II ДЕО
КАЗИВАЊА ЈЕДНОГ БОГОТРАЖИТЕЉА
СВОМ ДУХОВНОМ ОЦУ
О БЛАГОДАТНОМ ДЕЈСТВУ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ
ШЕСТИ СУСРЕТ
Брат помаган од брата тврд је и висок као град, утврђен је као моћно царство. (Прич. 18, 19)
– Ево, како сам вам јуче обећао, довео сам са собом и мог поштованог сапутника који је душекорисном беседом олакшао мој пут и кога сте пожелели да видите.
– Веома ми је драго, а надам се биће и уваженим мојим посетиоцима, да вас обојицу видимо и чујемо ваше искусне речи. Ово су моји гости – преподобни монах, схимник, и благочастиви свештеник. А где су двоје или троје сабрани у име Исуса Христа, тамо је и Он Сам обећао да ће бити; значи нас је овде већ петорица у Његово име, па ће се ваљда, и Његова благодат тим штедрије излити на нас!
Јучерашња прича твога сапутника, драги брате, о твојој пламеној привржености светом Еванђељу, веома је лепа и поучна. Занимљиво је чути на који ти се начин открила та велика благочестива тајна?
– Господ Који је препун љубави и Који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине, открио ми је, у великој милости Својој, ово знање на чудан начин, без икаквог људског посредништва. Пет година сам био професор у гимназији идући кроз живот мрачним путевима разврата и бавећи се сујетном овосветском философијом, а не Христовом науком и можда бих и потпуно пропао да ме донекле није одржавало то што сам живео заједно са својом благочестивом мајком и рођеном сестром – чистом девојком… Једном, док сам шетао булеваром, срео сам и упознао се са лепим младим човеком, који је за себе рекао да је Француз, студент са препорукама, који је недавно стигао из Париза и који је за себе тражио место домаћег учитеља. Његова изузетна образованост ми се веома допала и ја сам га позвао да наврати код мене, те смо се тако спријатељили. У току два месеца он ме је често посећивао и ми смо понекад заједно излазили у друштва, наравно сва лакомислена и неморална. На крају је дошао код мене са позивом у једно од таквих друштава и да би ме брже убедио, почео је да хвали нарочиту веселост и пријатност тог места, куда ме је позивао. Рекавши о томе неколико речи, одједном ме је замолио да са њим изађем из кабинета у коме смо седели, и да седнемо у салон. То ми се учинило чудно па сам, рекавши да није први пут како примећујем да не воли да буде у мом кабинету, питао какав је томе разлог? А задржао сам га и због тога што је салон био уз собе моје мајке и сестре па је зато разговор о испразним стварима у њему био неприличан. Он је своју жељу објашњавао на разне начине и на крају је рекао отворено следеће: “Ево, код тебе на овој полици, међу књигама, стоји и Еванђеље; ја пак толико ценим ту књигу да ми је тешко у њеном присуству говорити о ништавним стварима. Изнеси је, молим те, одавде, и тада ћемо разговарати слободно”. По лакомислености својој и осмехнувши се на ове његове речи, ја сам узео са полице Еванђеље и рекао: “Требало је одавно да ми то кажеш!” Дајући му Еванђеље у руке, рекао сам: “На, однеси га сам у другу собу”. Тек што сам га додирнуо Еванђељем, а он се истог тренутка затресао и нестао. То ме је толико пренеразило да сам од ужаса пао на под без свести. Чувши пад, моји укућани су дотрчали до мене и читавих пола сата нису могли да ме поврате. На крају, дошавши себи, осетио сам велики страх, неспокојство и потпуну одузетост ногу и руку тако да уопште нисам могао да се крећем. Кад је дошао лекар, утврдио је да се ради о парализи проузрокованој неким силним потресом или страхом. Целу годину после тог случаја, упркос старању многих лекара, лежао сам и нисам осећао ни најмање олакшање. Било је неопходно да дам оставку на своју службу. Моја стара мајка је за то време умрла, а сестра је одлучила да живот проведе у манастиру. Све то је још више отежало моју болест. Само сам једну радост имао за време боловања – у читању Еванђеља, које од почетка болести није излазило из мојих руку, као залог чудесног случаја који се десио.
Једном је неочекивано дошао код мене непознати пустињак који је путовао ради скупљања прилога за братство. Он ме је убедио да се не поуздам само у лекове, којима се, без Божје помоћи, не да ништа поправити, него да молим Бога, са свом својом усрдношћу, јер молитва је најмоћније средство за исцељење свих болести, и телесних и душевних.
“Како ја могу да се молим у оваквом стању, кад не могу ни метанију да учиним, ни руку да подигнем да бих се прекрстио?” – приметио сам ја на то. А он ми је на то рекао следеће: “Моли се како можеш!” И није могао ништа боље да ми објасни како да се молим. После одласка овог посетиоца ја сам и нехотице почео да размишљам о молитви, о њеној снази и дејству, присећајући се предавања из богословља које сам некад давно слушао, док сам још био студент. Све ме је то занимало и обнављало у сећању светла сазнања о вери, загревало моју душу и већ сам почео да осећам неко олакшање у наступима моје болести. Како се Еванђеље непрестано налазило уз мене, по својој вери у њега, као последици чуда, а такође и сећајући се свега што сам о молитви слушао на предавањима заснованим на тексту Еванђеља, ја сам почео да се учим молитви и хришћанском благочешћу искључиво према еванђелским поукама. Удубивши се у Еванђеље, црпио сам из њега, као из обилног извора, читав систем спасоносног живота и истинске унутрашње молитве. Са побожношћу обележивши сва места у тексту која се односе на овај предмет, ја се од тог времена непрестано старам да изучим ова божанствена правила и да их, макар и с напором, примењујем у пракси. У таквом мом послу стање ми је постепено почело да сс поправља и на крају, како видите, потпуно сам оздравио. Оставши сам, а у знак благодарности Богу за његову Очинску милост и исцељење и уразумљење, решио сам да се, по примеру моје сестре и по жељи сопствене душе, посветим пустињачком животу да бих могао без препрека да примам и усвајам тако сладосне речи живота вечног, указане мени у Светом Писму.
И ето сада путујем у далеки скит Соловетског манастира на Белом мору, који се зове Анзерски, и о коме сам поуздано слушао да је веома погодно место за сазерцатељни живот. И још да вам кажем: заиста, и ако мене на овом путу свето Еванђеље теши и обилно просветљује недозрели мој ум, грејући моје хладно срце ипак, по немоћи својој признаћу отворено, да ме предуслови за постизање благочешћа и спасења, који захтевају потпуно самоодрицање, изузетне подвиге, дубоку смиреномудреност, како то прописује Еванђеље – да ме све то ужасава висином својом, а по немоћи и несавршености мог срца. Тако, стојећи сада између очајања и наде, не знам шта ће са мном даље бити!…
СХИМНИК – при таквом опиту посебне и чудесне милости Божје, и уз вашу начитаност, неопростиво је не само да западате у униније, него да чак и сенку сумње о заштити Божјој и Његовој помоћи пустите у вашу душу! Знате ли шта о томе говори богопросвећени Златоуст? “Нико не сме да запада у малодушност нити да мисли како су еванђелске заповести неиспуњиве и немогуће! Бог, промишљајући о спасењу човековом, није са том намером прописао заповести да би њиховом неиспуњивошћу направио од човека преступника. Не! Него да би нас њиховом светошћу и благопотребношћу учинио блаженим, како у овом животу тако и у вечности”.
Свакако, редовно и истрајно испуњавање Божјих заповести нашој природи изгледа изузетно тешким, а следствено томе, и спасење недостижним; али иста та реч Божја која је прописала заповести, доноси собом и средства, не само за њихово испуњење, него и за утеху при том испуњавању. Ако је све то на први поглед и покривено велом тајне, то је, наравно, само зато, да би се молитвеник првенствено обратио ка смирењу и лакше приближио сједињењу с Богом, путем указивања на прибежиште у молитви и на тражење Његове Очинске помоћи. У томе се састоји тајна спасења, а не у поуздању у сопствене снаге.
БОГОТРАЖИТЕЉ. – Како бих ја слаб и немоћан желео да сазнам ову тајну, да бих њоме, као средством, макар мало исправио свој лењиви живот у славу Божју и на своје спасење.
СХИМНИК. – Тајна ова ти је позната, мили брате, из твог “Добротољубља”. Она се састоји у непрестаној молитви коју си ти тако упорно изучио и којом се тако ревносно бавиш и тешиш …
БОГОТРАЖИТЕЉ. – Падам пред ноге твоје, преподобни оче, Бога ради удостој ме да из твојих уста чујем нешто корисно о овој спасоносној тајни и о светој молитви о којој више од свега желим да слушам и волим да читам, за укрепљење и утеху многогрешне душе моје.
СНИМНИК. – Овој твојој жељи не могу да удовољим сопственим расуђивањем о овако високом предмету, јер још немам довољно искуства, но зато имам о том предмету веома мудру свешчицу једног духовног писца. Ако је угодно и нашим саговорницима, одмах ћу је донети па је могу прочитати пред свима вама. Одлучите!
СВИ. – Учини нам милост, преподобни баћушка. Не лиши нас таквог спасоносног сазнања.
ТАЈНА СПАСЕЊА КОЈА СЕ ОТКРИВА НЕПРЕСТАНОМ МОЛИТВОМ
– Како се спасти? – Ово благочестиво хришћанско питање природно се рађа у свачијем уму, као последица свести о исквареној и раслабљеној људској природи, али и као остатак првобитног стремљења истини и праведности. Свако ко макар мало верује у бесмртност и живот вечни када свој поглед обрати на небо и нехотице се среће са мишљу о томе како се спасти… Мучећи се око решења овог питања он се распитује код богоразумних и искусних, затим, по њиховом савету, чита поучне књиге духовних писаца о овом предмету, тежећи да иде за истинама и правилима која је чуо или прочитао. У свим овим поукама он, као неопходне услове за спасење, сусреће: благочестиви живот, подвиге и труд над самим собом, одлучно одрицање од самог себе, што води чињењу добрих дела, сталном испуњавању свих заповести Божјих, које сведочи о чврстини и непоколебљивости вере… Даље му се проповеда да сви ови услови треба да буду испуњени са најдубљим смирењем и у потпуности, будући да све врлине зависе једне од друге, па су дужне да једна другу подржавају, једна другу усавршавају, као што зраци сунца тек онда испољавају своју снагу и производе пламен, кад се кроз стакло скупе у једну тачку. А иначе “ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан”.
Као додатак свему томе, ради чвршћег убеђења у неопходност ове службене делатности, чуће и похвалу величанствености врлине и покуду нискости порока. Све се ово, обично, запечати обећавањем или предивне награде и блаженства, или страшне казне и патње, у вечном животу.
Такав је обично карактер проповеди новијег времена! На овај начин усмерен, човек који ватрено жели спасење. са радошћу приступа остварењу поука и спровођењу у дело свега што је чуо и прочитао. Али, авај! Већ на првом кораку он не налази могућност да достигне свој циљ видећи и осећајући да његова повређена и раслабљена природа побеђује над стремљењима ума, да је његова воља везана, да су му склоности покварене, да му је снага духа занемоћала. Приликом таквог самосазнања своје немоћи, он, природно, долази на мисао има ли неких средстава која помажу да се испуни то што прописује Божји закон и што су испуњавали сви они који су се удостојили спасења и светости. Да би измирио у себи потребу разума са слабошћу својих сила, ум се поново обраћа проповедницима спасења, са истим питањем – како се спасти? Како објаснити потребу тако тешких и недостижних услова спасења? И може ли сам проповедник да непрестано испуњава све оно у чему друге поучава?… “Тражи од Бога, моли Бога да ти помогне!” Не би ли онда плодотворније било ако би се пре свега и увек учио молитви као једином извору свега што захтева хришћанско благочешће и свега чиме се стиче спасење? – закључује човек који жели да се спасе и приступа изучавању молитве: чита, размишља, упоређује учења оних који су писали о том предмету. Истина, налази код њих много светлих мисли, дубоких сазнања и јаких израза. Један предивно расуђује о нужности молитве,- други о њеној снази, о благотворности, о томе да је за молитву неопходна усрдност, пажња, чистота мисли, помирење с непријатељима, смирење, скрушеност, и остало што прати молитву… Но, шта је то молитва сама по себи и како се, на прави начин, треба молити? Како на ово, иако прво и најважније питање, веома ретко наилазимо на јасно и свима разумљиво објашњење, то ревносни тражитељ молитве поново остаје пред велом тајне. Из општег штива у сећању ће му остати, премда благочестива, али ипак само спољашња страна молитве, и он ће доћи до оваквог закључка: да би се човек молио треба ићи у цркву, осењивати се крсним знаком, метанисати, читати Псалтир, каноне, акатисте…
Такво је опште схватање оних који не знају за списе о унутрашњој молитви и за сазерцатељна дела Светих Отаца. На крају, трагалац долази и до књиге која се зове “Добротољубље” у којој су двадесет пет Светих Отаца разумљиво приказали науку истините и суштаствене срдачне молитве. Ту тајна спасења и молитве почиње да диже своју завесу и он види да – молити се истински значи управљати разум и сећање ка Богу, бити стално у Његовом Божанском присуству, побуђивати себе на љубав према Њему посредством богомислија, и сједињавати име Божје са дисањем и откуцајима срца, при свему томе руководећи се Призивањем свесветог Имена Исуса Христа, или творењем Исусове молитве у свако време, на сваком месту и при сваком послу без престанка.
Ако га ове светле истине, озаривши његово сазнање и откривши му пут ка постигнућу молитве, и убеде да одмах приступи испуњавању ових мудрих поука, ипак ће наш тражитељ, већ при првим искуствима, срести тешкоће све док му искусни наставник (по истој тој књизи “Добротољубље”) не открије тајну у њеној пуноћи, наиме, да једино учесталост или непрестаност молитве (без обзира како се она одвија у почетку) јесте најмоћније и јединствено средство; како савршенства унутрашње молитве, тако и спасења душе. Учесталост молитве је темељ који на себи носи читав круг спасоносних дела, како то потврђује свети Симеон Нови Богослов: “Онај”, каже он, “ко се непрестано моли, одједном је сакупио сво добро”.
И тако, да би представио истину овог открића у својој пуноћи, наставник га развија на следећи начин:
За спасење душе је, најпре, неопходна истинита вера. Свето Писмо говори: без вере није могуће угодити Богу (Јев. 11, 6) – Ко не верује биће осуђен.
Такође је из Светог Писма јасно да човек не може сам по себи да породи веру у себи, чак ни колико је горушичино зрно; да вера није од нас него је дар Божји, то јест, да се као духовни дар даје Духом Светим.
Шта онда у таквом случају да се ради? Како да се помири потреба човека за вером са немогућношћу да је човек сам у себи роди? У Светом Писму је откривено средство и показани су примери: “иштите и даће вам се”. Апостоли нису могли сами у себи да побуде савршенство вере него су молили Исуса Христа: “Господе, дај нам вере”. Ето најбољег примера тражења вере. Из овог се види да се вера стиче молитвом.
За спасење душе при истинској вери, потребна су и добра дела врлине, јер “вера без дела је мртва”, јер се делима оправдава човек, а не самом вером, и ако желиш ући у живот, држи заповести: не уби, не чини прељубе, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца и матер и љуби ближњега својега као самог себе. И све ове заповести је потребно испуњавати у целини. “Јер ко и сав закон одржи, а сагреши у једноме, крив је за све”. Тако учи свети Апостол Јаков.
А свети Апостол Павле, говорећи о слабости људској, истиче “да се делима закона неће оправдати ни једно тело”. Јер знамо да је закон духован, а ја сам телесан, продан у ропство греху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним ово што хоћу, него шта мрзим то чиним. Тако умом служим закону Божјем, а телом закону греха”. Како онда испунити и потребна дела закона Божјег ако је човек немоћан, ако нема могућности чак ни за то, да заповест оправда у себи?
А нема ту могућност само дотле док је не тражи, док се за њу не моли. “Немате јер не иштете”, објашњава узрок Свети Апостол. Па и сам Исус Христос говори: “Без мене не можете чинити ништа”. А како с Њим делати, Он нас овако учи: “Останите у мени и ја ћу у вама”. “Ко остаје у мени и ја у њему тај доноси многи род”. А бити у Њему значи непрестано осећати Његово присуство, непрестано тражити у име Његово: “и ако што заиштете у име моје ја ћу учинити”. Тако се и могућност добрих дела стиче молитвом! Пример за то се може наћи код самог Апостола Павла који се три пута молио за победу над искушењима, који је преклонио колена пред Богом Оцем да га Он утврди у унутрашњем човеку, и најзад, који је заповедао да се, пре свега, чине молитве и чак, да се треба непрестано молити. Из свега овога следи да душевно спасење човека зависи од молитве, а да је она због тога нужнија од свега јер се њоме оживљује вера и њоме се испуњавају све врлине. Једном речју, при молитви је све праћено успехом, а без ње никакве хришћанске побожности не може бити.
Због тога се непрекидност и свагдашњост приписује само и једино молитви. Од осталих врлина свака има своје време, а о молитви се заповеда да се чини непрекидно: “Молите се непрестано”. Треба се увек молити, у свако време, и на сваком месту.
Истинита молитва захтева посебне услове: она се мора приносити у чистоти мисли и срца, са пламеном усрдношћу, са будном пажњом, са трепетном побожношћу и са најдубљим смирењем. Али, ко се неће сложити да је он сам далеко од ових поменутих услова за истинску молитву, то јест да он врши молитву више по неопходности и принуђивајући се, него по жељи или због услађивања молитвом, због љубави према молитви! О томе сведочи и Свето Писмо, које говори да човек није у стању да савршено очисти ум од непотребних помисли: “Зле помисли налазе се у човеку од младости његове”. Оно говори да нам једини Бог даје ново срце и нов дух,- “да је Бог Онај Који чини у вама и да хоћете и да творите”. И сам Апостол Павле је рекао: “Мој се дух (то јест глас мој) моли, а ум је мој без плода”. И “не знамо како ћемо се молити као што треба”. – потврђује он. Из свега овога следи да ми у нашој молитви не можемо да испољимо њена суштинска својства!
Ако је сваки човек тако немоћан, шта онда може он сам својом вољом и снагом да учини за спас душе своје? Да стекне веру он не може без молитве, добра дела исто тако; па ни истински да се моли није у стању. У чему је онда његов удео, шта је дато његовој слободи и снази да не би погинуо него се спасао?
У сваком делу постоји особина коју је Господ задржао у Својој вољи и намери, коме да је дарује. Да би јасније показао зависност човекове воље од воље Божје и да би човека дубље проникао смиреноумљем, Бог је вољи и снази људској оставио само бројност (количину) молитве, заповедивши да се непрестано моли у свако време и на сваком месту. Тиме се и открива тајанствени начин за достизање истинске молитве, а заједно са њом и вере и испуњења заповести и спасења. Значи, човеку је на вољу дата количина… О томе тачно тако уче и Оци Цркве. Свети Макарије Велики говори: “У нашој је вољи да се молимо макар како (али често), али молити се истински, – то је дар благодати”. Преподобни Исихије говори да учесталост молитве постаје навика и да се претвара у природу; да се без честог призивања имена Исуса Христа не може очистити срце.
Преподобни Калист и Игњатије саветују пре свих подвига и добрих дела почети са молитвом у име Исуса Христа, често је и непрекидно вршити, јер учесталост и нечисту молитву доводи до чистоте. Блажени Дијадох тврди да, ако би човек што је могуће чешће призивао Име Божје, (то јест молио се), то он и не би падао у сагрешења. Како су искусни, мудри и блиски срцу, ови практични савети Отаца! Они у практично опробаној простоти изливају светлост на начине и средства усавршавања душе. Каква је у њима велика противречност са моралистичким поукама теоријског ума! Разум нас уверава: чини добро, наоружај се храброшћу, користи снагу воље, увери се у добре последице врлине. На пример: – очисти ум и срце од сујетних маштања, а испуни га поучним размишљањима, чини добро и бићеш уважаван и миран, живи онако како захтевају савест и ум… Али нажалост, све то, иако уз велике напоре, не постиже свој циљ без честе молитве, без помоћи Божје коју она привлачи.
После овога погледајмо још шта Оци Цркве говоре о очишћењу душе. Свети Лествичник пише: “При помрачењу душе нечистим помислима непријатеље побеђуј Исусовим именом, често га понављајући. Боље и успешније оружје нећеш наћи ни на небу ни на земљи”. Свети Григорије Синаит поучава: “Знај да нико не може да сам сачува свој ум и због тога, када се појаве нечисте мисли, често и многоструко, призивај име Исуса Христа, и помисли ће саме собом нестати”. Како је то прост и лак, али и опробан начин и супротан савету теоријског разума, који тежи да постигне чистоћу сопственим делима! Усвојивши ове светоотачке поуке из искуства, долазимо до закључка да је главни, јединствени и најједноставнији начин да дођемо до остварења спасења и духовног савршенства – непрестаност молитве ма како слаба она била.
Душо хришћанска! Ако у себи не налазиш силе да се Богу поклањаш духом и истином, ако твоје срце још не осећа топлоту и слатки укус умне и унутрашње молитве, то онда принеси као молитвену жртву то што можеш, што стоји у твојој вољи, што је сразмерно твојим силама. Нека се органи твојих уста сроде са честим и неодступним молитвеним призивањем; нека често, непрекидно призивају моћно име Исуса Христа. То није сувише тешко и то свако може. Уз то, то од нас тражи и заповест Светог Апостола: “да непрестано приносимо увек Богу жртву хвале, то јест плод усана које исповедају Име Његово”. Учесталост молитве ће произвести навику и преобратити се у природу, па ће, са временом, довести ум и срце у потребно расположење. Замисли, кад би човек испунио заповест Божју о непрестаној молитви, он би самим тим испунио и све остале заповести, јер ако би се при сваком свом делу молио и тајно призивао Божанско име Исуса Христа, па макар и без душевне топлине и усрдности, макар у почетку и на силу, тада не би више имао времена за греховна задовољства. Свака његова преступна мисао би наилазила на препреку, ни један његов грех не би могао тако плодно да се смишља и спроводи као што је то случај у празном уму. Умањили би се или сасвим ишчезли срдљивост, или празнословље, и сваки би се поступак истог трена прочишћавао благодатном снагом тако често призиваног Имена Божјег. Стално бављење молитвом често би одвлачило душу од греховних дела и привлачило је суштинском сазнању – сједињењу с Богом! Видиш ли сада како је важна и неопходна бројност молитве? Учесталост молитве је једини начин да добијемо чисту и истиниту молитву. То је најбољи пут ка постизању молитвеног циља и спасења!
Да би се још више убедио у неопходност и плодотворност честе молитве имај на уму: 1) да свака побуда, свака мисао о молитви јесте дејство Духа Светога и глас твог Анђела чувара; 2) да име Исуса Христа, призивано у молитви, садржи у себи самобитну и самодејствену силу; и зато 3) нек те не смућује нечистота или сувоћа твоје молитве, него са стрпљењем очекуј плод од честог призивања Имена Божјег. Не слушај неискусна и бесмислена наговарања сујетног света – да је хладно призивање, макар било и непрестано, само некорисно брбљање… Не! Сила Имена Божјег и учесталост призивања показаће свој плод у своје време!…
Један од духовних писаца прекрасно о томе расуђује: “Знам да за многе назови духовне надри филозофе, који траже лажну величину и наводна благородна занимања у очима разума и гордости, знам да за њих просто, усно и једнолично, но често мољење, представља нешто безначајно или ниско, или чак представља беспослицу. Но варају се они, несрећници, и заборављају наук Исуса Христа – “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Они састављају за себе некакву науку о мољењу, на крхким основама природног разума. Да ли је потребно много учености, ума или знања да би се рекло чистим срцем: Исусе, Сине Божји, помилуј ме! Није ли такве честе молитве хвалио и Сам наш Божански Учитељ? Нису ли овим кратким али честим молитвама била чињена чуда? О, душо хришћанска, бди и не престај са говорењем Господњих молитви! Нека би овај твој вапај излазио из још увек слабог и још увек светом до пола испуњеног срца – није важно! Важно је само да издржиш, да не заћутиш и да се не узнемираваш: овај вапај ће се сам собом очистити. Никада не заборављај да је “већи Онај Који је у вама, него онај који је у свету”. “Бог је већи од срца нашег, зна све” говори Апостол.
Тако, после свих ових осведочења да је честа молитва, уз сву слабост, тако моћна, безусловно доступна сваком човеку и зависи само од његове воље – покушај, макар за почетак и само за један дан, да на призивање имена Исуса Христа употребиш много више времена него ли на све друге послове. Ова превага молитве над животним пословима показаће ти да тај дан није изгубљен него је сачуван за спасење; показаће ти да на теразијама Божјег правосуђа честа молитва претеже твоје слабости и поступке и брише грехе у летопису савести учињене тога дана, подиже те на виши степен праведности, даје ти наду на просветљење и на живот вечни. (Из рукописа аутора, добијених од оца Амвросија из Доброг Манастира).
БОГОТРАЖИТЕЉ. – Од свег срца вам захваљујем, свети оче. Овим читањем сте усладили моју грешну душу. Господа ради благословите да за себе препишем овај спишчић. Биће ми потребно само неколико сати да га препишем. Све што сте прочитали је тако лепо и радосно, и приглупом мом разуму лако схватљиво, као што и у “Добротољубљу” о томе размишљају Свети Оци. Ево, на пример, Јован Карпатијски у четвртом делу “Добротољубља” такође говори, да ако и немаш снаге за уздржање и делатне подвиге, то знај, да Господ хоће молитвом да те спасе. А у вашој свешчици је тако прекрасно и разумљиво о свему овоме још шире речено. Захваљујем, прво Богу, а затим и вама, што сте ме удостојили да то чујем.
ПРОФЕСОР. – И ја сам са великом пажњом и задовољством слушао ваше излагање, поштовани баћушка. Сви су закључци према најстрожој логици тачни и за мене изузетни; али при свему томе чини ми се да могућност непрестане молитве зависи од повољних околности, од потпуног мира и усамљености. Слажем се да је честа и непрекидна молитва моћно и јединствено средство да се добије благодатна помоћ у свим делима благочешћа и освећења душе, и да је то средство доступно људским снагама, али то средство се може употребити само онда када човек има могућности да се усами и смири. Када га не море бриге и светска трка, он може често или непрестано да се моли; њему тада предстоји једино борба са лењошћу, тескобом и помислима. Али ако је везан дужностима, непрестаним пословима, или ако се налази у бучном друштву људи, човек и ако усрдно жели да се моли, не може то да испуни услед неизбежне расејаности пажње. Значи да се честом молитвом, уз потребу овако повољних услова, не могу сви користити.
СХИМНИК. – Брзоплето ви то закључујете! Не говорећи чак о томе да срце које је научено унутрашњој молитви може увек, уз све послове (и физичке и умне), и уз сваку буку, да се непрестано моли и призива Име Божје, може се поуздано рећи да никаква спољашња заузетост не може пресећи молитву у човеку који жели да се моли, јер тајна људска мисао није везана ничим спољашњим и савршено је слободна у самој себи. Она се у свако време може обратити на молитву, чак и сам језик може тајно, без спољашњег звука, изговарати молитву и у присуству многих и при спољашњим пословима. Уз то, наши послови нису тако важни, нити су наши разговори толико занимљиви, да се уз њих не би могло повремено и често призивати име Исуса Христа. Чак и ако ум није још научен непрестаној молитви. Иако су, наравно, усамљеност и удаљеност од људи и од предмета који нам одвлаче пажњу, важни услови за пажљиву и непрестану молитву, ипак због немогућности да се њима користимо, не можемо правдати реткост наше молитве јер је количина, учесталост доступна свакоме – и здравоме и болесноме – и налази се у власти његове воље. Примере за ово представљају сви они који су били оптерећени обавезама, бригама и послом, па не само да су увек призивали Божанско име Исуса Христа, него су и посредством тога достигли непрестану унутрашњу молитву срца. Тако је патријарх Фотије, кога су од сенатора произвели у чин патријарха, управљајући великом цариградском паством, непрестано пребивао у призивању Имена Божјег и преко тога достигао самодејствену молитву срца. Тако је Калист на Светој Гори Атонској, обављајући тегобно послушање кувара, усвојио непрестану молитву. Тако је простосрдачни Лазар, оптерећен сталним пословима за братију, без прекида, уз све бучне послове, изговарао Исусову молитву и смиривао се. И многи су други слично упражњавали непрестано призивање Имена Божјег. Кад би немогуће било молити се при пословима који одвлаче пажњу, или у људском друштву, онда нам то, наравно, не би било ни прописано. Свети Јован Златоуст, у својој поуци о молитви, говори следеће: “Нико не би смео да одговара да онај ко је заузет животним бригама не може увек да се моли или не може да стигне у цркву. Ма где да се налазиш увек можеш поставити жртвеник Богу, у сопственом уму, посредством молитве.” Тако се може молити и на пијаци и на путу и радећи свој занат. Увек и на сваком месту може се молити. Када би човек на себе обратио пажњу увек би онда нашао могућност за молитву, само би требало да се убеди да молитва треба да буде и пре свих његових других обавеза. У таквом случају, наравно, у својим пословима, са људима, он би био одлучнији, у неопходном разговору са људима краћи, негујући ћутљивост и клонећи се непотребног многословља. Не би се бавио сувишним бригама већ би се старао да пронађе више времена за тиху молитву. При таквом понашању, сва његова дела силом призивања Имена Божијег, била би окруњена успехом, и на крају би се привикао на непрекидно молитвено призивање Исуса Христа и искусио би да је честа молитва јединствено средство спасења које је дато човеку према слободној вољи и могућности његовој. Уверио би се да је у свако време, свакој ситуацији, и на сваком месту, молитва могућа, да се од честе усмене молитве може прећи ка умној, а од ове ка молитви срца, која отвара Царство Божје у нама.
ПРОФЕСОР. -Слажем се да се уз све механичке послове може, и да је чак лако, вршити честу или чак непрестану молитву, јер рутински ручни рад не тражи напрегнуто удубљивање нити много размишљање, па зато мој ум и може да се погрузи у непрестану молитву, а уста могу да му следе. Али када се треба позабавити нечим што је искључиво ствар ума, на пример пажљивом читању или размишљању о неком дубоком предмету, или писањем – како могу при томе да се молим умом или устима? Пошто је молитва, пре свега, ствар ума, на који начин могу своме уму да наложим истовремено различите послове?
СХИМНИК. – Одговор на ово ваше питање није тежак ако узмем у обзир да оне који се непрестано моле можемо поделити на три групе: 1) на почетнике; 2) напредне и 3) на оне који су се научили молитви. Почетници могу, приликом умног посла, да повремено уздижу ум и срце Богу, а да устима изговарају кратку молитву. А они који су узнапредовали и стекли сталну настројеност ума, могу се бавити размишљањем или писањем уз непрестано осећање присуства Божјег као основне молитве, Ово може да покаже следећи пример. Замисли да ти је строг и озбиљан цар наредио да саставиш спис на задану тешку тему – и то у његовом присуству – у подножју његовог престола. Ма колико да си забављен тим послом, ипак ће стално присуство цара, у чијим је рукама твој живот, овладати тобом и неће ти дозволити да, макар и на кратко, заборавиш како размишљаш и пишеш не сам него на месту које захтева посебно страхопоштовање и достојно понашање. То живо осећање присуства цара јасно изражава и могућност да се бавимо непрестаном унутрашњом молитвом и уз умне послове.
А што се тиче оних који су дугом навиком или милошћу Божјом, од умне молитве стекли молитву срца, они не само да при дубокој заузетости ума, него ни у самом сну не прекидају молитву о чему сведочи Премудри: “Ја спавам, а срце моје бди”… Код таквих срце стиче такву способност призивања Имена Божјег да се само собом побуђује на молитву, увлачећи ум и читаву душу у непрестано молитвено изливање ма у каквом стању да се налази молитвеник и ма каквим умним послом да се бави.
СВЕШТЕНИК. – Дозволите преподобни баћушка да и ја искажем своје мисли. У спису који сте прочитали јако је истакнуто да је јединствени начин спасења и савршенства учесталост молитве “ма каква она била”… Ја то не разумем најбоље, па нешто мислим: каква ће корист бити од тога да се непрестано молим и само језиком призивам Име Божје, а немам пажњу и не разумем шта говорим? То ће онда бити обично празнословље! Његова последица може бити само да ти се умори језик, а и ум ће претрпети штету јер ће му ово мрмљање сметати да размишља. Богу не требају речи него усредсређен ум и чисто срце. Није ли боље, макар и ретко, или само у одређено време, помолити се макар и кратко, али усрдно, с пажњом, са жаром у души и са дужним разумевањем? А иначе можеш дан и ноћ изговарати молитву, али немајући чистоте душевне и добрих дела, тиме нећеш стећи ништа спасоносно. Остаћеш при овом спољашњем брбљању, па ћеш на крају, заморивши се, сасвим изгубити веру у молитву и напустити ово досадно и бесплодно занимање. Бескорисност овог пуког гласног мољења може се видети и у Светом Писму: “Народ овај уснама ме поштује, а срце му је удаљено од мене”, “Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у царство небеско”. “Волим рећи пет речи умом својим него ли хиљаде речи језиком”. итд. Све ово изражава бесплодност спољашње и непажљиве усне молитве.
СХИМНИК. – То што сте сад рекли могло би имати неко оправдање када са гласном молитвом не би била сједињена и непрестаност и свакодневност, када молитва у име Исуса Христа не би имала самодејствену снагу и кад се пажња и усрдност не би повећавала као последице самог упражњавања у молитви. Али, пошто се овде управо ради о учесталости, дуговремености и непрестаности молитве (макар се она, у почетку, и вршила непажљиво или суво), то ваши неправилни закључци не могу да стоје. Погледајмо то подробније. Један духовни писац, говорећи о изузетној користи и плодотворности учестале молитве, исказане са мало и увек истих речи, на крају каже: “Многи лажно просвећени сматрају бескорисним, па чак и ситничавим ово учестало изговарање једне те исте молитве, називајући га механичким и бесмисленим трудом простих људи. На несрећу, они не знају тајну која се открива као последица овог механичког труда, не знају како овај гласни али чести вапај неосетно постаје истинским вапајем срца; како улази у унутрашњост, постаје пријатнији, природан нашој души, како је просвећује, храни и води ка сједињењу с Богом. Мени се чини да су ти споритељи слични малој деци који су наумили да науче азбуци и читању. Када им је учење досадило деца су једном повикала: – није ли сто пута боље да идемо да ловимо рибу, као што то чине наши очеви, него да дане проводимо у непрестаном понављању А, Б, В и у гребању хартије птичијим пером? Корист и просвећење од читања, које је тек требало да проистекне из овог досадног памћења слова, за њих је била тајна. На сличан начин је тајна и ово једноставно, али често призивање Имена Божјег, за све оне који о његовој великој користи још нису осведочени. Мерећи ствар вере мерилом свог неискусног и кратковидог разума, они заборављају да је човек састављен из тела и душе… Зашто, на пример, кад хоћеш да очистиш душу, ти најпре чистиш тело, прихваташ се поста, лишаваш своје тело јаке хране која га раздражује? Свакако зато да оно не би сметало, или, боље рећи, да би помогло чистоти душе и просвећењу разума, -да би непрестано осећање телесне глади подсећало на решеност у тражењу унутрашњег савршенства и богоугодних дела, на које тако лако заборављаш … И ти онда јасно осећаш, да кроз спољашњи пост твога тела, стичеш унутрашњу јасноћу разума, спокојство срца, стичеш оруђе којим се укроћују страсти. И тако посредством спољашње материјалности стичеш унутрашњу духовну корист и помоћ. Такође схвати – непрестана гласна молитва устима развија унутрашњу молитву срца, омогућава умно сједињење с Богом. Без разлога се сматра да учесталошћу замарамо језик и да ћемо услед сувоће и неразумевања, пре или касније, оставити ово спољашње бескорисно упражњавање молитве. Не! Искуство показује сасвим супротно. Они који се непрестано моле уверавају да ствари бивају овако: Онај ко се решио да непрестано призива име Исуса Христа, или, што је исто, да непрестано изговара Исусову молитву, у почетку свакако осећа напор и бори се против лењости, али што време даље одмиче, то му ово занимање постаје неприметно све обичније, тако да, на крају, уста и језик стичу самопокретљивост, па се без помоћи човекове воље сами непрекидно покрећу и без гласа изричу молитву. Заједно са тим састав мишића у грлу тако се усклађује, да онај који се моли почиње да осећа као да је изговарање молитве његово природно својство, тако да при сваком њеном прекидању осећа као да му нешто недостаје. На крају, и ум почиње да ослушкује ову делатност уста; па пажња ума, најзад, постаје извор сладости истините молитве срца. Ето у чему је истинито и благотворно дејство непрестане умне молитве, сасвим супротно закључку људи неискусних и који не разумеју оно о чему се ту ради. А што се тиче места из Светог Писма које сте навели као потврду вашег мишљења, она се могу овако објаснити. Лицемерно поштовање Бога уснама, неискрено величање узвицима “Господе, Господе” – Христос је разобличавао зато, што су горди фарисеји имали веру у Бога само на језику, ничим не оправдавајући ово своје веровање и не признавајући га срцем. То је речено њима, а не односи се на изговарање молитве о којој је Исус Христос изричито заповедио овако: “Треба свагда да се моле и не клону” (то јест’ да не падају у малодушност). Слично томе и свети Апостол Павле даје предност малом броју речи изговореним разумљиво него мноштву речи изговорених без смисла или на непознатом језику у цркви, имајући у виду општу проповед, а не личну молитву. А о молитви он говори овако: “Хоћу, дакле, да се људи моле на сваком месту”, и уопште саветује: “Молите се без престанка”. Видите ли сада да је учестала молитва, при свој својој једноставности, плодотворна? И како велико размишљање захтева правилно схватање Светог Писма? …
БОГОТРАЖИТЕЉ. – Баш је тако, часни оче! Видео сам многе који су просто, без икаквог учења, и не знајући шта је то пажња, само непрестано изговарајући Исусову молитву, дошли дотле да њихова уста и језик нису могли да се уздрже од изговарања молитве. А она их је услед тога тако усладила и просветила, да је од слабих и немарљивих створила подвижнике и присталице врлине …
СХИМНИК. – Да, молитва је у стању да препороди човека. Њена снага је тако велика да ништа, никаква страст, против ње не може да се одржи. Ако вам буде угодно, браћо, за опроштај ћу вам прочитати кратак, али занимљив чланчић који сам понео са собом.
СВИ. – Са побожним задовољством ћемо слушати!…
СХИМНИК – О СИЛИ МОЛИТВЕ
Молитва је толико снажна и моћна да ако се молиш и радиш ма шта хоћеш, молитва ће те довести до правилног и праведног делања.
Да угодиш Богу, не треба ти ништа друго сем љубави – љуби и ради све што хоћеш, говори блажени Августин, јер ко истински љуби, тај не може ни да учини нешто неугодно свом љубљеном… А пошто је молитва изливање и дело љубави, онда се то исто може рећи и за њу. За спасење нема ништа нужније од свакидашње молитве. Моли се и ради шта хоћеш и постићи ћеш циљ молитве – стећи ћеш помоћу ње освећење!
Да бисмо што боље развили став о овом предмету, објаснићемо то на примерима:
1) Моли се и мисли ма шта хоћеш, мисао ће се твоја очистити молитвом. Молитва ће ти дати просвећење ума, утишаће и одагнати све неумесне помисли. Свети Григорије Синаит ово тврди: “Ако хоћеш да прогнаш помисли и очистиш ум, прогони их молитвом, јер осим молитве ништа друго није у стању да обузда мисли”. Такође говори о томе и Свети Јован Лествичник: “Исусовим именом побеђуј мислене непријатеље, јер сем овог оружја нећеш наћи друго”.
2) Моли се и ради ма шта хоћеш, дела ће твоја бити богоугодна, а за тебе корисна и спасоносна.
Чиста молитва ма о чему била не остаје без плода (Свети Марко Подвижник) јер је у њој самој благодатна сила: “Свето је име Његово, и биће да ће се спасти сваки који призове име Господње”. На пример, један који се у несрећи без успеха молио, са том молитвом је стекао уразумљење и призив ка покајању. Сластољубива девица се моли за успешан повратак, а молитва јој је указала пут ка девственом животу и послушности заповестима Исуса Христа.
3) Моли се и не труди много да својом снагом победиш страсти. Молитва ће их у теби разорити. “Јер је већи Онај Који је у вама, него ли који је у свету”, говори Свето Писмо, а Свети Јован Карпатијски учи да ако немаш дар уздржања, не жалости се, но знај да Бог од тебе тражи приљежност у молитви и молитва ће те спасти.
Доказ за то је у “Отечнику” описани старац који је “павши победио”, то јест, спотакавши се грехом, није запао у малодушност него се обратио молитви и њоме се уразумио.
4) Моли се и не бој се ничега, не бој се невоља, не плаши се напасти, молитва ће те заштитити. Сети се маловерног Петра који је почео да се дави; Павла који се молио у тамници; монаха кога је молитва избавила од искушења; девицу спашену молитвом од злонамерног војника, итд. Сви ови случајеви потврђују моћ и свеобухватност молитве у име Исуса Христа.
5) Моли се било како, али увек, и нека те ништа не смућује, буди духовно весео и миран, молитва ће све да среди и да те уразуми. Памти оно што о снази молитве говоре светитељи – Јован Златоуст и Марко Подвижник: први тврди: “да молитва макар и долазила од нас који смо пуни греха, истог тренутка очишћује”, а други говори овако “да се некако молимо, то сви можемо, а молити се чисто, то је дар благодати”. И зато, оним чим можеш, тим и приноси жртву Богу; барем количину (за тебе могућу) приноси Њему на жртву и Божја сила ће се излити на твоју немоћну душу, и молитва сува и расејана, али честа – свагдашња, поставши навиком и обративши се у природу, постаће чистом, светлом, пламеном и правилном молитвом.
6) И на крају, ако би твоје будно време било увек праћено молитвом, природно је да не би остајало времена за греховна дела, па чак ни за помисли о њима.
Видиш ли сада колико је дубоких мисли скупљено у овој мудрој изреци: “љуби и ради шта хоћеш. Моли се и ради шта хоћеш”… Како је утешно и радосно за грешника оптерећеног слабостима, за човека који стење под теретом упорних страсти, све ово што је речено.
Молитва, то је све што нам је дано као свеобухватно средство за спасење и усавршавање душе… Но са самом молитвом тесно је везан и један други услов: “молите се без престанка” заповеда реч Божја. Следи да ће се молитва само тада јавити у пуној сили и са свим плодовима, када буде вршена често, непрестано, јер учесталост молитве безусловно припада нашој вољи, док су чистота, усрдност и савршенство молитве, дар благодати.
Зато се молимо што је могуће чешће, посветимо читав наш живот молитви, макар у почетку и расејаној. Често упражњавање ће нас научити пажњи. Множина нужно доводи до побољшања.
Да би човек научио било шта да ради добро, треба то да ради што је могуће чешће, рекао је један искусни духовни писац.
ПРОФЕСОР. – Заиста, велика је ствар молитва! А ревност на њеној учесталости је кључ за отварање њене благотворне ризнице. Али, како често ја у себи срећем борбу између ревности и лењости! Како бих желео да нађем победоносно оружје које ће ме убедити да непрестано ревнујем у молитви!
СХИМНИК. – Духовници различито представљају ова средства, заснивајући их, углавном, на здравом расуђивању. Они саветују:
1) Удубљивати се у размишљање о неопходности, важности и плодотворности молитве за спасење душе.
2) Чврсто се уверити да Бог од нас безусловно тражи молитву и да Његова реч увек о томе говори.
3) Непрестано имати пред очима да се уз лењост и небригу у молитви не може успети у богоугодним делима, нити стећи мир и спасење; а за то ћемо неминовно бити подвргнути како казни на земљи тако и мучењу у вечном животу.
4) Да оснажујемо своју одлуку примерима угодника Божјих који су путем непрестане молитве достигли освећење и спасење.
Иако сва ова средства имају своју важност и проистичу из истинитог разумевања, сластољубива и лењошћу заражена душа ретко од њих види користи, и то зато што су ови лекови горки за њен разнежен укус и слаби за њену дубоко искварену природу. Ко од хришћана не зна да се треба молити често и усрдно; да ово захтева Сам Бог; да ћемо за лењост претрпети казну; да су се сви свети људи усрдно и непрестано молити. Па ипак ово Сазнање тако ретко доноси своје благотворне плодове! Свако може да види у себи да он или мало или нимало следи ове поуке разума и савести, и да уз њих и даље живи лењо и лоше…
И због тога искусни и богомудри Свети Оци, знајући слабост воље и окорелост сластољубивог срца људског, дејствују као лекари који горак лек припремају у слатком сирупу или заслађују ивицу посуде медом, и откривају најлакше и најуспешније средство за истребљење лењости и немара према молитви. Оно се састоји у нади да се, уз помоћ Божју, достигне савршенство, и у уздању да се у сладосној молитви дође до љубави према Богу. Они саветују да се, што је могуће чешће, размишља о таквом стању душе и пажљиво читају о томе предања Отаца који охрабрујући уверавају да је лако доступно постигнуће тих сладосних унутрашњих осећања у молитви. А та жељена осећања су: сладост која истиче из срца, умилна топлота и светлост која долази изнутра, неизрециво усхићење, радост, лакоћа, дубоки мир и блаженство, и задовољност живота која се постиже при дејству молитве срца. Удубљујући се у оваква размишљања, слаба и хладна душа се греје, крепи, охрабрује успехом и примамљује на упражњавање молитве, како о томе говори Свети Исак Сиријанин: “мамац за душу је радост која је плод наде што цвета у срцу, успех остварен у срцу је размишљање о својој нади”. Он продужава: “од почетка па до краја овог делања претпоставља се савршенство… и та нада у савршенству и побуђује ум да започне дело, и у посматрању овог циља састоји се утеха за ум.” Тако и преподобни Исихије, описујући спотицање о лењост за молитву и постизање поновне усрдности, у закључку говори следеће: “Само нас сладосно осећање и радост у души може привући да пребивамо у молитвеном безмолвију срца” (гл. 120)
А из овога следи да подстицајем на изговарање молитве овај Отац сматра њено “сладосно осећање и радост”… Слично томе и Свети Макарије Велики учи да смо “дужни да наш духовни труд (молитву) испуњавамо у циљу и са надом на плодове, то јест, наслађивање у срцима нашим. (сл. 3, гл. 5)
Како је снажан овај подстицај види се на многим местима у “Добротољубљу”, где се подробно описује сладост молитве; онај који се бори против лењости или сувоће у молитви, требало би што чешће да чита ова места, сматрајући себе недостојним ове слабости и искрено корећи себе за неприљежност у молитви.
СВЕШТЕНИК. – Неће ли овакво размишљање довести неискусног човека до духовног сладострашћа – како богослови називају стремљење душе која тежи за претераном утехом и благодатном топлином, и која није задовољна тиме што благочестива дела треба да врши по обавези и дугу, и не маштајући о награди!
ПРОФЕСОР. – Ја мислим да богослови у овом случају желе да нас сачувају од неумерености у жудњи за духовним наслађивањем, а ни најмање не одбацују сладост и утеху у врлини: јер, ако желети награду и није баш савршено, Бог ипак није забранио човеку да помишља о награди и утеси, па чак и Сам користи мисао о награди да би подстакао човека на испуњавање заповести на путу ка савршенству. – “Поштуј оца и матер твоју” – то је заповест! И одмах за њом награда која подстиче на испуњење: “да ти добро буде”. “Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима” – такав је захтев за савршенством. – И непосредно за њим награда која подстиче на постизање савршенства: “и имаћеш благо на небу” (Мт. 19, 27)
“Радујте се у онај дан кад вас људи омрзну и разгласе име ваше као зло, ради Сина човечјега” – то је велики захтев ради подвига за који је потребна изузетна снага духа, и непоколебљиво трпљење, па се зато и даје велика награда и утеха који могу да побуде и подрже ту необичну снагу духа: “јер је велика плата ваша на небесима”. Зато ја мислим да је извесна тежња ка сладости у молитви срца потребна за постизање како марљивости тако и успеха у молитви. Све то, међутим, потврђује практично разматрање оца схимника о овом предмету које смо управо слушали…
СХИМНИК. – Веома је јасно о овоме говорио један од великих богослова – Свети Макарије Египатски: “Као што се приликом сађења винограда човек труди са циљем да сабере плодове, па ако их не буде, сав труд је узалудан; тако је и при молитви – ако духовне плодове, то јест, љубав, мир, радост и остало, не нађеш у себи, бескористан ће бити твој труд. Због тога смо дужни да свој духовни труд испуњавамо у циљу и са надом на плодове, на осећање сладости у срцима нашим”. (сл. 3, гл. 5) Видиш ли како је овај Свети Отац јасно решио питање о потреби сладости при молитви?… Управо сам се сетио недавно прочитаног чланка једног духовног писца о томе да природност молитве за човека представља главни узрок склоности ка њеном упражњавању. Зато разматрање ове природности такође може да послужи као средство побуђивања на приљежност коју је тако јако желео господин професор. Сада ћу вам укратко препричати оно што сам запамтио из те расправе: на пример – овај духовни аутор пише да разум и природа доводе човека до богопознања. Разум, сазнајући да никаквог дела не може бити без узрока, и пењући се уз лествицу сазнатих ствари, од нижих ка вишим, на крају стиже до главног узрока – Бога. Природа, на сваком кораку откривајући задивљујућу премудрост, постепеност, поредак, склад, даје материјал за лествицу која од коначних узрока води ка бесконачном. Таквим начином, природни човек природно долази до сазнавања Бога. Зато није било ни једног народа, ни једног племена које није имало ма каво било схватање о Богу. И као последица оваквог схватања, и најпримитивнији становник неког далеког острва, без икаквих других побуда, и невољно подиже свој поглед ка небу, пада на колена, и чини, можда њему неразумљив али неопходан уздах, непосредно осећа нешто изузетно, нешто што га привлачи у висину, што га гони ка непознатом… На овим основама су створене све природне религије и при том се може приметити да бит или душу сваке такве религије чини тајна молитва која се испољава некаквим покретом или јавним приношењем жртве, мање или више изопаченим тамом грубог схватања људи незнабожаца!… Дивна је ово појава у очима разума, али још више захтева да се открије њен тајни узрок, који се изражава у природном стремљењу ка молитви.
Психолошки одговор на ово није тежак; корен, глава и снага свих страсти и деловања у човеку јесте урођено себељубље. Ово јасно потврђује општа идеја самоодржања. Свака жеља, сваки подухват и свако дело људско има за циљ задовољење себељубља, тражење сопственог добра. ‘Задовољење ове потребе прати сав живот природног човека али дух људски се не задовољава ничим чулним, и урођено себељубље се никада не смирује у своме стремљењу. Због тога се жеље развијају све више и више, стремљење ка добру узраста, испуњује уобразиљу и ка њој усмерује осећања. Изливање овог унутрашњег осећања и жеља која се сама од себе раскрива, јесте природна побуда ка молитви, јесте потреба себељубља, које са напором постиже своје циљеве. Што мање човек успева и што више има у виду сопствено добро, то силније излива своју жељу у молитви; обраћа се са тражењем жељенога – ка непознатом узроку свега што постоји. И тако је урођено себељубље главни животни подстицај, главни корен узрока који побуђују природног човека на молитву…
Премудри Творац целе природе улио је у човекову природу способност себељубља баш као мамац, који ће, по речима Отаца, извлачити палу људску природу ка општењу са оним што је горе.
О, када човек не би кварио ову способност и када би је искључиво користио у односу на своју духовну природу! Тада би имао снажан подстицај и средство на путу ка природном савршенству. Али, авај! Како често од ове благородне способности он чини подлу страст самољубља, претварајући је у оруђе своје ниске природе…
Срдачно вам се захваљујем, моји драги посетиоци! Ваш душекористан разговор ме је веома усладио и дао ми, малоискусном, многу поуку. Нека вам узврати Господ Својом благодаћу за љубав вашу…
И опростише се.
