KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 9.
NESTORA, MONAHA PEČERSKOG,
O PRENESENJU MOŠTIJU SVETOG PREPODOBNOG
OCA NAŠEG TEODOSIJA PEČERSKOG. AVGUSTA 14.

 
Kada spomen prepodobnih biva sa pohvalama, narod će se veseliti[1], reče premudri Solomon. Običaj je naime, da bogoimeni ljudi u božanskom toržestvu praznika duhovno likuju, po izreci premudrog Solomona: Pravednik, ako i umre, biće živ, i duše pravednih su u ruci Božijoj[2]. Jer proslavlja Gospod one koji Ga slave[3], kao što uistinu jeste ovog blaženog junačkog čoveka, visokog životom, čudesnog u vrlinama, osobitog u čudesima, blaženog Teodosija. Blagoizvole Bog objaviti svoga ugodnika, što istinski učini Bog posle osamnaest godina od prestavljenja prepodobnoga.
Godine 6559. (1091.) sabra se mnoštvo inoka prečiste Pečerske lavre skupa sa nastavnikom im igumanom, te svi jednodušno rešiše da prenesu mošti prepodobnog Teodosija.
Stoga im treba klicati: Uistinu ste blaženi, oci, dobro je rešenje vaše. O bogosabrani zbore! O posnički veliki sabore! O prečasna vojsko! O blagi skupe, na kome se zbio pesnički glas bogooca, koji reče: Gle, šta je dobro, ili šta je krasno, nego da braća žive zajedno?[4] Uistinu je dobra namera vaša, oci, veleglasnije su od trube reči rešenja vaših. Želeći svoga istinskog pastira, kako da ne govorahu: „Lišeni smo oca i učitelja!“ I svi kao jednim ustima rekoše: „Uzmimo časne mošti ljubljenog oca našeg Teodosija, jer nije lepo da budemo lišeni pastira, niti pastiru priliči da ostavlja poverene mu ovce, da ne bi divlji zver došao i rasterao Hristovo stado slovesnih ovaca, nego da dođe pastir u svoj tor i duhovnom sviralom božanstveno zatrubi, da pastirska frula odagna napad duhovnog zvera i prizove Održavaoca života našega i anđele čuvare“. I svi jednoglasno jedan drugom govorahu: „Priliči nam, bratijo, da svagda pred očima našim imamo časnu grobnicu oca našeg Teodosija i da mu svagda prinosimo dostojno poklonjenje, kao istinskom ocu i učitelju. Neprikladno je da prepodobni otac naš Teodosije prebiva izvan manastira i crkve svoje, pošto ju je on osnovao i crnorisce sakupio“.
I posavetovavši se, odmah narediše da se ustroji mesto za sahranjenje moštiju svetoga, te postaviše kamenu grobnicu. A dođe i praznik, Uspenje Svete Vladičice Bogorodice, i tri dana pred praznik Božije Matere naredi iguman da se ide u pešteru, da se označi mesto gde su mošti svetog oca našeg Teodosija. Tad po blagom izvoljenju, po naređenju igumanovom, i ja grešni Nestor bejah udostojen da budem prvi očevidac njegovih moštiju. Ovo ću vam istinski tačno kazati, jer ne čuh od drugih, nego sam bejah tome predvodnik[5].
Došavši, iguman reče mi: „Pođimo, čedo, u pešteru kod prepodobnog oca našeg Teodosija“. I dođosmo u pešteru, tako da niko ne zna. Kad razgledasmo gde treba raskopavati i označismo mesto – pored ulaza, reče mi iguman: „Nikome ne kazuj, nego uzmi koga voliš, neka ti pomogne, i osim njega neka niko od bratije ne sazna sve dok mošti svetoga iznesemo pred pešteru“. A ja istog dana pripravih motiku za kopanje. Dan beše utorak. Kasno uveče uzeh sa sobom dva monaha, ljude čudesne u vrlinama, a da niko drugi ne znade, i kad dođosmo u pešteru, učinismo molitve i moljenja sa poklanjanjem i otpevasmo psalmopojanje, pa se onda prihvatismo posla. Počeh da kopam i, mnogo se potrudivši, predadoh drugome bratu, i raskopavajući do ponoći ne mogosmo naći mošti svetoga. Počesmo da se veoma ojađujemo, i suze iz očiju ispuštasmo, pa pomislih da sveti ne želi da sebe objavi, i druga mi misao dođe: da možda kopamo u stranu. Uzeh ja motiku i počeh priležno da kopam. Monah koji beše sa mnom stajao je pred pešterom, i kada ču crkveno klepalo za jutrenju, javi mi brat da udariše u crkveno klepalo. A ja tad prokopah do moštiju svetoga, i kad onaj meni reče za udaranje u klepalo, ja njemu odgovorih: „Prokopah brate“. Kada prokopah do moštiju svetoga, odmah me veliki strah obuze, i počeh da vičem: „Prepodobnoga radi Teodosija, Gospode, pomiluj me!“ U to vreme dva monaha u manastiru bdejahu i prežahu kada će iguman, pritajivši se s nekim, tajno preneti mošti prepodobnoga, te priležno posmatrahu pešteru. A kad udariše u crkveno klepalo za jutrenju, oni videše tri stuba, kao duge jutarnje, koji postojaše i dođoše na vrh crkve Prečiste, gde je kasnije sahranjen prepodobni Teodosije. I ovo videše svi monasi, koji iđahu na jutrenju, kao i mnogi blagočastivi u gradu. Behu, naime, ranije obavešteni o prenosu moštiju svetoga, pa rekoše: „To prenose časne mošti prepodobnog Teodosija iz peštere“. Kad nasta jutro i osvanu dan, to se proču po čitavom gradu, pa mnoštvo ljudi dođe sa svećama i tamjanom.
A zadivljujući i ugledni Stefan, koji je već spomenut u žitiju blaženoga, koji umesto njega posta iguman, a po odlasku iz manastira postavi na Klovu svoj manastir, i potom, blagovoljenjem Božijim, postade episkop grada Vladimira[6], u to vreme beše u svom manastiru i vide u noći preko polja veliko bleštavilo nad pešterom. Pomislivši da to prenose časne mošti svetog Teodosija – beše naime jedan dan ranije obavešten o tom – i veoma se ožalostivši što bez njega prenose mošti svetoga, istog časa sede na konja i brzo potera ka pešteri, uzevši sa sobom Klimenta, koga postavi za igumana umesto sebe. Dok su išli, gledahu veliko bleštavilo nad pešterom, a približivši se blizu peštere više ništa ne videše, te shvatiše da to beše anđelska svetlost.
I kad priđoše dverima peštere, mi seđasmo kod moštiju svetoga. A ja kad prokopah, poslah po igumana, govoreći: „Dođi, oče, da iznesemo mošti prepodobnoga“, pa dođe iguman sa dva brata. I kad raskopasmo puno, nagevši se videsmo kako mu mošti leže svetopodobno, i zglobovi mu svi behu celi i nepodvrgnuti iskvarenju, vlasi na glavi se behu skorile uz glavu, lice prepodobnog bi svetlo, oči zažmirene i blagoglagoljive usne sastavljene. I tako metnuvši na odar njegove svete i časne mošti, iznesosmo ih pred pešteru. A drugog dana, po izvoljenju Božijem, skupiše se svi episkopi zajedno, i dođoše u pešteru, a imena su im: Jefrem Perejaslavski, Stefan Vladimirski, Jovan Černjigovski, Marin Jurjevski, Antonije Poroski. Svi igumani iz svih manastira sa mnoštvom crnorizaca dođoše, i blagoverni narod, i uzeše prečasne mošti svetog Teodosija ispred peštere, s mnoštvom sveća i tamjanom – kako pre rekosmo, izađoše i iz grada ljudi u susret svetome, držeći sveće u rukama – i donesoše ga u bogosazdanu i prečistu crkvu, i obradova se i prečista crkva primivši svoga služitelja. I moglo se videti u crkvi kako je dnevnu svetlost zasenjivala svetlost sveća, svetitelji (jerarsi) poklanjajući se poljubljivahu mošti svetoga, jereji pripadahu ljubazno ih celivajući, inoci koji priticahu sa narodom doticahu ostatke odeće svetoga, pesme duhovne Bogu uznoseći, blagodarstvene hvale svetome prinoseći. I tako ga sahraniše u njegovoj spostvenoj crkvi Božije Matere, u pritvoru na desnoj strani, meseca avgusta u 14. dan, u četvrtak, u prvi čas dana, i tako svetlo praznovaše taj dan.[7]
Godine 6616. (1108.) iguman Teoktist[8] poče da ubeđuje blagovernog velikog kneza Svjatopolka[9] sa molbom da počnu da pominju ime svetog i prepodobnog oca našeg Teodosija, igumana pečerskog, u sinodiku[10] – Bog tako izvole. Svjatopolk rado obeća da to učini, i znajući njegov život, poče Svjatopolk svima da priča žitije prepodobnog Teodosija. Tako i učini mitropolit: naredi da se upiše u sinodik. Mitropolit naredi i svim episkopima da upišu ime svetog Teodosija u sinodik. I svi episkopi s radošću upisaše ime svetog prepodpbnog oca našeg Teodosija, i pominju ga na svim saborima i do danas.
O predskazanju svetoga. A preko ovoga ne treba ćutanjem preći, nego ću vam kazati nešto malo o tome kako se zbilo predskazanje svetog oca našeg Teodosija.
Dok je veliki Teodosije još bio u ovom životu, držao igumanstvo i upravljao od Boga mu poverenim stadom, nije se brinuo samo za crnorisce, nego i za svetovnjake, za njihove duše, kako da se spasu, a ponajviše za sinove svoje duhovne, tešeći i poučavajući one koji su mu dolazili, a ponekad im odlažaše i u domove i davaše blagoslov. Beše pak neki blagočastivi velmoža, duhovni sin svetoga, po imenu Jan – tako se zvaše. Jednom (sveti) dođe u dom kod Jana i supruge mu Marije, koji obadvoje behu blagočastivi i življahu u celomudrenosti, po Božanskom Pavlu čuvajući brak častan. Zbog toga ih ljubljaše blaženi Teodosije, pošto življahu u zapovestima Gospodnjim i u ljubavi među sobom prebivahu.
I čim on dođe kod njih, poče ih učiti o milostinji prema ubogima, i o Nebeskom Carstvu koje će primiti pravedni, dok će grešnici muku, i o smrtnom času, i još im govoraše o mnogim drugim božanskim spisima, dok mu ne dođe i reč da im govori o polaganju njihovih tela u grob. A blagočastiva žena, Janovica, uzevši reč od prepodobnoga, reče mu: „Oče časni Teodosije, ko zna gde će mi telo biti sahranjeno?“ Bogonadahnuti Teodosije, ispunjen proročkim darom, reče joj: „Zaista ti kažem: gde moje telo bude sahranjeno, tamo ćeš i ti, kad prođe neko vreme, počinuti.“ Što se i desi 18 godina po prestavljenju svetoga. Jer prepodobni Teodosije se prestavi 18 godina pre prenesenja svog tela, a kada prenesoše mošti svetoga, tada se, te godine i meseca, prestavi i Janovica, po imenu Marija – meseca avgusta u 16. dan. I dođoše crnorisci i otpojaše uobičajene pesme, i donevši je, sahraniše je u crkvi Svete Bogorodice Pečerske, nasuprot Teodosijevog groba, na levoj strani. Prepodobni beše sahranjen 14. avgusta, a ona 16-og.
Vidite mi tog zadivljujućeg čoveka, čije se predskazanje zbilo, prepodobnog Teodosija, junačkog pastira, koji napasaše slovesne ovce nelicemerno, sa krotošću i sa oprezom ih čuvajući i bdeći nad njima, i moleći se za povereno mu stado, i za sve pravoslavne hrišćane, i za zemlju rusku. On se i po odlasku svome iz ovog života moli za verne ljude i za svoje učenike, koji gledajući na njegovu časnu grobnicu i pamteći njegova učenja i uzdržanje, proslavljaju Boga.
A ja, njegov grešni i nedostojni sluga i učenik Nestor, ne domišljam se kako da pohvalim njegov dobri život i uzdržanje, no reći ću nešto malo: Raduj se, oče naš i nastavniče, koji svetovnu vrevu odbaci i ćutanje zavole! Raduj se, ti koji posluži Bogu u tišini i u monaškom životu, jer si sobom svaki prinos božanski prineo! Raduj se, oče, koji se postom preuzvisi i plotske strasti zamrzi, i svetovnu krasotu i želju ovog veka odbaci! Raduje se ti, koji posledovaše visokomislenim stopama, podražavajući Ocima, ćutanjem se uzvisujući i poniznošću se ukrašavajući, u rečima se knjižnim veseleći! Raduj se ti, koji se ukrepi nadom večnih dobara, koje si i primio! Raduj se ti, koji umrtvi plotsko mudrovanje, izobliči bezakonje i metež ukroti, prepodobni! Raduj se ti, koji izbeže besovskim smicalicama i zamkama! Raduj se, oče, ti koji si sa pravednicima počinuo, primivši platu za svoje trudove! Raduj se ti, koji beše otac nastavnika, a sledio si Njihovom učenju i naravi i uzdržanju i njihovom božanskom zauzimanju u molitvi, najviše revnovavši Velikom Teodosiju[11], običajem i životom upodobljavajući se životu njegovom i posledujući njegovom življenju, prelazeći s jednog dela na još bolje trudove, uobičajene molbe Bogu predajući u mirisu miomira, prinoseći kadilo molitveno, tamjan mirišljavi! Raduj se ti, koji pobedi svetovne pohote i svetovnodršca, kneza tame veka ovog![12] Raduj se ti, koji pogazi protivnika, đavola i smicalice njegove pobedi, usprotivivši se njegovim strelama, krepkim se umom oduprevši! Raduj se ti, koji se ukrepi oružjem krsnim i verom nepobedivom, Božijom pomoću!
Zato, o časni pastiru Hristova stada, Teodosije bogomudri, moli se za nas i za mene, slugu tvoga Nestora, da budemo izbavljeni od zamke đavolje[13], i od protivnog neprijatelja sačuvaj nas tvojim molitvama u Hristu Isusu, Gospodu našem, Kome priliči čast i slava i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i s presvetim i blagim i životvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. Prič 29:2.
  2. Up. Prem.Sol 3:1-3; 4:7; 5:15; Jn 11:25.
  3. Up. 1.Car (1.Sam) 2:30.
  4. Ps 132:1.
  5. Ili: začetnik.
  6. Episkop bio 1091-1094. V. opomenu pri kraju 1. slova.
  7. Mošti prep. Teodosija su monasi pred nailaskom divljih hordi kana Batija 1240. g. sakrili, verovatno negde u daljnjim pešterama, te su tamo Božijom voljom ostale sakrivene sve do danas.
  8. Teoktist beše iguman posle Jovana, po nekima od 1103. g., a po drugima od 1108. do 1112/13. godine.
  9. Svjatopolk II (1050-1113) – sin Izjaslavljev, unuk Jaroslava Mudrog, knez polocki (1069-1071), novgorodski (1078-1088), turovski (1088-1093), veliki knez kijevski (1093-1113).
  10. Sinodik – ovde: pomenik blaženopočivših, spisak svetih koje treba pominjati u činu svetog predloženja ili prinošenja (proskomidije).
  11. Teodosije Veliki (oko 424-529) – veliko svetilo Hrišćanstva, jedan od osnivača opštežiteljnog monaštva u Svetoj Zemlji.
  12. Up. Ef 6:12.
  13. Up. 1.Tim 3:7.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *