KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 29.
O MNOGOTRPELJIVOM JOVANU ZATVORNIKU

 
Rođeni na zemlji imaju sličnost lika i ravnostrašće prvog čoveka, jer on, videvši krasotu voća, ne uzdrža se, i o Boga se ogluši, i primi strasni život. Kada, naime, beše stvoren, ne imade na sebi poroka, jer je on Božije stvorenje: Gospod Bog naš, uzevši prah od zemlje[1], rukama prečistim, neporočnim, stvori čoveka blagog i urešenog, ali on, budući blato i zemaljsko ljubeći, okliznu se u strast, i strasti mu se preneše, i otad rod ljudski beše savladan strašću, i u druge se slasti usmeri, i stalno smo od njih napadani.
I ja kao jedan od tih bivam pobeđen, kojima i služim,[2]smućivan pomislima duše moje, i strasno ih dodirujem i neprekidno imam htenje da činim greh, i zato mi na zemlji nema slična po mnogim sagrešenjima mojim, u kojim sve do ovog časa prebivam.
Ali, ima jedan koji od svih nađe istinu, predavši sebe Božijoj volji i neporočno održavši Njegove zapovesti, u čistoti sačuvavši telo svoje i dušu van svake skverni plotske i duševne. Mislim na prepodobnog Jovana koji se zatvori na jednom tesnom mestu peštere. I prebivaše u velikom uzdržanju 30 godina, mnogim postom ophrvavajući i moreći telo svoje, i noseći teška železa po čitavom svom telu.
Njemu jedan od bratije često dolažaše, pošto od đavoljeg dejstva beše primoravan na plotsku požudu, pa moljaše blaženog Jovana da moli Boga za njega, da mu Gospod da olakšanje strasti i utoli plotsku pohotu. I mnogo puta dolažaše ovo govoreći. Blaženi mu Jovan govoraše: „Brate, ohrabri se i ukrepi se, potrpi Gospoda[3] i nastoj da sačuvaš puteve Njegove[4], i On te neće ostaviti u rukama njegovim[5] i neće te predati za lov zubima njihovim.[6]“ Odgovori brat zatvorniku: „Veruj mi, oče, ako mi ne daš olakšanja, neću počinuti s mesta na mesto prelazeći.“ A blaženi Jovan mu reče: „Zašto hoćeš da se predaš za jelo vragu? I upodobićeš se čoveku koji stoji blizu provalije, i kada dođe njegov neprijatelj iznenada ga zbacuje dole, i njegov pad biva tako ljut da ne može da ustane. A ako ostaneš ovde u ovom svetom i blaženom manastiru, bićeš sličan čoveku koji stoji daleko od provalije, pa i da se neprijatelj trudi da te odvuče u nju, neće moći, dok te Gospod ne izvede strpljenjem tvojim iz rova čemera i iz blata gliba i postavi na kamenu noge tvoje[7]. Nego, poslušaj me, čedo, da ti ispričam šta mi se desilo u mladosti mojoj.
Mnogo postradah primoravan na blud i ne znam šta sve učinih radi svoga spasenja: po dva ili tri dana prebivah ne jedući, i tako tri godine provedoh; a puno puta i po čitavu nedelju ništa ne okusih, i bez sna prebivah po čitave noći, i žeđu se velikom morih, i teška železa na sebi nosih, i u takvom zlopaćenju proživeh tri godine, ali ni tako spokoja ne nađoh. I odoh u pešteru gde leži sveti otac naš Antonije, i tu se molitvi okrenuh, i ostadoh dan i noć moleći se kod njegove grobnice. I čuh ga kako mi govori: ‚Jovane! Jovane! Treba da se ovde zatvoriš, i negledanjem i ćutanjem borba će se prekratiti, i Gospod će ti pomoći molitvama prepodobnih svojih.’ A ja se, brate, od tog časa ovde nastanih, na tesno i jadno ovo mesto, i evo mi je trideseta godina ovde, i tek pre nekoliko godina nađoh spokoj.
Sav se život svoj strasno borih sa pomislima telesnim. I žestoko prebivah, hranom održavajući samo svoj život. I potom, ne znajući šta da učinim, i ne mogavši više da trpim plotsku borbu, namislih da živim nag i da teške verige metnem na svoje telo, koje su otad pa sve dosad na meni, i stud i železo me istanjuju. I drugu stvar učinih, radi koje nađoh korist. Iskopah jamu koja je dosezala do ramena, pa kad dođoše dani svetoga posta uđoh u jamu i svojim se rukama zasuh zemljom, tako da imadoh slobodne samo ruke i glavu; i tako gadno ugnetavan prebivah sav post, ne mogući da dignem ni jedan zglob, ali ni tako stremljenje ploti i raspaljenost tela ne presta. A uz to mi neprijatelj đavo zastrašivanja činjaše, hoteći da me otera odatle, i oćuteh njegovo zlodejstvo. Jer noge moje, koje behu u jami, odozdo se zapališe, pa se i žile skrčiše i kosti puckaraše, i već plamen dosezaše do utrobe moje i udovi moji izgoreše, a ja zaboravih taj ljuti bol i obradovah se dušom što mi ona beše sačuvana čista od takve skverni, i više izvoleh da izgorim u ognju Gospoda radi, nego da izađem iz te jame. I gle, videh zmaja strašnog i veoma ljutog, koji htede da me svega poždere, i izdisaše plamen i iskre paleći me. I tako mi puno dana činjaše, hoteći da me protera. A kad dođe noć Vaskrsenja Hristova, iznenada me napade taj ljuti zmaj, i glavu moju i ruke moje u usta svoja metnu, i opališe mi se vlasi i na glavi i na bradi, kao što sada vidiš na meni. A kad mu već u grlu bih, povikah iz dubine srca moga molitvu: „Gospode Bože, Spasitelju moj! Zašto si me ostavio[8], umilostivi mi se, Vladiko, jer Ti si jedini čovekoljubiv. Spasi me grešnoga, jedini Bože bezgrešni! Izbavi me od skverni bezakonja moga, da se ne upletem u zamku[9] neprijateljsku u vekove vekova. Izbavi me od usta vraga ovog, jer evo kao lav ričući hodi, hoteći da me proždere.[10] Podigni silu Tvoju i dođi da me spaseš[11], blesni munju Tvoju i isteraj[12], da iščezne od lica Tvoga[13].“ I kad skončah molitvu, odmah nasta munja, i onaj ljuti zmaj iščeze od mene, i više ga sve dosad ne videh.
I odatle svetlost božanska zasija kao sunce, i čuh glas koji mi govoraše: ‚Jovane, Jovane! To ti beše pomoć, a dalje obaziri se na sebe[14], da ti ne bude šta gore i ne postradaš zlo u budućem veku.’ A ja se poklonih i rekoh: ‚Gospode, zašto me ostavi da ovako zlo budem mučen?’ I odgovori mi, govoreći: ‚Prema moći trpljenja tvoga navedoh to na tebe,[15] da žežen budeš kao zlato. Jer ne popušta Bog čoveku napasti preko moći, da ne bi iznemogao, već kao gospodar, slugama jakim i snažnim uručuje teška i velika dela, a nemoćnima i slabima malena i laka dela određuje. Ovo znaj: u borbi sa strašću, radi koje se moliš, pomoli se mrtvacu koji se nalazi spram tebe, da ti olakša borbu sa bludom, jer on više od Josifa učini[16], i može da pomaže onima koji strašno stradaju od takve strasti.’ A ja, ne znajući onome imena, počeh da vičem: ‚Gospode, pomiluj me!’
Posle saznadoh da to beše Mojsej, Ugarin rodom. I dođe na mene svetlost neizreciva, u kojoj sam i sada, i ne treba mi sveća ni noću ni danju; pa i svi dostojni koji dolaze kod mene nasićuju se takve svetlosti, i jasno vide tu utehu koja jasno noću zasvetli radi nade u onaj svet. A mi smo um izgubili u plotoljublju, i Hrisots popušta na nas strast, pravedno čineći nama koji nikada ploda ne donesosmo. Nego, brate, ja ti ovako kažem: pomolimo se ovom prepodobnom Mojseju i on će ti pomoći.“
I izvadivši jednu kost od moštiju toga svetoga, dade mu je rekavši: „Ovo da metneš na telo svoje.“ I tu odmah presta strast i udovi mu omrtviše, i otad mu ne bi nedaće. I zajedno zablagodariše Bogu koji proslavlja svete svoje: one koji mu ugodiše u životu, njih i posle smrti obogati darovima isceljenja i vencima neiskvarivim ukrasi, i Carstva Svoga udostoji. Njemu slava sa Ocem i sa Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Post 2:7.
  2. Up. 2.Pt 2:19.
  3. Up. Ps 26:14.
  4. Ps 17:22.
  5. Up. Ps 36:33.
  6. Up. Ps. 123:6.
  7. Up. Ps 39:3.
  8. Up. Ps 21:1.
  9. Up. Ps 9:16.
  10. Up. 1.Pt 5:8.
  11. Up. Ps 79:3.
  12. Up. Ps 143:6.
  13. Up. Ps 67:3.
  14. Up. 1.Tim 4:16.
  15. Up. 1.Kor 10:13.
  16. V. Post 39.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *