NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 1.
BLAGOSLOVI OČE!

 
Beše u zemlji varjaškoj[1] knez Afrikan, brat Jakuna Slepog, koji pobeže bez svog zlatnog plašta, kada se boraše sa vojskom za Jaroslava protiv ljutog Mstislava[2]. I taj Afrikan imaše dva sina: Frianda i Šimona. Posle smrti njihovog oca, istera Jakun oba brata iz oblasti njihove. I dođe Šimon kod blagovernog kneza našeg Jaroslava. A ovaj ga primi, i u časti ga držaše, i dade ga sinu svome Vsevolodu da bude kod njega starešina. Primi tako veliku vlast od Vsevoloda. A uzrok njegove ljubavi prema ovome svetome mestu beše ovakav.
Pri blagovernom i velikom knezu Izjaslavu u Kijevu, kada godine 6576. (1068.) navališe Polovci[3] na rusku zemlju, izađoše im tri Jaroslavića u susret: Izjaslav, Svjatoslav i Vsevolod[4], koji imaše sa sobom i ovoga Šimona. Kad dođoše kod velikog i svetog Antonija radi molitve i blagoslova, starac otvori svoja nelažljiva usta i jasno im predskaza predstojeću pogibao. I ovaj Varjag pade kod nogu starčevih i moljaše se da bude sačuvan od takve bede. A blaženi mu reče: „O čedo, mnogi će pasti od oštrice mača, i kada budete bežali od protivnika vaših bićete satrveni i izranjavani i u vodi ćete se daviti; ti ćeš se pak spasti i ima da budeš sahranjen u crkvi koja će se ovde napraviti.“
I kada behu na Alti, sukobiše se obe vojske, i gnevom Božijim hrišćani behu pobeđeni, i dok su bežali ubijene behu i vojvode sa mnoštvom vojnika u tome sukobu. A tu među njima ležaše i ranjeni Šimon. I pogledavši gore na nebo vide crkvu preveliku, kao što jednom ranije vide iznad mora, i seti se reči Spasiteljevih, i reče: „Gospode, izbavi me od ove gorke smrti molitvama Prečiste Tvoje Matere i prepodobnih otaca Antonija i Teodosija.“ I tu ga odmah neka sila uze između mrtvih, i odmah se isceli od rana i sve svoje nađe čitave i zdrave.
Tako se vrati na svoje i dođe kod blaženog Antonija, i ispriča mu stvar čudesnu, ovako govoreći: „Otac moj Afrikan načini krst i na njemu slikarskim bojama izobrazi bogočovečansko obličje Hristovo, nove izrade – kao što latini poštuju, pozamašne veličine – oko deset lakata[5]. I čineći mu čast, otac moj stavi Mu na bedra pojas težine 50 grivni[6] zlata, i venac zlatni na glavu Njegovu. I kad me istera Jakun, stric moj, iz oblasti moje, a ja uzeh pojas sa Isusa i venac sa glave Njegove, i čuh glas od ikone, koji mi se obrati i reče: ,Nipošto ga nemoj, čoveče, staviti na glavu svoju, već ga nosi na pripremljeno mesto, gde gradi crkvu Matere Moje prepodobni Teodosije, i njemu ga u ruke predaj da se obesi nad žrtvenikom Mojim.’ A ja od straha padoh i ukočivši se ležah kao mrtav; i kad ustadoh brzo uđoh u lađu.
I dok plovismo nasta bura velika, tako da smo svi očajavli za svoj život, te počeh da vapijem: ,Gospode, oprosti mi, jer zbog ovog pojasa ja danas ginem, zato što ga uzeh od Tvog časnog i čovekoobličnog Ti lika.’ I gle, videh gore crkvu i pomislih: ,Kakva li je to crkva?’ I dođe nam odozgo glas koji reče: ,Ona koju će napraviti prepodobni u ime Božije Matere, u kojoj ćeš i ti biti sahranjen.’ I koliko videsmo veličinu i širinu, ako se meri ovim zlatnim pojasom – ima 20 mera u širinu i 30 u dužinu, i visina zida je 30, sa vrhom 50. Mi pak svi proslavismo Boga i utešismo se radošću veoma velikom, izbavivši se od gorke smrti. Pa evo ni dosad ne saznah gde će se napraviti crkva koja mi se pokaza na moru, a i na Alti kada bejah već na samrti, dok ne čuh iz tvojih časnih usta da ću ovde biti sahranjen u crkvi koja će se napraviti.“ I izvadi zlatni pojas i dade ga govoreći: „Evo mere i osnove, a ovaj venac neka se obesi nad svetom trpezom.“
Starac za ovo dade hvalu Bogu i reče Varjagu: „Čedo, odsada se više nećeš zvati Šimon, nego će ti Simon biti ime.“ I prizvavši blaženog Teodosija, Antonije reče: „Simon ovaj hoće da podigne takvu crkvu“, i dade mu pojas i venac. I otada imaše Simon veliku ljubav prema svetom Teodosiju, i davaše mu mnoga sredstva za izgradnju manastira.
Jednom ovaj Simon dođe kod blaženoga, i posle uobičajene besede reče svetome: „Oče, molim te za jedan dar.“ A Teodosije mu reče: „O čedo, šta traži tvoje veličanstvo od naše poniznosti?“ Simon pak reče: „Vrlo velik i viši od moje moći tražim od tebe dar.“ A Teodosije reče: „Znaš, čedo, ubogost našu, da često biva da i hleba nedostaje za dnevnu ishranu, a drugo šta ne znam ni da li imam.“ Simon prozbori: „Ako hoćeš daćeš mi, pošto to možeš po blagodati danoj ti od Gospoda, koji te imenova prepodobnim. Jer kada skidah venac sa glave Isusove, On mi reče: ,Nosi na pripremljeno mesto i predaj ga u ruke prepodobnome, koji gradi crkvu Matere Moje.’ I evo šta dakle molim od tebe: da mi daš reč da će me blagosloviti duša tvoja kako u životu, tako i po smrti tvojoj i mojoj.“ I odgovori sveti: „O Simone, veća je od moći ta molba, ali ako me vidiš kako odlazim odavde, sa ovoga sveta, i posle mog odlaska ovu crkvu postavljenu, i da se u njoj savršavaju predane uredbe, onda znaj da imam smelost kod Boga; sada pak ne znam prima li mi se molitva.“
A Simon reče: „Gospod te posvedoči, jer iz prečistih usta svetog Mu lika sam čuh o tebi, i zbog toga te molim: kako za svoje crnorisce, tako se i za mene grešnog pomoli, i za sina moga Georgija i do poslednjih u rodu mome.“ Sveti nekako obeća i reče: „Molim se ne samo za ove, nego i za one koji ljube mesto ovo sveto mene radi.“ Tada se Simon pokloni do zemlje i reče: „Neću od tebe izaći, oče, dok mi to napismeno ne potvrdiš.“
Prepodobni, budući prinuđen ljubavlju njegovom, napisa tako govoreći molitvu: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, pa i dosad umrlim stavljaju u ruku takvu molitvu. I otad se utvrdi da se ovakvo pismo stavlja umrlima, a pre toga niko ne učini takvu stvar u Rusiji. U molitvi piše i ovo: „Seti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu Svome[7] i budeš uzvraćao svakome po delima njegovim[8]; tada dakle, Vladiko, i sluge Svoje Simona i Georgija udostoj da stanu desno od Tebe u slavi Tvojoj i čuju blagi Tvoj glas: Hodite blagosloveni Oca Moga, nasledite pripremljeno vam Carstvo od početka sveta[9].“
I reče Simon: „Reci uz ovo, oče, i da se otpuste gresi roditelja i bližnjih mojih.“ A Teodosije podiže ruke svoje i reče: „Da te blagoslovi Gospod od Siona i da gledate blaga Jerusalima u sve dane života vašeg i do poslednjih u rodu vašem[10]“. I Simon primi molitvu i blagoslov od svetoga kao neki biser mnogoceni i dar. Onaj koji beše ranije Varjag[11], a sada blagodaću Hristovom hrišćanin, naučen od svetog oca našeg Teodosija, ostavi latinsku ludost i istinski poverova u Gospoda našeg Isusa Hrista sa svim domom svojim, njih oko 3000 duša, i sa sveštenicima svojim, zbog čudesa koja bivahu od svetog Antonija i Teodosija. I ovaj dakle Simon prvi bi sahranjen u toj crkvi.
Otada sin njegov Georgije veliku ljubav imaše prema ovome svetom mestu. I posla Vladimir Monomah[12] ovog Georgija u Suzdaljski kraj, predavši mu sina svoga Georgija. Posle mnogo godina sede Georgije Vladimirović[13] u Kijevu, a svome vojskovođi Georgiju kao ocu predade oblast Suzdaljsku.
 


 
NAPOMENE:

  1. Varjag je u drevnoj Rusiji bio naziv za pripadnika skandinavskih plemena; Varjazi su se ujedinjavali u jake oružane odrede radi trgovine i pljačke, i ruski knezovi su ih često uzimali za pripadnike svojih družina. Rjurika, vođu jednog varjaškog odreda, Sloveni iz Novgoroda su pozvali da im bude vladar, njegovi potomci su ubrzo zavladali i u Kijevu, te su Rjurikovići postali glavna ruska vladarska loza; poslednji od ruskih velikih knezova i careva Rjurikovića bio je Teodor, sin Ivana Groznog († 1598), ali Rjurikovih potomaka među ruskim plemstvom ima čak i danas.
  2. Bitka između Jaroslava i Mstislava odigrala se 1024. godine. Jaroslav Mudri beše sin svetog kneza Vladimira Ravnoapostolnog; nakon što je 1019. pobedio krvoločnog Svjatopolka (bratoubicu koji je ubio svete mučenike Borisa i Gleba, te još jednog brata), Jaroslav je seo na kneževski presto u Kijevu i vladao do 1054. Bio je vrlo sposoban i blagočastiv vladar. Jakun (ili Gakon) beše predvodnik odreda Varjaga koji su sudelovali u tom boju na strani Jaroslava. Za njega se u Nestorovom Letopisu kaže: „…i b( Яkunъ sь l(pъ“, što bi se moglo razumeti i kao „beše Jakun ovaj lep“, ali je sveti Simon koji je napisao ovo prvo poglavlje rečenicu očigledno shvatio drugačije.
  3. Turkmenski narod koji je od polovine 11. do početka 13. veka stalno napadao Ruse. Rasturili su ih i pokorili Tatari u 13. v., a deo ih je prešao u Ugarsku.
  4. Još za vreme svog života sv. Jaroslav je podelio svojim sinovima kneževske prestole: najstariji, sv. Izjaslav, dobio je Kijev, sv. Svjatoslav je dobio Černjigov, a Vsevolod Perejaslav, Rostov, Suzdalj i Bjeloozero. Posle očeve smrti oni su se međusobno savetovali i zajednički borili protiv spoljašnjih neprijatelja. 1068. g. pošli su na Polovce i u bici na reci Alti (jugoistočno od Kijeva) doživeli poraz. Tada su se građani Kijeva pobunili i zahtevali od svog kneza da im svima razdeli oružje za borbu protiv Polovaca. To Izjaslav nije učinio, pa su ga Kijevljani isterali i na presto postavili njegovog zatvorenika Vseslava Polockog. Izjaslav je pobegao u Poljsku, odakle se vratio 1069. i povratio svoj presto. Međutim, njegov brat Svjatoslav ga je 1073. u savezu sa trećim bratom, Vsevolodom, isterao iz Kijeva, te je ovaj opet morao da beži u Poljsku. Ipak, knez Svjatoslav je vladao u Kijevu samo četiri godine i umro, pa je na taj presto došao Vsevolod, ali ga je potonji mirno ustupio Izjaslavu, a sam se ustoličio u Černjigovu. Kad su na Vsevoloda napali knezovi Boris i Oleg, Izjaslav je odlučio da pomogne bratu i poginuo, a Vsevolod je zavladao u Kijevu i knezovao sve do 1093.
  5. Dužinska mera, jedan lakat – oko 46 sm.
  6. Grivna – staroruska mera za težinu (oko 204 grama), kao i novčana jedinica.
  7. Lk 23:42.
  8. Up. Ps 61:13.
  9. Mt 25:34.
  10. Up. Ps 127:7.
  11. Tj. latin, rimokatolik.
  12. Sveti Vladimir, u krštenju Vasilije (1053-1125) – sin Vsevoloda, unuk Jaroslava Mudrog, prozvan Monomah po svojoj majci koja je bila kćerka vizantijskog cara Konstantina Monomaha. Svakako jedan od najvećih knezova u istoriji Rusije, odličan vojskovođa i državnik, mirotvorac i istinski hrišćanin. Vladao u Smolensku (od 1067.) Černjigovu (od 1078.), Perejaslavu (od 1094.) i Kijevu (1113-1125).
  13. Georgije (ili Jurij) Dugoruki beše sin kneza Vladimira Monomaha. Dobio nadimak po tome što je dugo godina nastojao da potčini Južni Perejaslav i Kijev. Za Kijev su se kneževi mnogo nadmetali: 1146. je došao u ruke Igora Olegovića, od njega ga je ubrzo preuzeo Izjaslav Mstislavić (unuk Vladimira Monomaha), 1149. ga se dočepao Georgije Dugoruki, 1151. ga je Izjaslav nakratko povratio, da bi ga Georgije još te iste godine opet oterao, pa je vladao do 1157. Izgleda da su Dugorukog uklonili sami kijevski boljari.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *