NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 22.
O ARETI CRNORISCU, KOME SE
UKRADENI IMETAK U MILOSTINJU URAČUNA,
TE SE RADI TOGA SPASE

 
Beše, dakle, u tom Pečerskom manastiru crnorizac po imenu Areta, rodom Poločanin[1]. Veliko bogatstvo imaše u keliji svojoj i nikada ni jedan novčić ne dade ubogome, pa ni hleba, i toliko beše škrt i nemilosrdan da i sam od gladi umiraše.
Jedne noći dođoše kradljivci i pokradoše sav imetak njegov. A ovaj Areta od velikog jada zbog zlata htede sam sebe pogubiti, veliki teret svali na nevine i mnoge neopravdano mučaše. A mi ga svi molismo da prestane sa istragom, ali on nikako ne slušaše. Blaženi pak starci utešavahu ga govoreći: „Brate, prebaci na Gospoda brigu svoju, i On će te prehraniti.“[2] No on sve vređaše žestokim rečima.
Posle malo dana upade u bolest ljutu, i budući već pri kraju, ipak ne prestajaše sa roptanjem i hulom. Ali Gospod svih, Koji hoće da sve spase, pokaza mu dolazak anđela i vojsku besova, pa on poče da viče: „Gospode, pomiluj! Gospode, sagreših – Tvoje je, ne žalim ga.“ Oporavivši se od bolesti, ispriča nam o javljanju. „Kada – veli – dođoše anđeli, uđoše i besovi, i počeše da se prepiru oko ukradenog bogatstva, pa besovi rekoše: ‚Pošto ne pohvali (Boga), nego pohuli, naš je i nama je predat.’ A anđeli mi govorahu: ‚O kukavni čoveče, da si blagodario Bogu za ovo, eto bi ti se to uračunalo kao Jovu. Ako neko čini milostinju, to je veliko pred Bogom, ali to čini svojom voljom; a ako za nasilno uzeto blagodari Bogu, to je veće od milostinje: đavo, naime, to učinivši, hoće da baci čoveka u hulu, a kad ovaj sve Bogu predaje sa blagodarenjem, to je zbog toga veće od milostinje.’ Kad mi ovo anđeli rekoše, ja povikah: ‚Gospode pomiluj! Gospode, oprosti! Gospode, sagreših! Gospode, Tvoje je, ne žalim ga.’ I tu odmah besovi iščezoše, i anđeli se obradovaše, i upisaše mi u milostinju izgubljeno srebro.“
Mi ovo čuvši proslavismo Boga, koji nas obavesti o tome. Rasudivši to, blaženi starci rekoše: „Uistinu je dostojno i pravedno pri svemu blagodariti Bogu.“ A videći onoga kako po čitave dane slavi i hvali Boga, mi se začudismo promeni njegovog uma i naravi: on kojeg pre niko nije mogao da odvrati od hule, sad Jovljevim glasom viče: „Gospod dade, Gospod uze. Kako Gospodu bi ugodno, tako bi; neka je blagosloveno ime Gospodnje u vekove.“[3] A da nije video anđelsko javljanje i čuo one reči, ne bi nikako prestao da ropće, i mi smo verovali da je ta stvar istinita. A kad bi ovo bilo nešto malo, zar bi se onaj starac u Pateriku molio Bogu da dođu kod njega razbojnici i sve mu uzmu; i beše uslišan, te svu svojinu predade u njihove ruke.[4]
Polikarpu. I evo te, brate, svakom poukom poučih. Moli od Gospoda Boga da tu završiš život svoj u pokajanju i poslušanju igumanu svome Akindinu. Ove tri stvari veće su od svih vrlina, kao što posvedoči Atanasije Zatvornik[5].
I evo ću ti još jedno divno čudo ispričati, koje sam videh. Ovako, dakle, bi u tom svetom manastiru Pečerskom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Poločani su bili deo slovenskog plemena Krivića, živeli su oko srednjeg toka Zapadne Dvine, gde se u nju uliva Polota (po kojoj su i dobili ime), a na tome mestu je nikao i grad Polock (danas u Belorusiji).
  2. Ps 54:23.
  3. Jov 1:21.
  4. Sv. ep. Simon ima u vidu 294. (kod Minja 212.) slovo Sinajskog paterika: Govoraše jedan od staraca: „Dođe kod nas starac vrlinski, te smo čitali iz knjige ‚Raj’ slova svetih Otaca. Voljaše, naime, starac da ih stalno čita i često ih je udisao. Zato je od njih stekao i plod svake vrline. Tako dođosmo do priče o starcu kome dođoše razbojnici i rekoše mu: ‚Došli smo da uzmemo sve što je u tvojoj keliji.’ A on reče: ‚Što god vidite, čeda, uzmite.’ Uzeše sve i otidoše zaboravivši vrećicu koja je visila u domu. A starac je uze i trčaše za njima, vičući i govoreći im: ‚Čeda, uzmite i ovo što ste zaboravili u keliji našoj.’ Oni se začudiše nezlobivosti starčevoj i ostaviše mu sve što behu uzeli. I pokajaše se, govoreći među sobom: ‚Uistinu je ovo čovek Božiji.’ I kad ovo pročitasmo reče mi starac: ‚Znaš li, ava, da mi ovo slovo veoma bi na korist?!’ Rekoh mu: ‚Kako, oče?’ I reče mi: ‚Kad jednom bejah u predelima Jordana čitah ovo i divljah se starcu, i govorih: Udostoj me, Gospode, da hodim po njihovim stopama, Ti koji me udostoji da uzmem obraz njihov [tj. monaški čin]. I kad imah ovu želju, gle, posle dva dana razbojnici naiđoše. Kad zalupaše na vrata, znadoh da su to razbojnici. I rekoh u sebi: Slava Bogu, evo je vreme da pokažem plod moje želje. Otvorivši, primih ih u tišini. Upalih sveću i počeh im pokazivati šta imam, govoreći im: Ne brinite – verujem Gospodu da ništa od vas neću zatajiti. Rekoše mi: Imaš li zlata? Rekoh im: Da, imam tri zlatnika. I otvorih kutiju pred njima, i uzevši otidoše u miru.’ A ja mu sav radostan rekoh: ‚Vratiše li ti se kao što su oni starcu?’ A on mi odmah reče: ‚Ne dao Bog! Niti sam ja želeo da se vrate.'“
  5. Tri stvari: pokajanje, poslušanje i svršetak života u Pečerskom manastiru. V. Slovo 19.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *