КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 19.
О СВЕТОМ АТАНАСИЈУ ЗАТВОРНИКУ,
КОЈИ УМРЕ И ОПЕТ ДРУГИ ДАН ОЖИВЕ
И ОСТАДЕ ЈОШ 12 ГОДИНА

 
У том светом манастиру беше и ово. Брат један, по имену Атанасије, који живљаше строг и богоугодан живот, много боловавши, умре. Два брата обрисаше његово мртво тело и отидоше, увивши га, како приличи покојнику. Случајно дођоше још неки, видеше га умрлог и одоше. Остаде мртви сав дан непогребен – беше, наиме, веома убог, и не имаше ништа од овога света, и зато би занемарен; а богатим се свако упиње да послужи и за живота и при смрти, да шта наследи.
У ноћи се јави неко игуману, говорећи: “Овај Божији човек је већ два дана непогребен, а ти се веселиш.” И сазнавши игуман за ово, сутрадан са свом братијом дође код умрлог – и нађоше га где седи и плаче. Ужаснуше се кад га видеше оживелог, и питаху га, говорећи: “Како оживе и шта виде?” А он ништа не одговараше, осим: “Спасавајте се!” А они га мољаху да шта чују од њега, “да се и ми – веле – окористимо”. А он им рече: “Ако вам кажем, нећете ми веровати.” Братија му са заклетвом рекоше: “Сачуваћемо све, шта год да нам кажеш.” А он им рече: “Имајте послушност према игуману у свему, и кајте се сваки час, и молите се Господу Исусу Христу и Пречистој Његовој Матери и преподобном Антонију и Теодосију да скончате свој живот овде и да се удостојите да будете погребени са светим оцима у пештери. Ето, од свих ствари, те три ствари су највише, ако ко успе да ово све одржи по реду – само нека се не узноси. И више ме не питајте, него вас молим да ми опростите.”
Оде у пештеру и загради за собом врата, и ту остаде, никоме ништа не говорећи, 12 година. А када је требало да се престави, призва сву братију и казиваше им исто као и пре – о послушности и о покајању, говорећи: “Блажен је онај ко се удостоји овде бити сахрањен.” И ово рекавши, с миром почину у Господу.
А беше један брат који боловаше на бубрезима много година, и би донесен код њега. Кад загрли тело блаженога, од тог часа оздрави и све до дана своје смрти никад се више не разболи на бубрезима, нити на било чему другом. Овоме који оздрави име је Вавила. И он рече братији ово: “Док сам лежао и вапио од бола – вели – одједном уђе овај блажени и рече ми: ‚Дођи, исцелићу те’. А ја хтедох да га питам када и како овамо дође, но он одмах постаде невидљив.” И отад сви схватише да је угодио Господу, јер никада не изађе и не виде сунца 12 година, и не престајаше да плаче дан и ноћ, а јеђаше мало хлеба и воде помало пијаше, и то само по дану. А ово сам чуо од тога Вавиле којег је исцелио.
Ако се коме ово писање чини невероватно, нека прочита житија светих отаца наших Антонија и Теодосија, начелника руских монаха, и тако нека поверује. Ако се ни тада не убеде, нису криви, јер треба да се испуни прича коју рече Господ: Изађе сејач да сеје семе своје, и једно паде крај пута, а друго паде у трње – то су они који бригама житејским буду угушени[1], за које пророк рече: Отврдну срце овога народа, ушима тешко чују[2]; и други: Господе, ко верова проповеди нашој?[3]
Поликарпу. А ти, брате и сине, овима не последуј, јер не пишем ово ради њих, већ да тебе придобијем. И дајем ти савет: благочашћем се утврди у том светом манастиру Печерском, не жели власти, ни игуманства, ни епископства, а за спасење ти је довољно да скончаш живот свој у њему. Сам знаш да могу казивати нешто слично из свих књига; али боље ми је, и теби корисније, да кажем нешто мало од пуно тога што се деси и чу о том божанском и светом манастиру Печерском.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Лк 8:5,7,14.
  2. Ис 6:10; Дап 28:27.
  3. Ис 53:1; Рим 10:16.

 

   

Comments are closed.