NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 10.
O OKIVANJU GROBNICE PREPODOBNOG
OCA NAŠEG TEODOSIJA PEČERSKOG

 
Posle nekog vremena htede Georgije, sin Simonov, unuk Afrikanov, da okuje grobnicu prepodobnog oca našeg Teodosija, što i učini.
Posla dakle jednog od svojih podređenih boljara, po imenu Vasilija, iz grada Suzdalja u bogougledni grad Kijev, u Pečerski manastir, da okuje grobnicu prepodobnog Teodosija, i dade mu Georgije 500 grivni srebra i 50 grivni zlata za okivanje grobnice prepodobnoga. Primi ovo Vasilije i nevoljko se prihvati puta, proklinjući život svoj i dan svog rođenja, i govoraše u svom umu: „Šta to smisli knez da toliko bogatstvo upropasti, i kakva će mu nagrada za to biti što će grob mrtvaca okovati, no – što se zabadava dobije, zabadava se i baci. Ma kuku meni samom, kad ne smem da ne poslušam gospodara. Zbog čega ostavih svoj dom, i zbog koga idem na ovaj gorki put? I od koga ću onda čast dobiti – knezu nisam poslan, ni nekom drugom velmoži. Šta ću reći ili šta progovoriti sa tim kamenim kovčegom, i ko će mi dati odgovor? Ko se neće nasmejati mom besmislenom dolasku?“ Ovo govoraše onima sa njim, i još mnogo više od ovoga.
A sveti mu se javi u snu, krotko govoreći: „O čedo, htedoh da ti dam nagradu radi tvoga truda, ali ako se ne pokaješ, mnoga ćeš zla poneti.“ A Vasilije ne prestade da ropće, pa mnogu nevolju navede na njega Gospod radi njegovih grehova: konji, naime, svi krepaše, i ostalo što beše kod njih pokradoše, i sve im uzeše lopovi osim blaga što beše preko njih poslato. Otvori Vasilije blago poslato za okivanje grobnice, i uze odatle peti deo zlata i srebra, i potroši ovo za svoje i konjske potrebe, i ne razume da gnev bi zbog njegove hule.
Kad beše u Černjigovu, spade s konja i razbi se, tako da ne mogaše ni ruku da podigne. Oni koji behu sa njim, staviše ga u čamac, i dovezoše ga do Kijeva kad već bi veče. Te noći mu se javi sveti, govoreći: „Vasilije, nisi li čuo Gospoda gde kaže: Načinite sebi prijatelje mamonom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u večna obitališta.[1] Dobro dakle razmisli sin moj Georgije o onome što Gospod reče: Koji prima pravednika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće.[2] Ti si radi svog truda trebao biti uvenčan slavom, kakvu još niko nije dobio, a kakve bi ti bio udeonik sa njim (Georgijem); sad si pak svega lišen, međutim ne očajavaj za svoj život. Drugačije, naime, ne možeš ozdraviti sem da se pokaješ za svoje sagrešenje: naredi, dakle, da te odnesu u Pečerski manastir, u crkvu Svete Bogorodice, i da te metnu na moju grobnicu, i bićeš zdrav, a zlato i srebro koje si potrošio, naći ćeš čitavo.“ A te noći, u to veče kad mu se javi prepodobni Teodosije, ovo Vasiliju bi na javi, a ne u snu.
Ujutro dođe kod njega knez Georgije Vladimirović[3] sa svim boljarima, i videvši ga veoma skrušena, ražalosti se zbog njega i otide.
Vasilije pak poverova viđenju svetoga i naredi da se odveze u Pečerski manastir. Dok su bili na obali, neko nepoznat uđe kod igumana govoreći: „Brzo idi na obalu i uzvedi Vasilija i metni ga na grob prepodobnog Teodosija, i kad ti da blago, izobliči ga pred svima što je uzeo peti deo od njega, a ako se pokaje, otpusti mu“. Ovo rekavši, postade nevidljiv. Iguman potraži tog čoveka koji mu se javi, ali ovog niko ne vide ni da ulazi ni da izlazi. Otišavši do Dnjepra, uzvede Vasilija na brdo, i metnuše ga na grobnicu svetoga, i zatim usta čitav i zdrav po celom telu, i dade igumanu 400 grivni srebra i 40 grivni zlata. A iguman mu reče: „A čedo, gde je još 100 grivni zlata i 10 srebra?“ Vasilije poče da se kaje, govoreći: „Ja uzeh i istroših; pričekaj, oče, sve ću ti vratiti, jer htedoh da ovo utajim i ne objavim, mišljah da ću to sakriti od svevidećeg Boga.“ Tad prosuše posude u kojim behu zapečaćene, i pred svima izbrojavši, nađoše sve puno: 500 grivni srebra, a 50 zlata, i svi proslaviše Boga i svetog Teodosija. I tad poče Vasilije da sve po redu priča javljanja i dela svetoga.
Sutradan knez uze sa sobom lekare i dođe na ono pomenuto mesto, hoteći da leči Vasilija, i ne nađe ga. Saznavši da beše odvezen u Pečerski manastir, i misleći da je ovaj već umro, brzo odjaha u manastir i nađe ga zdravog, kao da nikada nije bolovao. Čuvši knez od njega divna čuda, užasnu se i ispuni se duhovnom radošću, te dođe i pokloni se čudotvornom grobu velikog Teodosija i otide.
Kad ovo ču Georgije Simonović, vojskovođa, još više prionu dušom uz Svetu Bogorodicu i svetog Teodosija, i uz svoj veliki prilog dade još i grivnu[4] koju nošaše, u kojoj bi sto grivni zlata, i potom napisa ovo: „Ja, Georgije, sin Simonov, sluga Presvete Vladičice Bogorodice i svetog Teodosija, blagosloven bejah njegovom svetom rukom: nekada sam bolovao tri godine na očima i nisam video ni svetlosti sunca, ali rečju njegovom ozdravih: čuh iz usta njegovih ‚progledaj’, i progledah. I zato pišem ovu poslanicu do poslednjeg u rodu svome, da niko ne bi bio odvojen od doma Presvete Vladičice Bogorodice i prepodobnih Antonija i Teodosija. Ako neko i u krajnje siromaštvo upadne i ne mogne ništa dati, neka ipak bude sahranjen u predelima ove crkve, jer svugde zastupa molitva Antonijeva i Teodosijeva. Kada pođosmo na Izjaslava Mstislavića[5] sa Polovcima, videsmo izdaleka visoke zidine, i odmah odosmo prema njima, a niko ne znade koji je to grad. Polovci su se borili pod njim, i mnogi behu ranjeni, te pobegosmo od toga grada. Kasnije saznadosmo da je to selo Pečerske obitelji Svete Bogorodice, a grada tu nikada nije bilo, a ni sami oni u tom selu ne razumeše šta bi, nego izašavši sutra videše to krvoproliće i začudiše se. I zato vam i pišem, što ste svi vi upisani u molitvu svetog Teodosija, jer on obeća ocu mome Simonu da će se za nas moliti kao i za svoje crnorisce. Ovu molitvu naredi moj otac da mu stave u ruku kada trebaše da bude sahranjen u grob, očekujući obećanje svetoga, koji se i otvoreno javi jednome od tih bogonosnih otaca i reče mu tako: ‚Reci sinu mome Georgiju da sva blaga primih radi molitava svetoga; potrudi se i ti, čedo, da dođeš za mnom dobrim delima’. A ko neće molitve i blagoslova svetog oca Teodosija i od njega se udalji, zavoleo je prokletstvo i neka mu dođe.“ I zbog ovoga praunuci njegovi imaju ljubav prema Svetom Dimitriju[6], pošto tu u njemu imaju svoje mesto, a ako ga ko od njih sebi uskrati, svi takvi su pod kletvom svojih praroditelja i otaca, pošto se svojom voljom odriču molitve svetog i blagoslova i obećanja prepodobnog oca Teodosija.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lk 16:9. Mamon – bog bogatstva, bogatstvo.
  2. Mt 10:41.
  3. Georgije Dugoruki, sin Vladimira Monomaha (v. opomenu pri kraju 4. slova).
  4. Tj. zlatnu ogrlicu – grivna je bila ne samo novčana jedinica, nego i dragoceni ukras oko vrata koji je često bio izrađen od spojenih zlatnika.
  5. Misli se na pohod Georgija Dugorukog 1149. g. Sveti Izjaslav Mstislavić, unuk Vladimira Monomaha, držao kijevski presto 1146-1149 i 1151-1154. Vidi i opomenu u vezi Georgija Dugorukog pri kraju 1. slova.
  6. Neki pretpostavljaju da je ovo hram Svetog Dimitrija koji je sagradio suzdaljski epiksop Jefrem, postriženik Pečerskog manastira.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *