NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 28.
O SVETOM GRIGORIJU ČUDOTVORCU

 
Ovaj blaženi Grigorije dođe kod svetog oca našeg Teodosija u Pečerski manastir, i od njega bi naučen životu kaluđerskom: nesticanju, poniznosti, poslušanju i drugim vrlinama. A najviše pristajaše uz molitve, i zato održa pobedu nad besovima, tako da izdaleka vikahu: „O Grigorije, teraš nas molitvom svojom!“ Blaženi, naime, imaše običaj da posle svakog pojanja čini zapretne molitve.
Ne trpeći progonjenje od njega, stari vrag, ne mogući ničim drugim da učini smetnju njegovom životu, nahuška zle ljude da ga pokradu. A on ništa drugo ne imaše osim knjiga. Jedne noći dođoše kradljivci i prežahu starca da, kad izađe na jutrenje, odu i uzmu sve njegovo. No nasluti Grigorije njihov dolazak, pošto po čitave noći ne spavaše, već pojaše i moljaše se neprestano nasred svoje kelije. Pomoli se i za ove koji dođoše da kradu: „Bože, daj sna slugama Tvojim, jer se umoriše uzalud, ugađajući vragu.“ I spavaše pet dana i pet noći, dok blaženi ne prizva bratiju i probudi ih, govoreći: „Dokle ćete prežati uzalud da me pokradete? Otiđite sad domovima svojim.“ Oni ustadoše, ali ne mogahu ići, jer behu iznemogli od gladi. Blaženi im dade da jedu i otpusti ih.
Saznade za ovo gradski vlastelin i naredi da se muče ti kradljivci. Uznemiri se Grigorije zato što su radi njega predani, pa ode i dade knjige vlastelinu, a kradljivce otpusti. Ostale knjige prodavši, razdade ubogima, govoreći ovako: „Da ne upadnu u neku nevolju oni koji bi ih hteli ukrasti.“ Jer reče Gospod: Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde gde rđa ne kvari, niti lopovi kradu. Jer gde je blago vaše, tu su i srca vaša.[1] A oni kradljivci se pokajaše radi čuda koje radi njih bi, i ne vratiše se više svojim prošlim delima, nego došavši u Pečerski manastir, predadoše se na služenje bratiji.
Imaše ovaj blaženi malu gradinicu, gde sejaše zelje i plodno drveće. I na ovo opet dođoše kradljivci, pa kad uzeše bremena svoja hoteći da odu, ne mogoše. I stojaše dva dana nepokretni i pritisnuti bremenima, i počeše da viču: „Gospodine Grigorije, pusti nas, pokajaćemo se za grehove svoje, i nećemo više činiti ovakve stvari.“ Čuvši to crnorisci dođoše i uhvatiše ih, ali ih mogoše odvesti sa toga mesta. I pitaše ih: „Kad ovamo dođoste?“ A kradljivci rekoše: „Dva dana i dve noći stojimo ovde.“ Monasi rekoše: „Mi stalno tuda hodamo, ali vas ne videsmo ovde.“ Kradljivci rekoše: „Kad bismo mi vas videli ovde, sa suzama bismo vas molili da nas on pusti. I evo već iznemogavši, počesmo da vičemo, a sad molite starca da nas pusti.“
A Grigorije dođe i reče im: „Pošto besposleni provedoste sav život svoj, kradući tuđe trudove, a sami se ne hoteći truditi, sad stojte tu besposleni i ostale godine do kraja svog života.“ Oni sa suzama moljahu starca, jer više neće činiti takvo sagrešenje. Starac im se smilova i reče: „Ako hoćete da radite i od truda svoga druge da hranite, onda ću vas pustiti.“ A kradljivci sa zakletvom rekoše: „Nipošto se nećemo oglušiti o tebe.“ Grigorije reče: „Blagosloven Bog! Odsad ćete služiti za svetu bratiju i od svoga truda prinosite što je za njihovu potrebu.“ I tako ih otpusti. A kradljivci skončaše život svoj u Pečerskom manastiru, održavajući gradinu; a njihovih potomaka, mislim, i dosad ima.
Jednom opet dođoše neka trojica, hoteći da iskuse blaženoga. I dvojica od njih moliše svetoga, lažno govoreći: „Ovo je drug naš, i osuđen je na smrt. Molimo te, potrudi se da ga izbaviš, daj mu da se nečim otkupi od smrti.“ Grigorije se rasplaka od žalosti, jer provide da ovome dođe kraj života, i reče: „Kuku ovome čoveku, jer dođe dan pogibli njegove!“ A oni rekoše: „Ako ti, oče, šta daš, onda on neće umreti.“ Ovo govorahu, hoteći da od njega uzmu nešto da razdele. Grigorije reče: „Daću ja, ali ovaj će umreti.“ I upita ih: „Na kakvu je smrt osuđen?“ Oni rekoše: „Na drvetu će biti obešen.“ Blaženi im reče: „Dobro ste mu dosudili, jer će sutra biti obešen.“ I opet siđe on u rupu – gde bi činio molitvu zato da mu um ne čuje ništa zemaljsko niti da mu oči vide šta sujetno – i iznevši otuda preostale knjige, dade im rekavši: „Ako vam ne bude potrebno, vratite mi.“ A oni uzeše knjige i počeše da se smeju, govoreći: „Prodaćemo ovo i razdeliti među sobom.“ Videvši pak plodno drveće, rekoše jedan drugom: „Doći ćemo ove noći i obrati mu plodove.“
Kad nasta noć, dođoše ova trojica i zatvoriše monaha u rupi gde se beše molio. A jedan, za koga rekoše da će na drvetu visiti, pope se gore i poče da trga jabuke; i uhvati se za granu, a ona se odlomi. Ona druga dvojica ustrašivši se pobegoše, a on leteći zakači se odećom za drugu granu, i nemajući pomoći, udavi se preko guše.
A Grigorije beše zatvoren, pa se nađe da nije došao među bratiju u crkvu. Izašavši napolje iz crkve, svi videše kako visi mrtav čovek, i užasnuše se. Potražiše Grigorija i nađoše ga zatvorenog u rupi. Izašavši otuda, blaženi naredi da skinu mrtvaca, a drugovima njegovim reče: „Eto kako se zbila vaša misao! Bog ne biva izrugivan.[2] Da me niste zatvorili, ja bih došao i skinuo ga sa drveta, i on ne bi umro. Pošto vas je vrag naučio da čuvate sujete lažju[3], zato ste milost svoju ostavili.“ Kad izrugivači čuše kako se zbiše njegove reči, dođoše i padoše mu oko nogu moleći za oproštaj. A Grigorije ih osudi na služenje Pečerskom manastiru, da ubuduće trudeći se jedu svoj hleb i da budu kadri da druge hrane od svojih trudova. I tako oni skončaše život svoj, sa čedima svojim služeći u Pečerskom manastiru slugama Presvete Bogorodice i učenicima svetog oca našeg Teodosija.
Treba i to ispričati o njemu, kako blaženi pretrpe smrtno stradanje. Desi se u manastiru ovakva stvar: od upadanja životinje beše oskvrnjena posuda, pa radi toga prepodobni Grigorije siđe do Dnjepra po vodu. U taj čas dođe knez Rostislav Vsevolodović, hoteći da ide u Pečerski manastir radi molitve i blagoslova: beše, naime, sa bratom svojim Vladimirom pošao protiv neprijateljskih Polovaca. Kad sluge njegove videše starca, počeše da mu se rugaju, gađajući ga sramnim rečima. A monah shvati da su svi blizu smrti, i poče da govori: „O čeda, kada bi trebalo umilenje imati i mnoge molitve od svih tražiti, tad vi još više zlo činite, što je Bogu neugodno. Nego plačite radi svoje pogibli i i kajte se za svoja sagrešenja, da barem olakšanje primite u strašni Dan, jer vas već postiže sud, zato što ćete svi vi u vodi umreti sa knezom vašim.“ A knez, nemajući straha Božijeg, ne metnu sebi na srce reči prepodobnoga, mislivši da govori besmislicu ono što prorokovaše o njemu, i reče: „Zar meni koji znam da plivam najavljuješ smrt od vode?“ I tad se razgnevi knez i naredi da mu se svežu ruke i noge i kamen o vrat obesi, i da se baci u vodu. I tako bi potopljen. Tražiše ga bratija dva dana i ne nađoše, a treći dan dođoše u keliju njegovu da uzmu zaostavštinu njegovu, i gle, nađoše mrtvoga u keliji svezanog, sa kamenom na vratu obešenim, a haljine mu još behu mokre, lice pak beše svetlo i on sam kao živ. I ne nađe se ko ga donese, a i kelija beše zaključana. No slava za ovo Gospodu Bogu koji čini divna čuda radi svojih ugodnika. Bratija iznesoše njegovo telo i časno sahraniše u pešteri, i ono i posle mnogih godina ostaje celo i neiskvareno.
A Rostislav, smišljavši izgovor za greh[4], od ljutnje ne ode u manastir. I ne htede blagoslova, i udalji se od njega; zavole kletvu, i dođe mu.[5] A Vladimir dođe u manastir radi molitve. I kada behu kod Trepolja i vojske se poduhvatiše, pobegoše knezovi naši od lica protivnika. Vladimir prejaha reku, radi molitava i blagoslova svetih, a Rostislav se utopi sa svim svojim vojnicima, po reči blaženoga Grigorija.[6] Kojim – reče – sudom sudite, takvim će vam se suditi, kakvom merom merite, takvom će vam se meriti.[7]
Razmislite pažljivo, oštetioci, o priči koju kaza Gospod u svetom Evanđelju, o nemilostivom sudiji i oštećenoj udovici, koja često dolažaše kod njega i dosađivaše mu govoreći: „Brani me od suparnika mojega.“ Jer kažem vam da će Gospod ubrzo odbraniti sluge svoje.[8] On, naime, reče: Moja je osveta, ja ću uzvratiti.[9] Kaže Gospod: Ne prezrite jednoga od ovih malih, jer anđeli njihovi stalno gledaju lice Oca moga koji je na nebesima.[10] Jer je pravedan Gospod, i pravdu zavole, i pravotu vide lice Njegovo.[11] Jer što čovek zaseje, to će i požnjeti.[12] Takve su osvete gordima,[13] kojima se Gospod protivi, a poniznima daje blagodat.[14] Njemu slava sa Ocem i sa Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. Mt 6:19-21.
  2. Up. Gal 6:7.
  3. Up. Ps 30:7.
  4. Up. Ps 140:4.
  5. Up. Ps. 108:17.
  6. Polovci su smrt kneza Vsevoloda Jaroslavića 1093. iskoristili za veliku navalu, a suprotstavili su im se udruženim snagama kijevski knez Svjatopolk Izjaslavić, tadašnji černjigovski knez Vladimir Monomah, te Vladimirov mlađi brat Rostislav, perejaslavski knez. Bitka se odigrala na Vaznesenje kod grada Trepolja (južno od Kijeva), na reci Stugni. Doživevši poraz, Rusi su morali da se povuku preko reke Stugne, pri čemu je poginulo strašno mnogo vojnika. Mladi Rostislav se udavio pred očima svog starijeg brata koji je bezuspešno pokušao da ga spase, o čemu se opširno priča u Nestorovom Letopisu (pod 1093.g.).
  7. Mt 7:2.
  8. V. Lk 18:1-8.
  9. Jev 10:30. Up. Pnz 32:35.
  10. Up. Mt 18:10.
  11. Ps 10:7.
  12. Gal 6:7.
  13. Up. Ps 93:1.
  14. Up. Jak 4:6. Prič 3:24.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *