КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 22.
О АРЕТИ ЦРНОРИСЦУ, КОМЕ СЕ
УКРАДЕНИ ИМЕТАК У МИЛОСТИЊУ УРАЧУНА,
ТЕ СЕ РАДИ ТОГА СПАСЕ

 
Беше, дакле, у том Печерском манастиру црноризац по имену Арета, родом Полочанин[1]. Велико богатство имаше у келији својој и никада ни један новчић не даде убогоме, па ни хлеба, и толико беше шкрт и немилосрдан да и сам од глади умираше.
Једне ноћи дођоше крадљивци и покрадоше сав иметак његов. А овај Арета од великог јада због злата хтеде сам себе погубити, велики терет свали на невине и многе неоправдано мучаше. А ми га сви молисмо да престане са истрагом, али он никако не слушаше. Блажени пак старци утешаваху га говорећи: “Брате, пребаци на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити.”[2] Но он све вређаше жестоким речима.
После мало дана упаде у болест љуту, и будући већ при крају, ипак не престајаше са роптањем и хулом. Али Господ свих, Који хоће да све спасе, показа му долазак анђела и војску бесова, па он поче да виче: “Господе, помилуј! Господе, сагреших – Твоје је, не жалим га.” Опоравивши се од болести, исприча нам о јављању. “Када – вели – дођоше анђели, уђоше и бесови, и почеше да се препиру око украденог богатства, па бесови рекоше: ‚Пошто не похвали (Бога), него похули, наш је и нама је предат.’ А анђели ми говораху: ‚О кукавни човече, да си благодарио Богу за ово, ето би ти се то урачунало као Јову. Ако неко чини милостињу, то је велико пред Богом, али то чини својом вољом; а ако за насилно узето благодари Богу, то је веће од милостиње: ђаво, наиме, то учинивши, хоће да баци човека у хулу, а кад овај све Богу предаје са благодарењем, то је због тога веће од милостиње.’ Кад ми ово анђели рекоше, ја повиках: ‚Господе помилуј! Господе, опрости! Господе, сагреших! Господе, Твоје је, не жалим га.’ И ту одмах бесови ишчезоше, и анђели се обрадоваше, и уписаше ми у милостињу изгубљено сребро.”
Ми ово чувши прослависмо Бога, који нас обавести о томе. Расудивши то, блажени старци рекоше: “Уистину је достојно и праведно при свему благодарити Богу.” А видећи онога како по читаве дане слави и хвали Бога, ми се зачудисмо промени његовог ума и нарави: он којег пре нико није могао да одврати од хуле, сад Јовљевим гласом виче: “Господ даде, Господ узе. Како Господу би угодно, тако би; нека је благословено име Господње у векове.”[3] А да није видео анђелско јављање и чуо оне речи, не би никако престао да ропће, и ми смо веровали да је та ствар истинита. А кад би ово било нешто мало, зар би се онај старац у Патерику молио Богу да дођу код њега разбојници и све му узму; и беше услишан, те сву својину предаде у њихове руке.[4]
Поликарпу. И ево те, брате, сваком поуком поучих. Моли од Господа Бога да ту завршиш живот свој у покајању и послушању игуману своме Акиндину. Ове три ствари веће су од свих врлина, као што посведочи Атанасије Затворник[5].
И ево ћу ти још једно дивно чудо испричати, које сам видех. Овако, дакле, би у том светом манастиру Печерском.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Полочани су били део словенског племена Кривића, живели су око средњег тока Западне Двине, где се у њу улива Полота (по којој су и добили име), а на томе месту је никао и град Полоцк (данас у Белорусији).
  2. Пс 54:23.
  3. Јов 1:21.
  4. Св. еп. Симон има у виду 294. (код Миња 212.) слово Синајског патерика: Говораше један од стараца: “Дође код нас старац врлински, те смо читали из књиге ‚Рај’ слова светих Отаца. Вољаше, наиме, старац да их стално чита и често их је удисао. Зато је од њих стекао и плод сваке врлине. Тако дођосмо до приче о старцу коме дођоше разбојници и рекоше му: ‚Дошли смо да узмемо све што је у твојој келији.’ А он рече: ‚Што год видите, чеда, узмите.’ Узеше све и отидоше заборавивши врећицу која је висила у дому. А старац је узе и трчаше за њима, вичући и говорећи им: ‚Чеда, узмите и ово што сте заборавили у келији нашој.’ Они се зачудише незлобивости старчевој и оставише му све што беху узели. И покајаше се, говорећи међу собом: ‚Уистину је ово човек Божији.’ И кад ово прочитасмо рече ми старац: ‚Знаш ли, ава, да ми ово слово веома би на корист?!’ Рекох му: ‚Како, оче?’ И рече ми: ‚Кад једном бејах у пределима Јордана читах ово и дивљах се старцу, и говорих: Удостој ме, Господе, да ходим по њиховим стопама, Ти који ме удостоји да узмем образ њихов [тј. монашки чин]. И кад имах ову жељу, гле, после два дана разбојници наиђоше. Кад залупаше на врата, знадох да су то разбојници. И рекох у себи: Слава Богу, ево је време да покажем плод моје жеље. Отворивши, примих их у тишини. Упалих свећу и почех им показивати шта имам, говорећи им: Не брините – верујем Господу да ништа од вас нећу затајити. Рекоше ми: Имаш ли злата? Рекох им: Да, имам три златника. И отворих кутију пред њима, и узевши отидоше у миру.’ А ја му сав радостан рекох: ‚Вратише ли ти се као што су они старцу?’ А он ми одмах рече: ‚Не дао Бог! Нити сам ја желео да се врате.'”
  5. Три ствари: покајање, послушање и свршетак живота у Печерском манастиру. В. Слово 19.

 

   

Comments are closed.