NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 20.
O PREPODOBNOM SVJATOŠI,
KNEZU ČERNJIGOVSKOM

 
Ovaj blaženi i blagoverni knez Svjatoša[1], po (monaškom) imenu Nikolaj, sin Davidov, unuk Svjatoslavljev, shvati prelest ovog sujetnog života i to kako sve što je ovde protiče i prolazi, dok su buduća blaga neprolazna, večna, i Carstvo Nebesko koje Bog pripremi onima koji ga ljube – beskonačno, ostavi knezovanje, čast i slavu i vlast, i sve to svrsta u ništa, te dođe u Pečerski manastir i posta monah, godine 6614. (1106.), 17. februara.
Svi ovdašnji crnorisci znaju njegov vrlinski život i poslušnost. Provede tako u kuhinji tri godine radeći za bratiju, i svojim rukama secijaše drva za potrebe prehrane, dosta puta i na svojim ramenima nošaše drva sa obale, i jedva ga braća njegova Izjaslav i Vladimir[2] udaljiše od tog rada. A ovaj istinski poslušnik molbom izmoli da još jednu godinu u kuhinji radi za bratiju. I tako beše iskusan i savršen u svemu, i zatim ga postaviše kod vrata manastira, i tu ostade tri godine, ne odlazeći nikud sem u crkvu. A odatle mu beše naređeno da služi pri trpezi. A zatim, voljom igumana i sve bratije, bi prinuđen da ima keliju, koju sam napravi i koja se i dosad zove Svjatošina, i gradinu koju svojim rukama zasadi.
Pričaju za njega i to da ga za sve godine njegovog kaluđerstva niko nikad ne vide besposlenog, nego stalno imaše rukodelje u svojim rukama, i od tog rukodelja je uvek imao dovoljno za odeću. U ustima stalno imaše Isusovu molitvu, neprestano: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me“. Ništa ne okusi drugo, nego se hranjaše samo manastirskom hranom; iako je imao mnogo, sve je to davao na potrebe putnika i siromaha, te na građenje crkve. Ima i danas puno njegovih knjiga.
Dok još knezovaše, blaženi knez Svjatoša imaše veoma veštog lekara, imenom Petra, rodom Sirijca, koji dođe sa njim u manastir. Kad vide Petar njegovo dobrovoljno siromaštvo, kako sedi u kuhinji i kod vrata, odvoji se od njega i življaše u Kijevu, lečeći mnoge. Dolažaše često kod blaženog, pa videći ga u velikom zlopaćenju i bezmernom pošćenju, nagovaraše ga govoreći: „Kneže, treba da gledaš na svoje zdravlje, da ne uništiš tako plot svoju mnogim trudom i uzdržanjem, jer kad iznemogneš, nećeš moći da poneseš stavljeni ti jaram koji si izabrao Boga radi. Ne želi Bog post ili trud viši od moći, nego samo srce čisto i skrušeno; niti si ti navikao na takvu nuždu koju sebi stvaraš služeći kao prinuđeni sluga. Pa i blagočastiva braća tvoja, Izjaslav i Vladimir, za veliku sramotu drže tvoje siromaštvo. Kako od takve slave i časti prispe u poslednje uboštvo, te moriš svoje telo i predaješ se u bolest zbog nepodobne hrane. Divim se tvom želučanom soku, koji nekad beše opterećen slatkom hranom, a sad trpi, primajući sirovo zelje i suv hleb. Pazi da ti ne dođe jednom bolest sa svih strana, te nećeš imati snage i uskoro ćeš se od života oprostiti, ja ti neću moći pomoći, a svojoj ćeš neutešnoj braći ostaviti plač. Jer eto i boljari koji su ti nekad služili, i za koje se radi tebe smatralo da su veliki i slavni, lišeni tvoje ljubavi sad tuguju: napraviše velike kuće, i sede u njima u velikoj potištenosti. A ti nemaš gde glavu da spustiš, sedeći na ovome smetljištu, i svi misle da si poludeo. Pa koji knez to napravi? Da li blaženi otac tvoj David, ili deda tvoj Svjatoslav, ili ko od boljara to učini, ili zažele ovaj put, osim Varlaama koji ovde bi iguman? A ako me ne poslušaš, pre Suda ćeš biti suđen.“
A ovo mu, kako ga naučiše braća potonjega, mnogo puta govoraše, ponekad sedeći sa njim u kuhinji, a ponekad kod vrata. I odgovori mu blaženi: „Brate Petre! Puno sam puta gledao i rešio sam da ne štedim svoju plot, da ne bih opet podigao rat protiv sebe, već da se ona, ugnetavana mnogim trudom, ponizi. Sila treba – veli – u nemoći da se savršava.[3] I nisu stradanja sadašnjeg vremena primerena budućoj slavi koja će se javiti u nama.[4] Blagodarim Gospodu što me oslobodio od svetovnog robovanja i načinio me služiteljem svojim slugama, tim blaženim crnoriscima. A braća moja neka se obaziru na sebe, jer svako će svoje breme poneti, i dovoljno im je što imaju moju vlast. A ja sve ovo Hrista radi ostavih: ženu i decu, dom i vlast, i braću i drugove, sluge i sela, i zbog toga očekujem da budem naslednik večnog života. Osiromaših radi Boga – da Njega pridobijem. I ti kad nekog lečiš, zar ne naređuješ da se taj uzdržava od hrane? Umreti za Hrista meni je dobitak[5], a sedeti na smetljištu – praviti se da carujem sa Jovom[6]. Ako nijedan knez ovo pre mene ne učini, neka im ja budem predvodnik: možda se neko ugleda na to, i posleduje tome i meni. A dalje – obaziri se na sebe i na one koji te naučiše.“
A kad bi se ovaj blaženi razboleo, videvši ga lekar bi pripremao bilje za potrebe lečenja, za svaku bolest koja beše – bilo to ognjeno paljenje ili bolesna toplota, ali pre njegovog dolaska knez bi postajao zdrav i nikako se ne bi dao lečiti. I tako beše mnogo puta. Kad se jednom taj Petar razbole, posla k njemu Svjatoša, govoreći: „Ako ne budeš pio bilje, brzo ćeš ozdraviti; a ako me ne poslušaš, mnogo ćeš postradati.“ On pak, praveći se vešt i hoteći da se otarasi bolesti, uze neki rastvor i umalo se od života ne rastavi. No po molitvi svetoga on ozdravi.
Kad se ovaj opet razbole, posla mu sveti poruku govoreći: „Za tri dana ćeš ozdraviti, ako se ne budeš lečio.“ Poslušavši ga, Sirijac trećeg dana ozdravi – prema reči blaženoga. Prizvavši ga sveti, reče mu da se postriže: „Kroz tri meseca, reče mu, odlazim sa ovog sveta.“ A ovo mu reče, njemu (Petru) predskazujući smrt. A Sirijac Petar, ne shvatajući šta treba da bude sa njim, pade mu pred noge i sa suzama govoraše: „Avaj meni, gospodine moj i dobrotvore moj i dragi moj živote! Ko će pogledati na tuđinstvo moje, i ko će nahraniti mnogu čeljad nevoljnu, ko će zastupiti ugrožene, ko će pomilovati siromašne? Ne rekoh li, kneže, da ćeš dvojici braće ostaviti plač neutešni? Gde sad ideš, pastiru dobri? Reci meni, sluzi svome, kakva je to smrtna rana, pa ako je ja ne izlečim, neka bude moja glava za tvoju glavu i moja duša za tvoju dušu. Nemoj otići od mene ćuteći, nego mi otkrij, gospodine, otkud ti takva vest, da dam život svoj za tebe. Ako te je Gospod obavestio o tome, moli Ga da ja umrem umesto tebe. Ako me ostaviš, gde ću sesti i plakati zbog svog gubitka, na ovom smetljištu, ili na vratima gde prebivaš? Šta ću naslediti od tvog imanja? Pa ti sam si nag, i odlazeći bićeš sahranjen u tim zakrpljenim dronjcima. Daruj mi tvoju molitvu, kao nekad Ilija Jeliseju kožuh, da razdražim dubinu srca, i prođem u rajska mesta divnog utočišta doma Božijeg[7]. Jer znaju i zveri po izlasku sunca da se saberu i u jazbinama svojim legnu[8], jer i ptica nađe sebi dom, i grlica gnezdo sebi, gde položi ptiće svoje[9], a ti si ima već šest godina u manastiru i mesto svoje ne pozna[10].“
Blaženi mu, pak, reče: „Dobro je nadati se u Gospoda, nego li nadati se u čoveka[11]; a zna Gospod kako prehraniti svu tvorevinu, On koji može zastupati i spasavati bedne. Dvojica braće moje, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i decom svojom[12]. Lečenje pak u životu ne trebah, pošto mrtvi život neće videti, niti lekari mogu vaskrsavati[13].“ I izašavši sa njim u pešteru, iskopa sebi grob i reče Sirijcu: „Ko će od nas dvojice više zavoleti ovaj grob?“ A Sirijac reče: „Znam da neko hoće, ali ti živi još, a mene ovde sahrani“. Blaženi reče: „Neka ti bude kako hoćeš.“ I tako se ovaj postriže, i plakaše dan i noć ne prestajući 3 meseca. Blaženi ga pak tešaše govoreći: „Brate Petre, hoćeš li da te uzmem sa sobom?“ A ovaj mu s plačem reče: „Hoću da me pustiš, pa da ja za tebe umrem, a ti moli za mene.“ I reče mu blaženi: „Ohrabri se, čedo, budi spreman, u treći ćeš dan otići.“ I tako, pričestivši se božanskih i životvornih tajni besmrtnih, i legavši na odar, namestivši se i ispruživši noge, predade dušu Gospodu u ruke.
A blaženi knez Svjatoša posle toga ostade 30 godina ne izlazeći iz manastira, sve dok se ne prestavi u večni život. I u dan njegovog prestavljenja bezmalo sav grad se tu sakupi.
Kad brat njegov to sazna, posla kod igumana sa molbom, rekavši da moli sebi na blagoslov krst sa paramanda[14] njegovog (Svjatošinog), i uzglavlje i prostirku na kojoj se klanjao. Iguman mu dade, rekavši: „Po veri tvojoj neka ti bude[15].“ A ovaj, primivši to, časno ga držaše, i dade igumanu tri grivne zlata, da ne bi zabadava uzeo znamenje bratovo. A kad se ovaj Izjaslav jednom razbole, te od svih beše otpisan, jer videše da je blizu smrti, seđahu oko njega žena njegova i deca, i svi boljari. On pak, malo se prignuvši, zatraži vode sa pečerskog kladenca i tako zaćuta. Poslaše i uzeše vode, a iguman dade i vlasenicu brata njegovog, Svjatoše, otrevši njome grobnicu svetog Teodosija, da ga obuku u nju. I još pre no što uđe onaj koji nošaše vodu i vlasenicu, odmah progovori knez: „Izađite brzo pred grad u susret prepodobnima Teodosiju i Nikoli.“ Kada uđe onaj poslani sa vodom i sa vlasenicom, povika knez: „Nikola, Nikola Svjatoša!“ I dadoše mu da pije, i obukoše ga u vlasenicu, i odmah ozdravi. I svi proslaviše Boga i ugodnike Njegove. I tu vlasenicu bi uzimao na sebe kad god bi se razboleo, i tako bi ozdravljao. U svakoj bici imaše na sebi ovu vlasenicu i tako ostajaše bez povrede. A kad jednom sagreši, ne smede da je uzme na sebe, i tako beše ubijen u bici, a beše zapovedio da se u njoj sahrani.
I mnoga druga junaštva pričaju o tome čoveku, pa sve dosad znaju ovdašnji crnorisci o knezu Svjatoši.
Polikarpu. I opet ću obratiti reč tebi. Šta si ti takvo učinio? Bogatstvo li ostavi? – Pa ne beše ga ni imao. Slavu li? – Pa ne beše je ni postigao, nego iz uboštva dođe u slavu i svako dobro. Pomisli na ovog kneza – ovo nijedan knez u Rusiji ne učini, jer niko voljno ne stupi u kaluđerstvo. Uistinu je on veći od svih knezova ruskih. Kako se tvoja smejurija može porediti sa njegovom vlasenicom? Ti si pozvan u nagotu, a eto se haljinama krasnim ukrašavaš, i radi toga ćeš biti obnažen od neiskvarive odeće, i kao onaj koji nema svadbeno ruho, to jest poniznost, bićeš osuđen[16]. A šta piše blaženi Jovan[17] u Lestvici: „Judejac čezne za hranom, da praznuje po zakonu“.[18] I ti, takvima se upodobljavajući, brigu vodiš za jelo i za piće, i time se dičiš. Poslušaj blaženog Evagrija: „Monah, ako sagreši, nema praznika na zemlji“.[19] Ne hrani telo svoje, da ti ne bude protivnik, niti se prihvataj preko mere visokih dela – kad ne budeš više mogao, samo ćeš porugu dobiti. Budi podražavalac svetih Otaca, da ne budeš lišen božanske slave. Ako ne postigneš to da sa savršenima budeš uvenčan, onda se barem potrudi da budeš pohvaljen sa ugodnicima. Juče si stupio u kaluđerstvo, a već daješ obete, i pre nego što si se i navikao, hoćeš episkopstvo i pokazuješ se kao moćan zakonodavac, i pre nego što si se ti pokorio, hoćeš druge da unižavaš, mudruješ o visokim stvarima, sa gordošću naređuješ, neprijateljski odgovaraš. Navikoh se na sve ovo iz usta tvojih, jer ti to razmišljaš o zemaljskom a ne o nebeskom, o plotskom a ne o duhovnom, o pohotama a ne o uzdržanju, o bogatstvu a ne o siromaštvu. Od svetlosti si odstupio, i predao si se tami, život si odbacio i muku sebi večnu pripremio, i uzevši mač protiv neprijatelja, u svoje si ga srce zabo. Preni se, brate, i promisli pažljivo o svom životu, imajući misao i um neuklonjive od tog svetog mesta.
Nego evo, brate, ispričaću ti nešto slično tvome nastojanju – o Erazmu crnoriscu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Svjatoša – od milja za Svjatoslav (oko 1080-1142), knez černjigovski i lucki
  2. Vladimir Davidović – knez černjigovski 1139-1151, poginuo u rutskoj bici boreći se na strani kneza Georgija Dugorukog protiv Izjaslava Mstislavića. Izjaslav Davidović je zavladao u Černjigovu posle smrti svog brata; 1154. je seo na kijevski presto, iduće godine ga je ustupio Dugorukom, da bi ga posle smrti potonjeg opet prisvojio. Poginuo 1161/2. u boju za Kijev protiv sv. kneza smolenskog Rostislava Mstislavića.
  3. Up. 2.Kor 12:9.
  4. Up. Rim 8:18.
  5. Up. Fil 1:21.
  6. V. Jov 2:8.
  7. V. 4.Cars 2:8-14.
  8. Up. Ps 103:22.
  9. Up. Ps 83:4.
  10. Up. Ps. 102:16.
  11. Ps 117:8.
  12. Up. Lk 23:28.
  13. Up. Ps 87:11. Prepodobni Nikolaj-Svjatoša je umro za svet i ne očekuje da ga iko „oživljava“ i povraća u njega.
  14. Paramand je četvorouglo platno sa slikom krsta, trske i koplja, koje nose monasi na plećima kao simvol bremena Hristova.
  15. Up. Mt 9:29.
  16. V. Mt 22:1-14.
  17. Prep. Jovan Lestvičnik († oko 649.) – sinajski podvižnik i iguman, napisao jedno od temeljnih dela podvižničke književnosti – „Lestvicu“, podeljenu na 30 stepenika preko kojih se prelazi na putu ka duhovnom savršenstvu.
  18. Slobodan navod iz Lestvice 13:7. Na tom mestu prep. Jovan govori o monasima-trbuhougodnicima koji, poput Jevreja, duhovni smisao praznika zasenjuju željom da u taj dan ugode telu. Tako je i Polikarp, kaže ep. Simon, zaboravio na duhovno značenje svog čina, te ga koristi samo za ovosvetsko zadovoljstvo. Ipak, Polikarp je usled Simonovih upozorenja došao sebi, pokajao se i očistio, te postao čak i novi žitijepisac Pečerske lavre. Od 24. slova napred, Paterik je uglavnom Polikarpovo delo.
  19. Ovde je omaškom sv. Simon nazvao Evagrija blaženim – Evagrije je bio jeretik, i na malopre navedenom mestu Lestvice, prep. Jovan ga razobličava i naziva „bogoprotivnim“. Učenje mu je osuđeno na Petom vaseljenskom saboru, i mnogi ga Oci pominju kao propalog.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *