah tamo miomir neizrečeni. Dobro je, brate, stajanje u crkvi, na svetlom i čistom presvetom mestu, i sa anđelskim silama nevidljivo presvetu pesmu uznositi veoma je blagougodno i blagoprijatno, jer crkva se naziva nebom zemaljskim, a koji stoje u njoj misle na nebesima da stoje. A šta je, brate, ova tamna i smrdljiva kuća: zar nije to sud pre suda i muka pre beskonačne muke? Ali, koji boluje, dostojno govori: Trpeći potrpeh Gospoda, i obazre se na mene[7]. Zbog toga Apostol kaže onima koji boluju ploću: Ako dakle podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima, ako li ste bez karanja – služinčad ste, a ne sinovi.[8] Za njih reče Gospod: Trpljenjem svojim stecite duše svoje.[9]
U takvom stradanju ležaše prepodobni Pimen 20 godina. A u vreme njegovog prestavljenja pojaviše se tri stuba iznad trpezarije i odatle pređoše na vrh crkve. O njima je rečeno i u Letopisu. Gospod, koji pokaza ovo znamenje, zna beše li to radi ovoga blaženoga, ili to bi neko drugo proviđenje Božije.[10]
Onaj dan kad trebaše da se prestavi, ozdravi prepodobni Pimen i obilažaše sve kelije, i svima se poklanjaše do zemlje, tražeći oproštaj i najavljujući svoj ishod iz ovog života. Govoraše on bratiji: „Drugovi i braćo moja! Ustanite i provedite me!“ – i po njegovoj reči odmah odstupaše od njih bolest, i ozdravljahu i polažahu za njim. On sam pak uđe u crkvu, pričesti se životvornih Hristovih Tajni, onda uze odar i odnese ga u pešteru u kojoj nikada ne beše i koju nikad od svog rođenja ne vide, pa uđe i pokloni se svetom Antoniju i pokaza mesto gde htede da se sahrani.
„Ovde – reče – dva brata sahraniste ove godine, i onog brata kojeg bez shime sahraniste, u shimi ćete naći. Puno puta on hoćaše da se postriže i zanemarivaše ga bratija zbog siromaštva, i to im se svrsta u greh, a on pokaza dela dostojna tog obraza, i zato mu Gospod darova shimu: koji ima dobra dela, daće mu se, a ko nema, uzeće se od njega i ono što misli da ima[11]: onome koji ima, svuda će se dati. A drugog brata vi sahraniste u shimi, ali uzeta beše od njega, jer je za života ne hoćaše, nego umirući reče: ‚Ako vidite da ja već odlazim, tad me postrizite’. I zato se oduze od njega blagodat, jer ne razume onoga koji reče: Neće Te mrtvi hvaliti, Gospode, nego mi živi blagosiljaćemo Gospoda.[12] U adu – veli – ko će Te ispovedati?[13] Takvima postriženje u shimu ništa ne koristi, ako ga dobra dela ne izbave od muke. A treći je ovde davnih godina sahranjen. Njegova shima je neiskvariva i čuva mu se na prekor i na osudu, jer je stekao dela nedostojna tog obraza, u lenjosti i grehu je život provodio, ne znajući Onoga koji reče: Kome se mnogo da, od njega će mnogo i iskati.[14] Ako mu ne bude prethodila Antonijeva i Teodosijeva molitva, biće kriv sudu.“ Ovo kazavši, reče bratiji. „Evo dođoše oni koji me postrigoše, hoteći da me uzmu.“ Ovo rekavši leže i usnu u Gospodu. S velikom čašću ga sahraniše u pešteri. Kad zatim otkopaše ono spomenuto mesto, nađoše, prema reči blaženoga, tri crnorisce: jednog svog iskvarenog, kod kojeg samo kukulja beše cela; i dva novoumrla monaha, i to shima sa onoga koji beše sahranjen u shimi beše uzeta i metnuta na drugoga koji ne beše postrižen. Mnogo se čuđahu neizrecivom sudu Božijem i rekoše: „Ti ćeš, Gospode, uzvratiti svakome po delima njegovim.“[15]
Iz toga, braćo, čini mi se da se ovo rezume: ako se ko u bolesti postriže sa verom i ište od Boga život da Mu u kaluđerstvu posluži, Gospod koji vlada životom i smrću, ako ga odvede, učiniće ga Gospod, skupa sa onima koji dođoše u jedanaesti čas, ravnog pravednicima. A onaj koji kaže: „Ako vidite da umirem, tad me postrizite“ – prazna mu je vera i postrig.
 


 
NAPOMENE:

  1. Gal 6:7.
  2. V. 1.Pt 3:9; Rim 13:17.
  3. Up. Jn 5:14.
  4. Ps 9:19.
  5. Up. Is 35:10.
  6. Mt 10:22; 24:13.
  7. Ps 39:1.
  8. Up. Jev 12:7,8.
  9. Lk 21:19.
  10. Misli se na događaj od 11. februara 6618. (1110.) godine. Međutim, tu letopisac opisuje javljanje samo jednog ognjenog stuba: biće da je Polikarp to pomešao sa znamenjem koje je nastalo prilikom iskopavanja moštiju prep. Teodosija 6559. (1091.) godine, kad su se javila tri svetlosna stuba (opis ovog čuda se nalazi u 9. slovu našeg Paterika). Sam letopisac pretpostavlja da je ognjeni stub (anđeo Božiji) najavljivao skoru pobedu ruskih knezova nad Polovcima.
  11. Up. Lk 8:18; 19:26. Mt 13:12; 25:29; Mk 4:25.
  12. Ps 113:25,26.
  13. Ps 6:6.
  14. Up. Lk 12:48.
  15. Ps 61:13.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *