NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 11.
POHVALA PREPODOBNOM OCU NAŠEM
TEODOSIJU, IGUMANU PEČERSKOM,
KOJI JE U BOGOSPASAVANOM GRADU KIJEVU

 
Kad se bude hvalio pravednik, veseliće se ljudi.[1] Radosti je, naime, dan i veselja kad čovek pravedan i prepodoban sretne kraj života, kada ugleda odmor za svoje trudove, kada ostavi tugu i ide na veselje, kada ostavivši zemlju i sve zemaljsko na nebesa ide, kada ostavi ljude i useljava se sa anđelima i udostojava se da vidi Boga. Taj dan se učitelj naš, nastavnik i pastir prestavi u život večni – veliki među Ocima otac Teodosije, prvi svetilnik, trudopoložnik i čudotvorac u zemlji ruskoj.
Gde ima veća radost od ove što smo se udostojili da vidimo odlazak oca i učitelja našeg ka Gospodu, kako primi venac neiskvarivosti i negde blizu Vladikinog prestola svagda predstoji i ima smelost da Vladiku moli za nas? Jer raduje se ne samo sin nego i sluge kad vide gospodara svoga kako predstoji kod zemaljskog cara posle mnogih trudova i pobeda nad neprijateljima. A mi, sinovi i sluge gospodara svoga, likujmo i veselo praznujmo, hvaleći njegov podvig i pobedu nad nečistim duhovima, pošto veliku čast primi od Gospoda Svedržitelja, i mnogima isposredova život beskonačni. I ko će, dakle, dostojno pohvaliti ili uzveličati zemaljskog anđela i nebeskog čoveka?
Jer mi ljudi koji sedesmo u tami i u seni daleko, videsmo svetlost vere[2] preko apostola našeg kojeg nam posla Bog – kneza Vladimira: sam Boga poznavši svetim krštenjem, i nama Ga pokazavši, skide pokrov neviđenja sa duša naših, te svetlošću Trojičnog Božanstva bejasmo ozareni. Drugi pak put Hristos svojim učenicima pokaza, rekavši: Ako ko ostavi oca i mater, gradove i njive, sto puta će primiti ovde, a u budućem veku – Carstvo Nebesko.[3] A od koga saznasmo za ovaj put i lako breme Isusovo[4] i ko nam pokaza da uzmemo krst i posledujemo Hristu[5]? Jedino ovaj prepodobni otac naš Teodosije! Jer beše i pre njega onih koji su odlazili od sveta i hodali uskim putem, ali on predade red i ustrojstvo svim manastirima u Rusiji. Niti iko drugi pre pokaza savršeno umrtvljenje kao ovaj sa učiteljem svojim, blaženim Antonijem, jer ispuni priču Gospodnju koju reče: Ako zrno upadne u zemlju i ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi[6]. Umrtvi se on svemu svetu, a ožive Hristu i plod mnogi donese, koji porodi duhom i napase prepodobnošću i pravdom, i umnoži talant koji mu dade Bog, i čuje rečeno od Gospoda: Dobri slugo i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti.[7] O ovome reče Hristos: Mnogi će poslednji biti prvi i prvi poslednji[8].
Ovaj, ako se i nađe u poslednjim rodovima, no krepost i ljubav Božija koje su u njemu sijale mnoge one pre njega pređoše. Ako se u dečačkom uzrastu gnušaše zemaljskog i kao mlad mudrovaše o nebeskom, iz utrobe majčine beše čist sasud Svetome Duhu, ne zavole slavu ovoga sveta, siromaštvo dobrovoljno primi i u svemu se upodobi Gospodu svome. Lepote prolazne ne svrsta ni u šta, želeći samo jedno: kada doći, javiti se licu Božijem, da jedan sa Jednim besedi molitvom. On od matere mnoge i ljute rane podobija, jer i ovim hoćaše odvratiti naš zli neprijatelj svetog mladića od dobrog pomisla: viđaše kukavna varalica, pa zato i mnoge nevolje navede na njega. A blagodat Božija ga vođaše tamo gde zasija kao sunce na svodu nebeskom, zrakama prosveti sav svet, i prihvativši delanje, ne bi lišen ni viđenja, umom ushodeći svaki dan na bolje, po apostolu: zaboravljajući što je iza i pružajući se za onim što je ispred[9]. Istrajan u poslušnosti roditeljki, ipak se više vodio božanskim naređenjima; razumevši mudrošću Duha Svetoga da je onome ko se brine za svetovno to prepreka da drži božanske zapovesti, sve odbacivši dade se u beg, pomišljajući u sebi i govoreći: „Bolje je mater ražalostiti na malo vremena dok joj Gospod ne da poznanje da se odvoji od sujetnog, negoli biti lišen Carstva Gospodnjeg.“
U grad Kijev dođe, rukovođu tražaše i nastavnika, koji bi mu nezabludno pokazao božanski put; i mnogo traživši, i nađe – ne lišava Gospod one koji žele što je korisno. Nađe čoveka čudesnog, veoma savršenog umom i mnogorazumnog, koji imaše dar proroštva, a zvaše se Antonije. Njemu dođe blaženi Teodosije, još mlad uzrastom, a razumom star, i sve što mu učitelj naredi usrdno činjaše i na naređeno još dodavaše, i beše, što bi Jov rekao, oko slepim i noga hromim[10], uvek u srcu držeći apostolsku reč, koja kaže: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov[11]. A ovaj blaženi ne jednome ili dvojici ponese breme, nego prihvati služenje sve bratije i svima sobom lakoću činjaše. Mnogi od njih nalažahu odmor njegovim podvigom. Kako mu Bog pomagaše i snagu telesnu davaše, to on činjaše ovo svaki dan, i nikada se ne odvoji od crkvenog sabranja i nikada ne prestupi kelejno pravilo, i imaše veliku priležnost ka otačkom ustavu, koji napisa za one koji pristupaju dobrom trudu i blagom poslušanju. Zato i njega Gospod preuznese.
Njima kojim služaše kao poslednji i jadniji od svih, i svima im se za slugu smatrajući, njima bi postavljen za pastira i oca i učitelja. Kada igumana Varlaama knez izvede i drugde postavi, Teodosije to ne hoćaše mnogo, no ne mogavši biti neposlušan učitelju svome Antoniju, i poznavši da je to Božija namera, i nevoljko se prihvati, i još se većem trudu predade, pomišljajući: „Ako se za telesne potrebe mnogo brinuh, još ću više uz duhovne pristajati.“ I još govoraše sebi sveti Teodosije: „Nadodaj trudu trudove i podvizima podvige: kako ćeš se javiti svome Vladiki, ako Mu stado nisi dobro napasao, ili kako ćeš reći: Evo ja i deca koju si mi dao, Bože![12]“ Zato sve noći bez sna prebivaše, ili na molitvi stojeći, ili po kelijama hodeći i bratiju na molitvu pobuđujući. Budući u starešinstvu, on se ne liši dobrog rada: ponekad vodu nošaše, ponekad drva secijaše, i tako svoj bratiji primer davaše. A kada bi dolazio Veliki post, junak Hristov Teodosije svih zemaljskih stvari se gnušaše, odvajaše se od zajednice, izlažaše od bratije i u pešteri se sam zatvaraše, i tamo svu Četrdesetnicu prebivaše, i jedan s Jednim molitvom razgovaraše. Ko će izreći trudove i bolove i suzna ridanja, i post silni, i boj sa lukavim duhovima? A kad bi se približio svetli dan Vaskrsenja Gospoda našega Isusa Hrista, tad prepodobni dolažaše kao Mojsej sa gore Sinajske, dušom sijajući više od lica Mojsejevog[13], i nijedne godine ovaj svoj ustav nije prestupio.
Tada se udostoji i Božijeg otkrivenja i saznade za svoj ishod, jer mu beše naređeno da iz ovoga sveta pređe u beskonačni, i ne utaji ovo od drugova i učenika svojih, da ide Bogu, i obeća da će moliti za dom Prečiste Božije Matere i za stado svojih čeda sve do dolaska Gospoda Boga našega. Kao što obeća, tako i učini.
Kolikih se velikih darova od Boga udostoji, toliku nam i milost Gospodnju dade u svako doba i godinu, dolazeći i posećujući, zastupajući i štiteći, čuvajući stado svoje od neprijatelja duša naših. Jer ko, molivši kod grobnice svetoga za nešto korisno što je na spasenje, ostade bez svoje nade, ili ko, prizvavši sa verom ime njegovo sveto, ne bi izbavljen od povrede duševne i od bolesti telesne isceljen? Evo nam apostola i propovednika, to nam je pastir i učitelj, to nam je vođa i rukovodilac, to nam je zidina i ograda, pohvala naša velika i smelost naša prema Bogu.
Danas, bratije, treba da se duhovno radujemo i veselimo, i da se blagoukrašavamo i praznujemo radosno, imajući svagda pred očima našim grobnicu prepodobnog oca našeg Teodosija, u koju danas beše sahranjeno mnogostradalno i sveto telo, koje ispušta zrake čudesa u sve krajeve ruske zemlje. Ova grobnica primi blago neukradivo, sasud Svetoga Duha, oruđe božansko, časno telo oca našeg i učitelja. Gledajući u nju, kao da njega samog posmatramo, jer ako je sveti i u grob sahranjen, no duhom je sa nama svagda i vidi. Ako po zapovesti njegovoj živimo i čuvamo njegova naređenja, on se raduje i milostivo nam se približava, štiti nas i čuva kao čeda ljubljena; ako li počnemo ne mariti za svoje spasenje i ne budemo čuvali reči njegovih pouka, onda se sami lišavamo njegove pomoći.
Nego, o sveti oče Teodosije! Sam ispuni nedostatke naše svojim vrlinama, jer bez tvoje pomoći nismo sposobni da šta dobro učinimo, nego u dan prestavljenja tvoga, s ljubavlju se u zbor sastavši, kličemo ti: Raduj se, prosvećenje ruske zemlje, jer kao danica na zapadu se pokazavši i od istoka zasijavši, svu rusku zemlju prosveti! Raduj se, predslikaru i primeru puta istinitog, vođo i rukovodioče i nastavniče monaškog života! Raduj se, načelniče i poborniče, pomagaoče i pomoćniče onima koji hoće da se spasu! Raduj se ti, koji umnoži stado slovesnih ovaca u domu Božije Matere, kakav se nijedan pre tebe ni posle tebe u zemlji našoj ne nađe! Raduj se, sadioče vinograda Hristova, čije se mladice raširiše do mora i izdanci njegovi do reka[14], jer nema kraja ni mesta gde nema loze vinograda tvoga! Raduje se, otkrovenja Božijeg smestište i graditelju doma Prečiste Matere Božije, koji napravi i veličanstvom ukrasi i u dar Bogorodici prinese! Raduj se ti, koji umnoži talant Gospodaru svome, ti koji primi deset talanata i hiljadu njima steče! Raduj se ti, koji napretek nahrani slovesne ovce pašom vinograda Hristovog, od kojeg okusivši i tuđe se ovce u dom Božije Matere zatvoriše i skupa sa vernim tvojim čedima sastadoše! Raduj se, izvore slatki, od kojeg pivši, vojske monaške hlad božanski dobiše i bez truda tesni put pređoše i nastaniše se kod vrel? vod? visinskih! Raduj se, pastiru i učitelju, koji sačuva stado od umnog vuka neporočno i neokrnjeno, te ga načelniku pastira Hristu privede! Raduj se, stube ognjeni svetliji od onoga koji bi pri Mojseju[15]: jer onaj prosvetljivaše telesno, a ti duhovno prosveti novi Izrail, provede ga kroz pustinju sablazni ispraznog života i Amalika[16] duhovnog zrakama duha ustraši, i u zemlju obećanu uvede, ili još da kažem – u rajske sladosti, gde učenici tvoji likuju! Raduj se, zemaljski anđele i nebeski čoveče, služitelju i slugo Prečiste Božije Matere, jer ne nađe drugog graditelja domu Svome osim tebe, koga zavole i obeća te pohoditi blagodaću darova, kao što i bi! Raduj se, oče Teodosije, naša pohvalo i veleleplje!
Lavra tvoja se tobom hvali, i do krajeva zemlje postade slavno njeno ime. Zemlje se dive ocima koji behu u njoj, kako zasijaše kao zvezde na svodu crkvenom, javiše se činioci zapovesti Božijih, pokazaše se čudotvorcima i udostojiše se proroštva od Boga, od Svetoga Duha primiše dar proziranja i biše učitelji reči božanske. Pritekoše carevi i pokloniše se knezovi, pokoriše se velmože i ustreptaše silnici, užasnuše se tuđinci, videći ljude nebeske gde po zemlji hode! I kao prestolu Božijem u dom Božije Matere se sabirajući, pesmu anđelsku pojahu neprestano; i zajedno se sa anđelima nastanjivahu kod žrtvenika Gospodnjeg, jedni jasno videći anđelski lik, drugi umno i duševno sa njima besedeći i poznajući duhom kada bivaše dolazak Božijih anđela, a drugi pak čulno lukave duhove progoniše i strašni im se pokazaše.
Takvi su izdanci tvoga vinograda, takve su grane tvoga korena, takvi su stubovi tvoje kuće, takva su čeda tvoga poroda, takvi su oci tvoje lavre. Jer, oče, prikladno je bilo da od takvog učitelja budu takvi učenici, jer uistinu reka Svetog Duha isteče iz usta tvojih, koju spomenu sam Hristos, Sin Božiji, kada govoraše učeći Judejce: Koji u mene veruje, iz utrobe njegove poteći će reke vode žive[17]. Ovo govoraše o Duhu Kojeg su trebali da prime oni koji verovahu u Njega. Ta reka, nigde ne stajući, neprestano napaja čeda tvoja do kraja veka. Tu reku ispustivši, Apostoli privedoše sve narode Bogu, tu reku pivši mučenici ne mariše za tela svoja, već ih predadoše na rane i na muke različite; ovu reku pivši, Oci ostaviše gradove i sela, bogatstvo i domove, i nastaniše se po gorama i po pećinama i po pešterama zemaljskim; ovu reku pivši, učenici tvoji prezreše zemaljsko, sav um imajući prema nebu, i primiše što želeše, i nastaniše se u svetlosti božanskoj, gde su zborovi besplotnih. Njima sledeći, pribegosmo u dom Božije Matere i u tvoju nadu i u tvoju ogradu, položivši svo nadanje naše u Prečistu Djevu Bogorodicu i u Tebe, preblaženi oče Teodosije!
Ako i ne dostignemo to da hodimo putem prošlih tvojih učenika, sećajući se šta rekoše sveta tvoja usta: „Ako ko skonča život svoj u domu Prečiste Bogomatere i u mojoj nadi, ako takvi i ne postignu nešto u podvizima, to ću ja nadopuniti i Boga ću umoliti za njih“ – uzdajući se u tu reč, mi te molebno prizivamo. Sam znaš, prepodobni, iako prećutkujemo da su nam dani iščezli u ispraznostima ovoga sveta, malo se uspravivši, primismo jaram Hristov i pribegosmo u dom Prečiste Vladičice naše Bogorodice i u ogradu svetu tvoju. Ne predaj nas neprijateljima duša naših, jer se naoružaše protiv nas i porobljavaju nas svaki čas, i raznim pomislima gađaju srca naša, i odvode nas od Božijeg poznanja, i prisiljavaju da ljubimo što je prolazno i propadivo, i do kraja nas pogružavaju u dubinu grehovnu. Ali, tebe, krmu, nađosmo, uputi nas pristaništu tihom i buru umnu utišaj, i umoli opšteg Vladiku za nas, da nam poda reč i slovo, um i dela da sve zapovesti njegove tvorimo. Ako se i od puta zapovesti Gospodnjih udaljismo i zbog lenjosti ustav koji si nam ti predao ne održasmo, barem radi vere naše u Prečistu Djevu i u tebe, oče sveti Teodosije, neka nas pribroji zboru čeda tvojih, koja hodiše bez poroka po stazama pravde, i neka nas učini nerazdvojnim od gledanja Svoga lica kada nas uzme odavde.
Dok smo još u ovom životu, posećuj nas i čuvaj od svake smicalice đavolje i del? koja odvode od Boga, molitvom tvojom podaj nam život čist i bogougodan, podigni um naš koji lenošću pade na zemlju, podaj bodrost i stražu unutrašnju i otpuštenje za drevne grehove. Ako nas nemar uma našeg nadjača, ipak imamo tebe koji ostaješ pomagač i pomoćnik svoje lavre, i uzdamo se da ćemo se preko tebe javiti slobodni pred Bogom i nesavladani neprijateljima vidljivim i nevidljivim. Sam si, naime, rekao svojim učenicima kada ti Bog naredi da ideš odavde: „Neka vam bude poznato, čeda, ako po odlasku mome ka Gospodu počne ovo mesto da se uvećava monasima i bude izobilovalo svim potrebnim, po tome znajte da imam smelost kod Boga i da mi On molitvu prima.“ Mi pak, oče prepodobni, izvesno znamo po ravnoanđelskom životu i strastotrpničkom podvigu, da si već pre ishoda svoga imao smelost kod Svedržitelja Boga. Koliko se više po ishodu tvome pokaza proročanstvo da će se ovo mesto Prečiste Bogorodice i tvoja sveta lavra poveličati i procvetati slavom i veličanstvom. Ti napomenu da ćeš se neprestano moliti o tvojoj svetoj ogradi, te se ostvari tvoje istinito i nelažno obećanje, i po tvome prestavljenju tvoje mesto ne beše savladano ni razrušeno od bilo koga, no svake godine rastijaše i raširivaše se.
A kad se umnožiše naši gresi i savršiše se bezakonja naša, i zloba naša prognevaiBoga, tad Božijim dopuštenjem, radi naših greha, razrušiše se božanski domovi i manastiri biše razoreni, i gradovi porobljeni, i sela opusteše od naroda nepoznatog, od naroda nemilostivog, od naroda koji stida nema niti se Boga boji, niti poseduje srce čovekoljubivo.[18] Zato, budući još u njihovom ropstvu, i u zlostavljanju zlom i u potlačenosti ljutoj, pripadamo ti, molbu ti prinoseći: podigni ruke tvoje za nas Vladičici Djevi i Prečistoj Bogorodici, da pomene milosti Svoje drevne o ogradi ovoj, koje joj je dala u nasleđe, i da nam olakšanje da od skrušenosti gorke, i otera ljute neprijatelje i hulnike naše pravoslavne vere, i napravi neoborivom crkvu Svoju svetu, koju sama izvole podići za obitalište svoje, i da umnoži stado ograde tvoje i posećuje ga, kao i pre, čuvajući ga i utvrđujući, zastupajući i štiteći od neprijatelja vidljivih i nevidljivih, da se slobodni nađemo dušama i telima, te u ovom vremenom svetu bogougodno poživimo, nikim ne savladani, osim Prečistom Bogorodicom, kao i pre oci naši, i tobom, prepodobni Teodosije.
Znajući tvoje milosrđe, drznuh se da pružim jezik svoj na tvoju pohvalu, ne prinoseći ti hvalu kao od dostojnosti, nego očekujući da steknem napredak od tebe, oče, i olakšanje za grehove svoje, za dalje čuvanje i drugačija vežbanja. Proslaviše te, naime, nebeske sile i prihvatiše te Apostoli, i prisvojiše te proroci, zagrliše te mučenici, raduju se s tobom svetitelji, sretoše te zborovi crnorizaca, poveliča te i sama Carica Prečista Mati Gospodnja, i veoma te preuznese i učini te poznatim od krajeva vaseljene do krajeva zemlje, verni slugo Gospodnji!
A kako bih te ja mogao pohvaliti po dostojnosti, imajući skverna usta i nečist jezik? No, nemajući šta da ti prinesem u dan prestavljenja tvoga, do ovu malu pohvalu, kao malen i smrdljiv potok koji se u morsku širinu priliva, ne da more napuni, već da se od smrada očisti. Zato, o časna glavo, sveti oče, prepodobni Teodosije, ne gnevi se na mene grešnoga, nego se pomoli za mene slugu tvoga, da me ne osudi u dan dolaska Svoga Gospod naš Isus Hristos, kome priliči slava sa bespočetnim Njegovim Ocem i s Presvetim i blagim i životvornim Duhom, sada i uvek.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. Prič 29:2.
  2. Up. Mt 4:16.
  3. Up. Mk 10:29-30.
  4. Up. Mt 11:30.
  5. Up. Mt 16:24.
  6. Jn 12:24.
  7. Up. Mt 25:21.
  8. Up. Mk 10:31.
  9. Fil 3:13.
  10. Jov 29:15.
  11. Gal 6:2.
  12. Up. Jev 2:13.
  13. V. Ish 34:29-30,35.
  14. Up. Ps 79:12.
  15. V. Ish 13:21-22; 33:9-10.
  16. Amalik – sabirno ime za narod neprijateljski nastrojen prema Izrailjcima, koji je počeo da se bori protiv njih kad su hodali po pustinji nakon izlaska iz Egipta (v. Ish 17:8,16); ime dobio prema svom rodonačelniku Amaliku (v. Post 36:12).
  17. Jn 7:38.
  18. Verovatno se radi o strašnom haranju i pustošenju ruske zemlje od strane divljih Polovaca 1096. godine, kada je i Pečerski manastir bio spaljen i opljačkan. O tome prep. Nestor govori i u svom Letopisu pod dotičnom godinom. Ako pak sačinitelj ovog slova nije prep. Nestor, možda se ovde misli na razrušenje manastira od strane razbesnelih mongolskih hordi kana Batija krajem 1240. godine. Međutim, pisac slova na početku tvrdi da je bio i očevidac Teodosijevog odlaska ga Gospodu.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *