КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 28.
О СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ ЧУДОТВОРЦУ

 
Овај блажени Григорије дође код светог оца нашег Теодосија у Печерски манастир, и од њега би научен животу калуђерском: нестицању, понизности, послушању и другим врлинама. А највише пристајаше уз молитве, и зато одржа победу над бесовима, тако да издалека викаху: “О Григорије, тераш нас молитвом својом!” Блажени, наиме, имаше обичај да после сваког појања чини запретне молитве.
Не трпећи прогоњење од њега, стари враг, не могући ничим другим да учини сметњу његовом животу, нахушка зле људе да га покраду. А он ништа друго не имаше осим књига. Једне ноћи дођоше крадљивци и прежаху старца да, кад изађе на јутрење, оду и узму све његово. Но наслути Григорије њихов долазак, пошто по читаве ноћи не спаваше, већ појаше и мољаше се непрестано насред своје келије. Помоли се и за ове који дођоше да краду: “Боже, дај сна слугама Твојим, јер се уморише узалуд, угађајући врагу.” И спаваше пет дана и пет ноћи, док блажени не призва братију и пробуди их, говорећи: “Докле ћете прежати узалуд да ме покрадете? Отиђите сад домовима својим.” Они устадоше, али не могаху ићи, јер беху изнемогли од глади. Блажени им даде да једу и отпусти их.
Сазнаде за ово градски властелин и нареди да се муче ти крадљивци. Узнемири се Григорије зато што су ради њега предани, па оде и даде књиге властелину, а крадљивце отпусти. Остале књиге продавши, раздаде убогима, говорећи овако: “Да не упадну у неку невољу они који би их хтели украсти.” Јер рече Господ: Не сабирајте себи блага на земљи, где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи благо на небу, где где рђа не квари, нити лопови краду. Јер где је благо ваше, ту су и срца ваша.[1] А они крадљивци се покајаше ради чуда које ради њих би, и не вратише се више својим прошлим делима, него дошавши у Печерски манастир, предадоше се на служење братији.
Имаше овај блажени малу градиницу, где сејаше зеље и плодно дрвеће. И на ово опет дођоше крадљивци, па кад узеше бремена своја хотећи да оду, не могоше. И стојаше два дана непокретни и притиснути бременима, и почеше да вичу: “Господине Григорије, пусти нас, покајаћемо се за грехове своје, и нећемо више чинити овакве ствари.” Чувши то црнорисци дођоше и ухватише их, али их могоше одвести са тога места. И питаше их: “Кад овамо дођосте?” А крадљивци рекоше: “Два дана и две ноћи стојимо овде.” Монаси рекоше: “Ми стално туда ходамо, али вас не видесмо овде.” Крадљивци рекоше: “Кад бисмо ми вас видели овде, са сузама бисмо вас молили да нас он пусти. И ево већ изнемогавши, почесмо да вичемо, а сад молите старца да нас пусти.”
А Григорије дође и рече им: “Пошто беспослени проведосте сав живот свој, крадући туђе трудове, а сами се не хотећи трудити, сад стојте ту беспослени и остале године до краја свог живота.” Они са сузама мољаху старца, јер више неће чинити такво сагрешење. Старац им се смилова и рече: “Ако хоћете да радите и од труда свога друге да храните, онда ћу вас пустити.” А крадљивци са заклетвом рекоше: “Нипошто се нећемо оглушити о тебе.” Григорије рече: “Благословен Бог! Одсад ћете служити за свету братију и од свога труда приносите што је за њихову потребу.” И тако их отпусти. А крадљивци скончаше живот свој у Печерском манастиру, одржавајући градину; а њихових потомака, мислим, и досад има.
Једном опет дођоше нека тројица, хотећи да искусе блаженога. И двојица од њих молише светога, лажно говорећи: “Ово је друг наш, и осуђен је на смрт. Молимо те, потруди се да га избавиш, дај му да се нечим откупи од смрти.” Григорије се расплака од жалости, јер провиде да овоме дође крај живота, и рече: “Куку овоме човеку, јер дође дан погибли његове!” А они рекоше: “Ако ти, оче, шта даш, онда он неће умрети.” Ово говораху, хотећи да од њега узму нешто да разделе. Григорије рече: “Даћу ја, али овај ће умрети.” И упита их: “На какву је смрт осуђен?” Они рекоше: “На дрвету ће бити обешен.” Блажени им рече: “Добро сте му досудили, јер ће сутра бити обешен.” И опет сиђе он у рупу – где би чинио молитву зато да му ум не чује ништа земаљско нити да му очи виде шта сујетно – и изневши отуда преостале књиге, даде им рекавши: “Ако вам не буде потребно, вратите ми.” А они узеше књиге и почеше да се смеју, говорећи: “Продаћемо ово и разделити међу собом.” Видевши пак плодно дрвеће, рекоше један другом: “Доћи ћемо ове ноћи и обрати му плодове.”
Кад наста ноћ, дођоше ова тројица и затворише монаха у рупи где се беше молио. А један, за кога рекоше да ће на дрвету висити, попе се горе и поче да трга јабуке; и ухвати се за грану, а она се одломи. Она друга двојица устрашивши се побегоше, а он летећи закачи се одећом за другу грану, и немајући помоћи, удави се преко гуше.
А Григорије беше затворен, па се нађе да није дошао међу братију у цркву. Изашавши напоље из цркве, сви видеше како виси мртав човек, и ужаснуше се. Потражише Григорија и нађоше га затвореног у рупи. Изашавши отуда, блажени нареди да скину мртваца, а друговима његовим рече: “Ето како се збила ваша мисао! Бог не бива изругиван.[2] Да ме нисте затворили, ја бих дошао и скинуо га са дрвета, и он не би умро. Пошто вас је враг научио да чувате сујете лажју[3], зато сте милост своју оставили.” Кад изругивачи чуше како се збише његове речи, дођоше и падоше му око ногу молећи за опроштај. А Григорије их осуди на служење Печерском манастиру, да убудуће трудећи се једу свој хлеб и да буду кадри да друге хране од својих трудова. И тако они скончаше живот свој, са чедима својим служећи у Печерском манастиру слугама Пресвете Богородице и ученицима светог оца нашег Теодосија.
Треба и то испричати о њему, како блажени претрпе смртно страдање. Деси се у манастиру оваква ствар: од упадања животиње беше оскврњена посуда, па ради тога преподобни Григорије сиђе до Дњепра по воду. У тај час дође кнез Ростислав Всеволодовић, хотећи да иде у Печерски манастир ради молитве и благослова: беше, наиме, са братом својим Владимиром пошао против непријатељских Половаца. Кад слуге његове видеше старца, почеше да му се ругају, гађајући га срамним речима. А монах схвати да су сви близу смрти, и поче да говори: “О чеда, када би требало умилење имати и многе молитве од свих тражити, тад ви још више зло чините, што је Богу неугодно. Него плачите ради своје погибли и и кајте се за своја сагрешења, да барем олакшање примите у страшни Дан, јер вас већ постиже суд, зато што ћете сви ви у води умрети са кнезом вашим.” А кнез, немајући страха Божијег, не метну себи на срце речи преподобнога, мисливши да говори бесмислицу оно што пророковаше о њему, и рече: “Зар мени који знам да пливам најављујеш смрт од воде?” И тад се разгневи кнез и нареди да му се свежу руке и ноге и камен о врат обеси, и да се баци у воду. И тако би потопљен. Тражише га братија два дана и не нађоше, а трећи дан дођоше у келију његову да узму заоставштину његову, и гле, нађоше мртвога у келији свезаног, са каменом на врату обешеним, а хаљине му још беху мокре, лице пак беше светло и он сам као жив. И не нађе се ко га донесе, а и келија беше закључана. Но слава за ово Господу Богу који чини дивна чуда ради својих угодника. Братија изнесоше његово тело и часно сахранише у пештери, и оно и после многих година остаје цело и неискварено.
А Ростислав, смишљавши изговор за грех[4], од љутње не оде у манастир. И не хтеде благослова, и удаљи се од њега; заволе клетву, и дође му.[5] А Владимир дође у манастир ради молитве. И када беху код Трепоља и војске се подухватише, побегоше кнезови наши од лица противника. Владимир прејаха реку, ради молитава и благослова светих, а Ростислав се утопи са свим својим војницима, по речи блаженога Григорија.[6] Којим – рече – судом судите, таквим ће вам се судити, каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити.[7]
Размислите пажљиво, оштетиоци, о причи коју каза Господ у светом Еванђељу, о немилостивом судији и оштећеној удовици, која често долажаше код њега и досађиваше му говорећи: “Брани ме од супарника мојега.” Јер кажем вам да ће Господ убрзо одбранити слуге своје.[8] Он, наиме, рече: Моја је освета, ја ћу узвратити.[9] Каже Господ: Не презрите једнога од ових малих, јер анђели њихови стално гледају лице Оца мога који је на небесима.[10] Јер је праведан Господ, и правду заволе, и правоту виде лице Његово.[11] Јер што човек засеје, то ће и пожњети.[12] Такве су освете гордима,[13] којима се Господ противи, а понизнима даје благодат.[14] Њему слава са Оцем и са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Мт 6:19-21.
  2. Уп. Гал 6:7.
  3. Уп. Пс 30:7.
  4. Уп. Пс 140:4.
  5. Уп. Пс. 108:17.
  6. Половци су смрт кнеза Всеволода Јарославића 1093. искористили за велику навалу, а супротставили су им се удруженим снагама кијевски кнез Свјатополк Изјаславић, тадашњи черњиговски кнез Владимир Мономах, те Владимиров млађи брат Ростислав, перејаславски кнез. Битка се одиграла на Вазнесење код града Трепоља (јужно од Кијева), на реци Стугни. Доживевши пораз, Руси су морали да се повуку преко реке Стугне, при чему је погинуло страшно много војника. Млади Ростислав се удавио пред очима свог старијег брата који је безуспешно покушао да га спасе, о чему се опширно прича у Несторовом Летопису (под 1093.г.).
  7. Мт 7:2.
  8. В. Лк 18:1-8.
  9. Јев 10:30. Уп. Пнз 32:35.
  10. Уп. Мт 18:10.
  11. Пс 10:7.
  12. Гал 6:7.
  13. Уп. Пс 93:1.
  14. Уп. Јак 4:6. Прич 3:24.

 

   

Comments are closed.