KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 31.
O PROHORU CRNORISCU KOJI MOLITVOM
OD BILJKE ZVANE LOBODA PRAVLJAŠE
HLEBOVE I OD PEPELA SO

 
Kako je ugodno čovekoljubivom Bogu za Njegovu tvorevinu, tako se u sva vremena i sve godine On stara za rod ljudski i daruje mu što je korisno. Očekujući naše pokajanje, navodi na nas nekad glad, nekad rat zbog nestalnosti nekog vlastelina. Ovime Vladika naš privodi čovečiji nemar u vrlinu, u pamćenje toga koja su dela nepodobna, jer oni koji prave zla i nepodobna dela biće predani zlim i nemilostivim vlastelinima, zbog naših greha, no ni oni neće izbeći sud: jer je sud bez milosti onome koji ne čini milosti.[1]
Beše to u dane knezovanja Svjatopolkovog u Kijevu.[2] Mnogo nasilja učini ljudima Svjatopolk, jer domove moćnika bez razloga do temelja iskoreni i mnogima ote imanja. Zbog toga dopusti Gospod poganima da imaju moć nad njim, pa behu mnoge borbe sa Polovcima. Uz to još i nered beše u ta vremena, silna glad, i u svemu velika nestašica u ruskoj zemlji.
I bi u te dane da dođe neki čovek iz Smolenska kod igumana Jovana, hoteći da bude monah, pa ga ovaj postriže i nazva Prohorom. A on, postavši crnorizac, predade se na poslušanje i uzdržanje bezmerno, tako da sebe i hleba liši. Sabiraše lobodu i svojim je rukama traše, praveći sebi hleb i time se hranjaše. A ovo bi pripremio za godinu dana, i za predstojeću godinu bi to isto pripremao, te se tako on zadovoljavaše bez hleba sav život svoj.
I vide Gospod njegovo strpljenje i veliko uzdržanje, pa mu pretvori onu gorčinu u sladost, i posle tuge mu bi radost, prema rečenome: Uveče će se nastaniti plač, i ujutro radost[3]. I zato beše prozvan Lobodnik, jer nikada hleba ne okusi, osim prosfore, niti ikakvog voća ni pića, već samo lobodu i vodu, kao što gore rekosmo. On se nikada ne ojadi, nego uvek služaše Gospodu radujući se. I nikada se ne prestraši od nadolazećeg rata, jer mu život beše kao kod neke ptice, pošto ne steče ni sela ni žitnica gde bi sabrao svoja blaga. On ne reče kao bogataš: Dušo, imaš mnoga dobra naslagana za mnoge godine, jedi, pij, veseli se!“[4] Ništa drugo nemaše osim same lobode, a i ovo pripremaše jednom za predstojeću godinu, govoreći sebi: „Čoveče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe anđeli, a ta pripremljena loboda čija će biti?“[5] On delom ispuni rečeno slovo Gospodnje koje reče: Pogledajte na ptice nebeske kako niti seju, niti žanju, niti u žitnicu sabiraju, no Otac vaš nebeski hrani ih.[6] Njima podražavajući, prepodobni Prohor lako prohođaše put gde beše loboda, pa otuda na svojim ramenima kao na krilima je donošaše u manastir, i sebi je za ishranu spremaše: na neoranoj zemlji beše neposejana hrana za njega.
Kad prispe velika glad i beše smrt od gladi pritiskala na sve ljude, blaženi držaše svoj rad i sabiraše lobodu. Vide ga neki čovek kako sabira lobodu, pa i on poče da sabira lobodu za sebe i svoje domaće, da se time prehrane u vreme gladi. A blaženome se tada još više umnožavaše loboda za hranu, i u te dane on preduzimaše veći trud sabirajući to zelje, kao što i pre rekoh, i svojim rukama tarući pravljaše hlebove i razdavaše onima koji nisu imali i koji su od gladi iznemogavali. A mnogi mu dolažahu tada u vreme gladi, i on svima razdavaše, i svima se to činjaše slatko kao da je s medom, i niko tako ne hoćaše da primi hleba kao ovaj napravljen rukama blaženoga od divljeg zelja. Kome davaše sa blagoslovom, hleb se pokazivaše svetlim i čistim i bivaše sladak; a ako ko uzimaše potajno, hleb bi se našao kao pelin.
Neko od bratije u tajnosti ukrade hleb, bez njegovog odobrenja da jede, i ne mogaše jesti, pošto mu se u rukama nađe kao pelin, i previše gorak se pokaza. I to se desi puno puta. I stiđaše se, ne mogući od srama da blaženome kaže svoje sagrešenje. Budući gladan i ne mogući trpeti prirodne potrebe, videći smrt pred svojim očima, dođe kod Jovana igumana, govoreći i kazujući šta se zbilo, i moleći oproštaj za svoje sagrešenje. A iguman, ne poverovavši u rečeno, naredi drugome bratu da to učini: da u tajnosti uzme hleb, da uistinu sazanaju da li je to tako. I kad se donese hleb, nađe se da je onako kako reče brat koji beše krao, i ne mogaše ga niko okusiti od gorčine. Dok ovaj beše tu i to u rukama njegovim, posla iguman da zamole hleba: „Iz ruku njegovih – veli – uzmite, a kad budete odlazili od njega i drugi hleb ukradite.“ I kad donesoše ta dva, ukradeni hleb se pred njima promeni i beše gorak kao zemlja, kao i onaj prvi, a hleb uzet iz njegovih ruku kao med i svetao se pokaza. I kad bi to čudo, proču se ovaj muž svuda, i mnoge gladne prehrani i mnogima beše od koristi.
Kada Svjatopolk sa Volodarom i Vasiljkom otpoče rat protiv Davida zbog Vasiljkove slepoće, koga sam Svjatopolk oslepi poslušavši Davida Igorovića[7], ne puštahu trgovce iz Galiča ni lađe iz Peremišlja, pa ne beše soli u celoj ruskoj zemlji. Takvi neredi biše, a uz to još i bezakona otimanja, kao što i prorok reče: Jedu narod svoj umesto hleba, Gospoda ne prizvaše.[8] I viđahu se tadašnji ljudi u velikoj tuzi, iznemogli od gladi i od rata, i nemahu ni pšenice ni soli, čime bi nestašicu preživeli.
Tad blaženi Prohor, imajući svoju keliju, sabra mnoštvo pepela iz svih kelija a da za ovo niko nije znao, i razdavaše onima koji su dolazili, i po njegovim molitvama svima to bivaše čista so. I koliko god razdavaše, toliko se još više umnožavaše. I ništa za to ne uzimaše, već svima besplatno davaše, koliko je ko hteo, i ne samo da beše dovoljno manastiru, nego i svetovna čeda dolažahu i obilno uzimahu za potrebe svojih domova. I viđaše se kako tržnica opušćivaše, a manastir bi pun onih koji dolažahu da uzmu soli. I zbog toga se podiže zavist među prodavcima soli, jer se desi da ne dobivahu koliko željahu. Mišljahu da u te dane steknu sebi solju puno bogatstva, i zbog toga im beše velika tuga: nju ranije skupo prodavahu – po dve merice za jednu kunu, a sada po deset (merica za istu cenu), i niko ne uzimaše.
I ustadoše svi prodavci soli, i dođoše kod Svjatopolka i opadoše monaha govoreći: „Prohor, kaluđer u Pečerskom manastiru, veliko nam bogatstvo ote: nesmetano daje so svima koji mu dolaze, a mi osiromašismo.“ Knez pak, hoteći im ugoditi, dvoje pomisli u sebi: da prekrati nemir među njima, a sebi da stekne bogatstvo. Imajući tu misao na umu, posavetova se sa svojim savetnicima da cena soli bude velika, a on će uzeti od monaha i prodavati je. I tada tim bundžijama obeća govoreći: „Radi vas ću opleniti kaluđera“, krijući u sebi misao da stekne bogatstvo. Hoćaše im time malo ugoditi, a samo im veliku smetnju činjaše, jer zavist ne ume da nadasve čini korist.
Posla knez da uzmu od monaha svu so. Kad so beše dovezena, dođe i knez hoteći da je vidi, i to sa onim bundžijama koje opadoše blaženoga, i videše svi da naoči izgleda kao pepeo. Mnogo se čuđahu: šta će, vele, ovo biti; i nedomišljahu se. Hoteći, međutim, da izvesno sazna kakvo je ovo delo, naredi da je čuvaju do tri dana, da se istinski uvere. I naredi nekome da okusi, i u ustima mu se nađe kao pepeo.
A po običaju dolažaše mnoštvo naroda hoteći da uzme so od blaženoga, i saznavši za plenidbu starca, vratiše se praznih ruku proklinjući onoga koji to učini. Blaženi im reče: „Kad bude prosuta, tad idite i razgrabite je.“ A knez, državši je do tri dana, naredi da se noću prospe. I kad prosipahu pepeo, on se odmah pretvaraše u so. Ovo saznavši, građani odmah dođoše i razgrabiše so.
I kad bi ovo divno čudo, užasnu se onaj koji učini nasilje: ne mogaše da sakrije tu stvar, pošto se desi pred čitavim gradom, pa poče da ispituje kakvo je to delo. Tad ispričaše knezu drugu stvar koju učini blaženi hraneći lobodom mnoštvo naroda, a u ustima bivaše sladak hleb; a kad neki uzeše jedan hleb bez njegovog blagoslova, nađe im se u ustima kao zemlja i gorak kao pelin. Čuvši to, postide se knez zbog onog što učini, pa ode u manastir kod igumana Jovana i pokaja se pred njim. Pre, naime, beše sa njim u neprijateljstvu, pošto ga ovaj izobličavaše radi nezasitosti, i radi bogatstva i nasilja. Njega beše Svjatopolk uhvatio i zatočio u Turov, ali Vladimir Monomah na njega ustade, i njegovog ustanka se Svjatopolk poboja, pa brzo sa čašću vrati igumana u Pečerski manastir.[9]
Radi toga čuda poče on da ima veliku ljubav prema Svetoj Bogorodici i svetim ocima Antoniju i Teodosiju, a crnorisca Prohora otad veoma poštovaše i ublažavaše, znajući da je on uistinu sluga Božiji. I dade reč Bogu da više nikome neće činiti nasilje. A njemu knez dade još i ovu čvrstu reč govoreći: „Ako ja, po izvoljenju Božijem, pre tebe odem sa ovoga sveta, ti me svojim rukama u grob metni, da se time pokaže na meni tvoja nezlobivost; a ako se ti pre mene prestaviš i pođeš nepotkupljivom Sudiji, ja ću te na svojim ramenima uneti u pešteru, da mi radi toga Gospod da oproštaj za moj mnogoučinjeni greh prema tebi.“ I ovo rekavši ode od njega.
Blaženi Prohor mnoge godine požive u dobrom ispovedanju, bogougodnim, čistim i neporočnim životom. Zatim se sveti razbole, a knez tada beše u boju. Tad mu sveti posla priziv govoreći: „Približi se čas ishoda moga iz tela; ako hoćeš, dođi da uzmemo proštenje i da izvršiš svoje obećanje, da primiš otpuštenje od Boga i da me svojim rukama metneš u grob. Evo čekam tvoj dolazak, a ako se zadržiš ja ću otići, i rat ti se neće tako usmeriti kao kad bi došao kod mene.“ Ovo čuvši, Svjatopolk istog časa raspusti vojnike i brzo dođe kod blaženoga. A prepodobni, mnogo poučivši kneza o milostinji i o budućem Sudu, i o večnom životu, i o beskonačnoj muci, dade mu blagoslov i oproštaj, i pozdravivši sve one sa knezom, podiže ruke gore i predade duh. A knez uze svetog starca i odnese ga u pešteru i svojim rukama metnu u grob.
I posle pogrebenja blaženoga otide u boj, i veliku pobedu odnese protiv bezbožnih Agarjana, i svu im zemlju uze i privde ih u svoju zemlju. Ovo beše Bogom darovana pobeda u ruskoj zemlji, po predskazanju prepodobnoga.[10]
I otad Svjatopolk kad polažaše bilo u boj bilo u lov, dolažaše u manastir sa blagodarnošću, poklanjajući se Svetoj Bogorodici i grobnici Teodosijevoj, i ulažaše u pešteru kod svetog Antonija i blaženog Prohora, i poklanjajući se svim prepodobnim ocima, odlažaše na svoj put. I tako se dobro ustrojavaše njegovo Bogom čuvano knezovanje. Sam beše svedok i ispovedaše preslavna čuda i znamenja Prohora i drugih prepodobnih, a s njima da i mi svi dobijemo milost u Hristu Isusu, Gospodu našem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom sada i uvek.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jak 2:13.
  2. Vidi opomenu pri kraju 9. slova.
  3. Ps 29:6.
  4. Up. Lk 12:19.
  5. Up. Lk 12:20.
  6. Up. Mt 6:26.
  7. Posle kneževskog većanja u Ljubeču 1097.g., gde su se knezovi dogovorili o međusobnom poštovanju i nenapadanju, odmah je došlo do kršenja tog dogovora. Svjatopolk Izjaslavić, knez kijevski, i David Igorović, knez grada Vladimira Volinskog, na prevaru su uhvatili Vasiljka Terebovljskog i oslepili ga zbog njegovih tobožnjih težnji prema njihovim kneževinama. To je izazvalo čitav niz okršaja među knezovima: najpre se Svjatopolk izgovarao za svoj zločin prebacujući svu krivicu na Davida, te je sa Vasiljkom i njegovim bratom Volodarom krenuo protiv Davida. Kasnije se Vasiljko grozno osvetio uglavnom nad nevinim ljudima, a Svjatopolk je i drugi put prekršio zakletvu o nenapadanju koju je dao nad časnim krstom, pokazujući tako svoje pravo lice.
  8. Up. Ps 13: 4.
  9. Igumani pečerski nisu imali dlake na jeziku, i na sav glas su razobličavali demonsku pohlepu savremenih knezova. Odmah pri početku vladanja Svjatopolka Izjaslavića u Kijevu, iguman Jovan oštro je ustao protiv njegovog nasilja nad sopstvenim narodom i nazainteresovanosti da brani svoje ljude od Polovaca. Velike nesuglasice između Svjatopolka i manastira trajale su sve do 1098. kad je vratio igumana Jovana iz zatočeništva.
  10. Najverovatnije da se misli na pohod protiv Polovaca 1103. godine, koji je preduzet na predlog kneza Vladimira Monomaha. To je bila jedna od najvažnijih pobeda u boju protiv Polovaca, koji nisu mogli da dođu sebi sve do druge polovine 12. veka. Ovde su Polovci nazvani Agarjanima zato što su tako Vizantijci nazivali sve muslimane.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *