NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 32.
O PREPODOBNOM MARKU PEŠTERNIKU,
ČIJA NAREĐENJA MRTVI SLUŠAHU

 
Mi grešni podražavamo pisanju drevnih svetaca, koje oni izlagahu kad s velikim trudom tražiše po pustinjama i gorama i rupama zemaljskim[1], pa tako neke prepodobne muževe sami videše, nekih čuše žitija i čuda i dela bogougodna, pa to zapisaše, a drugih, koji behu pre njih, čuše žitija i čuda i činjenja, pa to oci složiše i ispričaše o njima u Pateriku, te čitajući ga, mi se naslađujemo tim duhovnim rečima.
A ja nedostojni koji ni poznanja istine ne postigoh niti išta takvo videh, sledujem za slušanjem – za onim što mi ispriča prepodobni episkop Simon, pa to napisah tvome očinstvu. I nisam nikada obilazio sveta mesta, niti videh Jerusalim niti Sinajsku goru, da bih nešto dodao pripovesti, kao što krasnorečivi imaju običaj da ukrašavaju. A meni da ne bude da se hvalim čime[2] osim ovim svetim manastirom Pečerskim i svetim crnoriscima koji u njemu behu, i njihovim žitijima i čudima, koje pominjem radujući se, jer ja grešni želim molitve tih svetih otaca. Odavde ću postaviti početak pripovesti o prepodobnom Marku Pešterniku.
Ovaj sveti Marko provođaše život u pešteri, i u njegovo vreme beše iznesen sveti otac naš Teodosije iz peštere u svetu i veliku crkvu. Taj prepodobni Marko mnoga mesta u pešteri svojim rukama iskopa, na svojim plećima iznoseći zemlju, i po čitave dane i po čitave noći truđaše se na delu Božijem. Iskopa i mnoga mesta za pogrebenje bratije, i za ovo ništa ne uzimaše, nego i ako mu ko sam što dade, on to uze pa ubogim razdavaše.[3]
Kad jednom po običaju kopaše, umori se i iznemože, pa ostavi mesto usko i neprošireno. Desi se da jedan od bratije koji beše bolestan otide Bogu toga dana, i ne bi drugog mesta osim toga tesnoga. Donesen beše mrtvi u pešteru, i radi tesnoće silom ga metnuše. I nastade roptanje bratije na Marka, zato što ne mogahu mrtvoga ni namestiti ni ulje na njega izliti, pošto mesto beše usko. A pešternik, sa poniznošću se svima poklanjajući, govoraše: „Oprostite mi, oci, zbog nemoći ne dovrših.“ A oni ga još više ukoravahu, vređajući ga. Marko reče mrtvome: „Pošto je ovo mesto tesno, sam se, brate, pokropi i prihvati ulje pa izlij na sebe.“ A mrtvi ispruži ruku, malo se pridiže, pa uzevši maslo izli na sebe krstoliko, na prsa i na lice, pa predade posudu; a on sam se pred svima namesti, pa leže i usnu. I kad bi ovo čudo, sve zahvati strah i trepet zbog onog što se dogodi.
Opet neki drugi brat, mnogo bolovavši, umre. Neki drug njegov sunđerom ga obrisa, pa ode u pešteru hoteći da vidi mesto gde treba da se metne telo onoga koga voljaše, te upita ovoga blaženoga. I odgovori mu prepodobni Marko: „Brate, idi reci bratu – ‚Sačekaj do sutra da ti iskopam mesto i tako odeš na onaj životni počinak’.“ A pridošli brat mu reče: „Oče Marko, pa ja mu i sunđerom obrisah mrtvo telo, kome ti naređuješ da govorim?“ A Marko opet reče: „Evo vidiš, mesto nije dovršeno. Velim ti, idi i reci umrlome: ‚Kaže ti grešni Marko, brate, ostani još ovaj dan, i ujutro ćeš otići željenom Gospodu našem. Čim ti pripremim mesto za sahranu, poslaću po tebe.'“
Pridošli brat posluša prepodobnog i ode u manastir, i nađe bratiju gde savršava nad njim uobičajeno pojanje. I stade kod mrtvoga i reče: „Kaže ti Marko da ti mesto nije pripremljeno, brate, nego sačekaj još do sutra.“ I svi se začudiše toj reči. I kad to pred svima brat izreče, tu odmah progleda mrtvi, i duša mu se vrati u njega, i ostade taj dan i svu noć imajući otvorene oči, i ništa nikome ne govoraše.
A sutra onaj brat koji pre beše dolazio, ode u pešteru hoteći da vidi je li mesto spremljeno. I reče mu blaženi: „Idi i reci umrlome: ‚Kaže ti Marko: ostavi život ovaj privremeni i pređi u večni, jer evo ti je pripremljeno mesto za primanje tvoga tela, predaj Bogu duh tvoj, da tvoje telo bude sahranjeno sa svetim ocima ovde u pešteri.“ Došavši brat sve to izgovori oživelome, i ovaj odmah sklopi oči svoje i predade duh, pred svima koji behu došli da ga posete. I tako beše časno sahranjen na gorespomenuto mesto u pešteri. I tome se čudu svi začudiše: tako rečju blaženoga ožive mrtvi, i opet se po naređenju prestavi.
I opet, druga dva brata behu u tom velikom manastiru Pečerskom, svezana ljubavlju srdačnom od mladosti, i imadoše jednoumlje i jednu volju prema Bogu. Oni zamoliše blaženoga Marka da im napravi zajedničko mesto, i da tu odmah budu sahranjeni kada Gospod naredi.
Posle mnogo vremena Teofil, stariji brat, ode nekuda po potrebi; mlađi se pak razbole i otide na onaj životni počinak, i beše sahranjen na pripremljenom mestu. Posle nekoliko dana dođe Teofil. Saznavši za brata vrlo se ražalosti i uzevši neke sa sobom ode u pešteru hoteći da vidi umrloga, gde je i na kojem mestu beše sahranjen. Videvši ga sahranjenog na gornjem mestu, negodovaše i roptaše mnogo na Marka govoreći: „Zašto si ga tu sahranio? Ja sam stariji od njega, a ti si ga sahranio na mom mestu.“ Pešternik, ponizan muž, klanjajući mu se govoraše: „Oprosti mi brate, sagreših prema tebi.“ I ovo rekavši kaza umrlome: „Brate, ustani, daj to mesto neumrlome bratu, a ti lezi na donjem mestu.“ I tu odmah po reči prepodobnoga ustade mrtvi i leže na donjem mestu pred svima koji dođoše. I vide se čudo strašno i puno užasa.
Tada brat koji beše roptao i srdio se na blaženoga radi sahrane brata, pripade nogama Markovim i reče mu: „Oče Marko, sagreših podigavši brata sa mesta. Molim te, naredi mu da opet legne na svoje mesto.“ A blaženi mu reče: „Gospod oduze neprijateljstvo među nama. On to učini radi tvoga roptanja, da ne bi u vekove neprijateljevao i čuvao zlobu prema meni. Eto i bezdušno telo pokazuje suštu ljubav prema tebi, dajući ti i posle smrti starešinstvo. Htedoh da ne izađeš odavde, da svoje starešinstvo naslediš, i ovog časa bi ovde već bio sahranjen, ali pošto si nespreman na ishod, idi, postaraj se za svoju dušu, i posle malo dana bićeš donesen ovamo. Mrtve podizati je Božije delo, a ja sam čovek grešan. No i ovaj mrtvi, bojeći se tvoga vređanja i prekorevanja mene, koje od tebe ne bi istrpio, ostavio ti je pola mesta zajedno vam pripremljenog. Bog ga može podići, a ja ne mogu reći umrlome ‚ustani i opet lezi na gornje mesto’. Podvikni mu ti i reci, možda tebe posluša kao i sad.“ Ovo čuvši, Teofil se veoma ojadi od strašnih Markovih reči i mišljaše da će odmah tu pasti i umreti, ne znajući hoće li doći do manastira.
I kad dođe u svoju keliju, obuze ga plač neutešan. Razdade sve svoje, čak i košulju, i ostavi sebi samo jednu haljinu i mantiju, i čekaše smrtni čas. I niko ga ne možaše zaustaviti od gorkog plača i nikada ga niko ne mogaše prisiliti da okusi koje slatko jelo. Kad bi nastao dan, govorio bi sebi: „Ne znam hoću li stići do večeri,“ a kad bi došla noć, plačući bi govorio: „Šta da činim ako dođem do jutra? Jer mnogi koji ustadoše, ne stigoše do večeri, i koji legoše na svoje ležajeve ne ustadoše sa svojih ležajeva; šta ću onda ja koji primih vest od prepodobnoga da ću ubrzo umreti?“ I sa suzama se moljaše Bogu da mu daruje vreme za pokajanje.
I tako činjaše svaki dan, gladujući, moleći se i plačući, svakog časa postojano očekujući dan i čas smrti. Čekajući razdvajanje od tela, toliko plot svoju istanji da mu se svi zglobovi mogahu prebrojati. Mnogi koji htedoše da ga uteše, do još većeg ridanja ga dovedoše. I od mnogog plača izgubi on oči, i tako prebivaše sve dane života svoga u velikom uzdržanju, ugađajući Bogu dobrim životom.
Kad prepodobni Marko sazna čas odlaska svoga ka Gospodu, prizva Teofila i reče mu: „Brate Teofile, oprosti mi što te ojadih tolike godine! Evo već odlazim sa ovoga sveta, moli se za mene; a ja, ako dobijem smelost, neću te zaboraviti, da nas udostoji Gospod skorog viđenja i da se nađemo na mestu oca Antonija i Teodosija.“ A Teofil mu s plačem odgovori govoreći: „Oče Marko, zašto me ostavljaš? Ili me uzmi sa sobom, ili mi daruj da progledam.“ A Marko mu reče. „Brate, ne ojađuj se, jer ti si Boga radi oslepeo očima telesnim, ali si duhovnima progledao na Njegovo poznanje. A ja bejah, brate, uzrok tvoga oslepljenja: najavih ti smrt, hoteći da duši tvojoj učinim korist i da tvoj visoki razum dovedem u poniznost, jer srce skrušeno i ponizno Bog neće omalovažiti[4].“ Teofil mu reče: „Znam, oče, da bih radi mojih greha pao pred tobom i umro bih u pešteri kada si mrtvoga podigao, ali Gospod radi tvojih svetih molitava darova mi život, očekujući moje pokajanje. Sad ovo molim od tebe: da s tobom otidem Gospodu, ili mi daruj da progledam.“ Marko pak reče: „Ne treba ti da vidiš ovu malovremenu svetlost, moli od Gospoda da tamo ugledaš slavu njegovu; niti želi smrti – doći će, sve i da nećeš. Ali neka ti to bude znamenje tvoga odlaska: tri dana pred svoje prestavljenje progledaćeš, i tako ćeš Gospodu otići i tamo ćeš ugledati svetlost beskonačnu i slavu neizrecivu.“ I ovo rekavši blaženi se Marko prestavi u Gospodu, i sahranjen beše u pešteri gde sam sebi iskopa.[5]
Teofil udvostruči ridanje, i imajući ranu u srcu zbog razdvajanja od oca, prolivaše izvore suza, i to se sve uvećavaše. Imaše posudu, i kad bi upražnjavao molitvu, dolazile bi mu suze, i postavljao bi posudu i nad njom plakao, i punio ju je suzama mnoge godine, jer po čitave dane očekivaše predskazanje prepodobnoga.
Kad saznade za svoje skončanje u Gospodu, priležno se moljaše Bogu da mu suze budu prijatne pred Njim, i podigavši ruke gore, poče da se moli ovako govoreći. Molitva: „Vladiko Gospode, čovekoljubivi Isuse Hriste, moj Care presveti, koji nećeš smrti grešnicima, nego očekuješ obraćenje[6], Koji znaš našu nemoć, Utešitelju blagi, bolesnim zdravlje, grešnicima spasenje, iznemagajućim Ukrepitelju, padajućim ustajanje! Molim Ti se, Gospode, u čas ovaj, čudesno pokaži na meni nedostojnom milost Svoju i izlij milosrđa Tvoga neiscrpnu pučinu, da ne budem iskušan od vazdušnih knezova mitarstava i da ne budem savladan njima, molitvama ugodnika Tvojih, velikih otaca naših Antonija i Teodosija, i svih svetih koji Ti od veka ugodiše. Amin.“
I tu odmah neko krasan stade pred njega i reče mu: „Lepo si se pomolio, ali što se hvališ ispraznošću suza?“ I uze posudu mnogo veću od one, ispunjenu miomirom, kao miro mirišljavo: „To je – veli – od tvojih suza što si u molitvi Bogu prolio iz srca, što si rukom ili ubrusom ili haljinom obrisao, ili što na zemlju pade iz očiju tvojih, sve to sabrah u ovu posudu i sakrih, po naređenju Tvorca našega, i sada sam poslan da ti kažem radost, i s veseljem ćeš otići kod Njega, jer On reče: ‚Blaženi koji plaču, jer oni će se utešiti'[7].“ I ovo rekavši postade mu nevidljiv.
Blaženi pak Teofil prizva igumana i ispriča mu o javljanju i govorenju anđela, i pokaza mu dve posude: jednu punu suza, a drugu miomirisa iznad svakih aromata, za koju naredi da se izlije na telo njegovo. I treći dan otide on Gospodu. I primereno ga sahraniše u pešteri blizu Marka Pešternika, pomazavši ga od anđelove posude, tako da se sva peštera napuni miomira, pa i posudu sa suzama na njega izliše da on koji je sejao sa suzama, požanje u radosti rukoveti svoje: jer plakahu – veli – bacajući semena svoja[8], i oni će biti utešeni u Hristu, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. Jev 11:38.
  2. Up. Gal 6:14.
  3. U kijevskim pešterama se razvio poseban čin pogreba: preminulome bi tkaninom opšivali otkrivene delove tela, pokrivali bi mu i lice, a zatim bi ga polagali na dasku i bez sanduka ga stavljali u posebno iskopanu duguljastu izdubinu u zidu nekog od hodnika. Otvor se zatim zazidavao ili zatvarao ikonom.
  4. Ps. 50:
  5. Iza prep. Marka ostala je kapa koju i dan današnji prilikom savršavanja molebna za zdravlje stavljaju na bolesnike (i pomazuju ih svetim mirom koje obilno teče iz mnogih lobanja sahranjenih u pešterama) i ovi tako dobivaju iscelenje.
  6. Up. Jez 33:11.
  7. Mt 5:4.
  8. V. Ps 125:5-6.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *