NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 27.
O SVETOM I BLAŽENOM AGAPITU,
BESPLATNOM LEKARU

 
Neko iz Kijeva postriže se sa imenom Agapit, pri blaženom ocu našem Antoniju, i posledovaše životu njegovom anđelskom, budući očevidac njegovih junaštava. Kao što onaj veliki, prikrivajući svoju svetost, bolesnike isceljivaše od svoje hrane – njima se činjaše da im davaše lekovito bilje, te tako ozdravljahu molitvom njegovom – tako i ovaj blaženi Agapit, ugledajući se na tog svetog starca, pomagaše bolesnima. Kada bi se ko od bratije razboleo, on bi ostavljao svoju keliju – a u njegovoj keliji ne beše ništa što bi se moglo ukrasti -, dolazio kod bolesnog brata i služio mu, pridižući ga i spuštajući, i i na svojim rukama iznoseći, i davaše mu od svoje hrane zelje koje kuvaše, i tako ozdravljaše bolesnik njegovom molitvom. Ako bi se kod ovoga bolest produžila, kad je Bog tako blagoizvoleo, da umnoži veru i molitvu svoga sluge, ovaj blaženi Agapit ostajaše neodstupno kod njega, neprestano se za njega moleći Bogu, dok Gospod ne bi dao zdravlje bolesniku radi njegovih molitava. I zato beše prozvan lekar, pošto mu Gospod dade dar iscelivanja. I ču se za njega u gradu, da ima u manastiru neki lekar, te mnogi bolesnici dolažaše kod njega i ozdravljahu.
U vreme ovog blaženog beše neki čovek Jermenin rodom i verom[1], tako vešt beše u lečenju da takvog ne bi pre njega: on samo što bi video bolesnika uviđao bi i najavljivao mu smrt, naznačivši mu dan i čas – reč njegova nipošto ne bi omanula, i takvog on već nipošto ne bi lečio. Jedan od takvih bolesnika beše donesen u Pečerski manastir; on beše prvi kod kneza Vsevoloda[2], a Jermenin ga dovede u beznađe, prorekavši mu smrt za osam dana. Blaženi pak Agapit dade mu zelje koje sam jeđaše, i učini ga zdravim. I projuri o njemu slava po svoj zemlji ovoj.
Jermenin beše ranjen strelom zavisti i poče da prekoreva blaženoga, pa nekog osuđenog na smrt posla u manastir, naredivši da mu se da smrtno zelje, da pred njim (Agapitom) pojevši padne i umre. A blaženi, videći kako ovaj umire, dade mu manastirske hrane i učini ga zdravim molitvom svojom, te od smrti izbavi podvrgnutog smrti. I otad se podbuni na njega taj inoverni Jermenin, i nahuška na svetog Agapita svoje jednovernike da mu daju da ispije smrtonosno zelje, hoteći ga tim zeljem umoriti. A blaženi pijaše bez štete, nimalo zlo ne postradavši, jer zna Gospod blagočastive od smrti izbavljati.[3] On reče: Ako i smrtno što popiju, ništa im neće nauditi, na bolesnike polagaće ruke, i ozdravljaće.[4]
U te dane razbole se knez Vladimir Vsevolodović Monomah, i pristajaše uz njega Jermenin lečeći ga, i ništa ne uspe, no bolest sve veća bivaše. I kad već beše pri kraju, posla molbu Jovanu, igumanu Pečerskom, da prisili Agapita da dođe do njega – tad on knezovaše u Černjigovu. Iguman prizva Agapita i naredi mu da ide u Černjigov. I odgovori blaženi: „Ako budem išao knezu, onda ću i svima ići; neka mi ne bude da radi slave ljudske izađem kroz manastirska vrata i budem prestupnik svoga obeta, kojim obećah pred Bogom da ću biti u manastiru do poslednjeg izdisaja. Ako me teraš, otići ću u drugi kraj, pa ću se vratiti kad ova stvar prođe.“ Ne beše, naime, nikada izlazio iz manastira. Kad vide knezov poslanik da neće da ide, zamoli monaha da barem zelje da. Prinuđen igumanom, dade mu zelje od svoje hrane, da da bolesnome. A kad knez okusi od zelja, odmah ozdravi.
Dođe Vladimir u Kijev i uđe u Pečerski manastir, hoteći da ukaže poštovanje monahu i da vidi ko je taj koji mu sa Bogom darova zelje i zdravlje – ne beše ga, naime, nikada video – misleći da ga obdari imetkom. A Agapit se, ne hoteći da bude proslavljan, sakri. Knez zlato koje donese dade igumanu. Zatim posla Vladimir blaženom Agapitu jednoga od svojih boljara sa mnogim darovima. Nađe ga poslani boljarin u keliji i metnu pred njega prinesene darove. A on odgovori: „O čedo, nikada i ni od koga ništa ne uzeh – zar sada da izgubim platu svoju radi zlata koje ne tražim ni od koga.“ Odgovori boljarin: „Oče, zna onaj koji me poslao da ti ovo ne tražiš, ali mene radi uteši sina svoga kome si u Bogu darovao zdravlje. Evo primi, pa daj siromašnima.“ Odvrati starac: „S radošću ću ovo primiti tebe radi kao da mi treba. A ti reci onome koji te posla: Sve što si imao beše tuđe, i kad budeš odlazio ne možeš ništa uzeti sa sobom, nego razdaj sad sve što imaš potrebitima, jer te radi toga izbavi Gospod od smrti, a ja sam ti ništa ne bih uspeo; i nemoj da se oglušiš o mene, da ne bi isto tako postradao.“ I uze Agapit doneseno zlato, iznese van kelije, baci, pa se sakri. I izašavši boljarin vide bačeno ono što donese i darove, pa uze sve i dade igumanu Jovanu, i reče knezu sve o starcu. I shvatiše svi da je on sluga Božiji. A knez ne smede da se ogluši o starca, i sav svoj imetak podeli siromašnima, prema reči blaženoga.
Posle ovoga razbole se crnorizac Agapit i dođe kod njega gorespomenuti Jermenin da ga poseti. I poče da se raspravlja sa njim o lekarskoj veštini, govoreći: „Kojim se zeljem leči koja bolest?“ Odgovori blaženi: „Kojim Gospod poda zdravlje.“ I razume Jermenin da je on potpuno neuk, i reče svojima: „Ne zna ovaj ništa.“ I uzevši ga za ruku reče: „Za tri dana će umreti. Ovo je istina i neće omanuti moja reč; ako li ne bude tako, i ja ću postati monah.“
A blaženi mu sa ljutnjom reče: „Takvi li su načini tvoga lečenja: smrt mi najavljuješ, a pomoć ne možeš! Ako si veštak, onda daj život, a ako time ne vladaš, što me onda prekorevaš i osuđuješ me da za tri dana umrem?! Mene je Gospod obavestio da ću umreti za tri meseca.“ Veli njemu Jermenin: „Kad si to već shvatio, treći dan ti nikako nećeš proći.“ Beše se, naime, veoma razboleo, tako da se sam nije mogao ni podići.
I tad donesoše nekog bolesnika iz Kijeva, a Agapit ustade kao da ni ne bolovaše, pa sve ono zelje što sam jeđaše pokaza lekaru, govoreći: „Ovo je zelje, razumej i vidi!“ Lekar vide i reče monahu: „Nije ovo od naših zelja, nego mislim da ovo iz Aleksandrije donose.“ Nasmejavši se njegovoj neukosti, dade blaženi zelje bolesniku i učini ga zdravim. Pa reče lekaru: „Čedo, jedi, ne žali, siromašni smo, pa te nemamo čime nahraniti.“ A Jermenin mu reče: „Mi sad, oče, četiri dana postimo u ovom mesecu.“ Upita ga blaženi: „Ko si ti i koje si vere?“ Lekar mu reče: „Zar nisi čuo za mene da sam Jermenin?“ A blaženi mu reče: „Pa kako si smeo da uđeš i oskrnaviš moju keliju i držiš se za moju grešnu ruku? Izađi od mene, inoverče nečastivi!“ Jermenin posramljen otide. Blaženi Agapit požive tri meseca, malo pobolova, pa ode ka Gospodu.
Posle njegove smrti dođe Jermenin u manastir i reče igumanu: „Odsad ću i ja biti crnorizac, i ostaviću jermensku veru – istinski verujem u Gospoda Isusa Hrista. Javi mi se, naime, blaženi Agapit i reče: ‚Obećao si da ćeš primiti monaški obraz, i ako slažeš, izgubićeš sa životom i dušu.’ I tako poverovah. No kad bi ovaj blaženi hteo dugo vremena ovde da živi, ne bi ga Gospod prestavio sa ovoga sveta; iako ga uze Gospod, darova mu život večni, i mislim da svojom voljom ode od nas, želeći Nebesko Carstvo, iako je mogao još da živi sa nama. Kad ja uvideh da on neće proći tri dana, radi toga on doda sebi tri meseca, a da sam ja rekao tri meseca, on bi i tri godine poživeo. No iako umre, useli se u obitelji koje prebivaju u večnom životu, i tamo je on živ.“ Onda se i ovaj Jermenin postriže u Pečerskom manastiru, i tu život svoj skonča u dobrom ispovedanju.
To i više od toga učiniše ti sveti crnorisci, i sećajući se njihovog vrlinskog života, čudim se zašto su bila prećutana velika junaštva prepodobnog oca našeg Antonija? Jer ako se toliko svetilo ugasi radi naše nepažnje, kako onda sijaju od njega zrake – mislim na ove prepodobne oce i bratiju našu.[5] No kako reče Gospod: Nijedan prorok nije prihvaćen u postojbini svojoj.[6]
Napisao bih ti, časni arhimandrite, gospodine Akindine, čudotvorstva gorespomenutih svetih i prepodobnih otaca ovih, junaštva drugih, trećih jako uzdržanje, ovih poslušnost, onih prozorljivost, i svi su oni posvedočeni sa verom, znamenjima i čudima od tvog crnorisca, a mog gospodina, episkopa Simona. Drugima se pak ispričano čini neprihvatljivo radi veličanstva dela, a uzrok neverovanju je to što mene, Polikarpa, znaju kao grešnika. Ali, ako tvoje prepodobije naredi da pišem, biće što um dokuči i pamćenje donese. Ako tebi i nije potrebno[7], neka ostane radi koristi onih posle nas, kao što blaženi Nestor u Letopisu napisa o blaženim ocima, o Damjanu, Jeremiji i Mateju, i Isaakiju[8]. U Žitiju svetog Antonija sva njihova žitija su zabeležena, iako ukratko ispričana.
No ispričaću više nego o gorespomenutim crnoriscima, jasno i ne tajeći, kao i pre: jer ako ja prećutim, biće od mene pa do kraja zaboravljena njihova imena i više se neće pominjati, kao što je bilo sve do danas. Ovo se govori petnaeste godine tvoga igumanstva, pa tako 160 godina ne beše im prisećanja, a sada, radi tvoje ljubavi, zatajeno postade čuveno, i spomen bogoljubaca večno poštovan i hvaljen, jer one koji Mu ugodiše On i uvenča. A meni je velika čast da se takvim ukrašavam, i ovim čini mi se da ću pokriti stid mojih dela. Ja ću se samo setiti onoga što sam čuo, i činim (zapis) i mislim o njihovom čudotvorstvu koje istražih.
Ako, kao što reče Gospod, radost biva na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje[9], koliko više se anđeli vesele o tolikim pravednicima, jer njihovim nebeskim životom poživeše, i dostojni su da budu naslednici njihove slave. Jer ako ovde za plot ne mariše, i kao besplotni zemaljsko zaboraviše i sve žitejsko za trice smatraše, da jedinog Hrista pridobiju[10], jer Njega jedinog zavoleše i ljubavi se Njegovoj privezaše, i Njemu svu volju svoju predaše, da od Njega oboženje prime, i On im darova na zemlji prema trudovima njihovim platu u darovima čudotvorstva, i u budućnosti će ih neizrečenom slavom proslaviti. Jer bez Svetog Duha ništa se čoveku na zemlji ne daje, ako mu nije dato odozgo.[11]
Zato i ja, grešni Polikarp, tvojoj volji služeći, plemeniti Akindine, ovo ti napisah. Nego ti reci, pa ću ti ja još nešto malo ispripovedati o blaženom i prepodobnom ocu našem Grigoriju Čudotvorcu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. monofizit.
  2. Misli se na Vsevoloda, sina Jaroslava Mudrog (v. opomenu u 1. slovu).
  3. Up. Ps 32:19.
  4. Up. Mk 16:18.
  5. Otac Polikarp se pita kako je moguće da su se Antonijevi podvizi zaboravili (ili ostali nezapisani), a nisu se zaboravila divna dela svih tih drugih monaha koji se razgoreše od Antonijevog ognja. Prep. Polikarp ovo piše blizu sto godina posle smrti prep. Antonija. On je poznavao određeno Antonijevo žitije, kao što i sam malo za tim tvrdi (a u šta nas uverava i ep. Simon u 3., 14. i 19. slovu), ali izgleda da ni to žitije nije sadržavalo iscrpan opis velikih trudova i dostignuća Antonijevih (iako su neka velika čuda i uspesi nesumnjivo bili zapisani u tom žitiju, kako se i govori u 3. i 19. slovu).
  6. Lk 4:24.
  7. Tj. Polikrap pretpostavlja da arhimandrit Akindin ima dovoljno vere, pa mu utvrđivanje nije potrebno.
  8. To je u Letopisu pod g. 6582. (1074.), a u našem Pateriku je preneseno u 12. i 36. slovu.
  9. Up. Lk 15:7,10.
  10. Up. Fil 3:8.
  11. Up. Jn 3:5-7.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *