КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 31.
О ПРОХОРУ ЦРНОРИСЦУ КОЈИ МОЛИТВОМ
ОД БИЉКЕ ЗВАНЕ ЛОБОДА ПРАВЉАШЕ
ХЛЕБОВЕ И ОД ПЕПЕЛА СО

 
Како је угодно човекољубивом Богу за Његову творевину, тако се у сва времена и све године Он стара за род људски и дарује му што је корисно. Очекујући наше покајање, наводи на нас некад глад, некад рат због несталности неког властелина. Овиме Владика наш приводи човечији немар у врлину, у памћење тога која су дела неподобна, јер они који праве зла и неподобна дела биће предани злим и немилостивим властелинима, због наших греха, но ни они неће избећи суд: јер је суд без милости ономе који не чини милости.[1]
Беше то у дане кнезовања Свјатополковог у Кијеву.[2] Много насиља учини људима Свјатополк, јер домове моћника без разлога до темеља искорени и многима оте имања. Због тога допусти Господ поганима да имају моћ над њим, па беху многе борбе са Половцима. Уз то још и неред беше у та времена, силна глад, и у свему велика несташица у руској земљи.
И би у те дане да дође неки човек из Смоленска код игумана Јована, хотећи да буде монах, па га овај постриже и назва Прохором. А он, поставши црноризац, предаде се на послушање и уздржање безмерно, тако да себе и хлеба лиши. Сабираше лободу и својим је рукама траше, правећи себи хлеб и тиме се храњаше. А ово би припремио за годину дана, и за предстојећу годину би то исто припремао, те се тако он задовољаваше без хлеба сав живот свој.
И виде Господ његово стрпљење и велико уздржање, па му претвори ону горчину у сладост, и после туге му би радост, према реченоме: Увече ће се настанити плач, и ујутро радост[3]. И зато беше прозван Лободник, јер никада хлеба не окуси, осим просфоре, нити икаквог воћа ни пића, већ само лободу и воду, као што горе рекосмо. Он се никада не ојади, него увек служаше Господу радујући се. И никада се не престраши од надолазећег рата, јер му живот беше као код неке птице, пошто не стече ни села ни житница где би сабрао своја блага. Он не рече као богаташ: Душо, имаш многа добра наслагана за многе године, једи, пиј, весели се!”[4] Ништа друго немаше осим саме лободе, а и ово припремаше једном за предстојећу годину, говорећи себи: “Човече, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе анђели, а та припремљена лобода чија ће бити?”[5] Он делом испуни речено слово Господње које рече: Погледајте на птице небеске како нити сеју, нити жању, нити у житницу сабирају, но Отац ваш небески храни их.[6] Њима подражавајући, преподобни Прохор лако прохођаше пут где беше лобода, па отуда на својим раменима као на крилима је доношаше у манастир, и себи је за исхрану спремаше: на неораној земљи беше непосејана храна за њега.
Кад приспе велика глад и беше смрт од глади притискала на све људе, блажени држаше свој рад и сабираше лободу. Виде га неки човек како сабира лободу, па и он поче да сабира лободу за себе и своје домаће, да се тиме прехране у време глади. А блаженоме се тада још више умножаваше лобода за храну, и у те дане он предузимаше већи труд сабирајући то зеље, као што и пре рекох, и својим рукама тарући прављаше хлебове и раздаваше онима који нису имали и који су од глади изнемогавали. А многи му долажаху тада у време глади, и он свима раздаваше, и свима се то чињаше слатко као да је с медом, и нико тако не хоћаше да прими хлеба као овај направљен рукама блаженога од дивљег зеља. Коме даваше са благословом, хлеб се показиваше светлим и чистим и биваше сладак; а ако ко узимаше потајно, хлеб би се нашао као пелин.
Неко од братије у тајности украде хлеб, без његовог одобрења да једе, и не могаше јести, пошто му се у рукама нађе као пелин, и превише горак се показа. И то се деси пуно пута. И стиђаше се, не могући од срама да блаженоме каже своје сагрешење. Будући гладан и не могући трпети природне потребе, видећи смрт пред својим очима, дође код Јована игумана, говорећи и казујући шта се збило, и молећи опроштај за своје сагрешење. А игуман, не поверовавши у речено, нареди другоме брату да то учини: да у тајности узме хлеб, да уистину сазанају да ли је то тако. И кад се донесе хлеб, нађе се да је онако како рече брат који беше крао, и не могаше га нико окусити од горчине. Док овај беше ту и то у рукама његовим, посла игуман да замоле хлеба: “Из руку његових – вели – узмите, а кад будете одлазили од њега и други хлеб украдите.” И кад донесоше та два, украдени хлеб се пред њима промени и беше горак као земља, као и онај први, а хлеб узет из његових руку као мед и светао се показа. И кад би то чудо, прочу се овај муж свуда, и многе гладне прехрани и многима беше од користи.
Када Свјатополк са Володаром и Васиљком отпоче рат против Давида због Васиљкове слепоће, кога сам Свјатополк ослепи послушавши Давида Игоровића[7], не пуштаху трговце из Галича ни лађе из Перемишља, па не беше соли у целој руској земљи. Такви нереди бише, а уз то још и безакона отимања, као што и пророк рече: Једу народ свој уместо хлеба, Господа не призваше.[8] И виђаху се тадашњи људи у великој тузи, изнемогли од глади и од рата, и немаху ни пшенице ни соли, чиме би несташицу преживели.
Тад блажени Прохор, имајући своју келију, сабра мноштво пепела из свих келија а да за ово нико није знао, и раздаваше онима који су долазили, и по његовим молитвама свима то биваше чиста со. И колико год раздаваше, толико се још више умножаваше. И ништа за то не узимаше, већ свима бесплатно даваше, колико је ко хтео, и не само да беше довољно манастиру, него и световна чеда долажаху и обилно узимаху за потребе својих домова. И виђаше се како тржница опушћиваше, а манастир би пун оних који долажаху да узму соли. И због тога се подиже завист међу продавцима соли, јер се деси да не добиваху колико жељаху. Мишљаху да у те дане стекну себи сољу пуно богатства, и због тога им беше велика туга: њу раније скупо продаваху – по две мерице за једну куну, а сада по десет (мерица за исту цену), и нико не узимаше.
И устадоше сви продавци соли, и дођоше код Свјатополка и опадоше монаха говорећи: “Прохор, калуђер у Печерском манастиру, велико нам богатство оте: несметано даје со свима који му долазе, а ми осиромашисмо.” Кнез пак, хотећи им угодити, двоје помисли у себи: да прекрати немир међу њима, а себи да стекне богатство. Имајући ту мисао на уму, посаветова се са својим саветницима да цена соли буде велика, а он ће узети од монаха и продавати је. И тада тим бунџијама обећа говорећи: “Ради вас ћу опленити калуђера”, кријући у себи мисао да стекне богатство. Хоћаше им тиме мало угодити, а само им велику сметњу чињаше, јер завист не уме да надасве чини корист.
Посла кнез да узму од монаха сву со. Кад со беше довезена, дође и кнез хотећи да је види, и то са оним бунџијама које опадоше блаженога, и видеше сви да наочи изгледа као пепео. Много се чуђаху: шта ће, веле, ово бити; и недомишљаху се. Хотећи, међутим, да извесно сазна какво је ово дело, нареди да је чувају до три дана, да се истински увере. И нареди некоме да окуси, и у устима му се нађе као пепео.
А по обичају долажаше мноштво народа хотећи да узме со од блаженога, и сазнавши за пленидбу старца, вратише се празних руку проклињући онога који то учини. Блажени им рече: “Кад буде просута, тад идите и разграбите је.” А кнез, државши је до три дана, нареди да се ноћу проспе. И кад просипаху пепео, он се одмах претвараше у со. Ово сазнавши, грађани одмах дођоше и разграбише со.
И кад би ово дивно чудо, ужасну се онај који учини насиље: не могаше да сакрије ту ствар, пошто се деси пред читавим градом, па поче да испитује какво је то дело. Тад испричаше кнезу другу ствар коју учини блажени хранећи лободом мноштво народа, а у устима биваше сладак хлеб; а кад неки узеше један хлеб без његовог благослова, нађе им се у устима као земља и горак као пелин. Чувши то, постиде се кнез због оног што учини, па оде у манастир код игумана Јована и покаја се пред њим. Пре, наиме, беше са њим у непријатељству, пошто га овај изобличаваше ради незаситости, и ради богатства и насиља. Њега беше Свјатополк ухватио и заточио у Туров, али Владимир Мономах на њега устаде, и његовог устанка се Свјатополк побоја, па брзо са чашћу врати игумана у Печерски манастир.[9]
Ради тога чуда поче он да има велику љубав према Светој Богородици и светим оцима Антонију и Теодосију, а црнорисца Прохора отад веома поштоваше и ублажаваше, знајући да је он уистину слуга Божији. И даде реч Богу да више никоме неће чинити насиље. А њему кнез даде још и ову чврсту реч говорећи: “Ако ја, по извољењу Божијем, пре тебе одем са овога света, ти ме својим рукама у гроб метни, да се тиме покаже на мени твоја незлобивост; а ако се ти пре мене преставиш и пођеш непоткупљивом Судији, ја ћу те на својим раменима унети у пештеру, да ми ради тога Господ да опроштај за мој многоучињени грех према теби.” И ово рекавши оде од њега.
Блажени Прохор многе године поживе у добром исповедању, богоугодним, чистим и непорочним животом. Затим се свети разболе, а кнез тада беше у боју. Тад му свети посла призив говорећи: “Приближи се час исхода мога из тела; ако хоћеш, дођи да узмемо проштење и да извршиш своје обећање, да примиш отпуштење од Бога и да ме својим рукама метнеш у гроб. Ево чекам твој долазак, а ако се задржиш ја ћу отићи, и рат ти се неће тако усмерити као кад би дошао код мене.” Ово чувши, Свјатополк истог часа распусти војнике и брзо дође код блаженога. А преподобни, много поучивши кнеза о милостињи и о будућем Суду, и о вечном животу, и о бесконачној муци, даде му благослов и опроштај, и поздравивши све оне са кнезом, подиже руке горе и предаде дух. А кнез узе светог старца и однесе га у пештеру и својим рукама метну у гроб.
И после погребења блаженога отиде у бој, и велику победу однесе против безбожних Агарјана, и сву им земљу узе и привде их у своју земљу. Ово беше Богом дарована победа у руској земљи, по предсказању преподобнога.[10]
И отад Свјатополк кад полажаше било у бој било у лов, долажаше у манастир са благодарношћу, поклањајући се Светој Богородици и гробници Теодосијевој, и улажаше у пештеру код светог Антонија и блаженог Прохора, и поклањајући се свим преподобним оцима, одлажаше на свој пут. И тако се добро устројаваше његово Богом чувано кнезовање. Сам беше сведок и исповедаше преславна чуда и знамења Прохора и других преподобних, а с њима да и ми сви добијемо милост у Христу Исусу, Господу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом сада и увек.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јак 2:13.
  2. Види опомену при крају 9. слова.
  3. Пс 29:6.
  4. Уп. Лк 12:19.
  5. Уп. Лк 12:20.
  6. Уп. Мт 6:26.
  7. После кнежевског већања у Љубечу 1097.г., где су се кнезови договорили о међусобном поштовању и ненападању, одмах је дошло до кршења тог договора. Свјатополк Изјаславић, кнез кијевски, и Давид Игоровић, кнез града Владимира Волинског, на превару су ухватили Васиљка Теребовљског и ослепили га због његових тобожњих тежњи према њиховим кнежевинама. То је изазвало читав низ окршаја међу кнезовима: најпре се Свјатополк изговарао за свој злочин пребацујући сву кривицу на Давида, те је са Васиљком и његовим братом Володаром кренуо против Давида. Касније се Васиљко грозно осветио углавном над невиним људима, а Свјатополк је и други пут прекршио заклетву о ненападању коју је дао над часним крстом, показујући тако своје право лице.
  8. Уп. Пс 13: 4.
  9. Игумани печерски нису имали длаке на језику, и на сав глас су разобличавали демонску похлепу савремених кнезова. Одмах при почетку владања Свјатополка Изјаславића у Кијеву, игуман Јован оштро је устао против његовог насиља над сопственим народом и назаинтересованости да брани своје људе од Половаца. Велике несугласице између Свјатополка и манастира трајале су све до 1098. кад је вратио игумана Јована из заточеништва.
  10. Највероватније да се мисли на поход против Половаца 1103. године, који је предузет на предлог кнеза Владимира Мономаха. То је била једна од најважнијих победа у боју против Половаца, који нису могли да дођу себи све до друге половине 12. века. Овде су Половци названи Агарјанима зато што су тако Византијци називали све муслимане.

 

   

Comments are closed.