NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 15.
KAZIVANJE SIMONA, EPISKOPA VLADIMIRSKOG I SUZDALJSKOG, O SVETIM CRNORISCIMA PEČERSKIM, I RADI ČEGA TREBA IMATI GORLJIVOST I LJUBAV PREMA PREPODOBNIM ANTONIJU I TEODOSIJU, OCIMA PEČERSKIM

 
Čuh predivnu stvar od tih blaženih staraca, koju su, rekoše, čuli od očevidaca toga čuda, koje je bilo pri igumanstvu Pimenovom u Pečerskom svetom manastiru[1].
Beše muž savršen u svakoj vrlini, po imenu Onisifor, po činu sveštenik, i udostoji se on od Boga dara prozorljivosti, tako da je na svakom čoveku video njegova sagrešenja. Pričaju i o drugim njegovim junaštvima, ali ja ću govoriti samo o jednom.
Beše ovome blaženom Onisiforu duhovni sin neki crnorizac, ljubljeni drug, koji nije istinski podražavao život toga sveca, već se lažno prikazivao kao isposnik i pravio se celomudren, a potajno je jeo i pio i skverno živeo. I tako provođaše svoje godine. A to se sakri od tog duhovnog čoveka, i ni jedan od bratije za ovo ne saznade.
Jednog dana, budući zdrav, naprasno umre. I ne mogaše se niko približiti njegovom telu radi smrada koji od njega bivaše. Sve uhvati strah, i na silu ga izvukoše, i ne mogahu nad njim obaviti opelo zbog smrada. Metnuvši ga nasamo i stojeći podalje, obaviše uobičajeno pojanje, a neki začepiše svoje nozdrve. I kad su ga uneli u pešteru i sahranili, toliko se usmrdio, da su i beslovesni bežali od peštere. Puno puta se čuo i gorak jauk, kao da ga neko muči.
I javi se sveti Antonije svešteniku Onisiforu, sa pretnjom mu govoreći: „Zašto si to učinio? Takvog skvernog i nečistog i bezakonog i mnogogrešnog si ovde sahranio, kakav nikad ne bi sahranjen, i koji je oskvrnio ovo sveto mesto.“ Trgavši se od viđenja i pavši na lice, moljaše se Bogu govoreći: „Gospode, radi čega si sakrio od mene dela ovog čoveka?“ I prišavši, anđeo mu reče: „Ovo bi za pouku svima koji greše i ne kaju se, da vide i pokaju se.“ I ovo rekavši, postade nevidljiv. Tada sveštenik ode i saopšti sve ovo igumanu Pimenu. I opet druge noći isto vide: „Izbaci ga napolje – reče – brzo, da ga psi pojedu, jer je nedostojan da prebiva ovde.“ Sveštenik se opet okrenu molitvi, i beše mu glas, koji reče: „Ako hoćeš, pomozi mu.“
Posavetovaše se sa igumanom da na silu dovedu neke da ga izvuku napolje i bace u vodu, jer se voljno niko ne mogaše približiti tom brdu gde beše peštera. Opet im se javi sveti Antonije, govoreći: „Sažalih se nad dušom ovoga brata, pošto ne mogu da prestupim svoje obećanje što vam ga obećah, da će svako ko ovde bude sahranjen biti pomilovan, ma bio on i grešan. Jer ovi oci koji su sa mnom ovde u pešteri nisu gori od onih koji su bili pre zakona i posle zakona i ugodili Bogu. Molih se, naime, Gospodu Bogu mome i Prečistoj Njegovoj Materi da ni jedan iz ovog manastira ne bude osuđen na muku. A Gospod mi reče tako da sam čuo glas Njegov: ‚Ja sam Onaj koji reče Avraamu: radi dvadeset pravednika neću pogubiti ovaj grad[2]; koliko više ću radi tebe i tih koji su s tobom pomilovati i spasti grešnika! Ako se ovde desi da umre, biće u pokoju.'“Ovo čuvši od svetoga, Onisifor sve što vide i ču saopšti igumanu i svoj bratiji. Od njih ja nađoh jednoga koji mi ispriča ovu stvar u vezi tih prvih crnorizaca.
Iguman Pimen, budući u velikoj nedoumici u vezi ove strašne stvari, sa suzama moljaše Boga za spasenje duše bratove. I bi mu neko javljanje od Boga, u kojem mu se reče: „Pošto ovde biše sahranjeni mnogi grešnici, i svi behu oprošteni radi svetih koji mi ugodiše i koji su u pešteri, pomilovah i dušu ovoga jadnika, radi Antonija i Teodosija, slugu mojih, i radi molitve svetih crnorizaca koji su sa njima. I evo ti znaka te promene: smrad će se u miomir pretvoriti.“ Ovo čuvši, iguman se ispuni radošću, sazva svu bratiju i ispriča im za javljanje, pa otide s njima do peštere da vidi šta bi, i namirisaše svi miomir od njegovog tela, a zlosmrađe i jauk više se nikako ne ču. Svi se nasladiše miomirisa, pa proslaviše Boga i Njegove svete ugodnike, Antonija i Teodosija, zbog bratovog spasenja.
I zbog toga ja grešni, episkop Simon, tugujem i jadikujem i plačem, samo da budem sahranjen u toj božanskoj zemlji, i da primim malo olakšanje za mnoge mi grehe, molitava radi svetih otaca u Hristu Isusu, Gospodu našem, Kome slava i sada.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pimen je bio iguman posle Timoteja, verovatno 1132-1141.
  2. Up. Post 18:31.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *